„Заиста ти кажем, данас ћеш бити са мном у Рају.“ Први савременик Исусов, који би узет у Рај, био је покајни разбојник на крсту на Гологоти, у 20. Години владавине кесара Тиберија, а у 34. од ваплоћења Бога Слова.
Тако је Христово небесно царство отпочело са једним јединим човеком. И то с каквим човеком? Не са једним од великих апостола, нити са пресветом Девом Маријом, матером Исусовом, него са злотвором, али покајаним. Да се кроз тог злотвора симболизира сав род људски за кога је Христос из љубави претрпео муке и пролио своју безгрешну крв али и да се истакне спасонсна тајна покјања, једна од седам великих православних тајни.
Ми говоримо о људима а не о анђелима. Јер пре покајног разбојника бебројне војске анђела уз Господа над војскама живеле су у оном небесном царству. И из онога царства силазили су на земљу и узлазили на небо, служећи јављеном Месији у Његовом делу спасења људи.
Но спасени разбојник није дуго остао једини од људи на небу. Истога дана, на Велики Петак, Исус је душом сишао у Ад, у Шеол, а јави себе и своје Јеванђеље успшим од почетка, који су ту од Адама и са Адамом кроз векове чекали своју крајњу судбу. И Он, Господ Исус Христос, „сишавши проповиједа и духовима који су у тамници – јеванђеље, да приме суд по човјеку тјелом а по Богу да живе духом“. Ко су та створења?
То су прехришћански праведници, сви они што „у вјери помријеше“ и не дочекаше испуњење Божијег обећања односно Спаситеља, него само „видјевши га из далека поклонише му се, признавши да су гости и дошљаци на земљи. Јер који показују да траже отачаство“(пошто га на земљи нису могли наћи). Но тај „сабор и црква првороднијех“ није био састављен само из Јевреја, старозаветних праведника, него и из свих народа и племена под небесима. Јер ни Авељ ни Сит ни Енох ни Ноје ни Рута ни Јов нису били Јевреји. По речи Апостола Петра: „Заиста видим да Бог не гледа ко је ко, него у сваком народу који се боји Њега и твори правду мио је Њему“ (Дел.Ап.10, 34-35). Сви они бише спасени из Ада благодаћу Божјом и заслугом Господа Исуса христа. И не само познати и признати праведници него и сви грешници, који на земљи грешише па видевши Исуса у Аду лицем у лице, и чувши његову благовест, покајаше се и повероваше у Њега као јединог истинитог Човекољубца и Спаситеља.
Тела њихова давно давним беху прах помешан са прахом земаљским, а душе њихове чамаху с уздисањем у тами Ада преисподњега. Ту су биле душе људске од Адама до Витлејемске деце, које први Ирод покла због Исуса, Новога Цара, и до светог Јована Крститеља, којега други ирод посече као претечу Исуса Месије.
Једини Бог Свезнајући зна број њихов. Но да је то био огроман народ, многобројнији од свих народа Римскога царства, сведочи прво велика дужина времена од Адама до Христа, а друго свети Оци видиоци. У својој Пасхалној беседи каже надахнути Јован Златоусти поводом силаска Христова у Ад: „Ад огорчи се, јер се испразни...Воскресе Христос и мертви ни един во гробе“
Сав тај многомилиони народ уздигао је Христос у Рај, чија врата Он отвори својом крвљу као Човекољубац. А отворивши врата рајска за људе, Он удаљи чувара тих врата, херувима са пламеним мачем. И тако је свесилни Христос обноћ учинио своје царство већим од царства кесара Тиберија.
Ово је изузетна и јединствена одлика правог Месије као свеопштег Спаситеља света. Он је, на име, донео спасење свим људсим коленима од почетка до краја времена, тј. и живима и умрлим. Лажне месије и самозвани спасиоци пак, нарочито многобројни у наше доба, и не помишљају да спасавају умрле него само живе. Нити им и на ум долази, да избављају од смрти ни себе ни друге. Сав њихов програм састоји се у отклњању разних животних незгода само за кратко време, доклеједно људско срце, жељно живота,не престане да куца. За њих је смрт непобедива, и јача од живота. Мрачна царица смрти царовала је пре „случајне“ појаве живота на земљи. То је њихова философија, потпунице супротна Христу и Христовом откровењу.
