Манастир Дајбабе

                            


Храм Успенија Пресвете Богородице.

Необичног положаја и унутрашњег распореда (укопан под земљу, за простор цркве искоришћен је природни облик пећине).

                           


Подигнут је 1897. г. на основу чудесног виђења које је имао чобанин Петко (потоњи јеромонах Платон).

                           



Касније је пећина проширивана како би добила облик основе цркве. На обе бочне стране су мање пећинске просторије уређене као капелице.

                      






Унутрашњост манастира осликао је њен ктитор калуђер Симеон Поповић, прилагођавајући сцене природном облику стијена. На његовом уређењу радио је све до  смрти 1941.

                   

O Манастиру Св. Прохор Пчињски

ПРЕПОДОБНИ ПРОХОР ПЧИЊСКИ

Преподобни отац наш Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067 до 1071 године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље.

Када Прохор изучи књижну мудрост боље од својих вршњака и постаде пунолетан, родитељи намислише да ожене свога сина јединца, да би добили наследнике. Али преподобни не хте да себе окива оковима светским, јер му се душа отимаше к небу и срце његово љубљаше Бога изнад свих красота света и земаљских чари. Горећи пламеном љубављу према Господу, он жуђаше да My даноноћно служи умом и срцем, духом и телом. Зато је волео цркву и њена богослужења, и сваки дан одлазио у њу на молитву. To беше најслађа храна његовој побожној души. Слушајући речи Господа Христа у Еванђељу: Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који ме љуби, нека узме крст свој, и иде за мном, - Прохор се, укрепљаван и озараван Духом Божјим, реши да остави свет и све красоте света, и да се сав посвети Богу. Изишавши из цркве, где слушаше ове речи Господње, он све своје имање раздаде сиромасима, и отиде у пустињу, певајући заједно с пророком Давидом: Жедна је душа моја Бога, Бога живога. Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! (Пс. 41, 2, 1). 

Дошавши у пустињу Нагоричанску што је у Жеглиговском крају, Прохор нађе у њој малу пештеру и покрај ње мали извор воде, и ту се настани. И стаде се подвизавати подвигом дивним и спасоносним, имајући увек пред очима душе Бога Творца и Спаситеља. Храна му беше биље и трава. Па и то узимаше само једанпут у три дана. Молитвом пак свагда храњаше душу своју. Живећи на такав начин, преподобни проведе у пустињи тридесет две године, и за то време не виде лица човечија. А дружаше се са зверовима који му понекад долажаху.
По промислу Божјем догоди се ово: Диоген, који је имао постати цар, дође у лов у пустињу, где се преподобни подвизавао. И он угледавши једну срну стаде је гонити. Срна бежећи дотрча пећини преподобнога, који ју је често хранио. Видећи срну силно уплашену, преподобни је упита: Зашто тако бежиш? - Утом пристиже и Диоген, па угледавши косматог старца, обученог у подерану хаљину, он се силно препаде па удари натраг и наже бежати. А свети пустињак, провидевши духом да ће Диоген ускоро постати цар, стаде га звати, говорећи: Диогене, врати се! не бој се! стани! та и ја сам човек. - Чувши ове речи преподобнога, Диоген се врати, и са страхом паде пред ноге чуднога старца тражећи благослов од њега. Свети старац га благослови и пророчки му рече: Диогене, иди одмах у Цариград, јер ће те Бог уздићи на царски престо. А тада не заборави мене. Те пак хаљине што су на теби, остави у нарочитој одаји, и чешће навраћај да их видиш, опомињући се и мене старца који живи у овој пустињи.

Диоген послуша старца и одмах отпутова у Цариград. И пророчанство светога старца се испуни: кроз неко време Диоген постаде цар. И поступи по налогу светог пустињака: своје пређашње хаљине остави у нарочитој одаји. Али убрзо заборави на њих. Тридесет година после тога преподобни Прохор се јави Диогену у сну и рече му: Зашто, Диогене, заборави своје пређашње хаљине и мене старца? Постарај се да ми подигнеш макар мали храм.
Пробудивши се, цара обузе страх, и оде одмах да види своје старе хаљине; и опомену се свега што му рече преподобни старац. И желећи да испуни жељу преподобнога, цар крену у пустињу, у којој беше пронашао светог подвижника гонећи срну. Дошавши у Жеглиговски крај, цар не могаде пронаћи светога старца. Јер пре тога, по промислу Божјем, старац пређе у планину Козјак. A то би овако: Анђео Господњи јави се преподобном Прохору и рече му: Бежи одавде дубоко у пустињу, инастани се у Козјаку.

