РАЗГОВОР 6.
- Чудите се нечем, света браћо моја, кажите ми: чему се чудите?
- Ми се чудимо онима који говоре: ми можемо бити хришћани и без Цркве. Ми држимо, то је гордост која долази од незнања, себичност која не богати него сиромаши, смрт која посцећује људе пре коначне смрти. Да ли правилно мислимо?
- Сасвим правилно, браћо моја света, и нека сте за то балословени. Зашто је Спаситељ основао Цркву, ако се може без ње бити? Зашто јој је дао силу јачу од Ада, ако одсечени појединци могу побеђивати „врата Адова“и без Цркве? Монаси пустињаци проводили су без мало цео свој живот у пустињској осамљености, али нису кидали везе са Црквом. Молили су се Богу за сву Цркву васељенску, просили су благодатне дарове од Цркве, и умирали у молитвеном општењу са Црквом. У колико су по нужди имали мање општења са Црквом на земљи, у толико су имали веће и присније општење са Црквом на небу. Њихов духовни опит у пустињи од неоцењиве је вредности за Цркву Божију. И не само за Цркву Божју него и за светске Универзитете.
Узмимо једну од метафизичких наука, која се сматра на Универзитетима најтежом и најабстрактинијом. То је наука, коју философи не смеју ни да назову науком због свог недовољног знања у тој области, него теоријом. То је Теорија Сазнања. Заиста, скромно име једног сасвим скромног успеха у тајанственој области душе људске. А не могу никада ни знати довољно, докле год узимају у обзир само спољашњу природу, која је индиферентна према човеку, а не узимају два моћнија чиниоца, која свесно, намерно и итензивно утичу на душу човекову. А то су: Бог као пријатељска и ђаво као непријатељска сила.
Када човек чита књиге рецимо Исака Сирина, Макарија Великог, григорија Синита, Синајске и Атонске оце, који су свој век провели у студирању себе и своје душе, па њихов опит сравни са модерним „теоријама“ сазнања, заиста се мора застидети. Оно утанчано и префињено сазнање Отаца Цркве до те мере се изгубило и огрубело у нешем механизраном столећу, да неки професори Универзитета предају омладини Психологију а одричу постојање душе! А то је таман тако као кад би неко предавао Теологију и негирао Бога; или Астрономију а одрицао постојање звезда.
О браћо моја, ми не умемо да ценимо многознанствено и многоопитно богатство наше Цркве док се не сударимо са незнањем света. Гле, проповедајући кроз 20 векова Логоса, Црква је носилац непогрешне небесне Логике. Студирајући стално душу људску она најбоље познаје Психологију. Да, у њој се може наћии поуздана Наука Сазнања, поред поуздане Логике и Психологије.
Но своју богату ризницу знања и познања Црква не употребљује ради своје светске славе, него једино на исправљање и лечење људских душа и њихово припремање за царство небесно. Она без престанка учи људе, да верно стоје уз Пријатеља, а то је Бог Човекољубац, и да вечито војују против непријатеља, а то је ђаво, отац лажи и човекоубица. Она дозива људе као у пожару, да хитно послушају свога јединог Спаситеља и спасу живот свој за вечност. Она им објављује Победиоца и Његове победе; Победиоца који је још пре свог Васкрсења објавио своју дефинитивну победу речима: „Ја надвладах свијет“ (Јн.16,33). Плодови Његове победе виде се и видеће се, у безбројним богатим жетвама.
Стари српски владари урезивали су у своје печате крст и около крста речи: Христос одоле.
На Златној цркви у Антиохији биле су споља унаоколо исписане пророчке речи о свевластном Спаситељу Победиоцу:
„Царство твое христе Боже царство всјех вјеков и владиченство твое во всјаком родје и родје“.
Са овим тријумфалним клицањем Црква на земљи је срећно пребродила све бурне векове своје историје, предајући уредно Цркви небесној жетве Господње.
Ко се туђи од Цркве Божије, мрзи на душу своју. Знајте ово, света браћо моја, и реците онима који не знају.
СЕДМЕ ЖЕТВЕ
На бурама и ветровима
Неки философи западни, па и словенски, писали су теодисеје, да оправдају Бога због зла у свету и страдања људи. Другим речима: да кажу да Бог није крив, а да ине кажу ко је крив.
Ми намамо потребе да то чинимо. Христос је оправдан својим жетвама. Који се сејач правда пред зрном што га он сеје и затрпава земљом тако да зрно труне и пушта клицу и с муком расте и бори се с ветровима? Сејач сеје и очекује да жање. Нису њему непознате све муке семена да се одржи на ветровима, нити влатова да се испуне стоструким родом. Он ће ублажавати те муке, али их неће сасвим отклонити. Њему је само стало до жетве. Чим посеје семе Он мисли на жетву. Све друго је споредно. И жетва оправдава домаћина.