Неко од материјалистичких пропагандиста држао је говор народу на једном скупу у Србији, како Исус Христос није успео за две хиљаде година остварити оно што је обећао, а како ће његова беверна партија остварити рај на земљи. Упита га једна удовица, чији јединац син тек беше умро:
- А може ли ваша партија повратити у живот мога сина јединца?
На то одговори онај нови спасилац света:
- Наравно, то нико не може, па ни ми. Ми хоћемо да створимо рај само за живе, а о умрлим ми не водимо рачуна као непостојећим.
Рече му на то ожалошћена мајка:
- Сваки рај, који ви или ма ко други створи на земљи, без мога сина, за мене је пакао.
У историји света Христос је једини Спаситељ и живих и умрлих. Да, једини бујни и неодољиви извор живота и свемоћни победилац смрти и пакла.
Његово царство није од овога света, али Он непрекидно жање жетву своју на посејаној њиви овога света преко анђела својих, и уноси пшеницу у небесне житнице своје. Тамо, где се ожалошћена мајка једино може срести са својим преминулим сином у животу без растанка.
РАЗГОВОР 1.
- О чем то разговарате, света браћо моја, да чујем о чем разговарате?
- Ако је заиста Валаамова магарица проговорила човечјим језиком, онда је оправдана Будистичка вера у реинкарнацију; оправдана и Библијом потрвђена.
То сте чули на неком скупу окултиста. Па питате, како се то слаже са Христовом науком?
Ај, браћо света, боље да нисте ишли на тај скуп. Боље да сте отишли у цркву и чули Јеванђеље о богаташу и Лазару. Како умре неки бедни и болесни сиромашак, којега уста Господња именују Лазаром; а по том умре и један луксузни богаташ, чије име уста Господња неће ни да спомену. И како душа Лазарева оде у небесну радост, а душа безименог богаташа у паклену муку.
Није ли небесни Зналац, Господ Спаситељ, овом причом дефинитивно пресекао легенде о сељењу душа? Није ли Он, Видилац свих тајни неба и земље, овим јасно посведочио, да се душе не селе у тело него право и за навек одлазе у ону обитељ, коју су заслужиле делима својим на земљи?
А што је Валаамова магарица проговорила, то није отуда што је у њој била реинкарнирана душа неког човека, него је то од Бога. Бог је хтео да кроз безсловесног скота постиди неваљалог човека, јахача на скоту. А магарица кад је говорила човечјим језиком наравно није била свесна шта говори. Исто онако као што гавран, који је односио храну пропроку Илији у пустињу, није знао ни коме ни од кога носи. Мада би окултисти свакако хтели, да је у гаврану била свесна душа неког умрлог човека.
- Па како су могли неки учени људи, чак и неки руски философи, усвојити такво погрешно учење?
Могли су, браћо моја света, шта све људи не могу? И учени као и прости падају у велике заблуде. Јер не познају ни Писма ни силе Божије. А знате, да лажно злато бљешти јаче од правога злата. И округао камичак личи на јаје, али живота у њему није. Па се људи лако преваре.
Заблуде заблуделих нека послужи вама за поуку и за страшну опомену. За поуку – да не верујете брзо људима који нити су вас кад знали ни љубили, него верујте Спаситељу, који вас је знао од пре створења света и љуби вас толико да се предао смрти само ради вас. За страшну опомену пак – да не тешите себе ричима: кад умрем, ја ћу се опет родити у другом телу на земљи, и опет и опет, и по хиљаду пута, па ћу имати времена за поправку. Утешана је али и страшна истина, да је човеку дат само један рок живота на земљи, а по том суд. За овај кратак рок свак може заслужити безповратно или вечити живот или вечиту муку.
И Пантеизам је, велите, захватио велики број учених хришћана, као нажалост и грофа Толстоја у старости.