Свети Прохор послуша глас анђела Господњег, и дошавши у Козјак обрете малу пећину и настани се у њој. И ту живљаше још тридесет година, подвизавајући се постом и молитвама, и угађајући Богу испуњавањем светих заповести Његових. Таквим богоугодним животом он стече велики дар пророштва и чудотворства. И тада, већ у дубокој старости, јави се у сну цару Диогену. И цар путујући нађе место подвига угодника Божјег, и ту му у Нагоричану подиже храм. Али цар много туговаше што не зна где почивају његове мошти. Зато се усрдно мољаше светоме Прохору, да му открије своје мошти. И свети Прохор му се јави у сну и рече му да његове мошти тражи у Козјачкој пустињи. И цар посла много војника да траже светитељеве мошти. И тражаху их много дана, али им труд би узалуд. А старац један, стојећи на врху Козјака, одакле се могао видети сав Козјак уздуж и попреко, угледа белога орла где се вије изнад пећине у којој беху свете мошти светог пустињака Прохора. Тамо се упутише са царем Диогеном сви који трагаху за моштима преподобнога, и нађоше у пећини светитељеве мошти нетљене. Цар и сви са њима падоше ничице пред светим моштима, па их са великим страхопоштовањем и побожношћу узеше и понесоше уз појање црквених песама, пређоше реку Пчињу и дођоше у новоподигнути Нагоричански храм, који беше далеко од пећине у којој су пронађене свете мошти. А када сутрадан дођоше у храм, не нађоше у њему свете мошти, које се саме беху вратиле у своју пећину. Но они их поново донесоше, а оне се поново вратише. Тако би три пута. Тада цар одлучи да светитеља однесе са собом у Цариград: и натоварише свето тело на мазгу. Али мазга се не хте макнути с места. Цар виде у томе жељу светога оца Прохора, и он нареди те се подиже нова црква на реци Пчињи, и у њој досада нетљено почивају свете и чудотворне мошти, из којих тече свето и целебно миро.
Новоподигнута црква би освећена у присуству цара и много народа; а уз цркву и манастир. Цар узе леву руку еветитељеву и однесе са собом у Цариград, а остало цело тело остави у новој обитељи, које непрекидно точи из себе целебно миро на утеху, помоћ и исцељење свима који са вером и љубављу приступају светом угоднику Божјем, преподобном и богоносном оцу нашем Прохору Пчињском, чијим молитвама нека и нас Господ помилује и спасе.

О САМОМ МАНАСТИРУ
Манастир Свети Прохор Пчињски се налази на шумовитим обронцима планине Козјак, на левој обали реке Пчиње, у близини села Кленике, 30 km јужно од Врања. Према предању, подигао га је у 11. веку византијски царРоман Диоген у знак захвалности Светом Прохору Пчињском, који му је прорекао да ће постати цар. Манастир ради као културно-просветни центар овог краја и у њему ради богословска школа, преписивачко-илуминаторска радионица, а организовано се учи иконописачки занат.

ИСТОРИЈА

Политички догађаји који су се одиграли крајем Х и почетком XI века, морали су оставити трага у градитељству ове области. Победом Василија II(976-1025) над Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва, што је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под његов утицај. Царском повељом из 1020. године, Василије II реорганизовао је Охридскупатријаршију, сада архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред осталих места и Козјак - данас име планине у чијем подножју се налази манастир св. Прохора Пчињског. Њега је изградио византијски цар Роман IV Диоген (1067-1071), на молбу потоњег свеца и патрона храма Прохора Пчињског. Систематска археолошка ископавања уз свестранију анализу досадашњих сазнања, потврдила би тврдњу да је првобитна скромна једнобродна црква саграђена у XI веку или почетком XII столећа.
Према речима Стефана Првовенчаног, Немања је у ратовима са Византијом између 1180-1190. године освојио област Врања. Припајањем новоосвојених територија Србији отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео Св. Сава 1220. године. Манастир је остао у саставу српске државе све до њеног дефинитивног пада, али је и тада неко мислио о њему.
Једна од најопсежнијих обнова заслуга је краља Милутина, који је ангажовао 1316. или 1317. године солунске сликаре Михаила и Евтихија да осликају нови храм. После косовске битке манастир су разорили Османлије, а 1489. године обновио га је Марин из Кратова. Тада је осликан фрескамакоје се убрајају у најзначајније уметничке творевине свог времена. У 16. веку у манастиру је постојала сликарска радионица, чији су мајстори сликали фреске великих ликовних вредности у капели на јужној страни цркве.
Краљ Милутин је, уз своје 40 манастир-задужбине, обновио и ову, и изкарловачког родослова знајемо да САГРАДИ И МАНАСТИР ПШИНСКОМУ ПРОХОРУ, што потврђује и узидана опека на северној фасади старе цркве, са, у плитком рељефу изведеним именом САВА, откривајући његову непосредну бригу о обнови храма, архиепископ Сава III(1309-1316) Манастир се нашао поново у оквирима српске државе 1912. године.
Манастирска ограда од тесаног камена покривена је каменим плочама и ћерамидом. Са северне, западне и јужне стране су импозантне зграде конака. Главна, Врањска, капија са запада води право ка улазу у цркву, док је она на југу испод конака окренута Куманову, по чему је добила име. Источно, цркву од зграде Митрополије одвајају делимично откривени темељи, по својој прилице цркве св. Јована, дела средњевековне манастирске целине, којој припада средишњи део порте око гроба Св. Прохора Пчињског.
Древно светилиште саграђено је на старом култном месту, где је живео преподобни Прохор Пчињски. И поред недостатака поузданих материјалних доказа има разлога за тврдњу да је садашњи гроб Св. Прохора део првобитног храма. Од најстарије светиње до данас је очувана капела где почивају мошти Св. Прохора. У питању је мала, поклоничка ниска правоугаона просторија. У сферно обликованој источној страни смештене су мошти светитеља, где је, у десном горњем углу мали отвор из кога већ цео миленијум извире чудотворно миро. Св. Прохор је тренутно једини српски светитељ-мироточац у Србији.
Складно сложене опеке, камење и малтерне фуге из времена краља Милутина, чине изненађујуће колористичке ефекте који се мењају у зависности од угла под којим сунце осветљава фасадне површине. Судећи по сачуваној бордури на северном зиду, црква је некада имала зидани иконостас. Црква се значајно обновила крајем XVI века, када је дограђен параклис у славу Богородице, којом приликом је коришћен исти материјал за градњу, али на мање декоративан начин. У параклис се из наоса улази ходником уз гробницу Св. Прохора и кроз врата на јужној страни нове цркве. Нова црква започета је 1898. а довршена 1904. године. У цркву се улази са запада преко дванаест полукружних степеника.
У манастирском комплексу доминирају два конака, од којих „врањски конак“, монументалних размера, представља једну од најлепших грађевина овог типа у Србији. Грађен је између 1854. и 1862. године, заслугом Хаџи-Михаила Погачаревића, трговца из Врања.

