Nestrpljenje je stanje u koje čovek često zapada, kao u zamku. Čovek zaboravlja da Bog odlaže ispunjenje i njegovih najboljih želja da bi u vremenu odlaganja duhovno sazrevao, da bi se duhovno izgrađivao do one mere duhovnog rasta kada primanje dara od Boga - uslišenje želje - neće u njemu proizvesti duhovnu štetu.
Kada je nestrpljiv, čovek nerazumno koristi vreme i rasipa darove dobijene od Boga. Umesto da vreme u kome Bog odlaže da ga usliši bude period njegovog duhovnog uzrastanja - duhovnog zaodevanja u krotost, bez koje je nemoguće da primi od Boga najvažniju blagodat - smirenje, nestrpljiv čovek često čini grešku: on negoduje, kao da mu Bog čini nepravdu.„Kada moliš štogod od Boga i On okleva da te brzo čuje, nemoj se žalostiti, jer ti nisi mudriji od Njega. Ovo se dešava ili stoga što si ti nedostojan da dobiješ ono za šta moliš, ili stoga što putevi srca tvoga ne odgovaraju, nego se protive molbama tvojim, ili najzad što nisi još došao do mere da dobiješ dar za koji moliš. Jer nam ne treba pre vremena dirati se velikih mera, da ne bi dar Božiji, usled brzine njegovog dobijanja, postao nekoristan, jer ono što se lako dobije brzo se i gubi.“ (Sv. Isak Sirin)
Nestrpljiv čovek, oslepljen gordošću, zaboravlja da Bog uslišava istrajne molitve čvrsto verujućih, krotkih i smirenih ljudi koji se klone svakog negodovanja i osuđivanja.
Krotak i smiren sluga Božiji je i praotac Avram, u veri istrajan duhovni borac o čijim vrlinama govori i Gospod Isus Hristos i apostol Pavle.
Avramovo i Sarino dugo čekanje da Bog ispuni njihovu želju za potomstvom nije moglo biti podržano nadom u prirodne moći čoveka i žene da rađaju decu jer „Avram i Sara behu stari i u godinama, i u Sare beše prestalo što biva u žena“ (Prva knjiga Mojs. 18,11). Ali, uprkos starosti Avrama i Sare, Gospod obećava Praocu ne samo da će ga uslišiti već mu o potomstvu govori tajanstvene reči podstićući ga da nepokolebivo veruje Njegovom obećanju. „Pa ga izvede napolje i reče: „Pogledaj na nebo i prebroj zvezde, ako ih možeš prebrojati. I reče:“Tako će biti potomstvo tvoje.“ I poverova Avram Bogu, a on mu primi to kao pravednost“ (Prva knjiga Mojsijeva 15;5-6).
Kakvu je veru Bog gradio u duši Praoca kada je dopuštao da on i Sara dugo čekaju ispunjenje datog im obećanja? Kako je praotac Avram verovao Bogu?
Verovao je istrajno, rvući se sa maloverjem, postepeno uzrastajući u smirenju. I kada se čini da snaga njegove vere ponekad slabi, kada se senka kolebljivosti preteći nadvija nad Praočevom verom, Bog je svojom silom podupire. Na različite načine Bog pomaže Praocu da izoštrava duhovnu pažnju, da uočava slabosti svoje duše - skolnost ka maloverju i očajanju - čime i započinje Praočevo suprostavljanje njihovoj tiraniji. Uvećavanjem bistrine Avramovog duhovnog vida jača i njegova spremnost da razume slabost drugih ljudi, da sa njima saoseća, što je pouzdan znak plemenitosti milostve duše koja hoće da prašta. Bog često javlja Avramu svoju Volju podsećajući ga na primljene i buduće darove kao i na Božije svemogućstvo. Bolno životno iskustvo i Božije starnje razgorevaju u Avramovoj duši nadu, trpljenje, revnost, krotost, poštenje i krunišu njegovu ličnost najblistavijom osobenošću vere - smirenjem.