Поред окутлтизма то је друго велико зло, које је било и јесте и биће међу онима који су крштени а не крсте се. То су они који верују, попут древних јелинских стјичких философа, у неко етарно божанство, и сматрају душе људске као капље тога етра у грубим телима. Када се тело распадне, онда се оне капље етарне – душе људске – преливају у бескрајни етарни океан божанства, губећи личност и индивидуалну свест. Други се опет држе Спинознине заблуде, по којој су и дух и материја вечни и нестворени. Бог као дух вечно је везан за мтерију и материја за Бога. Према томе Бог је и материја и дух у исто време. Слично корњачи, кажем вам. И по некој прастарој фабули овај свет лежи на корњачи. По смрти душа човечја прелива се у вечни дух а тело у вечну материју. И да би оваку своју убиствену философију учинио привлачном, он ју је назвао „Етиком“!
Као прозирући у опасност философије свога земљака Спинозе свет Павле оставио је хришћанима вечу опомену говорећи „Браћо, чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном пријеваром, по казивању човечијему, по науци свијета, а не по Христу (Колаш. 2,. Та апостолска опомена важи, више мање, и за остале људске философије, које уче да је овај видљиви свет нестворен од личнога Бога, и да је вечан и бескрајан. Са тим премисама они се потпуно одричу Христа, као што се и Христос одриче њих.
Спаситељ је открио и показао својом апсолутном личношћу да је Бог личност, врховна личност, а не успавани или полусвесни дух, или неки принцип, или природа, или природни закон.
Није Господ Христос, браћо моја, није Он доказивао Бога помоћу твари, него је објашњавао твар помоћу Бога? Трикратно личног. Он је потврдио истинитост оног свеопштег веровања свих народа; веровања, истина, исквареног и помућеног али неишчезлог, а то је веровање у бога, или богове, као свесне личности, као и веровање у свесни и индивидуални живот чповеков после смрти. Никада се народи света нису могли помирити са философским учењима о безличном Богу и о безличној бесмртности човека. Зато се јавио Бог у личности Сина свога Исуса Христа, који „не беше да и не ,, него у њему све беше да“ (2 Кор. 1, 19-20), све позитивно и све потврдно што је икад човечје срце могло пожелети – и више од тога. Човечанству је тада спао терет и мрак са душе. Зато се жаљаху фарисеји: „видите да ништа не помаже: гле, свијет оде за њим (Јов. 12, 19. Због тога: „сви наваљују да уђу у царство небесно“ (Лук. 16, 16.) где царује Бго као троједина личност, и где је од постања света припремљено место за сваку личност човечју, која се одазове позиву Христовом.
За вас и за мене, браћо света, најважнје од свих питања и проблема јесте: да ли ћемо се благовремено одазвати позиву Христовом. Јер анђели Његови дан и ноћ жању Жетву Господњу, без престанка и предаха, и односе у небесне житнице. Шта – ако нас срп анђелски одбаци као штуро класје и остави да нас свиње погазе?
ДРУГЕ ЖЕТВЕ
Рече Господ: „Гдје сам ја ондје и слуга мој нека буде“ (Јован 12.26). Неки богослови тумаче ове речи једнострано, тј. као обећање Исусово, да ће Његови верски следбеници бити са њим у Рају. То је тачно у колико не би било једнострано. То је јасно из велике Исусове молитве пред страдање: „Оче, хоће да и они које си ми дао буду са мном гдје сам ја, да виде славу моју коју си ми дао:. Али то је недовољно. Јер Он који је обећао својима славу, прорекао је и муке и страдања слична Његовим. Следеће речи допоњују горње: „Доста је ученику да буде као учитељ његов и слуги као господар његов. Кад су Домаћина назвали Веелзевулом, а комо ли (неће) домаће његове“ (Мт.10.25.). И још: „Кад мене изгнаше, и вас ће изгнати“ (Јов. 15.20). „Сви ће мрзети на вас имена мојега ради“(Мат10.22). “А доћи ће вријеме кад ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу“ (Јов.16.2).
Прегледајмо дакле све где је Исус био од рођења до вознесења, а по том где су били многи и разноврсни Његови следбеници.