ИКОНЕ

Најстарије зидне слике налазе се на спољним површинама гробнице Св. Прохора Пчињског. Не видимо их, али са сигурношћу можемо тврдити да постоје. За разлику од осталих зидних површина, три слоја фреско малтера констатована су једино са спољне стране северног зида капеле, или јужног зида цркве, као најстаријег дела светилишта. Други пут црква је живописана после обнове из времена архиепископа Саве III (1309-1316). Један од најзначајнијих сликара византијског света ангажован на двору краља Милутина, Михаило Астрапа, живописао је цркву Св. Прохора 1316. или 1317. године. Свој рад он је обележио потписом на округлом штиту Св. Димитрија (Х МИ ХА НЛ), заштнитика града из кога је уметник дошао. Доста фресака је непрепознатљиво из тог доба, али разликују се Архијереји из поклоњења Христу Агнецу, Св. Данило Столпник и Св. Архиђакон Стефан, Св. Кирило Александријски и Св. Климент Охридски, св. Никола иСв. Силвестер... Због скоро потпуног уништења осталих фресака, 1488/9. године исликане су нове, на месту старих, руком младог, али искусног фрескописца, који је поштовао старе, те је направио прво скице старих и на њих доцртао нове фреске, које и дан данас тамо, уз све остале, и стоје. Много фрескописаца је доцртало нове фреске, које се веома лако дају препознати, а чине ову цркву једну од највећег уметничког подухвата из свих доба фрескосликарства.
Једна од можда најпрепознатљивијих и значајнијих је икона Св. Прохора Пчињског (118 cm х 85 cm) са сценама из његовог житија, настала 1871. године, коју је израдио самоуки иконописац Захарије Десперски Самоковац.Првобитна црква, подигнута над гробом овог чувеног светитеља и мисионара, више пута је обнављана. Садашња монументална вишекуполна црква, саграђена 1898. године, обухватила је старија здања. У олтарском простору налази се гробница Св. Прохора Пчињског и монашка костурница.

ЕПСКОП НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ ЖЕТВА ГОСПОДЊА 3

РАЗГОВОР 6.

- Чудите се нечем, света браћо моја, кажите ми: чему се чудите?
- Ми се чудимо онима који говоре: ми можемо бити хришћани и без Цркве. Ми држимо, то је гордост која долази од незнања, себичност која не богати него сиромаши, смрт која посцећује људе пре коначне смрти. Да ли правилно мислимо?
- Сасвим правилно, браћо моја света, и нека сте за то балословени. Зашто је Спаситељ основао Цркву, ако се може без ње бити? Зашто јој је дао силу јачу од Ада, ако одсечени појединци могу побеђивати „врата Адова“и без Цркве? Монаси пустињаци проводили су без мало цео свој живот у пустињској осамљености, али нису кидали везе са Црквом. Молили су се Богу за сву Цркву васељенску, просили су благодатне дарове од Цркве, и умирали у молитвеном општењу са Црквом. У колико су по нужди имали мање општења са Црквом на земљи, у толико су имали веће и присније општење са Црквом на небу. Њихов духовни опит у пустињи од неоцењиве је вредности за Цркву Божију. И не само за Цркву Божју него и за светске Универзитете.
Узмимо једну од метафизичких наука, која се сматра на Универзитетима најтежом и најабстрактинијом. То је наука, коју философи не смеју ни да назову науком због свог недовољног знања у тој области, него теоријом. То је Теорија Сазнања. Заиста, скромно име једног сасвим скромног успеха у тајанственој области душе људске. А не могу никада ни знати довољно, докле год узимају у обзир само спољашњу природу, која је индиферентна према човеку, а не узимају два моћнија чиниоца, која свесно, намерно и итензивно утичу на душу човекову. А то су: Бог као пријатељска и ђаво као непријатељска сила.
Када човек чита књиге рецимо Исака Сирина, Макарија Великог, григорија Синита, Синајске и Атонске оце, који су свој век провели у студирању себе и своје душе, па њихов опит сравни са модерним „теоријама“ сазнања, заиста се мора застидети. Оно утанчано и префињено сазнање Отаца Цркве до те мере се изгубило и огрубело у нешем механизраном столећу, да неки професори Универзитета предају омладини Психологију а одричу постојање душе! А то је таман тако као кад би неко предавао Теологију и негирао Бога; или Астрономију а одрицао постојање звезда.
О браћо моја, ми не умемо да ценимо многознанствено и многоопитно богатство наше Цркве док се не сударимо са незнањем света. Гле, проповедајући кроз 20 векова Логоса, Црква је носилац непогрешне небесне Логике. Студирајући стално душу људску она најбоље познаје Психологију. Да, у њој се може наћии поуздана Наука Сазнања, поред поуздане Логике и Психологије.
Но своју богату ризницу знања и познања Црква не употребљује ради своје светске славе, него једино на исправљање и лечење људских душа и њихово припремање за царство небесно. Она без престанка учи људе, да верно стоје уз Пријатеља, а то је Бог Човекољубац, и да вечито војују против непријатеља, а то је ђаво, отац лажи и човекоубица. Она дозива људе као у пожару, да хитно послушају свога јединог Спаситеља и спасу живот свој за вечност. Она им објављује Победиоца и Његове победе; Победиоца који је још пре свог Васкрсења објавио своју дефинитивну победу речима: „Ја надвладах свијет“ (Јн.16,33). Плодови Његове победе виде се и видеће се, у безбројним богатим жетвама.
Стари српски владари урезивали су у своје печате крст и около крста речи: Христос одоле.
На Златној цркви у Антиохији биле су споља унаоколо исписане пророчке речи о свевластном Спаситељу Победиоцу:
„Царство твое христе Боже царство всјех вјеков и владиченство твое во всјаком родје и родје“.
Са овим тријумфалним клицањем Црква на земљи је срећно пребродила све бурне векове своје историје, предајући уредно Цркви небесној жетве Господње.
Ко се туђи од Цркве Божије, мрзи на душу своју. Знајте ово, света браћо моја, и реците онима који не знају. 