Pre nego što osmotrimo postupke praoca Avrama u kojima se zapaža njegova smirenost, razmotrimo šta o značaju smirenja kaže Sveti Isak Sirin:
„Smirenje i bez dela čini te se mnogi grehovi praštaju. Naprotiv, bez smirenja i dela su nekorisna, šta više spremaju nam mnogo rđavog... Ono što je so za svaku hranu to je smirenje za svaku vrlinu, ono (smirenje) može slomiti snagu mnogih grehova. I ako ga steknemo ono će učiniti nas decom Božijom, i bez dobrih dela predstaviti Bogu; jer bez smirenja uzaludna su sva dela naša sve vrline i svaki rad“ (Sveti Isak Sirin: „Podvig-askeza u našem životu“, Beseda XLV; 202, 203; strana 44).
Nestrpljiv čovek, oslepljen gordošću, zaboravlja da Bog uslišava istrajne molitve čvrsto verujućih, krotkih i smirenih ljudi koji se klone svakog negodovanja i osuđivanja.
Krotak i smiren sluga Božiji je i praotac Avram, u veri istrajan duhovni borac o čijim vrlinama govori i Gospod Isus Hristos i apostol Pavle.
Avramovo i Sarino dugo čekanje da Bog ispuni njihovu želju za potomstvom nije moglo biti podržano nadom u prirodne moći čoveka i žene da rađaju decu jer „Avram i Sara behu stari i u godinama, i u Sare beše prestalo što biva u žena“ (Prva knjiga Mojs. 18,11). Ali, uprkos starosti Avrama i Sare, Gospod obećava Praocu ne samo da će ga uslišiti već mu o potomstvu govori tajanstvene reči podstićući ga da nepokolebivo veruje Njegovom obećanju. „Pa ga izvede napolje i reče: „Pogledaj na nebo i prebroj zvezde, ako ih možeš prebrojati. I reče:“Tako će biti potomstvo tvoje.“ I poverova Avram Bogu, a on mu primi to kao pravednost“ (Prva knjiga Mojsijeva 15;5-6).
Kakvu je veru Bog gradio u duši Praoca kada je dopuštao da on i Sara dugo čekaju ispunjenje datog im obećanja? Kako je praotac Avram verovao Bogu?
Verovao je istrajno, rvući se sa maloverjem, postepeno uzrastajući u smirenju. I kada se čini da snaga njegove vere ponekad slabi, kada se senka kolebljivosti preteći nadvija nad Praočevom verom, Bog je svojom silom podupire. Na različite načine Bog pomaže Praocu da izoštrava duhovnu pažnju, da uočava slabosti svoje duše - skolnost ka maloverju i očajanju - čime i započinje Praočevo suprostavljanje njihovoj tiraniji. Uvećavanjem bistrine Avramovog duhovnog vida jača i njegova spremnost da razume slabost drugih ljudi, da sa njima saoseća, što je pouzdan znak plemenitosti milostve duše koja hoće da prašta. Bog često javlja Avramu svoju Volju podsećajući ga na primljene i buduće darove kao i na Božije svemogućstvo. Bolno životno iskustvo i Božije starnje razgorevaju u Avramovoj duši nadu, trpljenje, revnost, krotost, poštenje i krunišu njegovu ličnost najblistavijom osobenošću vere - smirenjem.
Pre nego što osmotrimo postupke praoca Avrama u kojima se zapaža njegova smirenost, razmotrimo šta o značaju smirenja kaže Sveti Isak Sirin:
„Smirenje i bez dela čini te se mnogi grehovi praštaju. Naprotiv, bez smirenja i dela su nekorisna, šta više spremaju nam mnogo rđavog... Ono što je so za svaku hranu to je smirenje za svaku vrlinu, ono (smirenje) može slomiti snagu mnogih grehova. I ako ga steknemo ono će učiniti nas decom Božijom, i bez dobrih dela predstaviti Bogu; jer bez smirenja uzaludna su sva dela naša sve vrline i svaki rad“ (Sveti Isak Sirin: „Podvig-askeza u našem životu“, Beseda XLV; 202, 203; strana 44).