Рођен у миру, мада у сиромаштини. Гоњен од Ирода бегао у Египа. Живео и растао у мудрости до своје учитељске службе. Постио четрдесет дана, кушан о Сатане. Као Учитељ и Чудотворац деловао неуморно до краја. Склањао се у пустињу и проводио ноћи у молитви. Радовао се са радосним, на свадби, у гостима, на језеру, кроз цвећана поља и простотом. Жалостио се са жалосним и плакао са уплаканим. Гладовао и жеђовао. Лечио белесне, хранио гладне, сажаљевао и помагао немоћне, опраштао свима, и поучавао све. Слављен и обожаван од народа, гоњен, мучен и најзад убијен од старешина народних. Умро, сишао у Ад и спасао огроман број адских сужања, праведника и покајника. Васкрсао у слави, вазнео се на небо у сили, и заузео своје царско место с десне стране Оца у светлости и величанству које је имао од пре постања света.
А сада посмотримао, где су били христови следбеници.
Заиста тамо где је и Он био, свак на свој начин и према своме дару.
Радници и занатлије на часном али знојном раду, славећи Њега.
Испосници у пустињи, у посту и молитви угледајући се на Њега.
Свештеници и чудотворци у Његовим народима ширећи науку Његову.
Добротвори и богаташи у помагању Цркве Његове и сиромашне браће.
Благочестиви цареви и кнежеви са страхо управљали државом, делећи правду у Његово име, зидајући манастиреу Његову славу и бринући за спасење своје и народно.
Мисионари ходили по свету и сејали Његово семе.
Исповедници пред судовима и по тамницама страдали за Његово име.
Мученици на губилиштима умирући славили Њега.
Смерни и кротки подржавали његову смерност и кротост.
Чисти срцем, са Богом у себи, задобијалинове следбенике Њему.
Миротворци, с његовим миром у себи, мирили браћу и ширили слогу.
гоњени, исмевани, клеветани Њега ради, трпљењем и храброшћу задивљавали незнабошце и јеретике.
Архипастири и мудраци писали књиге о Њему и правила хришћанског шута ка царству небесном.
А свети апсотли, и после њих у току векова многи равноапостлни, били су све, свима, и свуда.
сви они на земљи били су тамо где је и Он био, распознајући Његове стопе и гредећи за Њим. Неко је ходио Његовим путем дуже неко краће, сходно ранијем или познијем призиву, духовном просветљењу и небесном дару. Многи су тек пред крај сишли са широког пута светског и ступили на његову уску стазу што води у живот, у прави живот.
Сви они који су у свом земном веку били тамо где и Господар њихов, сада су на небу где и Он. сви они сада гедају славу Сина Божијега, па гледајући Његову славу и сами „сијају ако светила“.
Како ми то знамо? Ми то поуздано знамо, јер то је његово знање, Његово обећање и учење.А замо то још из дуговременог искуства Цркве. Јер, по Божјем промислу и допуштењу, душе оних праведника много пута јављале су се људима на земљи, било у болести или осами или у тамницама или на губилиштима или у ратовима или јеретичким смутњама: да излече, утеше, охрабре, прескажу, науче и поврате на прави пут. Јер зашто би иначе прозорљива Црква Православна тако торжествено прослављала апостоле, светитеље, угоднике и мученике христове, молила се њима и призивала их у помоћ? А Црква то чини зато што је осведочена, да су сви они живи и прослављени на небесима. Цркви на земљи тоје јављено од Цркве на небесима.
Њихова имена испунила су добар део „Књиге Живих“, и њихов број је веома велики. Свети Јован Јеванђелиста надживео је све своје другове апостоле скоро за пола столећа, и преживео је сва гоњења Цркве у првом столећу. У својој чудесној визији на острову Патмосу он је видео анђелске војске и старешине Цркве на небу, „И бјеше број њихов миријада (Миријада је 10.000.) миријада и хиљаде хиљада“
(Отк.5,11.). Број анђелских сила природно надмаша број људских душа, но и број ових морао је бити још у то време врло велики. Даље говори свети Јован: „И кад отвори пети печат, видјех под олтаром душе побијених за ријеч Божију и за сведочанство. И повикаше гласом великијем: докле, Господеару свети и истинити, не судиш и не кајеш крви наше на онима што живе на земљи?“ (Откр.6,9 - 10). душе умрлих праведника дакле живе у близини Бога и разговарају с Богом. А не спавају у прашини земној заједно с телима, чекајући крај света па да се тек онда пробуде у живот, како уче неки јеретици.