СЕДМЕ ЖЕТВЕ

На бурама и ветровима

Неки философи западни, па и словенски, писали су теодисеје, да оправдају Бога због зла у свету и страдања људи. Другим речима: да кажу да Бог није крив, а да ине кажу ко је крив.
Ми намамо потребе да то чинимо. Христос је оправдан својим жетвама. Који се сејач правда пред зрном што га он сеје и затрпава земљом тако да зрно труне и пушта клицу и с муком расте и бори се с ветровима? Сејач сеје и очекује да жање. Нису њему непознате све муке семена да се одржи на ветровима, нити влатова да се испуне стоструким родом. Он ће ублажавати те муке, али их неће сасвим отклонити. Њему је само стало до жетве. Чим посеје семе Он мисли на жетву. Све друго је споредно. И жетва оправдава домаћина.
Ниједан страдални праведник у историји света нити је остао нити ће остати без стоструке плате у небесним платама Створитеља свога. Ни једно добро зрно пшенице Господње није прегажено и пропало. Свако добро зрно, које Сатана преко својих слугу гази и покрива блатом, анђели Божији узимају својим рукама и односе у житнице Господара својега. Одкуд изненадно у Библији Рахава Јерихонка, и Рута Моавка, и Јов? Сви од народа неизабранога? То Господар жетве показује, да нигде у свету ниједно добро зрно Он не допушта да пропадне.
Оправдање Бога, али богова, могу друге вере тражити а не хришћанска. Хришћански Бог је више но оправдан бесмртним царством небесним, које је Он припремио за све праведнике на земљи. Блажени живот у вечности више је него награда праведницима. То је дар Божији који ни један човек на земљи не може заслужити својим делима и страдањима. То је као оно из бајке како је неки пастир примио на конак у своју худу колибу залуталу цареву кћи, па га цар за то учинио својим зетом и наследником. Бог не плаћа по пијачној цени. Његове плате праведницима превазилазе сваку људску меру и сваки разум. То су и небовидци казали овим речима: „Страдања садашњег времена нијесу ништа наспрам славе која ће нам се јавити“ (Рим. 8, 18). У овоме је сва теодисеја хришћанска, и друге нема. А то је откровење самога Христа, које је донело светлост и радост свему човечанству усред мрака од незнања и муке од неизвесности.
Од Христа и кроз Христа страдање праведника добило је смисао. Сви тајновидци и слуге Слова савршено су схватили науку свога Господа о неминовности страдања праведника у овом земаљском животу. Тако апостол Јаков пише: „Будите жалосни и плачите и ридајте; смијех ваш нека се претвори у жалост...гле, срећним називамо оне који претпљеше“ (Јак 4,9; 5, 11). Апостол Петар: „Радујте се, иако сте сада мало жалосни у раним напастима, да се кушање ваше вере много драгоценије од пропадљивог злата, које се куша огњем, нађе на хвалу и чест и славу када се покаже Исус Христос – радујте се радошћу неисказаном“ (1. Пет. 1,6,8). И још даље: „Каква је хвала ако за кривицу трпите? Но ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом; јер сте на то и позвани. Јер и Христос пострада за нас, и нама остави углед да идемо Његовим трагом“ (1.Пет. 2, 20-21.). Зар ово не одговара потпуно речима самог Господа: „Гдје сам ја, ондје и слуга мој нека буде (Јв. 12, 26)?“
Ако дакле хришћани страдају, знају за што страдају, и не страдају без наде. „Ако трпимо с њим ћемо и царовати“ (2.Тим. 2,11-12). И сви апостоли понављају реч свога Учитеља: „Радујте се!“
Али гле, рећиће неко, подигли су се ветрови и буре у наше време, хоће да потопе Његову Цркву? Таквима недајемо одговор ми но Он: „ Што сте се уплашили, маловјерни?“ Зар Он није и на бурама жњео своје жетве и зар није стари пророк провидео и рекао: „Пут је Господњи у вихору и бури (Наум 1,3) ?“
У црквеним књигама Бог је назват „хитрец Господ“. Вештак који се не може преварити и кога нико не може преварити. Он је вештак који својом светом вештином сузбија сатану од људи, и људе на безбројне начине спасава. У главном: час милујући а час страшећи и бијући. Као што свети Јуда заповеда старешинама црквеним: „Једне милујте, а једне страхом избављајте, и из огња вадите (Јуда 22, 23)“ Или како Павле по искуству своме тврди: „Кога љуби Господ онога и кара, и бије свакога сина којега прима (Јевр. 12, 6)“. А да ће сви који су примљени бити и бијени, неко више неко мање, то је сам Господ више пута рекао, а још и овим речима потврдио: „Онај слуга који зна вољу господара својега па није учинио по вољи Његовој биће бијен много; а који не зна па заслужи бој биће бијен мало (Лк.12, 47-48)“.