STICANjE SMIRENjA
O načinu sticanja smirenja Sveti Isak Sirin govori:
„Duša koja je na sebe uzela brigu o vrlini i koja živi u strogosti i strahu Božijem ne može biti bez tuge ni jednog dana; usled toga što su vrline skopčane sa tugom. Ko beži od teškoća taj se zaista nesumnjivo rastaje sa vrlinom. Ako zaželiš vrlinu to budi spreman na svaku teškoću. Jer teškoće rađaju smirenje. Bog neće da duša bude bez briga. Ko želi da nema briga, taj je mudrovanjem svojim van volje Božije. Ovde razumem ne brigu o onome što je telesno, već o onome što je teškoća posledovačima dobrih dela. Dok ne postignemo pravo znanje, tj. otkrivenje tajni, dotle se posredstvom iskušenja približujemo k smirenju. Ko bez teškoća prebiva u vrlini svojoj, tome su otvorena vrata gordosti“(Sveti Isak Sirin: „Podvig-askeza u našem životu“, str.71).
Smirenomudar čovek, koji je stekao Božansku mudrost, ne žalosti se, u njegovoj duši nema meteža zbog bilo kakvih optužbi ili nepovoljnih dešavanja i on zbog njih ne ropće. Blagodaću Božijom smiren čovek savladava svaki nemir u duši jer u svim okolnostima života sagledava premudru promisao Božiju o njemu i o svetu i pred ovim sagledanjem stoji zadivljen.
Sveti Isak kaže:
„Kad Bog dopusti, i dođu nevolje i brige, ne budimo zlovoljni, nego sa smirenjem ispovedimo da smo dostojni kazne“ (Sveti Isak Sirin, beseda XXXIV).
Ovakvo duhovno opredeljenje, koje krasi smirenomudrenog čoveka, jedini je put sticanja mira Božijeg o kome apostol Pavle u Poslanici Filipljanima kaže: „Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se! Blagost vaša neka bude poznata svim ljudima. Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše. I mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu.“
Mada je Praotac živeo pre istorijskog vremena Spasiteljevog Ovaploćenja, te zato, razumljivo, ne poznaje Hristov život i Njegovu nauku, Sveta Trojica ga posle mnogih nevolja ovenčava smirenjem i duhovnom prosvećenošću. U času kada mu se Sveta Trojica objavljuje i kazuje da će Sara dogodine roditi sina, Avram je duhovno sazreo i zato može i da prepozna i da dostojno ugosti Boga - Svetu Trojicu vrlinama svoje duše. Gospod otvara njegov duhovni vid i on zna da ga u obličju tri čoveka posećuje Bog - nerazdelna Sveta Trojica. On Svetu Trojicu najpre oslovljava u jednini: Gospode. „I reče: „Gospode, ako sam našao milost pred tobom, nemoj proći sluge svoga“ (Prva knjiga Mojsijeva, 18;3).
U Praočevim rečima nema nestrpljenja zbog dugog čekanja na ispunjenje Božijeg obećanja. Smernost u Avramovim rečima vidljiv je izraz ne samo njegovog duhovnog prosvetljenja - smirenog i trezvenog uma i već i pročišćenog srca. Zato Sveta Trojica i prihvata Praočevu molbu da bude gost njegovog doma - da sedne za čistu trpezu njegovog smirenog uma i čistog srca.
Ovaj jedinstven događaj u životu praoca Avrama opisan u Prvoj knjizi Mojsijevoj - vidljiva objava Boga - Svete Trojice praocu Avramu ikonografski je sadržaj prema kome će brojni ikonopisci izobražavati objavu Boga - Svete Trojice Praocu i Sari. Među njima, snagom duhovnog i umetničkog podviga posebno se ističe prepodobni Andrej Rubljov. Pre nego što uskoro započnemo sa detaljnim razmatranjem simboličkih vrednosti kompozicije ikone „Sveta Trojica“ Andreja Rubljova kojima nam ikonopisac na jedinstven način tumači smisao Praočevog duhovnog podviga, razmotrimo još neke detalje u teksta Prve knjige Mojsijeve da bismo svestranije sagledali Praočevo duhovno stanje kojim je ugostio Boga - Svetu Trojicu.
