РАЗГОВОР 3.
Збунио вас је неки философ историје, браћо света. Чиме вас је збунио? Велите, тиме што говори и пише, како се историја људског рода креће по утрврђеним историјским законима, и, авај, како се доласком Исуса Христа ништа није променило у свету, до данас, него све се креће еволуцијом.
Човек може знати мало а претендовати много. Тако и многи тумачи историје мање знају него што претендују да знају. У самој ствари они стављају свој разум изнад такозваних закона историје, и једино свећом свога личног разума хоће да осветле далеке путеве човечанства уназад и унапред. Тако чини један, тако други, и трећи и стоти. И наравно не слажу се. Свак показује слику једног дела пређеног пута, ухваћену апаратом свога разума и хоће да том делимичном сликом објасни целину. Међутим та слика је само делимична и површна, јер другчија не може ни бити. Као што рецимо велики сликар Ајвазовски сликајући море није у ствари насликавао цело море, у свим димензијама мора, у свој његовој тежини и садржини, са свима чудесима и чудовиштима у мору, нити све ниансе боја, нити све гласове ни хуку ни шаптање мора, нити пак укус и мирис морске воде, него само један делић површине морске на бури или у тишини.
Шта ми можемо рећи о законима историје, питате ме, синови Божији?
Прост је и јасан наш одговор: Не постоје никакви историјски закони. Постоји само морални Закон Божји. Руководећи се тим Законом Божијим или газећи га човечанство је клецало на знојном и крвавом путу час ка Богу час од Бога. Ако хоћете, можемо то исто рећи мало другчије: постоје само две опредељене и једна неопредељена воља:
света воља Божја,
пакосна воља сатанска, и између њих
воља човечија.
У погледеу морала, или добра и зла, прве две су воље опредељене а трећа је неопредељена. То јест, воља Божја апосолутно је добра и не може имати у себи ништа зло; воља сатанска је апослутно зла и не подноси никакво добро, а човечја је воља слободна да усвоји било добру вољу Божју било злу вољу сатанску. Сва је историја човечанства у оквиру ове три воље. О томе нам сведоче оба Отркровења Божија, Старо и ново, као и искуство светитеља до данашњег дана. У том оквиру Црква Христова разуме и објашњава све догађаје у историји. Она их управо једина и разуме; и она их једина зна интелигентно објаснити. Оном тројаком вољом у скукобу Црква разуме и објашњава како судбу појединих људи, тако и судбе народа и свега човечанства. Тај сукоб трију воља најјасније се показао на Исусу Христу. Отуда је нама хришћанима дато, да све можемо разумети и објаснити помоћу Господа Исуса Христа.
Дошао је Христос – кад је дошао?
Дошао је у време кесара Октавијана Августа, када је овај кесар боловао од ревматизма, док су његови поданици пред његовим киповима приносили му жртве као богу. Дело ђавоље!
Дошао је Христос – ко је дошао?
Дошао је Јунак сходно прастаром пророчанству: „ Изаћи Господ као јунак “.
Дошао је сам Бог како је и објавио преко пророка: „Ево Бога вашега – сам Он иде и спасиће вас“.
Дошао је Христос – зашто је дошао?
Дошао је „да раскопа дјела ђавола“. То је основно, почетно. И заиста први двобој Његов био је са ђаволом на Гори Искушења. У том довобоју Христос је остао победилац.
Добра воља Божја брзо је победила злу вољу сатанску. И носилац божанске добре воље тда се обратио колебљивој вољи људи. Са неизмерним снисхођењем слабостима људским и са „љубављу која превазилази разум“ и од које горе срца људска обратио се Он људима. Да их просвети истином. Да их ослободи од страха од ђавола. Да их очисти од зле воље демонске и приволи доброј вољи Божјој. Да их избави од колебања између Бога и Сатане. Да их учини децом светлости место робова таме. Да им осветли пут ка вечном животу и царству небесном.
Такво семе сејао је Сејач небесни, и ускоро је отпочела жетва. Њему су послушно следовали најпре њих 12, па 70, па 500, па 5000, бројеви који се спомињу, уз много веће које се не спомињу. И посленици су се множили, и Жетва Господња расла је већа и већа.
Христос је дошао да промени само једну од оне три споменуте воље, три чиниоца историјска – да промени вољу људску, а не Божју нити сатанску. Јер су ове две последње непроменљиве. Човекољубива воља Божја и човекомрзна воља сатанска нису потребовале промене. Он је дошао ради тријумфа човекољубиве воље Божје и пораза воље сатанске. Његова воља пада у време трулог „Мира Римског“ (Pax Romana), када је сав свет у злу лежао а сатана сматрао, да су сва царства овога света његова и да их он може дати коме хоће. Зато их је он и понудио Христу.
Ви сте чули где се говори с предиаконица, да Христос чини прекретницу историје човечанства. Али чему?
У томе, браћо моја, што се Он јавља као Законодавац и Закон историје.
У поремећају биланса у корист Бога и људи а на штету и осиромашење Сатане.
Још је и време од Христа убрзано. Постало је као ништа; хиљаду година мање од једнога дана. И простор је изгубио важност. Човек је ослобођен од окова и времена и простора. Све је постало неважно, само су Жетве Господње добиле вредност. Убрзан је ток историје. Убрзана је промена ситуација. До Јована Претече је једно, а од Јована све друго. Стари троми ход историје са Христом је завршен а нови отпочет. Дрвени точкови историје замењени су крилима. Закон и пророци – оно што је најбоље било у старом времену – важили су само до Јована, а „одселе се царство Божије проповиједа Јеванђељем, и свак наваљује да уђе у њега“ (Лука 16, 16). Промена ситуација у приватном и заједничком животу људи у Његовој је власти. Својим рукама Он крепко држи точак историје. Нека се нико не усуди стати пре Његова кола. Јер Он је тај, о коме је пророечено од старих видилаца: „Брз на плијен, хитар на отмицу“ (Ис. 8, 1.) тј. на плен од Сатане и отмицу људи из ропства демонскога.
Код Њега је све хитно.
„Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“.