Хриђански народи бивали су од почетка, бивају и сада бијени мног за то што знају не само вољу Господара својега него и неизмерну љубав Његову, јављену васиони кроз Сина Божјега, Спаситеља света. А нико није толико мучен и бијен као православни народи кроз многе векове, а нарочито у овом XX веку у последња два Светска рата, у којима су крвници правосланих народа толико пролили невине крви, да се сами гуше у њој.
Узмимо само Русију и правослани Балкан. За последњих 50 година цела једна руска генерација прошла је кроз огањ Рускојапанског рата, прве револуције 1905. Године, друге крваве револуције од 1917. Године, па кроз I Светски рат за правду Србије, па кроз II Светски рат, све до данас. Прошла је и отишла је. Кад речемо, да је жетва Господња за ово време била стотину милиона, не мислимо да претерујемо. Додајмо томе многомилиону жетву Господњу на православном Бакану за ово полустолеће, прво Срба, грка и Бугара у Балакнским ратовима 1912 – 1913. Па додајмо несразмерне мученичке жртве српскога народа у I и у II Светском рату, људе, жене, децу, свештенике и првосвештенике, што изгибоше у мукама због Православља од стране Аустријанаца, Немаца, римокатолика и комуниста.
Не тугујмо због тога, но радујмо се што су наши православни народи толико страдали за Господа Спаситеља нашег. И то страдање сматрајмо нарочитом привилегијом и Божјим одликовањем. По речи светог апостола: „Вама се дарова Христа ради не само да га верујете него и да страдате за Њега (Филип. 1,29) “. Страдање за Христа је дакле дар и одликовање а не штета и понижење.
Гле, данас нико не војује против нижих вера и њихових оснивача. Сатана туне потребује помоћи од људи; он је сам довољан. Због тога антихристи нашег доба прелазе ћутке преко тих нижих вера, сачињених не од Бога но од људи. А управљају све своје стреле само на Христову Цркву, која и јесте „столп и утвержденије истине“. Том борбом против Христа тајанствено руководи сам Сатана, у страху и дрхтању, слутећи да ће га само Он, Христос, моћи победити и бацити у „језеро огњено“.
Немојмо се пак страшити за Онога, који се не страши никога, нити за Цркву Његову, којој је Он унапред осигурао победу над Адом. Страшимо се за себе и за децу своју, ако због нашег незнања, лењости и равнодушности будемо избрисани из Књиге живих и нађемо се „на пољу где су пси“ и јуродиве девојке. У кукољу, који ће се бацити у огањ. Знајмо, да ће свемогући Христос и без нас испунити своје небесне обитељи. Он се неће преварити у броју спасених. Он зна Своје, и нико од Његових нећепропасти. О броју пак Христом спасених овако сведочи велики тајновидац:
„Видјех и гле: народ многи, којега не може нико изборојати, од сваког језика и кољена и народа и племена, стајаше пред пријестолом и пред Јагњетом,, обучен у хаљине бијеле, и палме у рукама њиховим (Отк.7,9).“
Благо онима који се удостоје убројати се у онај народ.

РАЗГОВОР 7.