Ниједан страдални праведник у историји света нити је остао нити ће остати без стоструке плате у небесним платама Створитеља свога. Ни једно добро зрно пшенице Господње није прегажено и пропало. Свако добро зрно, које Сатана преко својих слугу гази и покрива блатом, анђели Божији узимају својим рукама и односе у житнице Господара својега. Одкуд изненадно у Библији Рахава Јерихонка, и Рута Моавка, и Јов? Сви од народа неизабранога? То Господар жетве показује, да нигде у свету ниједно добро зрно Он не допушта да пропадне.
Оправдање Бога, али богова, могу друге вере тражити а не хришћанска. Хришћански Бог је више но оправдан бесмртним царством небесним, које је Он припремио за све праведнике на земљи. Блажени живот у вечности више је него награда праведницима. То је дар Божији који ни један човек на земљи не може заслужити својим делима и страдањима. То је као оно из бајке како је неки пастир примио на конак у своју худу колибу залуталу цареву кћи, па га цар за то учинио својим зетом и наследником. Бог не плаћа по пијачној цени. Његове плате праведницима превазилазе сваку људску меру и сваки разум. То су и небовидци казали овим речима: „Страдања садашњег времена нијесу ништа наспрам славе која ће нам се јавити“ (Рим. 8, 18). У овоме је сва теодисеја хришћанска, и друге нема. А то је откровење самога Христа, које је донело светлост и радост свему човечанству усред мрака од незнања и муке од неизвесности.
Од Христа и кроз Христа страдање праведника добило је смисао. Сви тајновидци и слуге Слова савршено су схватили науку свога Господа о неминовности страдања праведника у овом земаљском животу. Тако апостол Јаков пише: „Будите жалосни и плачите и ридајте; смијех ваш нека се претвори у жалост...гле, срећним називамо оне који претпљеше“ (Јак 4,9; 5, 11). Апостол Петар: „Радујте се, иако сте сада мало жалосни у раним напастима, да се кушање ваше вере много драгоценије од пропадљивог злата, које се куша огњем, нађе на хвалу и чест и славу када се покаже Исус Христос – радујте се радошћу неисказаном“ (1. Пет. 1,6,8). И још даље: „Каква је хвала ако за кривицу трпите? Но ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом; јер сте на то и позвани. Јер и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо Његовим трагом“ (1.Пет. 2, 20-21.). Зар ово не одговара потпуно речима самог Господа: „Гдје сам ја, ондје и слуга мој нека буде (Јв. 12, 26)?“
Ако дакле хришћани страдају, знају за што страдају, и не страдају без наде. „Ако трпимо с њим ћемо и царовати“ (2.Тим. 2,11-12). И сви апостоли понављају реч свога Учитеља: „Радујте се!“
Али гле, рећиће неко, подигли су се ветрови и буре у наше време, хоће да потопе Његову Цркву? Таквима недајемо одговор ми но Он: „ Што сте се уплашили, маловјерни?“ Зар Он није и на бурама жњео своје жетве и зар није стари пророк провидео и рекао: „Пут је Господњи у вихору и бури (Наум 1,3) ?“
У црквеним књигама Бог је назват „хитрец Господ“. Вештак који се не може преварити и кога нико не може преварити. Он је вештак који својом светом вештином сузбија сатану од људи, и људе на безбројне начине спасава. У главном: час милујући а час страшећи и бијући. Као што свети Јуда заповеда старешинама црквеним: „Једне милујте, а једне страхом избављајте, и из огња вадите (Јуда 22, 23)“ Или како Павле по искуству своме тврди: „Кога љуби Господ онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јевр. 12, 6)“. А да ће сви који су примљени бити и бијени, неко више неко мање, то је сам Господ више пута рекао, а још и овим речима потврдио: „Онај слуга који зна вољу господара својега па није учинио по вољи Његовој биће бијен много; а који не зна па заслужи бој биће бијен мало (Лк.12, 47-48)“.
Хриђански народи бивали су од почетка, бивају и сада бијени мног за то што знају не само вољу Господара својега него и неизмерну љубав Његову, јављену васиони кроз Сина Божјега, Спаситеља света. А нико није толико мучен и бијен као православни народи кроз многе векове, а нарочито у овом XX веку у последња два Светска рата, у којима су крвници правосланих народа толико пролили невине крви, да се сами гуше у њој.
Узмимо само Русију и правослани Балкан. За последњих 50 година цела једна руска генерација прошла је кроз огањ Рускојапанског рата, прве револуције 1905. Године, друге крваве револуције од 1917. Године, па кроз I Светски рат за правду Србије, па кроз II Светски рат, све до данас. Прошла је и отишла је. Кад речемо, да је жетва Господња за ово време била стотину милиона, не мислимо да претерујемо. Додајмо томе многомилиону жетву Господњу на православном Бакану за ово полустолеће, прво Срба, грка и Бугара у Балакнским ратовима 1912 – 1913. Па додајмо несразмерне мученичке жртве српскога народа у I и у II Светском рату, људе, жене, децу, свештенике и првосвештенике, што изгибоше у мукама због Православља од стране Аустријанаца, Немаца, римокатолика и комуниста.