Наведене визије Јованове свакако се односе на хришћане и хришћанске мученике његовог доба, то јест до ступања у друго столеће. И како је велики број њихов! Узму ли се пак у рачун генерације хришшћанске у току три сотлећа гоњења Хришћанства до проглашења слободе Цркве царем Константином, број пресељених хришћанских душа у царство небесно био би број једног великог народа. Колика крв! И колико жртве за христа, од првомученика Стефана па кроз сва гоњења Цркве од стране Јевреја и Ирода, а нарочито од римских кесара, Нерона, декија, Диоклецијана, Максенција и многих других! само у катакомбама Римским погребене су многе хиљаде (неки рачунају на милионе). У Никомидији спаљено је једнога дана 20.000 хришћана намолитви.
Но осим ових многих мученика, колики ли је број свих оних Божијих угодника кој истина не бише отерани из овогасвета мачем и огњем него се упокојише с вером и надом, да ће и они бити примљени у Царство Христа Бога нашега! и то кроз петнаест хришћанских генерација од Апостола до великих Отаца цркве. Ваистину, и ово је велика Жетва Господња.
РАЗГОВОР 2.
- Хтели би нешто да питате, света браћо, хтео бих и ја вас. Код људи је увек више питања него одговора. Питајте ви мене па ћу ја вас
- Сретамо многе људе, велите, који верују у Бога али који одричу постојање ђавола. Па мислимо да је и то нека забуна и удаљење од вере православне.
- Прво мислите, света браћо моја. Забуна и заблуда, дакако; и удаљење од Јеванђеља и вере православне, те још колико. Ко не верује у постојање ђавола, тај и не војује против ђавола. А ђаволу су најмилији они који не верују у његово постојање и дејство. Јер само тако може он спокојно да врши свој убилачки посао.
Ако не би ђаво постојао, све зло би се морало приписати Богу, све зло и сваки грех. А то је страшно и помислити, браћо моја. Јер у том случају бог би био истовремена и истина и лаж, и светлост и тама. Да, наш свети трисвети Бог би био и Бог и ђаво, као у незнабожаца, што је абсурдно. Шта би нам онда користила Библија? И шта би било од Јеванђеља, и од Христових речи о демонима, и од Његове власти над злобним духовима таме? Где ћемо са целим Новим Заветом, и са огомним искуством светитеља од памтивека до данас? Хоћемо ли да исцепамо оне листове из Требника на којима су исписане светитељске молитве за изгнање демона из демонијака и оне друге за заштиту од демона? Онда морамо исцепати цео Требник, заједно са већим делом Новога Завета. Чули сте како при крштењу свештеник шита онога којега крштава:
„Одричеш ли се Сатане, и свих дела његових и свих ангела његових“.
Три пута ставља то питање и очекује одговор:
„Одричем се“. Онда заповеда свештеник:
„Дуни и пљуни на њега“.
Даље свештеник пита:
„Сједињујеш ли се са Христом?“
Одговор: „Сједињујем се“. (Три пута).
Питање: „Верујеш ли Њему?“
Одговор: „Верујем, као Цару и Богу“.
Као што се хирургијом отрована крв и гној излучју из тела човечјег и нова здрава крв убризгава у тело, тако се крштењем удаљава ђаво из човека, а Христос са Оцем и Духом Светим усељава се у човека.
Крштењем се ми одричемо дакле ђавола а сједињујемо се с Христом. Једно је одрећи се од ђавола а друго одрећи ђавола. Првим ставом ми добијамо улазницу за царство небесно, а другим цепамо је.
Ај, браћо моја, како је трагичан страх људски од великих висина и великих дубина! воле низину и воле плићину. Од висина и дубина хвата их вртоглавица. Зато многи одричу двоје: божанство Христу и посојање ђаволу. Желе да све уједначе и упросте. А што год људи покушају да упросте, већма компликују. Да су они стварали свет, створили би само равнице за купус и брдашцаза пикнике. За чудо им је, на што божанске висине и адсе дубине!