- Хајд, још мало да разговарамо, света браћо моја, докле још има времена, да може брат с братом и богољубац са богољубцем разговарати. Докле није дошло време, да само злотвори вичу а браћа шапућу.
- Све силе које се боре за власт над светом говоре ружичасто о Једном Свету као свом идеалу, у коме се једино може остварити људско благостање и мир. Тако говоре. Па да би задобили хришћане за тај свој идеал о Једноме Свету они се позивају на предвиђено у Откровењу хиљдугодишње царовање Христово.
- Ај браћо моја света, не дајте се преварити. Хиљадугодишње царство Христово није никаква утеха за сав свет него само за „душе исјечених за свједочанство Исусово и за ријеч Божију“. Они ће прво васкрснути и царовати с Христом хиљаду година. Али није речено, где ће царовати. Није речено, да ће то царовање бити на земљи; а ни помена о учешћу свих људи у том царовању, него само великих мученика исечених за Христа „који се не поклонише звијери ни икони њезиној, и не примише жига на челима својим и на руци својој“ Ни у ком случају ово се не може узети за планетарно царство хритово за сав свет нити пак у овоме свету. Но таква је особина људи, да се задржавају више на тајанственом и двосмисленом него на јасном. Међутим у Јеванђељима Господ (Мт.24.) је јасно описао стање света пред свршетак времена.
Није искључено, да ће Бог допустити људима да по спољашности уједине народе у Један Свет. Често је Бог попуштао да људи иду својим путовима, ма да то нису били Његови путови. „Мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путови моји путови, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путовимоји виши од ваших путова, и мисли моје од ваших мисли (Иса. 55, 8-9)“.
Бог мења ситуације. Људи су нестрпљиви, те желе промену и чак и у најбољој ситуацији на земљи. Увек желе ново, а чим дође ново, плачу за старим, „за старим добрим временом“. Поштујући слободу човека Бог често мења ситуацију према жељи људи, не пуштајући точак света из својих руку у руке Сатани. Познаје Бог људе. Зна Он, да ће људи на својим путовима изломити се, осиромашити и изгладнети, па ће тeк онда завапити Њему за помоћ. Зна Бог, да сви самовољни путови синова човечјих воде у Земљу Недођију, али их пушта да иду до обронка пропасти, где се све илузије разбијају и где се Сатана злурадо церека.
Велика је разлика између мира што га Христос даје и мира светског што га људи желе. Први мир чува човека од корупције, а други производи корупцију и кроз корупцију води поновним побунама и ратовима. Неваљао мири је отац рата. Узевши идеално, мир је бољи од рата. Али коруптиван мир није бољи до рата; јер не даје довољну жетву Господу. Отуда спољашњи мир је само један предах од рата. Као што се каже у Библији: „И земља почину од рата (Навин 14,15)“. Докле? Докле људи не упрљаше мир гресима својим.
Содом није уништен у рату него усред мира и материјалног благостања. У време мира, спољашњег благостања и сигурности римског царства друштвена корупција доводила је цара Марка Аврелија стојичког философа до очајања. И он је предвиђао пропаст таквој својој држави. Једва да је што мања корупција била у хришћшанским цартвима Карла Великог и Луја XIV. И тако је морало бити свуда где год су људи тражили Рај на земљи а не на небу. Сваки свој достигнути Рај на земљи људи су брзо претварали у пакао. И Бог је мењао ситуацију ради своје жетве.
- Не ће тако бити када се организира Један Свет, са једним Представништвом, јендним језиком, еперантом, једном војском или полицијом; једним календаром, са уједнааченим васпитањем, уједначеном етиком, уједначеним уређењем. Рат ће бити осуђен као лудост и варварство, и онемогућен. Настаће вечни мир, сигурност и благостање. – Тако нам говоре нови пророци Земље Недођије. Тако говоре гости и дошљаци, слуге и најамници, без разбирања шта Домаћин мисли. А ту идеју о Једном Свету добронамерно али по незнању подржавају и неки хришћански пастори. Они мисле: свет је постао мален, боље је да Господ има једну велику њиву – сав свет – него многе малене њиве и њивице. Као да ће они, који су се показали неверни у малом, показати се верни у великом! (Лк.16, 10)
Може Господ и попустити да се ова жеља људска оствари. У том случају Он ипак не ће бити без своје жетве. Само ће Његове жетве бити у бури и вихору. Јер ће у тој универзалној држави завладати квареж каква се на памти у историји, квaрeж ментална и морална, коју је апостол Павле из даљине времена јасно видео и описао. Апстол истина говори о последњем времену, али гле и ови нови архитекти Једнога Света сматрају овај свој идеал као последњу фазу људске историје.
Грађани те евентуалне Светске универзалне држве биће гори од грађана римске империје; много гори. Место оглашеног мира и спокојства и благостања, људи ће се осећати неспокојни и несрећнији него икад. Кад нису могли уредити своје мале државе на своју срећу, како ће уредити ти исти страсни људи сав Свет? Настаће нереди, побуне и револти на све стране кугле земаљске. Парламенти ће бити немоћни да то спрече својим бескрајним препиркама, узајамним оптужбама и тобожњим законима. Зато ће с времена на време прености своју власт, вољно или приморано, на диктаторе, који ће огњем и мачем повраћати ред у свету. Тражиће људи спасења само у политичким и друштвеним променама. Пробаће понова све бивше политичке експерименте у историји света. И тако ће то дуго трајати, та смена парламентаризма и диктатуре, аутократије, демократије, олигархије, тимократије итд. Најзад ће, у сумараку историје, доћи диктатор света, „син погибељи – којега ће Господ Исус убити дахом уста својих (1 Сол. 2, 8.)“.
А за све то време место мира, среће и благостања, „биће невоља велика какова није била од постања свијета нити ће бити (Мт.24,21)“. Због тих невоља многи ће се покајати и повратити Богу Спасиоцу. И у њима ће Господ имати своје последње жетве. Она Светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве. Јер уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, неуједначитељ и Неујдначиви. Како би се могла уједначити истна са лажи? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи. Гле, истина и лаж нити могу орати на истој њиви, нити спавати у истој постељи. Црква ће се Христова ставити ван закона, а за јавно спомињање Христовог имена биће прописане оштре казне. Али ће се спасавати они који буду само призвали име Господње. И Син Човечји када дође изненада, и убије „сина погибељи“, последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи? Наћи ће је, али не као јавну. Наћи ће је, али не по велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не као одобрену и штићену него као ружену и гоњењу. Наћи ће је, али не у раскошним литругијама и псалмодијама него у грамовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја.
Међу мученицима за Христа у то последње време биће многи Јевреји, по визији светога Павла. Јер је с Јеврејима Црква Христова и почела. – Биће веома смањен број хришћана у земљској Цркви. И биће време када ће први пут важити гневна реч Господња: „Ко чини неправду, нека још чини неправду, и које поган, нека се још погани“ (Отк.22,11). Јер ће и позив на покајање безбожника престати. Али зато ће Црква на небесима у то време бити пуна до препуњености. Безборојни народи и језици и колена ликоваће у њој као у тихом пристаишту. Књига живих биће испуњена од корице до корице. На последњим странама те вечите Књиге биће светлошћу уписана имена оних последних Хришћана, које затече на земљи Господ Исус Христос када се јави у сили и слави својој са свима светим анђелима. И Сатана ће бити бачен у језеро огњено са свима својим слугама, у нељудском и у људском облику. И земља ће се палити огњем, као чауара која је дала оно ђто је Домаћин од ње очекивао. И Домаћин ће бити задовољан. А небесна Црква, коју нико не може избројати, жива и словсна Жетва Господња, наћи ће се сва обучена у беле хаљине чистоте и радости. И запеваће, и вечито певаће, Великио Славословије Светој Тројици, Богу Јединоме. И Господу Исусу Христу Спаситељу, главном Јунаку свеопште и величанствене драме створенога света од почетка до краја.
Блажени, који се у оне последње дане не устраше од непријатеља Исусових, у којима нема живота. Такови ће бити вечни учасници славе и радости Господа својега.