Не тугујмо због тога, но радујмо се што су наши православни народи толико страдали за Господа Спаситеља нашег. И то страдање сматрајмо нарочитом привилегијом и Божјим одликовањем. По речи светог апостола: „Вама се дарова Христа ради не само да га верујете него и да страдате за Њега (Филип. 1,29) “. Страдање за Христа је дакле дар и одликовање а не штета и понижење.
Гле, данас нико не војује против нижих вера и њихових оснивача. Сатана туне потребује помоћи од људи; он је сам довољан. Због тога антихристи нашег доба прелазе ћутке преко тих нижих вера, сачињених не од Бога но од људи. А управљају све своје стреле само на Христову Цркву, која и јесте „столп и утвержденије истине“. Том борбом против Христа тајанствено руководи сам Сатана, у страху и дрхтању, слутећи да ће га само Он, Христос, моћи победити и бацити у „језеро огњено“.
Немојмо се пак страшити за Онога, који се не страши никога, нити за Цркву Његову, којој је Он унапред осигурао победу над Адом. Страшимо се за себе и за децу своју, ако због нашег незнања, лењости и равнодушности будемо избрисани из Књиге живих и нађемо се „на пољу где су пси“ и јуродиве девојке. У кукољу, који ће се бацити у огањ. Знајмо, да ће свемогући Христос и без нас испунити своје небесне обитељи. Он се неће преварити у броју спасених. Он зна Своје, и нико од Његових нећепропасти. О броју пак Христом спасених овако сведочи велики тајновидац:
„Видјех и гле: народ многи, којега не може нико изборојати, од сваког језика и кољена и народа и племена, стајаше пред пријестолом и пред Јагњетом,, обучен у хаљине бијеле, и палме у рукама њиховим (Отк.7,9).“
Благо онима који се удостоје убројати се у онај народ.
- Чудите се нечем, света браћо моја, кажите ми: чему се чудите?
- Ми се чудимо онима који говоре: ми можемо бити хришћани и без Цркве. Ми држимо, то је гордост која долази од незнања, себичност која не богати него сиромаши, смрт која посцећује људе пре коначне смрти. Да ли правилно мислимо?
- Сасвим правилно, браћо моја света, и нека сте за то балословени. Зашто је Спаситељ основао Цркву, ако се може без ње бити? Зашто јој је дао силу јачу од Ада, ако одсечени појединци могу побеђивати „врата Адова“и без Цркве? Монаси пустињаци проводили су без мало цео свој живот у пустињској осамљености, али нису кидали везе са Црквом. Молили су се Богу за сву Цркву васељенску, просили су благодатне дарове од Цркве, и умирали у молитвеном општењу са Црквом. У колико су по нужди имали мање општења са Црквом на земљи, у толико су имали веће и присније општење са Црквом на небу. Њихов духовни опит у пустињи од неоцењиве је вредности за Цркву Божију. И не само за Цркву Божју него и за светске Универзитете.
Узмимо једну од метафизичких наука, која се сматра на Универзитетима најтежом и најабстрактинијом. То је наука, коју философи не смеју ни да назову науком због свог недовољног знања у тој области, него теоријом. То је Теорија Сазнања. Заиста, скромно име једног сасвим скромног успеха у тајанственој области душе људске. А не могу никада ни знати довољно, докле год узимају у обзир само спољашњу природу, која је индиферентна према човеку, а не узимају два моћнија чиниоца, која свесно, намерно и итензивно утичу на душу човекову. А то су: Бог као пријатељска и ђаво као непријатељска сила.
Када човек чита књиге рецимо Исака Сирина, Макарија Великог, григорија Синита, Синајске и Атонске оце, који су свој век провели у студирању себе и своје душе, па њихов опит сравни са модерним „теоријама“ сазнања, заиста се мора застидети. Оно утанчано и префињено сазнање Отаца Цркве до те мере се изгубило и огрубело у нешем механизраном столећу, да неки професори Универзитета предају омладини Психологију а одричу постојање душе! А то је таман тако као кад би неко предавао Теологију и негирао Бога; или Астрономију а одрицао постојање звезда.
О браћо моја, ми не умемо да ценимо многознанствено и многоопитно богатство наше Цркве док се не сударимо са незнањем света. Гле, проповедајући кроз 20 векова Логоса, Црква је носилац непогрешне небесне Логике. Студирајући стално душу људску она најбоље познаје Психологију. Да, у њој се може наћии поуздана Наука Сазнања, поред поуздане Логике и Психологије.
Но своју богату ризницу знања и познања Црква не употребљује ради своје светске славе, него једино на исправљање и лечење људских душа и њихово припремање за царство небесно. Она без престанка учи људе, да верно стоје уз Пријатеља, а то је Бог Човекољубац, и да вечито војују против непријатеља, а то је ђаво, отац лажи и човекоубица. Она дозива људе као у пожару, да хитно послушају свога јединог Спаситеља и спасу живот свој за вечност. Она им објављује Победиоца и Његове победе; Победиоца који је још пре свог Васкрсења објавио своју дефинитивну победу речима: „Ја надвладах свијет“ (Јн.16,33). Плодови Његове победе виде се и видеће се, у безбројним богатим жетвама.
