Господе, рекнеш ли
да вика је у Содому и Гомору бића мог голема
и да грех мој грдан јесте, признајем, истина је сушта.
Сиђеш ли д’ узриш еда л’ све његове силе чине кано вика дође преда Те,
признајем да јесте тако, Боже.
Ко је од нас икад наружио себе к’о Симеон –
трећи орао богословља Цркве Твоје, Господе?
„Еда бисте знали и множину зала мојих
– вели наше сунце Симеон –
ту бих да их скажем, Слове, ал зацело не сва,
јер су неизбројна – изнад звезда,
капи кишних, песка морског, силе вала што се ваља,
она што савести их књига носи
и оставе памћења ми што садрже,
а остала знадеш само Ти“1.
Симеоне, сунце јарко, шта да рекнем
до и сами д’ имадемо ’имну покајања двадес’ и четврту
у којој ништ’ не тајимо греха свога
но се душом — црном хаљом свима ’вако исповедат’ дамо.
Приступајућ’ Ти зјело грјешниј аз, питам, Боже,
хоћеш ли поништит’ и праведне ми мисли срца с неправедним?
Може бити да праведних буде петпутдесет у овоме граду бића мога;
хоћеш ли ме погубити не опростив мени, граду Твоме
за педесет што с’ у срцу моме настанише?
Ти пак Боже с правом можеш рећи мени –
нађем ли у Содому твоме тих педесет правих мисли,
речи ил’ намера, дела, сати лепту2,
опростићу целом граду бића твога, да!
Ако опет рекнем Богу моме, ма и јесам прах и пеп’о –
може бити праведнијех пет пут десет мање пет,
нећеш ли рад’ ових поштедети ме циглог?
Одговорио би мени – Боже јаки – нећу затрети те
нађем ли ти праведнијех четрдесет пет.
Станем ли Ти даље зборит па Ти рекнем –
може бити да се четрдесет таквих нађе?
Рекао би ми опет Ти — нећу погубити те четрдесет ради.
Дрзнем ли се опет, немој гневити се Бого и Божићу,
може бити да се нађе праведнијех тридес’?
Опет чуло би се Твоје – нећу, нађем ли толико.
Прокаменим ли: гле, упито бих Бога Спаса свога –
може бити да се нађе двадес’?
Рекнућеш ми ко и пређе – нећу ’згубити те за тих десет и још десет.
Рекнем ли најпосле – немој гневити се Боже
ак’ изустим ја кукаван сад, може бити да се нађе дека правих?
Најпосле би мени рекао Многомилостиви – нећу оних дека ради.
Тад’ би Бог и Господ правде отишао,
свршив речи са мном лажибогом, неправедним,
што к’о Ламех, за рану ил’ модрицу моју враћам крвљу, смрћу,
ока ископавам два з’ ископано једно,
сваку кршим кост за скршену једну.
Ипак, ипак Тројице и Јединице Боже,
место затирања бића ми свесквернога
даждом од сумпора, огњем са небеса,
како довле низводећи на ме дажда силу
Ти ћеш и одсада смерат исто,
помазујућ’ мртваца ми мога ума да с’ усправи цео,
моје срце од камена да ближњег заволи,
моју свеблудницу душу, Божја нева3 да постане,
моје гробно биће ларнака4 животворних Твојих сила.
Поврх свега Твога дарованог мени блага,
Ти ме, Душе свежељени душе моје,
чак изнимнијим поспешујеш даром, знам и памтим,
јер Ljубав Си и волиш ме свагда;
Ризница Си што не трпи моју беду, јад.
Зато баш и желиш мене новог, преукрасног, о Бесмртни! –
мним храмовног ил’ свештеног, Сам Ти знадеш.
Благосиљај Ти, о Владико, укрепљуј Ти, еда хвалим Тебе
Царство Оца и Сина и Светога Духа.
Велико Име Света Тројице, слава Теби.
да вика је у Содому и Гомору бића мог голема
и да грех мој грдан јесте, признајем, истина је сушта.