Прекуцано из књиге Жетве Господње 
+Епископ Николај
1953

Слава и хвала Богу.

ЕПСКОП НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ ЖЕТВА ГОСПОДЊА 2

РАЗГОВОР 3.

Збунио вас је неки философ историје, браћо света. Чиме вас је збунио? Велите, тиме што говори и пише, како се историја људског рода креће по утрврђеним историјским законима, и, авај, како се доласком Исуса Христа ништа није променило у свету, до данас, него све се креће еволуцијом.
Човек може знати мало а претендовати много. Тако и многи тумачи историје мање знају него што претендују да знају. У самој ствари они стављају свој разум изнад такозваних закона историје, и једино свећом свога личног разума хоће да осветле далеке путеве човечанства уназад и унапред. Тако чини један, тако други, и трећи и стоти. И наравно не слажу се. Свак показује слику једног дела пређеног пута, ухваћену апаратом свога разума и хоће да том делимичном сликом објасни целину. Међутим та слика је само делимична и површна, јер другчија не може ни бити. Као што рецимо велики сликар Ајвазовски сликајући море није у ствари насликавао цело море, у свим димензијама мора, у свој његовој тежини и садржини, са свима чудесима и чудовиштима у мору, нити све ниансе боја, нити све гласове ни хуку ни шаптање мора, нити пак укус и мирис морске воде, него само један делић површине морске на бури или у тишини.
Шта ми можемо рећи о законима историје, питате ме, синови Божији?
Прост је и јасан наш одговор: Не постоје никакви историјски закони. Постоји само морални Закон Божји. Руководећи се тим Законом Божијим или газећи га човечанство је клецало на знојном и крвавом путу час ка Богу час од Бога. Ако хоћете, можемо то исто рећи мало другчије: постоје само две опредељене и једна неопредељена воља:
света воља Божја,
пакосна воља сатанска, и између њих
воља човечија.
У погледеу морала, или добра и зла, прве две су воље опредељене а трећа је неопредељена. То јест, воља Божја апосолутно је добра и не може имати у себи ништа зло; воља сатанска је апослутно зла и не подноси никакво добро, а човечја је воља слободна да усвоји било добру вољу Божју било злу вољу сатанску. Сва је историја човечанства у оквиру ове три воље. О томе нам сведоче оба Отркровења Божија, Старо и ново, као и искуство светитеља до данашњег дана. У том оквиру Црква Христова разуме и објашњава све догађаје у историји. Она их управо једина и разуме; и она их једина зна интелигентно објаснити. Оном тројаком вољом у скукобу Црква разуме и објашњава како судбу појединих људи, тако и судбе народа и свега човечанства. Тај сукоб трију воља најјасније се показао на Исусу Христу. Отуда је нама хришћанима дато, да све можемо разумети и објаснити помоћу Господа Исуса Христа.
Дошао је Христос – кад је дошао?
Дошао је у време кесара Октавијана Августа, када је овај кесар боловао од ревматизма, док су његови поданици пред његовим киповима приносили му жртве као богу. Дело ђавоље!
Дошао је Христос – ко је дошао?
Дошао је Јунак сходно прастаром пророчанству: „ Изаћи Господ као јунак “.
Дошао је сам Бог како је и објавио преко пророка: „Ево Бога вашега – сам Он иде и спасиће вас“.
Дошао је Христос – зашто је дошао?
Дошао је „да раскопа дјела ђавола“. То је основно, почетно. И заиста први двобој Његов био је са ђаволом на Гори Искушења. У том довобоју Христос је остао победилац.
Добра воља Божја брзо је победила злу вољу сатанску. И носилац божанске добре воље тда се обратио колебљивој вољи људи. Са неизмерним снисхођењем слабостима људским и са „љубављу која превазилази разум“ и од које горе срца људска обратио се Он људима. Да их просвети истином. Да их ослободи од страха од ђавола. Да их очисти од зле воље демонске и приволи доброј вољи Божјој. Да их избави од колебања између Бога и Сатане. Да их учини децом светлости место робова таме. Да им осветли пут ка вечном животу и царству небесном.
Такво семе сејао је Сејач небесни, и ускоро је отпочела жетва. Њему су послушно следовали најпре њих 12, па 70, па 500, па 5000, бројеви који се спомињу, уз много веће које се не спомињу. И посленици су се множили, и Жетва Господња расла је већа и већа.
Христос је дошао да промени само једну од оне три споменуте воље, три чиниоца историјска – да промени вољу људску, а не Божју нити сатанску. Јер су ове две последње непроменљиве. Човекољубива воља Божја и човекомрзна воља сатанска нису потребовале промене. Он је дошао ради тријумфа човекољубиве воље Божје и пораза воље сатанске. Његова воља пада у време трулог „Мира Римског“ (Pax Romana), када је сав свет у злу лежао а сатана сматрао, да су сва царства овога света његова и да их он може дати коме хоће. Зато их је он и понудио Христу.
Ви сте чули где се говори с предиаконица, да Христос чини прекретницу историје човечанства. Али чему?
У томе, браћо моја, што се Он јавља као Законодавац и Закон историје.
У поремећају биланса у корист Бога и људи а на штету и осиромашење Сатане.
Још је и време од Христа убрзано. Постало је као ништа; хиљаду година мање од једнога дана. И простор је изгубио важност. Човек је ослобођен од окова и времена и простора. Све је постало неважно, само су Жетве Господње добиле вредност. Убрзан је ток историје. Убрзана је промена ситуација. До Јована Претече је једно, а од Јована све друго. Стари троми ход историје са Христом је завршен а нови отпочет. Дрвени точкови историје замењени су крилима. Закон и пророци – оно што је најбоље било у старом времену – важили су само до Јована, а „одселе се царство Божије проповиједа Јеванђељем, и свак наваљује да уђе у њега“ (Лука 16, 16). Промена ситуација у приватном и заједничком животу људи у Његовој је власти. Својим рукама Он крепко држи точак историје. Нека се нико не усуди стати пре Његова кола. Јер Он је тај, о коме је пророечено од старих видилаца: „Брз на плијен, хитар на отмицу“ (Ис. 8, 1.) тј. на плен од Сатане и отмицу људи из ропства демонскога.
Код Њега је све хитно.
„Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш“.
Он још није био ни отишао а већ говори о своме блиском повратку. Јер Њему је све блиско, ништа далеко; Њему, Господару дана и столећа.
„Ево ја ћу доћи и плата моја са мном“ (Откр. 22, 12)
„Ево стојим пред вратима и куцам“ (Откр. 3, 20)
Апостоли Његови такође журе и опомињу на журбу:
„Последње је вријеме “ (1. Јов. 2, 18)
„Браћо, вријеме је прекраћено“ (1. Кор. 7. 29)
„Да не одоцни који од вас“ (Јевреј. 4, 1)
„Док имамо времена да чинимо добро“ (Гал.6, 9-10)
„Гле иде Господ“ (Јуда 14.)
„Ја трчим“, говори апостол (1.Кор. 9, 26)
Све хитно, незадржано, неодољиво. Све на опрезу,у очекивау Њега, у припремању за сусрет са Њим.
И жетва за жетвом прелази у небесне житнице Његове. И све као да је Он јуче био с нама, и као да ће сутра доћи.
Он мења ситуације према своме нахођењу, ради боље жетве. Он одбацује цивилизацију као старе лађе и замењује их новим. Он хоће само личности; људе хоће Он, све остало је за Њега узгредно, помоћно, инструментално.
Он је засадио добро дрво, и од тог дрвета сабира добре плодове. А плодови су душе људске.
Ај, света браћо, историја има само једну логику, један закон и једног законодавца.
Ја вам рекох Његово име. У том имену је све. 