Стари српски владари урезивали су у своје печате крст и около крста речи: Христос одоле.
На Златној цркви у Антиохији биле су споља унаоколо исписане пророчке речи о свевластном Спаситељу Победиоцу:
„Царство твое христе Боже царство всјех вјеков и владиченство твое во всјаком родје и родје“.
Са овим тријумфалним клицањем Црква на земљи је срећно пребродила све бурне векове своје историје, предајући уредно Цркви небесној жетве Господње.
Ко се туђи од Цркве Божије, мрзи на душу своју. Знајте ово, света браћо моја, и реците онима који не знају.
СЕДМЕ ЖЕТВЕ
На бурама и ветровима
Неки философи западни, па и словенски, писали су теодисеје, да оправдају Бога због зла у свету и страдања људи. Другим речима: да кажу да Бог није крив, а да ине кажу ко је крив.
Ми намамо потребе да то чинимо. Христос је оправдан својим жетвама. Који се сејач правда пред зрном што га он сеје и затрпава земљом тако да зрно труне и пушта клицу и с муком расте и бори се с ветровима? Сејач сеје и очекује да жање. Нису њему непознате све муке семена да се одржи на ветровима, нити влатова да се испуне стоструким родом. Он ће ублажавати те муке, али их неће сасвим отклонити. Њему је само стало до жетве. Чим посеје семе Он мисли на жетву. Све друго је споредно. И жетва оправдава домаћина.
Ниједан страдални праведник у историји света нити је остао нити ће остати без стоструке плате у небесним платама Створитеља свога. Ни једно добро зрно пшенице Господње није прегажено и пропало. Свако добро зрно, које Сатана преко својих слугу гази и покрива блатом, анђели Божији узимају својим рукама и односе у житнице Господара својега. Одкуд изненадно у Библији Рахава Јерихонка, и Рута Моавка, и Јов? Сви од народа неизабранога? То Господар жетве показује, да нигде у свету ниједно добро зрно Он не допушта да пропадне.
Оправдање Бога, али богова, могу друге вере тражити а не хришћанска. Хришћански Бог је више но оправдан бесмртним царством небесним, које је Он припремио за све праведнике на земљи. Блажени живот у вечности више је него награда праведницима. То је дар Божији који ни један човек на земљи не може заслужити својим делима и страдањима. То је као оно из бајке како је неки пастир примио на конак у своју худу колибу залуталу цареву кћи, па га цар за то учинио својим зетом и наследником. Бог не плаћа по пијачној цени. Његове плате праведницима превазилазе сваку људску меру и сваки разум. То су и небовидци казали овим речима: „Страдања садашњег времена нијесу ништа наспрам славе која ће нам се јавити“ (Рим. 8, 18). У овоме је сва теодисеја хришћанска, и друге нема. А то је откровење самога Христа, које је донело светлост и радост свему човечанству усред мрака од незнања и муке од неизвесности.
Од Христа и кроз Христа страдање праведника добило је смисао. Сви тајновидци и слуге Слова савршено су схватили науку свога Господа о неминовности страдања праведника у овом земаљском животу. Тако апостол Јаков пише: „Будите жалосни и плачите и ридајте; смијех ваш нека се претвори у жалост...гле, срећним називамо оне који претпљеше“ (Јак 4,9; 5, 11). Апостол Петар: „Радујте се, иако сте сада мало жалосни у раним напастима, да се кушање ваше вере много драгоценије од пропадљивог злата, које се куша огњем, нађе на хвалу и чест и славу када се покаже Исус Христос – радујте се радошћу неисказаном“ (1. Пет. 1,6,8). И још даље: „Каква је хвала ако за кривицу трпите? Но ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом; јер сте на то и позвани. Јер и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо Његовим трагом“ (1.Пет. 2, 20-21.). Зар ово не одговара потпуно речима самог Господа: „Гдје сам ја, ондје и слуга мој нека буде (Јв. 12, 26)?“
Ако дакле хришћани страдају, знају за што страдају, и не страдају без наде. „Ако трпимо с њим ћемо и царовати“ (2.Тим. 2,11-12). И сви апостоли понављају реч свога Учитеља: „Радујте се!“
Али гле, рећиће неко, подигли су се ветрови и буре у наше време, хоће да потопе Његову Цркву? Таквима недајемо одговор ми но Он: „ Што сте се уплашили, маловјерни?“ Зар Он није и на бурама жњео своје жетве и зар није стари пророк провидео и рекао: „Пут је Господњи у вихору и бури (Наум 1,3) ?“
У црквеним књигама Бог је назват „хитрец Господ“. Вештак који се не може преварити и кога нико не може преварити. Он је вештак који својом светом вештином сузбија сатану од људи, и људе на безбројне начине спасава. У главном: час милујући а час страшећи и бијући. Као што свети Јуда заповеда старешинама црквеним: „Једне милујте, а једне страхом избављајте, и из огња вадите (Јуда 22, 23)“ Или како Павле по искуству своме тврди: „Кога љуби Господ онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јевр. 12, 6)“. А да ће сви који су примљени бити и бијени, неко више неко мање, то је сам Господ више пута рекао, а још и овим речима потврдио: „Онај слуга који зна вољу господара својега па није учинио по вољи Његовој биће бијен много; а који не зна па заслужи бој биће бијен мало (Лк.12, 47-48)“.