Сиђеш ли д’ узриш еда л’ све његове силе чине кано вика дође преда Те,
признајем да јесте тако, Боже.
Ко је од нас икад наружио себе к’о Симеон –
трећи орао богословља Цркве Твоје, Господе?
„Еда бисте знали и множину зала мојих
– вели наше сунце Симеон –
ту бих да их скажем, Слове, ал зацело не сва,
јер су неизбројна – изнад звезда,
капи кишних, песка морског, силе вала што се ваља,
она што савести их књига носи
и оставе памћења ми што садрже,
а остала знадеш само Ти“1.
Симеоне, сунце јарко, шта да рекнем
до и сами д’ имадемо ’имну покајања двадес’ и четврту
у којој ништ’ не тајимо греха свога
но се душом — црном хаљом свима ’вако исповедат’ дамо.
Приступајућ’ Ти зјело грјешниј аз, питам, Боже,
хоћеш ли поништит’ и праведне ми мисли срца с неправедним?
Може бити да праведних буде петпутдесет у овоме граду бића мога;
хоћеш ли ме погубити не опростив мени, граду Твоме
за педесет што с’ у срцу моме настанише?
Ти пак Боже с правом можеш рећи мени –
нађем ли у Содому твоме тих педесет правих мисли,
речи ил’ намера, дела, сати лепту2,
опростићу целом граду бића твога, да!
Ако опет рекнем Богу моме, ма и јесам прах и пеп’о –
може бити праведнијех пет пут десет мање пет,
нећеш ли рад’ ових поштедети ме циглог?
Одговорио би мени – Боже јаки – нећу затрети те
нађем ли ти праведнијех четрдесет пет.
Станем ли Ти даље зборит па Ти рекнем –
може бити да се четрдесет таквих нађе?
Рекао би ми опет Ти — нећу погубити те четрдесет ради.
Дрзнем ли се опет, немој гневити се Бого и Божићу,
може бити да се нађе праведнијех тридес’?
Опет чуло би се Твоје – нећу, нађем ли толико.
Прокаменим ли: гле, упито бих Бога Спаса свога –
може бити да се нађе двадес’?
Рекнућеш ми ко и пређе – нећу ’згубити те за тих десет и још десет.
Рекнем ли најпосле – немој гневити се Боже
ак’ изустим ја кукаван сад, може бити да се нађе дека правих?
Најпосле би мени рекао Многомилостиви – нећу оних дека ради.
Тад’ би Бог и Господ правде отишао,
свршив речи са мном лажибогом, неправедним,
што к’о Ламех, за рану ил’ модрицу моју враћам крвљу, смрћу,
ока ископавам два з’ ископано једно,
сваку кршим кост за скршену једну.
Ипак, ипак Тројице и Јединице Боже,
место затирања бића ми свесквернога
даждом од сумпора, огњем са небеса,
како довле низводећи на ме дажда силу
Ти ћеш и одсада смерат исто,
помазујућ’ мртваца ми мога ума да с’ усправи цео,
моје срце од камена да ближњег заволи,
моју свеблудницу душу, Божја нева3 да постане,
моје гробно биће ларнака4 животворних Твојих сила.
Поврх свега Твога дарованог мени блага,
Ти ме, Душе свежељени душе моје,
чак изнимнијим поспешујеш даром, знам и памтим,
јер Ljубав Си и волиш ме свагда;
Ризница Си што не трпи моју беду, јад.
Зато баш и желиш мене новог, преукрасног, о Бесмртни! –
мним храмовног ил’ свештеног, Сам Ти знадеш.
Благосиљај Ти, о Владико, укрепљуј Ти, еда хвалим Тебе
Царство Оца и Сина и Светога Духа.
Велико Име Света Тројице, слава Теби.
1 Светог Симеона Новог Богослова, Божанствена химна 24.
2 Минут.
3 Младица, невеста.
4 Саркофаг, кивот.
2 Минут.
3 Младица, невеста.
4 Саркофаг, кивот.