O načinu sticanja smirenja Sveti Isak Sirin govori:
„Duša koja je na sebe uzela brigu o vrlini i koja živi u strogosti i strahu Božijem ne može biti bez tuge ni jednog dana; usled toga što su vrline skopčane sa tugom. Ko beži od teškoća taj se zaista nesumnjivo rastaje sa vrlinom. Ako zaželiš vrlinu to budi spreman na svaku teškoću. Jer teškoće rađaju smirenje. Bog neće da duša bude bez briga. Ko želi da nema briga, taj je mudrovanjem svojim van volje Božije. Ovde razumem ne brigu o onome što je telesno, već o onome što je teškoća posledovačima dobrih dela. Dok ne postignemo pravo znanje, tj. otkrivenje tajni, dotle se posredstvom iskušenja približujemo k smirenju. Ko bez teškoća prebiva u vrlini svojoj, tome su otvorena vrata gordosti“(Sveti Isak Sirin: „Podvig-askeza u našem životu“, str.71).
Smirenomudar čovek, koji je stekao Božansku mudrost, ne žalosti se, u njegovoj duši nema meteža zbog bilo kakvih optužbi ili nepovoljnih dešavanja i on zbog njih ne ropće. Blagodaću Božijom smiren čovek savladava svaki nemir u duši jer u svim okolnostima života sagledava premudru promisao Božiju o njemu i o svetu i pred ovim sagledanjem stoji zadivljen.
Sveti Isak kaže:
„Kad Bog dopusti, i dođu nevolje i brige, ne budimo zlovoljni, nego sa smirenjem ispovedimo da smo dostojni kazne“ (Sveti Isak Sirin, beseda XXXIV).
Ovakvo duhovno opredeljenje, koje krasi smirenomudrenog čoveka, jedini je put sticanja mira Božijeg o kome apostol Pavle u Poslanici Filipljanima kaže: „Radujte se svagda u Gospodu, i opet velim: radujte se! Blagost vaša neka bude poznata svim ljudima. Gospod je blizu. Ne brinite se ni za što, nego u svemu molitvom i moljenjem sa zahvalnošću kazujte Bogu želje vaše. I mir Božiji, koji prevazilazi svaki um, sačuvaće srca vaša i misli vaše u Hristu Isusu.“
Mada je Praotac živeo pre istorijskog vremena Spasiteljevog Ovaploćenja, te zato, razumljivo, ne poznaje Hristov život i Njegovu nauku, Sveta Trojica ga posle mnogih nevolja ovenčava smirenjem i duhovnom prosvećenošću. U času kada mu se Sveta Trojica objavljuje i kazuje da će Sara dogodine roditi sina, Avram je duhovno sazreo i zato može i da prepozna i da dostojno ugosti Boga - Svetu Trojicu vrlinama svoje duše. Gospod otvara njegov duhovni vid i on zna da ga u obličju tri čoveka posećuje Bog - nerazdelna Sveta Trojica. On Svetu Trojicu najpre oslovljava u jednini: Gospode. „I reče: „Gospode, ako sam našao milost pred tobom, nemoj proći sluge svoga“ (Prva knjiga Mojsijeva, 18;3).
U Praočevim rečima nema nestrpljenja zbog dugog čekanja na ispunjenje Božijeg obećanja. Smernost u Avramovim rečima vidljiv je izraz ne samo njegovog duhovnog prosvetljenja - smirenog i trezvenog uma i već i pročišćenog srca. Zato Sveta Trojica i prihvata Praočevu molbu da bude gost njegovog doma - da sedne za čistu trpezu njegovog smirenog uma i čistog srca.