Хриђански народи бивали су од почетка, бивају и сада бијени мног за то што знају не само вољу Господара својега него и неизмерну љубав Његову, јављену васиони кроз Сина Божјега, Спаситеља света. А нико није толико мучен и бијен као православни народи кроз многе векове, а нарочито у овом XX веку у последња два Светска рата, у којима су крвници правосланих народа толико пролили невине крви, да се сами гуше у њој.
Узмимо само Русију и правослани Балкан. За последњих 50 година цела једна руска генерација прошла је кроз огањ Рускојапанског рата, прве револуције 1905. Године, друге крваве револуције од 1917. Године, па кроз I Светски рат за правду Србије, па кроз II Светски рат, све до данас. Прошла је и отишла је. Кад речемо, да је жетва Господња за ово време била стотину милиона, не мислимо да претерујемо. Додајмо томе многомилиону жетву Господњу на православном Бакану за ово полустолеће, прво Срба, грка и Бугара у Балакнским ратовима 1912 – 1913. Па додајмо несразмерне мученичке жртве српскога народа у I и у II Светском рату, људе, жене, децу, свештенике и првосвештенике, што изгибоше у мукама због Православља од стране Аустријанаца, Немаца, римокатолика и комуниста.
Не тугујмо због тога, но радујмо се што су наши православни народи толико страдали за Господа Спаситеља нашег. И то страдање сматрајмо нарочитом привилегијом и Божјим одликовањем. По речи светог апостола: „Вама се дарова Христа ради не само да га верујете него и да страдате за Њега (Филип. 1,29) “. Страдање за Христа је дакле дар и одликовање а не штета и понижење.
Гле, данас нико не војује против нижих вера и њихових оснивача. Сатана туне потребује помоћи од људи; он је сам довољан. Због тога антихристи нашег доба прелазе ћутке преко тих нижих вера, сачињених не од Бога но од људи. А управљају све своје стреле само на Христову Цркву, која и јесте „столп и утвержденије истине“. Том борбом против Христа тајанствено руководи сам Сатана, у страху и дрхтању, слутећи да ће га само Он, Христос, моћи победити и бацити у „језеро огњено“.
Немојмо се пак страшити за Онога, који се не страши никога, нити за Цркву Његову, којој је Он унапред осигурао победу над Адом. Страшимо се за себе и за децу своју, ако због нашег незнања, лењости и равнодушности будемо избрисани из Књиге живих и нађемо се „на пољу где су пси“ и јуродиве девојке. У кукољу, који ће се бацити у огањ. Знајмо, да ће свемогући Христос и без нас испунити своје небесне обитељи. Он се неће преварити у броју спасених. Он зна Своје, и нико од Његових нећепропасти. О броју пак Христом спасених овако сведочи велики тајновидац:
„Видјех и гле: народ многи, којега не може нико изборојати, од сваког језика и кољена и народа и племена, стајаше пред пријестолом и пред Јагњетом,, обучен у хаљине бијеле, и палме у рукама њиховим (Отк.7,9).“
Благо онима који се удостоје убројати се у онај народ.
РАЗГОВОР 7.
- Хајд, још мало да разговарамо, света браћо моја, докле још има времена, да може брат с братом и богољубац са богољубцем разговарати. Докле није дошло време, да само злотвори вичу а браћа шапућу.
- Све силе које се боре за власт над светом говоре ружичасто о Једном Свету као свом идеалу, у коме се једино може остварити људско благостање и мир. Тако говоре. Па да би задобили хришћане за тај свој идеал о Једноме Свету они се позивају на предвиђено у Откровењу хиљдугодишње царовање Христово.
- Ај браћо моја света, не дајте се преварити. Хиљадугодишње царство Христово није никаква утеха за сав свет него само за „душе исјечених за свједочанство Исусово и за ријеч Божију“. Они ће прво васкрснути и царовати с Христом хиљаду година. Али није речено, где ће царовати. Није речено, да ће то царовање бити на земљи; а ни помена о учешћу свих људи у том царовању, него само великих мученика исечених за Христа „који се не поклонише звијери ни икони њезиној, и не примише жига на челима својим и на руци својој“ Ни у ком случају ово се не може узети за планетарно царство хритово за сав свет нити пак у овоме свету. Но таква је особина људи, да се задржавају више на тајанственом и двосмисленом него на јасном. Међутим у Јеванђељима Господ (Мт.24.) је јасно описао стање света пред свршетак времена.