Он још није био ни отишао а већ говори о своме блиском повратку. Јер Њему је све блиско, ништа далеко; Њему, Господару дана и столећа.
„Ево ја ћу доћи и плата моја са мном“ (Откр. 22, 12)
„Ево стојим пред вратима и куцам“ (Откр. 3, 20)
Апостоли Његови такође журе и опомињу на журбу:
„Последње је вријеме “ (1. Јов. 2, 18)
„Браћо, вријеме је прекраћено“ (1. Кор. 7. 29)
„Да не одоцни који од вас“ (Јевреј. 4, 1)
„Док имамо времена да чинимо добро“ (Гал.6, 9-10)
„Гле иде Господ“ (Јуда 14.)
„Ја трчим“, говори апостол (1.Кор. 9, 26)
Све хитно, незадржано, неодољиво. Све на опрезу,у очекивау Њега, у припремању за сусрет са Њим.
И жетва за жетвом прелази у небесне житнице Његове. И све као да је Он јуче био с нама, и као да ће сутра доћи.
Он мења ситуације према своме нахођењу, ради боље жетве. Он одбацује цивилизацију као старе лађе и замењује их новим. Он хоће само личности; људе хоће Он, све остало је за Њега узгредно, помоћно, инструментално.
Он је засадио добро дрво, и од тог дрвета сабира добре плодове. А плодови су душе људске.
Ај, света браћо, историја има само једну логику, један закон и једног законодавца.
Ја вам рекох Његово име. У том имену је све.
ЧЕТВРТЕ ЖЕТВЕ
Нове њиве – нове жетве
Непостојани су људи и у злу и у добру. Што су непостојани у злу, па се враћају ка добру, то је за похвалу. Али што су непостојани у добру, то је за жаљење и осуду. Због тога је, мислимо премудри Господ и скратио дуги век праотаца, између других разлога, да би се злотвори гледајући често како други умиру устрашили од своје блиске смрти и предстојећег Суда, а добротвори охрабрили да им не дотужи трпети и творити добро и у страдању. Да би само жетве биле веће.
Крајем првог хришћанског милениума и Византија и Рим беху се и сувише загњурили у земаљске бриге и уживање, те се слабо одазиваху позиву Цара на бракове Његовога сина. У својој арогантној гордости, због заслуга својих праведних отаца за Христа дозволили су себи да свашта чине у Његовом присуству, и у Његово име; не само на улици и у политици него и у Цркви. И не одазиваху се Царевом позиву. Не одазиваху се.
Због тога се Цар расрди, и посла суге своје у бескрајну земљу Скитију. Да му приведу незнабожне Словене, који у то време беху у погледу Богопознања „сиромашни и кљастии богаљасти и слијепи“. А те слуге Божје што их по внушењу Господњем посла византијски цар Михаил беху Кирил и Методије, апостоли словенски. Не треба нико да посумња, да је наш далеквидни Господ какда је изрекао причу о Царевој свадби мислио на Словенство, на своју нову и пространу њиву од Дунава до Пацифика. А та њива је један огромни континент, према коме су и Римско и Византијско царство као малена острва.
И тако кад су изгледи Хришћанства били врло мрачни крајем првог милениума, с једне стране због корупције у самим хришћанским народима а с друге због непоштедног мача Мухамедова, на једном се јавило неслућено „ богатство Христово“. То је Скитија – нова њива Господња, са новим жетвама Господњим. За Православље је Скитија значила колико Америка за Западно хришћанство. И више.
И гле како је Хришћанство лако насађено у Русији! Нигде лакше. Без мучеништва. Па још како чисто! Као сребро седам пута у огњу жежено, на седам решета васељенских Сабора у Византији просејано. Срећа је што на оном великом пространству није било никакве установљене културе, ни римсе ни јелинске ни персијске ни индијске. Ништа петрифицирано, све флуидно. Постојала је само култура домаћег рукодеља и породичног и племенског строја. Нова вера није имала шта порушити за чим би се много жалило. Полупала је идоле од земље и дрвета, и то је све. Није било прескупих храмова, сличних Минерви или Дијани, или Озирису или Јупитеру, или пагодама и пирамидама, нити мермерних и златних кипова, нити ичега чиме се архитекти, кипари и златари осрамотише прославаљајући својим рукама лажна божанства из простонародних бајки. Него све земљано и од земље; све јевтино и привремено. Па и људи јевтини земљари и дрводеље, без историје, без славе светске и без азбуке. Тачно, неокупано велико стадо без пастира и без паше духовне.
Још уз то избра Бог морално јевтиног човека, једног ненаситог сисавца земаљских сласти, паганског кнеза Владимира, да преко њега постави крст на тој новој и великој њиви својој. О како је непостижива мудрост Божја! Гле, таквога човека, а не чистога и светог апостола Андреју, избра Промисао за своје оруђе. Да руски народ види ново чудо обраћања воде у вино, грешника у праведника. Да види свога вођу, који је дотле у пуној мери учествовао у свима народним пороцима и сујеверицама, како се помоћу нове вере преобраћа у светитеља лакше него гусеница у лептира. И то у светитеља с правом назватог равноапостолним, јер обрати Христу више следбеника него ма који апостол за свога живота.
Од тада, то јест од почетка другог милениума хришћанске ере, настају нове жетве Господње. Генерација за генерацијом долази, прихвата позив за Цареву свадбу и идазива се с радошћу. Тако непрекидно у току две стотине година.
Али када се жетва Господња поче умањивати, због греха и таштине руских кнежева, због властољубља и братоубиства, пусти Господ ураган ветар на Русију да је отрезни. Да отресе прашину са пшенице своје и да оједра зрно. А тај ураган ветар беху Татари, који владаху Русијом других 200 година и притискиваху руски народ. И завапи народ руски ка Господу, ка'но некад Израиљци у време Гедеоново, и Господ се ражали, па дарова Русији словоду и мир после Куликовске битке, коју доби благочестиви књаз Димитрије Доњски с благословом преподобног Сергија Радонежског. Но тај период робовања под Татарима дао је Господу добру жетву у прведницима и покајницима, страдалницима и многим мученицима. И у ратницима: јер у самој Куликовској битци, веле летописци, пало је 50.000 православних ратника.