Који одричу божанство Христу, одричу љубав Божју према људима; а који одричу постојање ђавола, клеветају Бога, јер Бога чине праузрочником зла. Непријатељи хришћанства живо раде да кроз ове две негације унесу забуну у редове верних хришћана. И наивни се хватају на удицу.
А ви се не дајте збунити, браћо света. Читајте Јеванђеље и разумите, да је прво и основно дело Спаситељево било победа над Сатаном.
Изгнње демона из поседнутих демонима чудо је над чудима, које нико од људи никад није успео учинити. Нити се данас демонијаци могу ослободити демона друкчије него једино именом Христовим. Међу нама много је живих сведока, који су по православним манастирима видели сумасшдше људе и жене како бивају исцељени молитвом и постом. Гадарински случај безброј пута поновљен је у историји Христове Цркве. И понавља се.
Пет дужности наложио је Христос својим апостолима а кроз апостоле и пастирима Цркве; то су:
да проповедају Јеванђеље,
да болесене исцељују,
да прокажене чисте,
да мртве васкрсавају,
да ђаволе изгоне.
Ових пет дужности предали су апостоли Цркви као завет Господњи, и Црква их непрекидно и неуморно врши ево већ близу 2000 година.
Ко скраћује овај заветни програм Цркве, непријатељ је своје душе. Ко од свештеника мисли, да је довољно само проповедати Јеванђеље, тај испуњује само једну петину од заповеђеног.
Није ли сам христос рекао, да је изгнање ђавола знак доласка царства небесног? „Ако ли ја Духом Божијим изгоним ђаволе, дакле је дошло к вама царство небеско“ (Мт.12.28). А да је Његов први и главни месијански посао био обрачун са ђаволом, који је до тада држао овај свет у својој власти као своју кућу, о том јасно говори Господ: „Како може ко ући у кућу јакога и покућство његово отети, ако најприје не свеже јакога? и тада ће кућу његову оплијенити“ (Мт.12, 29).
Ко одриче ово моћно дело христово, тога ће се Христос одрећи. А ко одриче постојање ђавола, нека зна да се ђаво њега не одриче. И на митарствима тражиће га као свога.
Тај себе губи, али христову жетву не омета. Јер ко може спречити Господа да учини што је наумио? Као што је Он у давнини о себи рекао: „Намјера моја стоји, и учинићу све што је воља“ (Ис.46, 10). Чујете ли ви ово, света и светла браћо моја?
ТРЕЋЕ ЖЕТВЕ
Спасени кроз праву веру и владање
Под великим царем Константином настала је заЦркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве обрадовао се сав хришћански свет као васкрсењу после триста годишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници, ослобођени су окова вероисповедници, помиловани на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом него гласно.
Но радост од слободе тројако је схваћена од људи. Једни су схватили слободу као дар Божији и разлог за ново слављење Бога. други су схватили слободу као самовољу мишљења и необузданост језика. Трећи пак као отворену могућност за испуњење свих својих телесних жеља. Због тога је настала борба оних првих портив ових других и трећих.
Они први који су разумели заповед апостолску: „Стојте у слободи којом вас Христос ослободи“ (Гал.5,1), тј у благодатној слободи од греха, стали су све чинити у славу Божју а на спасење своје душе. Наметнуту стегу споља, коју су преживели у робовању под незнабошцима, они су сада заменили строгом и добровољном дисциплином себе. Сви су они према своме стању и звању чинили максимално што су могли у прослављању христа и у служењу ближњем. Јер слобода је ропство под лажним именом ако није посвећена служби Богу и ближњима, кроз коју се једино и постиже лично спасење.
Они који су били у могућности подизали су дивне храмове. Цареви су у том предњачили. И сам Константин, нарочито мајка му Јелена, зидали су многе цркве. Јустинијанова Света Софија светлила је над свима као царица свих хришћанских храмова. Надахнути уметници употребљавали су свој таленат искуључиво на украшавање тих храмова. Имућни хришћани оснивали су домове за сиромахе и болнице заболеснике. Благочестиви владари прописивали су постановљења, уредбе и новеле, којим се корегирало незнабожачко Римско Право и штитила верра православна и светиња морала.