Није искључено, да ће Бог допустити људима да по спољашности уједине народе у Један Свет. Често је Бог попуштао да људи иду својим путовима, ма да то нису били Његови путови. „Мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путови моји путови, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путовимоји виши од ваших путова, и мисли моје од ваших мисли (Иса. 55, 8-9)“.
Бог мења ситуације. Људи су нестрпљиви, те желе промену и чак и у најбољој ситуацији на земљи. Увек желе ново, а чим дође ново, плачу за старим, „за старим добрим временом“. Поштујући слободу човека Бог често мења ситуацију према жељи људи, не пуштајући точак света из својих руку у руке Сатани. Познаје Бог људе. Зна Он, да ће људи на својим путовима изломити се, осиромашити и изгладнети, па ће тeк онда завапити Њему за помоћ. Зна Бог, да сви самовољни путови синова човечјих воде у Земљу Недођију, али их пушта да иду до обронка пропасти, где се све илузије разбијају и где се Сатана злурадо церека.
Велика је разлика између мира што га Христос даје и мира светског што га људи желе. Први мир чува човека од корупције, а други производи корупцију и кроз корупцију води поновним побунама и ратовима. Неваљао мири је отац рата. Узевши идеално, мир је бољи од рата. Али коруптиван мир није бољи до рата; јер не даје довољну жетву Господу. Отуда спољашњи мир је само један предах од рата. Као што се каже у Библији: „И земља почину од рата (Навин 14,15)“. Докле? Докле људи не упрљаше мир гресима својим.
Содом није уништен у рату него усред мира и материјалног благостања. У време мира, спољашњег благостања и сигурности римског царства друштвена корупција доводила је цара Марка Аврелија стојичког философа до очајања. И он је предвиђао пропаст таквој својој држави. Једва да је што мања корупција била у хришћшанским цартвима Карла Великог и Луја XIV. И тако је морало бити свуда где год су људи тражили Рај на земљи а не на небу. Сваки свој достигнути Рај на земљи људи су брзо претварали у пакао. И Бог је мењао ситуацију ради своје жетве.
- Не ће тако бити када се организира Један Свет, са једним Представништвом, јендним језиком, еперантом, једном војском или полицијом; једним календаром, са уједнааченим васпитањем, уједначеном етиком, уједначеним уређењем. Рат ће бити осуђен као лудост и варварство, и онемогућен. Настаће вечни мир, сигурност и благостање. – Тако нам говоре нови пророци Земље Недођије. Тако говоре гости и дошљаци, слуге и најамници, без разбирања шта Домаћин мисли. А ту идеју о Једном Свету добронамерно али по незнању подржавају и неки хришћански пастори. Они мисле: свет је постао мален, боље је да Господ има једну велику њиву – сав свет – него многе малене њиве и њивице. Као да ће они, који су се показали неверни у малом, показати се верни у великом! (Лк.16, 10)
Може Господ и попустити да се ова жеља људска оствари. У том случају Он ипак не ће бити без своје жетве. Само ће Његове жетве бити у бури и вихору. Јер ће у тој универзалној држави завладати квареж каква се на памти у историји, квaрeж ментална и морална, коју је апостол Павле из даљине времена јасно видео и описао. Апстол истина говори о последњем времену, али гле и ови нови архитекти Једнога Света сматрају овај свој идеал као последњу фазу људске историје.
Грађани те евентуалне Светске универзалне држве биће гори од грађана римске империје; много гори. Место оглашеног мира и спокојства и благостања, људи ће се осећати неспокојни и несрећнији него икад. Кад нису могли уредити своје мале државе на своју срећу, како ће уредити ти исти страсни људи сав Свет? Настаће нереди, побуне и револти на све стране кугле земаљске. Парламенти ће бити немоћни да то спрече својим бескрајним препиркама, узајамним оптужбама и тобожњим законима. Зато ће с времена на време прености своју власт, вољно или приморано, на диктаторе, који ће огњем и мачем повраћати ред у свету. Тражиће људи спасења само у политичким и друштвеним променама. Пробаће понова све бивше политичке експерименте у историји света. И тако ће то дуго трајати, та смена парламентаризма и диктатуре, аутократије, демократије, олигархије, тимократије итд. Најзад ће, у сумараку историје, доћи диктатор света, „син погибељи – којега ће Господ Исус убити дахом уста својих (1 Сол. 2, 8.)“.
А за све то време место мира, среће и благостања, „биће невоља велика какова није била од постања свијета нити ће бити (Мт.24,21)“. Због тих невоља многи ће се покајати и повратити Богу Спасиоцу. И у њима ће Господ имати своје последње жетве. Она Светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве. Јер уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, неуједначитељ и Неујдначиви. Како би се могла уједначити истна са лажи? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи. Гле, истина и лаж нити могу орати на истој њиви, нити спавати у истој постељи. Црква ће се Христова ставити ван закона, а за јавно спомињање Христовог имена биће прописане оштре казне. Али ће се спасавати они који буду само призвали име Господње. И Син Човечји када дође изненада, и убије „сина погибељи“, последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи? Наћи ће је, али не као јавну. Наћи ће је, али не по велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не као одобрену и штићену него као ружену и гоњењу. Наћи ће је, али не у раскошним литругијама и псалмодијама него у грамовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја.