А када се Русија ослободи ропства татарскога, падоше Балкански Словени, Бугари и Срби, а са њима грци, Румуни и Албанези у ропство турско. То ропство трајало је пуних пола хиљаде година. И да би жалост хришћанска била већа, попусти Господ, да се на Светој Софији, која прва побуди Русе на крштење, обори крст и стави полумесец.
И пре тога Господ је попуштао невоље на Цариград. Осим честих земљотреса, суша и болештина, још илатински крсташи покорише престоницу Истока и владаше њоме рушилачки и злочиначки око 60 година. Али то је морало доћи у оно време када су људи Догматику оделили од Етике, па Догматику поштовали а Етику презирали. Јер цареви и великаши тога времена држаше се, истина строго догмата веровања православног, али морал њихов не беше узвишенији од морала Турака Селџука. Један другом очи вадише, доживотно у тамници држаше , глађу морише, силом монашише или у туђину прогонише. А од њиховог злог примера заражаваху се остали народи хришћански. И жетва Господња беше оскудна. Зато Господ попусти буру на устајалу бару, најпре Латине, а када се људи не поправише под јармом латинским после једне паузе, дозва Он из далека Турке, један народ друге расе, другог језика и друге вере, који покори Византију и завлада њоме, ето до данашњег дана. Но тиме се Жетва Господња не смањи него повећа.
РАЗГОВОР 4.Збунио вас је неки философ историје, браћо света. Чиме вас је збунио? Велите, тиме што говори и пише, како се историја људског рода креће по утрврђеним историјским законима, и, авај, како се доласком Исуса Христа ништа није променило у свету, до данас, него све се креће еволуцијом.
Човек може знати мало а претендовати много. Тако и многи тумачи историје мање знају него што претендују да знају. У самој ствари они стављају свој разум изнад такозваних закона историје, и једино свећом свога личног разума хоће да осветле далеке путеве човечанства уназад и унапред. Тако чини један, тако други, и трећи и стоти. И наравно не слажу се. Свак показује слику једног дела пређеног пута, ухваћену апаратом свога разума и хоће да том делимичном сликом објасни целину. Међутим та слика је само делимична и површна, јер другчија не може ни бити. Као што рецимо велики сликар Ајвазовски сликајући море није у ствари насликавао цело море, у свим димензијама мора, у свој његовој тежини и садржини, са свима чудесима и чудовиштима у мору, нити све ниансе боја, нити све гласове ни хуку ни шаптање мора, нити пак укус и мирис морске воде, него само један делић површине морске на бури или у тишини.
Шта ми можемо рећи о законима историје, питате ме, синови Божији?
Прост је и јасан наш одговор: Не постоје никакви историјски закони. Постоји само морални Закон Божји. Руководећи се тим Законом Божијим или газећи га човечанство је клецало на знојном и крвавом путу час ка Богу час од Бога. Ако хоћете, можемо то исто рећи мало другчије: постоје само две опредељене и једна неопредељена воља:
света воља Божја,
пакосна воља сатанска, и између њих
воља човечија.
У погледеу морала, или добра и зла, прве две су воље опредељене а трећа је неопредељена. То јест, воља Божја апосолутно је добра и не може имати у себи ништа зло; воља сатанска је апослутно зла и не подноси никакво добро, а човечја је воља слободна да усвоји било добру вољу Божју било злу вољу сатанску. Сва је историја човечанства у оквиру ове три воље. О томе нам сведоче оба Отркровења Божија, Старо и ново, као и искуство светитеља до данашњег дана. У том оквиру Црква Христова разуме и објашњава све догађаје у историји. Она их управо једина и разуме; и она их једина зна интелигентно објаснити. Оном тројаком вољом у скукобу Црква разуме и објашњава како судбу појединих људи, тако и судбе народа и свега човечанства. Тај сукоб трију воља најјасније се показао на Исусу Христу. Отуда је нама хришћанима дато, да све можемо разумети и објаснити помоћу Господа Исуса Христа.
Дошао је Христос – кад је дошао?
Дошао је у време кесара Октавијана Августа, када је овај кесар боловао од ревматизма, док су његови поданици пред његовим киповима приносили му жртве као богу. Дело ђавоље!
Дошао је Христос – ко је дошао?
Дошао је Јунак сходно прастаром пророчанству: „ Изаћи Господ као јунак “.
Дошао је сам Бог како је и објавио преко пророка: „Ево Бога вашега – сам Он иде и спасиће вас“.
Дошао је Христос – зашто је дошао?
Дошао је „да раскопа дјела ђавола“. То је основно, почетно. И заиста први двобој Његов био је са ђаволом на Гори Искушења. У том довобоју Христос је остао победилац.
Добра воља Божја брзо је победила злу вољу сатанску. И носилац божанске добре воље тда се обратио колебљивој вољи људи. Са неизмерним снисхођењем слабостима људским и са „љубављу која превазилази разум“ и од које горе срца људска обратио се Он људима. Да их просвети истином. Да их ослободи од страха од ђавола. Да их очисти од зле воље демонске и приволи доброј вољи Божјој. Да их избави од колебања између Бога и Сатане. Да их учини децом светлости место робова таме. Да им осветли пут ка вечном животу и царству небесном.
Такво семе сејао је Сејач небесни, и ускоро је отпочела жетва. Њему су послушно следовали најпре њих 12, па 70, па 500, па 5000, бројеви који се спомињу, уз много веће које се не спомињу. И посленици су се множили, и Жетва Господња расла је већа и већа.
Христос је дошао да промени само једну од оне три споменуте воље, три чиниоца историјска – да промени вољу људску, а не Божју нити сатанску. Јер су ове две последње непроменљиве. Човекољубива воља Божја и човекомрзна воља сатанска нису потребовале промене. Он је дошао ради тријумфа човекољубиве воље Божје и пораза воље сатанске. Његова воља пада у време трулог „Мира Римског“ (Pax Romana), када је сав свет у злу лежао а сатана сматрао, да су сва царства овога света његова и да их он може дати коме хоће. Зато их је он и понудио Христу.
