Прогнан од свих, далеко од вољене Србије, Свети Владика нашавши уточиште у руском манастиру, задњих дана свога земног живота шетао је замишљен и тужан. У соби (келији) ,између осталога, нашли су новинске читуље непознатих људи, за које се Светитељ молио.
Из тог предупокојенског периода остала је ова пјесма (ако је била није згорег да буде поново).
Света Жичо, Студенице бела
И Лелићу моје дивно село,
Роде српски и Србијо цела,
Туђа земља држи ми опело.
О Јаворе а и Медведнику,
Дрино бистра и ти Колубаро,
Стојте моме роду на бранику,
Да очува Светосавље старо.
О Науме с' охридског језера
Кога више никад видет нећу,
Знаш најбоље да је српска вера,
Победила и зло и несрећу.
О Опленцу, слободарски храму,
Усред срца лепе Шумадије,
Не остави Отаџбину саму,
У вртлогу нове тираније.
Браћо моја, жички калуђери,
Појте песму и Сави и Богу,
Јер је само љубав према вери
Сачувала наш народ и слогу.
Ја сам с' тобом роде српски цели,
Више сада него за живота,
Буди стрпљив, дан ће да забели,
То ти каже Христова Голгота.