Брзим темпом почело се развијати монаштво. Пустиње, као земље о које се нико није отимао, постале су жилишта необичних грађана, монаха и монахиња. Витлејемска пештера, која је због рођења Спаситеља у њој сијала свету лепше од свих царских палата, учинила је безбројне пештере у свету привлачним обиталиштима анахорета. Они који су хтели себе свецело предати само Господу своме љубљеноме, насељавали су пустиње и пештере, од Синајске Горе до Ирске. Спољашња слобода значила је за њих само слободу од препрека да могу сами себе учинити мртвим за свет а живим за Христа. Знали су ови духовници, да блиставо царство Константиново, Теодосијево, Јустинијаново и Ираклијево, није нешто апсолутно и дуговечно, и да је оно само у толико вредносно у колико служи народима да достигну небесно царство Христово. Број оних који су се спасавали по пустињама духовном атлетиком био је врло велики, и растао је у слободи из столећа у столеће. У самом манастиру св. Саве Освештаног живело је само у једној генерацији десет хиљада монаха. А где су остале генерације у том манастиру, и у осталим манастирима на Истоку и Западу, нарочито у Египту, Абисинији, Јерменији, Сирији и Малој Азији?
Уз то још јавили су се и богомудри богослови, велики арихијереји, надахнути песници свете поезије, који су објашњавали догмате вере, осветљавали вернима пут ка сапсењу, и одушевљавали народе за Христа и Христово Небесно Царство.
Све то укупно назвато је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивилизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на исток до Синајске Горе и на запад до Ирске. С њом се позније могла такмичити само православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивилизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.
Али на топлоти слободе поникле су и многе јереси као микроби. Све те јереси дошле су од оне друге две групе које поглрешно схватише слободу. Једну од тих група даде Бог у покварен ум због поквареног владања, а другу у покварено владање због поквреног ума.
У борби против свих тих лажних учења, одржано је седам великих битака у православном царству Византијском. А то су Седам Васељенских Сабора, почев од325 до 787 године. На тим Саборима, Оци Цркве оповргли су и одбацили све јереси с анатемом, и јасно дефинисали свету и чисту веру хришћанску.
Али то је стало муке и страдања и крви. Те и тај период слободе Цркве није био без многих и многих вероисповедника и мученика. Уз то су дошли, по Божјем попуштењу, а због покврености људске, ратови против незнабожне Персије и Скитије, против Аријевских Гота, па Хуна, и најзад против Муслимана. Слободно Хришћанско Царство тресло се као у грозници. Свети град Јерусалим и сва Палестина пали су под власт полумесеца. Хришћани у Египту, Копти, некад најмногобројнији становници Нилске долине, тако су истребљени, да и данас после 14 векова њихов број износи један милион према 20 милиона муслимана. Рим је рушен и спаљиван неколико пута или од јеретика или од незнабожаца. Хришћани у асирији и Јерменији сведени на мален број, а они у Сирији преполовљени.
Је ли то дефицит Христов? Боже сачувај. Христос не може имати дефицита. Жетве његове у том периоду Византијске слободе од неких 500 година биле су више него обилате, и то у свакој врсти богоугодних људи, жена, девојака и деце: испосника, добротвора, богослова, мудрих јерарха и учитеља, страдалника и мученика. Њихов број кроз тај период пење се несумњиво на стотине и стотине милиона, од Британских острва до Индијског мора и рајанствене земље Скитије.
Али осим те велике Жетве Господње, до које је Христу једино и стало, у том периоду учињено је нешто неисказано, велико за нас и за сва будућа поколења. вера православна је прецизно формулисана, канони вере и владања јасно прописани, начин богосужења и прослављања Христа потврђен, лича и црквена дисциплина недвосмислено установљена.
После свега овога, у години 842 царица Теодора са сином јој царем Михаилом објавила је победу Правослаља. Недеља Православља, прва недеља Часног Поста, одређена је за вечно празновае те победе над свим кривим догматским и етичким доктринама јеретичким.
Обилата 500 годишња Жетва Господња у првој половини Византијске слободе додата је предходним жетвама Господњим. И тако су се небеске житнице Домаћинове све више пуниле жетвама са Његове земаљске њиве.