Ви сте чули где се говори с предиаконица, да Христос чини прекретницу историје човечанства. Али чему?
У томе, браћо моја, што се Он јавља као Законодавац и Закон историје.
У поремећају биланса у корист Бога и људи а на штету и осиромашење Сатане.
Још је и време од Христа убрзано. Постало је као ништа; хиљаду година мање од једнога дана. И простор је изгубио важност. Човек је ослобођен од окова и времена и простора. Све је постало неважно, само су Жетве Господње добиле вредност. Убрзан је ток историје. Убрзана је промена ситуација. До Јована Претече је једно, а од Јована све друго. Стари троми ход историје са Христом је завршен а нови отпочет. Дрвени точкови историје замењени су крилима. Закон и пророци – оно што је најбоље било у старом времену – важили су само до Јована, а „одселе се царство Божије проповиједа Јеванђељем, и свак наваљује да уђе у њега“ (Лука 16, 16). Промена ситуација у приватном и заједничком животу људи у Његовој је власти. Својим рукама Он крепко држи точак историје. Нека се нико не усуди стати пре Његова кола. Јер Он је тај, о коме је пророечено од старих видилаца: „Брз на плијен, хитар на отмицу“ (Ис. 8, 1.) тј. на плен од Сатане и отмицу људи из ропства демонскога.
Код Њега је све хитно.
„Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“.
Он још није био ни отишао а већ говори о своме блиском повратку. Јер Њему је све блиско, ништа далеко; Њему, Господару дана и столећа.
„Ево ја ћу доћи и плата моја са мном“ (Откр. 22, 12)
„Ево стојим пред вратима и куцам“ (Откр. 3, 20)
Апостоли Његови такође журе и опомињу на журбу:
„Последње је вријеме “ (1. Јов. 2, 18)
„Браћо, вријеме је прекраћено“ (1. Кор. 7. 29)
„Да не одоцни који од вас“ (Јевреј. 4, 1)
„Док имамо времена да чинимо добро“ (Гал.6, 9-10)
„Гле иде Господ“ (Јуда 14.)
„Ја трчим“, говори апостол (1.Кор. 9, 26)
Све хитно, незадржано, неодољиво. Све на опрезу,у очекивау Њега, у припремању за сусрет са Њим.
И жетва за жетвом прелази у небесне житнице Његове. И све као да је Он јуче био с нама, и као да ће сутра доћи.
Он мења ситуације према своме нахођењу, ради боље жетве. Он одбацује цивилизацију као старе лађе и замењује их новим. Он хоће само личности; људе хоће Он, све остало је за Њега узгредно, помоћно, инструментално.
Он је засадио добро дрво, и од тог дрвета сабира добре плодове. А плодови су душе људске.
Ај, света браћо, историја има само једну логику, један закон и једног законодавца.
Ја вам рекох Његово име. У том имену је све.
ЧЕТВРТЕ ЖЕТВЕ
Нове њиве – нове жетве
Непостојани су људи и у злу и у добру. Што су непостојани у злу, па се враћају ка добру, то је за похвалу. Али што су непостојани у добру, то је за жаљење и осуду. Због тога је, мислимо премудри Господ и скратио дуги век праотаца, између других разлога, да би се злотвори гледајући често како други умиру устрашили од своје блиске смрти и предстојећег Суда, а добротвори охрабрили да им не дотужи трпети и творити добро и у страдању. Да би само жетве биле веће.
Крајем првог хришћанског милениума и Византија и Рим беху се и сувише загњурили у земаљске бриге и уживање, те се слабо одазиваху позиву Цара на бракове Његовога сина. У својој арогантној гордости, због заслуга својих праведних отаца за Христа дозволили су себи да свашта чине у Његовом присуству, и у Његово име; не само на улици и у политици него и у Цркви. И не одазиваху се Царевом позиву. Не одазиваху се.
Због тога се Цар расрди, и посла суге своје у бескрајну земљу Скитију. Да му приведу незнабожне Словене, који у то време беху у погледу Богопознања „сиромашни и кљастии богаљасти и слијепи“. А те слуге Божје што их по внушењу Господњем посла византијски цар Михаил беху Кирил и Методије, апостоли словенски. Не треба нико да посумња, да је наш далеквидни Господ какда је изрекао причу о Царевој свадби мислио на Словенство, на своју нову и пространу њиву од Дунава до Пацифика. А та њива је један огромни континент, према коме су и Римско и Византијско царство као малена острва.
И тако кад су изгледи Хришћанства били врло мрачни крајем првог милениума, с једне стране због корупције у самим хришћанским народима а с друге због непоштедног мача Мухамедова, на једном се јавило неслућено „ богатство Христово“. То је Скитија – нова њива Господња, са новим жетвама Господњим. За Православље је Скитија значила колико Америка за Западно хришћанство. И више.
И гле како је Хришћанство лако насађено у Русији! Нигде лакше. Без мучеништва. Па још како чисто! Као сребро седам пута у огњу жежено, на седам решета васељенских Сабора у Византији просејано. Срећа је што на оном великом пространству није било никакве установљене културе, ни римсе ни јелинске ни персијске ни индијске. Ништа петрифицирано, све флуидно. Постојала је само култура домаћег рукодеља и породичног и племенског строја. Нова вера није имала шта порушити за чим би се много жалило. Полупала је идоле од земље и дрвета, и то је све. Није било прескупих храмова, сличних Минерви или Дијани, или Озирису или Јупитеру, или пагодама и пирамидама, нити мермерних и златних кипова, нити ичега чиме се архитекти, кипари и златари осрамотише прославаљајући својим рукама лажна божанства из простонародних бајки. Него све земљано и од земље; све јевтино и привремено. Па и људи јевтини земљари и дрводеље, без историје, без славе светске и без азбуке. Тачно, неокупано велико стадо без пастира и без паше духовне.
Још уз то избра Бог морално јевтиног човека, једног ненаситог сисавца земаљских сласти, паганског кнеза Владимира, да преко њега постави крст на тој новој и великој њиви својој. О како је непостижива мудрост Божја! Гле, таквога човека, а не чистога и светог апостола Андреју, избра Промисао за своје оруђе. Да руски народ види ново чудо обраћања воде у вино, грешника у праведника. Да види свога вођу, који је дотле у пуној мери учествовао у свима народним пороцима и сујеверицама, како се помоћу нове вере преобраћа у светитеља лакше него гусеница у лептира. И то у светитеља с правом назватог равноапостолним, јер обрати Христу више следбеника него ма који апостол за свога живота.