Ovaj jedinstven događaj u životu praoca Avrama opisan u Prvoj knjizi Mojsijevoj - vidljiva objava Boga - Svete Trojice praocu Avramu ikonografski je sadržaj prema kome će brojni ikonopisci izobražavati objavu Boga - Svete Trojice Praocu i Sari. Među njima, snagom duhovnog i umetničkog podviga posebno se ističe prepodobni Andrej Rubljov. Pre nego što uskoro započnemo sa detaljnim razmatranjem simboličkih vrednosti kompozicije ikone „Sveta Trojica“ Andreja Rubljova kojima nam ikonopisac na jedinstven način tumači smisao Praočevog duhovnog podviga, razmotrimo još neke detalje u teksta Prve knjige Mojsijeve da bismo svestranije sagledali Praočevo duhovno stanje kojim je ugostio Boga - Svetu Trojicu.
AVRAMOV SUSRET SA GOSPODOM
Avramovo smirenje pokazuje se i u činjenici da on svoj lični duhovni trud ne posmatra kao da je izdvojen i nepovezan od duhovnog razvoja i duhovnog stanja svoje žene Sare. U naznačenom susretu sa Avramom Gospod pita Avrama gde je Sara (Isto 18;9-15). Ovim pitanjem Bog pokazuje da je došao da poseti njihovu bračnu zajednicu, da milost, koju je tokom prethodnih godina obećavao Avramu, sprema njihovoj bračnoj zajednici, a istovremeno naglašava važnost međusobnog duhovnog staranja i povezanosti supružnika - naglašava važnost njihovog međusobnog duhovnog preispitivanja i podržavanja - jer je u tome smisao i tajna duhovnog prebivanja bračnika pred Bogom. Avram ispravno razume značenje pitanja koje mu Gospod postavlja: „Gde je Sara?“. Dok sluša prekor koji Gospod upućuje Sari zbog njenog maloverja, priseća se da je i on zapadao u isto iskušenje - da je i on bio maloveran. Zato ne osuđuje Saru već uviđa veličinu njegovog i Sarinog greha, maloverja. Božiji prekor upućen Sari odnosi se, dakle, i na Praoca, i zato Avram, bez negodovanja - smireno prima opravdan, otrežnjujući, očinski, blago izračen ukor Gospoda: „Imali što teško Gospodu?...“(Isto 18;14).
Od tog trenutka Avram razume da čovek vređa Boga svojim maloverjem. I dok Sara, slično pramajci Evi, pred svevidećim Bogom uzaludno poriče svoje maloverje, Avram, strahujući da ne prognevi Boga lažnim samoopravdanjem, ne ponavlja Adamovu grešku. Zato što je pošten, što u duši priznaje da je i on, kao i Sara, bio maloveran, zato što za svoj greh ne traži opravdanje, na Avrama dolazi nova milost Božija. Silazak ove blagodati Božija prepoznaje se na kraju posete, kada Avram polazi da isprati Gospoda. Prepoznaje se u iskazu radosnog, očinskog obraćanja Gospoda svom vernom i smirenom slugi.
„ Potom ustaše ljudi odande, i pođoše put Sodoma, a Avram pođe s njima da ih isprati. A Gospod reče: Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti, kad će od Avrama postati velik i silan narod i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji? Jer znam da će zapovediti sinovima svojim i domu svojemu nakon sebe da se drže puteva gospodnjih i da čine što je pravo i dobro, da bi Gospod navršio na Avramu što mu je obećao.I reče Gospod: vika je u Sodomu i Gomoru velika, i greh je njihov grdan. Zato ću sići da vidim da li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako da znam“ (Isto 18,16-21). Tajne se otkrivaju samo unutar porodice i vernom prijatelju.
Stoga se u naznačenom događaju posebno izdvajaju reči koje Bog upućuje Avramu: „...Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti...“ Njima Gospod izražava potpuno poverenje prema Avramu - u njima je mir očinske radosti. One pokazuju ne samo da Bog poznaje Avramov svestran duhovni rast već da mu se i veoma raduje.