Међу мученицима за Христа у то последње време биће многи Јевреји, по визији светога Павла. Јер је с Јеврејима Црква Христова и почела. – Биће веома смањен број хришћана у земљској Цркви. И биће време када ће први пут важити гневна реч Господња: „Ко чини неправду, нека још чини неправду, и које поган, нека се још погани“ (Отк.22,11). Јер ће и позив на покајање безбожника престати. Али зато ће Црква на небесима у то време бити пуна до препуњености. Безборојни народи и језици и колена ликоваће у њој као у тихом пристаишту. Књига живих биће испуњена од корице до корице. На последњим странама те вечите Књиге биће светлошћу уписана имена оних последних Хришћана, које затече на земљи Господ Исус Христос када се јави у сили и слави својој са свима светим анђелима. И Сатана ће бити бачен у језеро огњено са свима својим слугама, у нељудском и у људском облику. И земља ће се палити огњем, као чауара која је дала оно ђто је Домаћин од ње очекивао. И Домаћин ће бити задовољан. А небесна Црква, коју нико не може избројати, жива и словсна Жетва Господња, наћи ће се сва обучена у беле хаљине чистоте и радости. И запеваће, и вечито певаће, Великио Славословије Светој Тројици, Богу Јединоме. И Господу Исусу Христу Спаситељу, главном Јунаку свеопште и величанствене драме створенога света од почетка до краја.
Блажени, који се у оне последње дане не устраше од непријатеља Исусових, у којима нема живота. Такови ће бити вечни учасници славе и радости Господа својега.
Прекуцано из књиге Жетве Господње
+Епископ Николај
1953
Слава и хвала Богу.
- Хајд, још мало да разговарамо, света браћо моја, докле још има времена, да може брат с братом и богољубац са богољубцем разговарати. Докле није дошло време, да само злотвори вичу а браћа шапућу.
- Све силе које се боре за власт над светом говоре ружичасто о Једном Свету као свом идеалу, у коме се једино може остварити људско благостање и мир. Тако говоре. Па да би задобили хришћане за тај свој идеал о Једноме Свету они се позивају на предвиђено у Откровењу хиљдугодишње царовање Христово.
- Ај браћо моја света, не дајте се преварити. Хиљадугодишње царство Христово није никаква утеха за сав свет него само за „душе исјечених за свједочанство Исусово и за ријеч Божију“. Они ће прво васкрснути и царовати с Христом хиљаду година. Али није речено, где ће царовати. Није речено, да ће то царовање бити на земљи; а ни помена о учешћу свих људи у том царовању, него само великих мученика исечених за Христа „који се не поклонише звијери ни икони њезиној, и не примише жига на челима својим и на руци својој“ Ни у ком случају ово се не може узети за планетарно царство хритово за сав свет нити пак у овоме свету. Но таква је особина људи, да се задржавају више на тајанственом и двосмисленом него на јасном. Међутим у Јеванђељима Господ (Мт.24.) је јасно описао стање света пред свршетак времена.
Није искључено, да ће Бог допустити људима да по спољашности уједине народе у Један Свет. Често је Бог попуштао да људи иду својим путовима, ма да то нису били Његови путови. „Мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путови моји путови, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путовимоји виши од ваших путова, и мисли моје од ваших мисли (Иса. 55, 8-9)“.
Бог мења ситуације. Људи су нестрпљиви, те желе промену и чак и у најбољој ситуацији на земљи. Увек желе ново, а чим дође ново, плачу за старим, „за старим добрим временом“. Поштујући слободу човека Бог често мења ситуацију према жељи људи, не пуштајући точак света из својих руку у руке Сатани. Познаје Бог људе. Зна Он, да ће људи на својим путовима изломити се, осиромашити и изгладнети, па ће тeк онда завапити Њему за помоћ. Зна Бог, да сви самовољни путови синова човечјих воде у Земљу Недођију, али их пушта да иду до обронка пропасти, где се све илузије разбијају и где се Сатана злурадо церека.
Велика је разлика између мира што га Христос даје и мира светског што га људи желе. Први мир чува човека од корупције, а други производи корупцију и кроз корупцију води поновним побунама и ратовима. Неваљао мири је отац рата. Узевши идеално, мир је бољи од рата. Али коруптиван мир није бољи до рата; јер не даје довољну жетву Господу. Отуда спољашњи мир је само један предах од рата. Као што се каже у Библији: „И земља почину од рата (Навин 14,15)“. Докле? Докле људи не упрљаше мир гресима својим.
Содом није уништен у рату него усред мира и материјалног благостања. У време мира, спољашњег благостања и сигурности римског царства друштвена корупција доводила је цара Марка Аврелија стојичког философа до очајања. И он је предвиђао пропаст таквој својој држави. Једва да је што мања корупција била у хришћшанским цартвима Карла Великог и Луја XIV. И тако је морало бити свуда где год су људи тражили Рај на земљи а не на небу. Сваки свој достигнути Рај на земљи људи су брзо претварали у пакао. И Бог је мењао ситуацију ради своје жетве.