Од тада, то јест од почетка другог милениума хришћанске ере, настају нове жетве Господње. Генерација за генерацијом долази, прихвата позив за Цареву свадбу и идазива се с радошћу. Тако непрекидно у току две стотине година.
Али када се жетва Господња поче умањивати, због греха и таштине руских кнежева, због властољубља и братоубиства, пусти Господ ураган ветар на Русију да је отрезни. Да отресе прашину са пшенице своје и да оједра зрно. А тај ураган ветар беху Татари, који владаху Русијом других 200 година и притискиваху руски народ. И завапи народ руски ка Господу, ка'но некад Израиљци у време Гедеоново, и Господ се ражали, па дарова Русији словоду и мир после Куликовске битке, коју доби благочестиви књаз Димитрије Доњски с благословом преподобног Сергија Радонежског. Но тај период робовања под Татарима дао је Господу добру жетву у прведницима и покајницима, страдалницима и многим мученицима. И у ратницима: јер у самој Куликовској битци, веле летописци, пало је 50.000 православних ратника.
А када се Русија ослободи ропства татарскога, падоше Балкански Словени, Бугари и Срби, а са њима грци, Румуни и Албанези у ропство турско. То ропство трајало је пуних пола хиљаде година. И да би жалост хришћанска била већа, попусти Господ, да се на Светој Софији, која прва побуди Русе на крштење, обори крст и стави полумесец.
И пре тога Господ је попуштао невоље на Цариград. Осим честих земљотреса, суша и болештина, још илатински крсташи покорише престоницу Истока и владаше њоме рушилачки и злочиначки око 60 година. Али то је морало доћи у оно време када су људи Догматику оделили од Етике, па Догматику поштовали а Етику презирали. Јер цареви и великаши тога времена држаше се, истина строго догмата веровања православног, али морал њихов не беше узвишенији од морала Турака Селџука. Један другом очи вадише, доживотно у тамници држаше , глађу морише, силом монашише или у туђину прогонише. А од њиховог злог примера заражаваху се остали народи хришћански. И жетва Господња беше оскудна. Зато Господ попусти буру на устајалу бару, најпре Латине, а када се људи не поправише под јармом латинским после једне паузе, дозва Он из далека Турке, један народ друге расе, другог језика и друге вере, који покори Византију и завлада њоме, ето до данашњег дана. Но тиме се Жетва Господња не смањи него повећа.
- Борба споља и борба изнутра!
Тако се ви жалите један другом, света браћо моја. А ја слушам и сећам се тих истих речи из уста једног од светила Цркве. Као да сам њега чуо јуче а вас данас, и верујем да ако доживим сутра, ја ћу чути те исте речи од других. Изнутра маловерни а споља безверни, а између та два зида пробијају се верни. Због тога верни уздишу. Нека уздишу, јер , „и сва твар уздише и тугује с нама до сад“ (Рим. 8, 12 – 22). И сунце и звезде, и вода и гора, и птице и зверови, - да, сва твар Божија страда због греха човекова, и радује се кад види међу синовима човечијим ма и једнога сина Божијега. И кад га виде, сунце веселије сија, звезде играју од радисти, вода и гора певају песму, птице се јате око њега и зверови му умиљато певају песму, птице се јате око њега и зверови му умиљато лижу руке. То светци, као синови Божији, доживљавају. То је и Адам доживљавао пре свога греха. А после греха доживео је и он потомство његово бунт свуколике твари против богоотпадног човека. То је прва револуција у свету: револуција природе против човека, недостојног господара природе.
Зар се не стидите ви, браћо моја, кад птицау страху бежи од вас, и кад се зверови скривају од вас? Ја се стидим. Јер осећам, да томе страху нису оне узрок него ја кроз свога грешног праоца. Узалуд говорим: Не бојте се ђарене птице! Не скривајте се од мене зверови! Не ћу вам ништа. Све је на ратној нози са човеком. Сва твар осећа ружни мирис греха у човеку. Па бежи , скрива се, брани се крваво, уздишући за синовима Божијим, за безгрешним господарима својим.
Вас муче сада они „који су на пољу“ говорећи, да неће дда верују у Бога докле га очима својим не виде. Од таквих је нарочито сва твар устрашена и сва на њих борбено настројена. Јер и птице, и рибе, ибиље и животиње не виде Бога, али живе по Божијем опредељењу, хиљаде и хиљаде година живе непромењено по Божијем непроменљивом опредељењу. И не вређају бога а мрзе људе, и боје се људи.
Зар ви мислите, храбри борци, да би они који траже да виде Бога поверовали у Бога кад бига видели? Сатана је вековима гледао Бога, па је ипак отпао од Бога и као муња пао у недогледну даљину од Бога. Адам је у рају разговарао с Богом, па је ипак окрену леђа Богу а лице Сатани. Каин је чуо глас Божји, који га је одвраћаод крвавог недела, па је ипак скочио на свог невиног брата Авеља и убио га. Јудејци су неколико година гледали Бога у телу, па ипак су га намучили и распели. И сад кад би се јавио христос Бог наш, у скромности и понижености, као то се Он први пут јавио, сигурно би га исмејали, намучили и убили они исти који сад траже д виде Бога па да верују у Бога. Но не ће га више никад видети онаквога, него ће га видети у сттрахотној сили и заслепљујућој слави онда када буде доцкан. А биће доцкан када им се Он поново јави, и када их сјај Његове славе ослепи за свако виђење осим духова мрака.
„Ми живимо по вјери а не по гледању“ (1. Кор. 5, 7) онај који је видео Бога у светлости што га је ослепила све док није помоћу вере у Њега поново прогледао.