Zbog rešenosti da odlučno odbaci svaku pomisao sumnje u mogućnost ispunjenja datih mu Božijih obećanja, zbog krotosti, poštenja i revnosti u vaspitanju potomstva, zbog jačanja vere i uzrasatanja u smirenju praotac Avram se udostojio najveće časti - da mu se Bog očinski obraća.
Avramovo smirenje pokazuje se i u činjenici da on svoj lični duhovni trud ne posmatra kao da je izdvojen i nepovezan od duhovnog razvoja i duhovnog stanja svoje žene Sare. U naznačenom susretu sa Avramom Gospod pita Avrama gde je Sara (Isto 18;9-15). Ovim pitanjem Bog pokazuje da je došao da poseti njihovu bračnu zajednicu, da milost, koju je tokom prethodnih godina obećavao Avramu, sprema njihovoj bračnoj zajednici, a istovremeno naglašava važnost međusobnog duhovnog staranja i povezanosti supružnika - naglašava važnost njihovog međusobnog duhovnog preispitivanja i podržavanja - jer je u tome smisao i tajna duhovnog prebivanja bračnika pred Bogom. Avram ispravno razume značenje pitanja koje mu Gospod postavlja: „Gde je Sara?“. Dok sluša prekor koji Gospod upućuje Sari zbog njenog maloverja, priseća se da je i on zapadao u isto iskušenje - da je i on bio maloveran. Zato ne osuđuje Saru već uviđa veličinu njegovog i Sarinog greha, maloverja. Božiji prekor upućen Sari odnosi se, dakle, i na Praoca, i zato Avram, bez negodovanja - smireno prima opravdan, otrežnjujući, očinski, blago izračen ukor Gospoda: „Imali što teško Gospodu?...“(Isto 18;14).
Od tog trenutka Avram razume da čovek vređa Boga svojim maloverjem. I dok Sara, slično pramajci Evi, pred svevidećim Bogom uzaludno poriče svoje maloverje, Avram, strahujući da ne prognevi Boga lažnim samoopravdanjem, ne ponavlja Adamovu grešku. Zato što je pošten, što u duši priznaje da je i on, kao i Sara, bio maloveran, zato što za svoj greh ne traži opravdanje, na Avrama dolazi nova milost Božija. Silazak ove blagodati Božija prepoznaje se na kraju posete, kada Avram polazi da isprati Gospoda. Prepoznaje se u iskazu radosnog, očinskog obraćanja Gospoda svom vernom i smirenom slugi.
„ Potom ustaše ljudi odande, i pođoše put Sodoma, a Avram pođe s njima da ih isprati. A Gospod reče: Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti, kad će od Avrama postati velik i silan narod i u njemu će se blagosloviti svi narodi na zemlji? Jer znam da će zapovediti sinovima svojim i domu svojemu nakon sebe da se drže puteva gospodnjih i da čine što je pravo i dobro, da bi Gospod navršio na Avramu što mu je obećao.I reče Gospod: vika je u Sodomu i Gomoru velika, i greh je njihov grdan. Zato ću sići da vidim da li sve čine kao što vika dođe preda me; ako li nije tako da znam“ (Isto 18,16-21). Tajne se otkrivaju samo unutar porodice i vernom prijatelju.
Stoga se u naznačenom događaju posebno izdvajaju reči koje Bog upućuje Avramu: „...Kako bih tajio od Avrama šta ću učiniti...“ Njima Gospod izražava potpuno poverenje prema Avramu - u njima je mir očinske radosti. One pokazuju ne samo da Bog poznaje Avramov svestran duhovni rast već da mu se i veoma raduje.
Zbog rešenosti da odlučno odbaci svaku pomisao sumnje u mogućnost ispunjenja datih mu Božijih obećanja, zbog krotosti, poštenja i revnosti u vaspitanju potomstva, zbog jačanja vere i uzrasatanja u smirenju praotac Avram se udostojio najveće časti - da mu se Bog očinski obraća.