- Не ће тако бити када се организира Један Свет, са једним Представништвом, јендним језиком, еперантом, једном војском или полицијом; једним календаром, са уједнааченим васпитањем, уједначеном етиком, уједначеним уређењем. Рат ће бити осуђен као лудост и варварство, и онемогућен. Настаће вечни мир, сигурност и благостање. – Тако нам говоре нови пророци Земље Недођије. Тако говоре гости и дошљаци, слуге и најамници, без разбирања шта Домаћин мисли. А ту идеју о Једном Свету добронамерно али по незнању подржавају и неки хришћански пастори. Они мисле: свет је постао мален, боље је да Господ има једну велику њиву – сав свет – него многе малене њиве и њивице. Као да ће они, који су се показали неверни у малом, показати се верни у великом! (Лк.16, 10)
Може Господ и попустити да се ова жеља људска оствари. У том случају Он ипак не ће бити без своје жетве. Само ће Његове жетве бити у бури и вихору. Јер ће у тој универзалној држави завладати квареж каква се на памти у историји, квaрeж ментална и морална, коју је апостол Павле из даљине времена јасно видео и описао. Апстол истина говори о последњем времену, али гле и ови нови архитекти Једнога Света сматрају овај свој идеал као последњу фазу људске историје.
Грађани те евентуалне Светске универзалне држве биће гори од грађана римске империје; много гори. Место оглашеног мира и спокојства и благостања, људи ће се осећати неспокојни и несрећнији него икад. Кад нису могли уредити своје мале државе на своју срећу, како ће уредити ти исти страсни људи сав Свет? Настаће нереди, побуне и револти на све стране кугле земаљске. Парламенти ће бити немоћни да то спрече својим бескрајним препиркама, узајамним оптужбама и тобожњим законима. Зато ће с времена на време прености своју власт, вољно или приморано, на диктаторе, који ће огњем и мачем повраћати ред у свету. Тражиће људи спасења само у политичким и друштвеним променама. Пробаће понова све бивше политичке експерименте у историји света. И тако ће то дуго трајати, та смена парламентаризма и диктатуре, аутократије, демократије, олигархије, тимократије итд. Најзад ће, у сумараку историје, доћи диктатор света, „син погибељи – којега ће Господ Исус убити дахом уста својих (1 Сол. 2, 8.)“.
А за све то време место мира, среће и благостања, „биће невоља велика какова није била од постања свијета нити ће бити (Мт.24,21)“. Због тих невоља многи ће се покајати и повратити Богу Спасиоцу. И у њима ће Господ имати своје последње жетве. Она Светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве. Јер уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, неуједначитељ и Неујдначиви. Како би се могла уједначити истна са лажи? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи. Гле, истина и лаж нити могу орати на истој њиви, нити спавати у истој постељи. Црква ће се Христова ставити ван закона, а за јавно спомињање Христовог имена биће прописане оштре казне. Али ће се спасавати они који буду само призвали име Господње. И Син Човечји када дође изненада, и убије „сина погибељи“, последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи? Наћи ће је, али не као јавну. Наћи ће је, али не по велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не као одобрену и штићену него као ружену и гоњењу. Наћи ће је, али не у раскошним литругијама и псалмодијама него у грамовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја.
Међу мученицима за Христа у то последње време биће многи Јевреји, по визији светога Павла. Јер је с Јеврејима Црква Христова и почела. – Биће веома смањен број хришћана у земљској Цркви. И биће време када ће први пут важити гневна реч Господња: „Ко чини неправду, нека још чини неправду, и које поган, нека се још погани“ (Отк.22,11). Јер ће и позив на покајање безбожника престати. Али зато ће Црква на небесима у то време бити пуна до препуњености. Безборојни народи и језици и колена ликоваће у њој као у тихом пристаишту. Књига живих биће испуњена од корице до корице. На последњим странама те вечите Књиге биће светлошћу уписана имена оних последних Хришћана, које затече на земљи Господ Исус Христос када се јави у сили и слави својој са свима светим анђелима. И Сатана ће бити бачен у језеро огњено са свима својим слугама, у нељудском и у људском облику. И земља ће се палити огњем, као чауара која је дала оно ђто је Домаћин од ње очекивао. И Домаћин ће бити задовољан. А небесна Црква, коју нико не може избројати, жива и словсна Жетва Господња, наћи ће се сва обучена у беле хаљине чистоте и радости. И запеваће, и вечито певаће, Великио Славословије Светој Тројици, Богу Јединоме. И Господу Исусу Христу Спаситељу, главном Јунаку свеопште и величанствене драме створенога света од почетка до краја.
Блажени, који се у оне последње дане не устраше од непријатеља Исусових, у којима нема живота. Такови ће бити вечни учасници славе и радости Господа својега.
Прекуцано из књиге Жетве Господње
+Епископ Николај
1953
Слава и хвала Богу.