Јадне очи човечје! Оне не могу да виде даље него коњ и птица. Својом снагом не могу, све док се не наоружају наочарима, телескопима за далеке и велике предмете и микроскопима за премалене предмете у природи. Они који траже да виде Бога природним очима, очима коња и птице, неће Га никад видети. Али ако наоружају телесне очи своје наочарима и телескопима ума свога ваистину видеће Га, и гледаће Га сваки дан и сваку ноћ. Само нека пожуре да виде Бога како се Бог може видети, док их срп Божјих жетелаца не одбаци из пшенице Господње. Или зар не чујете, света браћо моја, како шушти срп Господњи свуда око вас, све ближе и ближе вама? Ослушните, погледајте будите спремни!
ПЕТЕ ЖЕТВЕ
Велике жетве са малих њива
Рано изјутра Домаћин света, Бог Слово, позва у виноград свој прво Јевреје. У трећи час позва Гркеи друге незнабошце у границама римског царства. У шести – у подне - када жега мира и господства раслаби и Рим и Византију, Он позва Ските, Русе, Србе и све остале Словене. У девети позва све нехришћанске народе из колонијалних царства белих људи: црне, полуцрне, жуте, и црвене расе. А у једанаести час позва остатак острвљана који стајаху беспослени, изван винограда, то јест изван Цркве Божије. Све оне дакле, који стоје изван Цркве Христос назива „беспосленим“, јер клањајући се лажним боговима они заиста беспосличаше.
Два три века пре Руса примише Балкански Словени са Румунима и Албанезима свету веру, и почеше живети по њој и мучити се за њу. И Жетве Господње умножаваху се из поколења у поколење. Највише допринеше усвајању нове вере пустињаци и кнежеви,, они дакле који су бегали од људи и они који су владали над људима. Народ је трчао за онима које су бегали од њега, а слушао оне који су владали над њим. Обе ове врсте путовођа народних одликовали су се великим смирењеми трудом у славу Божју. Најславнији од светаца српских, свети Сава, потписивао је себе „последњи из грешника монах Сава“, а најмоћнији од српских владара цар Стефан душан – „раб Христа Бога нашега“. Тако су се потписивали и пустињаци и кнежеви Румунски, Бугарски и Албански. Кандила су горела пред ликом Христа Спаситеља како по кнежевским дворовима тако и по испосничким пештерама.
Након неколико ефемерних династија у Србији дошла је једна јака и благословена династија стефана немање, која је у току од 200 година украсила сву српску земљу, па и околне земље, чудесним храмовима у славу Христа и Његових древних светаца. Већина владара из те династије завршила су као монаси у манастирима које су они сами подигли. Тако и њихове жене, кнегиње, краљице и царице. Њиховом примеру следило је велико мноштво простих људи, жена и девојака из народа. Сви они из реда, знатни и незнатни, припремаху се на тај начин за царство небесно, јер „не гледаху на оно што се видинего на оно што се не види; јер је ово што се види за вријеме а оно што се не види вјечно“ (2. Кор. 4.18). И они који осташе у свету као и они који се удаљише од света у зидине манастирске трудише се за своје спасење, свак на свој начин, не губећи из вида двоје: смрт и Судију. Блиску смрт и неизбежног Судију. Први се спасаваху вером и молитвом, умереним постом и милостињама, трудољубљем и покајањем, рађањем и васпитавањем деце, и трпљењем од болести и других животних искушења. А ови други се спасаваху познатом духовном атлетиком по православним манастирима. И многе генерације, и једних и других, кроз векове пловећи преко бурног океана живота искрцаваху се у тиха пристаништа царства небеснога. Дивне жетве Господње.
У то време Света Гора Атонска била је препуњена монасима из свих православних народа. То је била самостална Монашка Република, достоинство Матере Божије, коју су обилато помагали и украшавали сви балкански православни владари, и влателини и властелинке: Византијске, Румунски, Бугарски, Грузински, а нарочито Српски. А кaда по Божјем Промислу паде Балкан под власт Исламску, те нестаде хришћанских владара на Балкaну, ту бригу о Светој Гори наставише кнежеви и цареви Руски. Мати монаштва за све православне народе у Европи, Света Гора је за последњих четрнаест столећа дала Господу Исусу Христу велике жетве. Може се мислити колике су те жетве биле за тако дуг перио времена, када се прочитају извештаји из четрнаестог и петнаестог столећа, да се на Светој Гори у појединим генерацијама подвизавало 20, 30 па и 50.000 монаха. И те се жетве још увек допуњују и у наше време, мада у много смањеном броју, добровољним страдалцима монасима, то јест оним који изоштреним духовним видом јасније виде од светских људи да „овдје немамо града који ће остати него тражимо онај који ће доћи“ (Јев.13.14.).
У 14. И 15. Столећу вођене су крсташке војне православних Балканаца против бесног надирања Турака из Азије. У једној од тих војни умро је Српски цар Стефан Душан у Тракији. Мало после, једна Српска војска од 60.000 ратника сва је изгинула у рату с Турцима на реци Марици 1371. Године. У години 1380. Баш када је кнез Димитрије донски победио Мамаја Кана на Кулкову, плативши ту победу са 50.000 Руских жртава, Српски војсковођ Милош Обилић победио је Турке у битци на Плочнику, не без хришћанских жртава. Само девет година доцније, 15. Јуна 1389. Године догодила се отсудна и страшна битка на Косову пољу између Срба и Турака, где је изгинаула Српска војска, око 100.000 људи, и где ус поинули оба цара: Турски цар Мурат и сврпски цар Лазар. Српски народ овековечио је ову битку епском поезијом, као битку за хришћанство физички изгубљеу али морално добијену.
У Косовској епопеји, пуној мистичног наданућа, говори се, како је птица ластавица донела цару Лазару књигу из небесног Јерусалима, у којој му је уписано од Бога, да се мора пре битке приволети или царству земаљском или небесном. У првом случају он ће победити Турке, у другом Турци њега. После дугих размишљања Лазар се приволео царству небесноме говорећи:
„Земаљско је за малена царство
„ А небесно увјек и до вјека“,
Његове свете и чудотворне мошти очуване су у целости до данашње дана.
Нешто доцније па је и Цариград, и силна је хришћанска војска изгинула заједно са царем Констанитином. Румунски кнежеви и војводе продужили су борбу још за неко време. Албански православни војсковођ Ђорђе Кастриотић с ретким успехом ратовао је против Турака више од 20 година. Два султана су лично водили великевојске против њега и оба пали у кланцима кршне Албаније. А кад је најзад полумесец завладао целим хришћанством Балканом, ксташки барјак остао је уздигнут кроз векове тешког робовања само у Црној Гори, и делимично у српским земљама с леве стране Дунава.
И тако поред оне две споменуте врсте Божијих угодника дошли су и ратници и мученици за Крст и Словоду. Како је то огорман број нека покаже овај пример: у време Српског цара Душана број Срба износио је три и по милиона, а Енглеза у то време било је такође три и по милиона . После 500 година Срба је било опет три и по милиона а Енглеза четрдесет милиона. Где ус остали Српски милиони? И сви православни милиони Балкански? Изгинуло у крсташким ратовима, масакрирано по селима и градовима, или пак одведено у Азију и на пијацама робља продано. Сходно историји Турци су одводили често велике групе хришћана од 50 или 70 и 100.000 душа на пијаце Азијске. Тако је много било тога робља, да су пoјединци продавани од једне до пет меџидија турских ( 1 меџедија отприлике један долар).
Где је тај многомилиони народ хришћански, који се за своју свету веру борио до крви и страдао до смрти? Где ако не у близини Онога који је обећао плату и за чашу воде а комо ли за реке суза и крви својих верних следбеника?
Ваистину, Балкански народи кроз своју историју представљају малене њиве са великим жетвама Господњим.
РАЗГОВОР 5.
Чујем шапат ваш, света браћо, чујем и ћутим. Ви бојажљиво шапћете о прогресу човечанства и цивилизације, и о срећи коју ће прогрес и цивилизација установити на земљи. Зар се не може ово довести у склад са Христовим учењем и Христовом Црквом, питају вас неки?
Шта да вам одговорим на то, и шта да вам кажем? Отворио је бог недра створене природе и открио људима неслућене тајне. Тако су људи доши до многих проналазака. Оно што премудри Соломон није могао знати, нити Фараони и Јелини докучити, сазнали су модерни људи. Што Сократ и Платон ни у сну нису могли сањати, то је данас знано сваком раднику у Америци.
Но не би никада сазнали, да им Бог није открио. Мало је учених људи који то признају. А кооји тоне признају, хвале се и славе својим проналасцима, баш као да су пронађено сами створили а не само „пронашли“. Паметно је само што то немогу да назову другим именом него „поналаском“.
Јер човек и не може друго него да пронађе нешто што је Творац створио и до времена од људи сакрио. А хвалисави проналазачи личе на слушкињу која би се хвалила проналаском чудних адиђара у одајама одсутне госпође своје.
Људи траже патенте за пронађено, а Бог не тражи ни за створено. Бог је не само створио него и помагао људима да пронађу, али само у одређено време, сходно потребама људи.
Но рецимо да Бог, по великој милости својој и опрости људима детињаство самохвалисање, ал' како да им опрости злоупотребу свих проналазака? Јер стојећи између Бога и Сатане човек употребљава проналаске час на добро час на зло.
Ко је против проналазака, израђевина и изграђевина људских? И најсветији међу хришћанима користе се огњеним колима, парним бродовима електриком, асфалтним друмовима и свим осталим проналасцима и направама разума и руку човечјих, што се назива општим именом цивилизација. Али кад једна цивилизација постане преградом између Бога и човека, онда она служи злу и смањује жетве Господње за небесно царство.
Тада Господ мења ситуацију на штету цивилизације а на повећање своје жетве. Јер Њему је стало само до жетве. Он обраћа брзо смех на плач, и високе куле у рушевине, да би душе привукао себи.
На сва врата најмодерније цивилизације износе се мртваци као и за време бивших цивилизација. Може ли ко спречити умирање? И коме требају мртви, којој цивилизацији? Ниједној, никоме. Само требају Ономе чији анђели купе душе умрлих и износе пред престо Његов, сваки дан и сваки час, света браћо моја.
Један јунак Гогољевих романа куповао је мртве душе. И плаћао их је врло јевтино. И многи скверни трговци робља чинили су и чине тако. Не сравњујемо ми Христа са том ђаволском четом; далеко од тога. Али хоћемо да кажемо, да је Христос купио и прескупо и још унапред платио све душе људске. Није их платио ни рубљама ни доларима него пречистом крвљу својом. Отуда Он има право на душе умрлих. Оно шт је за трговца робља јевтино, за Њега је драгоцено.
Због тога Он мења ситуације, све с обзиром на жетву душа. Оно што философи називају прогресом и еволуцијом, то је у самој ствари само промена ситуација по Божјој вољи а према моралном стању људи. Из ових промена ситуација састоји се сва историја човечанства. Оне се не могу назвати ни прогресомни регресом него једино потребом за већом жетвом Господњом.
Библија нас не учи ни вери у прогрес ни вери у еволуцију него вери у живог Бога који мења ситуације у корист своје Жетве. Кад ту човек преовлада над Богом и погорди се самим собом, Бог мења ситуацију, макар то било и по цену највеће цивилизације. Зато је вилики молитвеник и вапијао Богу: „Не дај Господе да човјек преовлада“.
Не очекује Бог никакву особиту цивилизацију која би му донела особиту жетву. Авељ, Енох, Ноје, Аврам и многомилиони пастири и тежаци Њему су добродошли као здрава и једра пшеница онако исто као и врло књижевни и културни људи који се са истом вером и љубављу односе к Њему.
Ај, браћо моја света! Ви шапћете у ноћи о прогресу и цивилизацији људској, а ја чујем, да сте ви јуче са олтара примили свето причешће. Зашто ми онда не причате о две различите трговине? О троговини коју води прогрес и о трговини Христовој? Гле, није ли међ њима разлика у томе што сваки прогрес (или цивилизација) хоће да купи скупо за јевтино, док је Христос купио јевтино за скупо? Помислите, како смо ми људи јевтини, а како је скупа крв Христова. Они који не познају жетве Господње помишљају, да Христос није добар трговац. Ми пак мислимо, да окретнијег и мудријег ниј је било нит ће бити.
ШЕСТЕ ЖЕТВЕ
Жетве свуда и свагда
Две велике заблуде уносе забуну међу хришћане наших дана. Носиоци једне заблуде говоре, да Христос није успео за 19 векова да створи на земљи царство мира и среће. Због тога треба напостити Христа и окренути се ником другом. Носиоци пак друге заблуде јесу неки хришћански сектанти, који као усвајају мишљење оних првих да заиста христос до сада није створио царство среће и мира на земљи, али да ће га Он стврорити по свом обећању. Стрпите се, људи, говорре ови; само стрпите се, чекајте и видећете!
Обе ове заблуде проистичу од претпоставке, да је Христос имао намеру да оснује царство мира и среће на земљи. Онда се разилазе, па сходно оној првој заблуди Он то није могао учинити, а сходно другој Он то није хтео до сада учинити.
Никаква ослонца немају ове две заблуде ни у Јеванђељу ни у апостолским и светоотачким књигама нити у учењу Православне Цркве од почетка до данас. Него машта људска и жудња за земаљским царовањем и благовањем колевка су обеју заблуда.
Ону прву заблуду, која одбацујућ Христа тражи неког другог месију и вођу, Господ је из временске даљинепровидео и рекао: „Ја дођох у име оца својега и ви ме не примате; ако други дође у име своје, њега ћете примити“(Јв. 5, 43). А ову другу Он је унапред исправљао сталним наглашавањем, да царство Његово „није од овога свијета“ (Јн.18,36) и да „не ће доћи да се види“ (Лк. 17,20).
Није ли Господ у првој беседи на Гори пружио утеху свма који страдају за Њега говорећи: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима (Мт. 5.12). Не на земљи дакле, него на небисима. Он није дошао из неке пусте и ненасељене земље него из једног бескрајног света насељеног безбројним легионима светих анђела, који су стајали на служби њему од Ваплоћења до Вазнесења, и стајаће до свршетка драме света, и на век века . Као Домаћин и Сејач Он је рекао: „У вријеме жетве ја ћу рећи жетеоцима (анђелима): увезите пшеницу у житницу моју“ (Мт. 13, 30). И Домаћинове жетве, отпочете са покајаним разбојником и спасенима из Ада, продужују се непрестано, свакога дана и часа и минута и секунда, на свих пет континената света. Своје жетеоце, анђеле свете,Он шаље сваком човеку у одређени му дан и час. И жетеоци су стално на послу: по домовима, по болницама, по тамницама, по мучилиштима људским, по пустињама и пештерама, по царским дворовимаи сиромашним колибама, на улицама и по друмовима, у рудницима и по фабрикама, на копну, на мору и у ваздуху – свуда и без престанка. И Његове се житнице пуне,и „ многе обитељи Оца небесног“ (Јн. 14, 2) насељавају душама спасених.
Ми с тога нимамо разлога да посумњамо у истинитост визије једног духовника светогорца, да је видео на небу „народ Божији који бројем превазилази све живе народе накугли земаљској“ А рачуна се, да број живих на земљи износи сада две милијарде. Што значи да се царство Христово до у овај XX век населило не милионима него милијардама бесмртника.
Које дакле царство земаљско може да се мери са царством Христовим по броју, по квалитету, по красоти, по миру и блаженству? То је једино царство у коме нема онога чега се људи страше а има све оно што људи желе – „идјеже нест болезни, ни печали ни воздиханија, но живот бесконачни“. Када је велики Павле био узнет до трећега неба и видео красоте царства небеснога, могао је лако рећи: „ Смрт ми је добитак“, и даима жељу „отићи и са Христом бити“ (Филип. 1, 21, 23).
То је изјава оног истог човека који је гонио Христа због тога што Христос није остварио жељу фарисеја и створио земаљско царство израиљево. Међутим кад је познао боље Павле је одбацио горе. Видео је оно што је савршено и презрео оно што је несавршено. Видео је оно, „што око не видје и ухо не чу и у срце човјеку не дође“, што „уготови Бог онима који Њега љубе“(1 Кор. 2,9). А то је живот вечни и „царство приправљено од постања свијета“ за све оне који остану верни и послушни Христу у овом привременом животу, погруженом у страдања и уоквиреном у смрт. Јер где влада смрт, сва земаљска царства нису никаква плата. Да, на планети, на којој влада смрт и која је и сама осуђена на смрт, сва блага и задовољства која око може видети и ухо чути ваистину нису никаква плата. Јер пролазна вредност није никаква вредност.
Није ли Џингис Кан имао једно од највећих царства у историји света, од Црног Мора до Пекинга? Кад је ушао у Пекинг, чује он да у Китају живи неки пустињак који прориче будућност и твори чудеса. Победоносни Кан брзо га добави к себи, и одмах му стави само ово једно питање:
- Имаш ли ти лек од смрти?
- То нико у свету нема, одговори постињак.
Незадовољан Џингис Кан не хтеде га ништа више питати.
Кад се дакле нису осећали срећни и задовољни они људи који су стајали на врху једног пирамидалног царства земаљскога, како ли тек онај мравињак људски у темељима такве огромне пирамиде? Право је ракао српски песник Петар Његош:
„Наша земља, мати милијонах
„Сина једног не мож' вјнчат срећом“.
Али Христос може. Он једини има лек од смрти. Управо сам собом Он је лек од смрти. И сви они који Га с љубављу носе у срцу и узимају крв Његову у себе с вером и надом, спасавају се од смрти. Такви улазе кроз отворене двери у Рај, у царство без уздисаја, у весеље без краја. Земља је сувише пространа за смртне освајаче али сувише тесна за Христа и Његово царство. Спаситељ људи „хоће да се сви људи сапасу“, па тражи и стоту залуталу овцу да је поврати великом стаду своме. И заповедио је Цркви својој да тако чини у Његово име. Ако се сви људи не спасу, то је за то што неки не ће да се спасу. Господ наш Исус Христос не дејствује силом; Он очарава и привлачи љубављу. А љубав је увек имала, и имаће, највећу жетву.