ЧЕТВРТЕ ЖЕТВЕ

Нове њиве – нове жетве

Непостојани су људи и у злу и у добру. Што су непостојани у злу, па се враћају ка добру, то је за похвалу. Али што су непостојани у добру, то је за жаљење и осуду. Због тога је, мислимо премудри Господ и скратио дуги век праотаца, између других разлога, да би се злотвори гледајући често како други умиру устрашили од своје блиске смрти и предстојећег Суда, а добротвори охрабрили да им не дотужи трпети и творити добро и у страдању. Да би само жетве биле веће.
Крајем првог хришћанског милениума и Византија и Рим беху се и сувише загњурили у земаљске бриге и уживање, те се слабо одазиваху позиву Цара на бракове Његовога сина. У својој арогантној гордости, због заслуга својих праведних отаца за Христа дозволили су себи да свашта чине у Његовом присуству, и у Његово име; не само на улици и у политици него и у Цркви. И не одазиваху се Царевом позиву. Не одазиваху се.
Због тога се Цар расрди, и посла суге своје у бескрајну земљу Скитију. Да му приведу незнабожне Словене, који у то време беху у погледу Богопознања „сиромашни и кљастии богаљасти и слијепи“. А те слуге Божје што их по внушењу Господњем посла византијски цар Михаил беху Кирил и Методије, апостоли словенски. Не треба нико да посумња, да је наш далеквидни Господ какда је изрекао причу о Царевој свадби мислио на Словенство, на своју нову и пространу њиву од Дунава до Пацифика. А та њива је један огромни континент, према коме су и Римско и Византијско царство као малена острва.
И тако кад су изгледи Хришћанства били врло мрачни крајем првог милениума, с једне стране због корупције у самим хришћанским народима а с друге због непоштедног мача Мухамедова, на једном се јавило неслућено „ богатство Христово“. То је Скитија – нова њива Господња, са новим жетвама Господњим. За Православље је Скитија значила колико Америка за Западно хришћанство. И више.
И гле како је Хришћанство лако насађено у Русији! Нигде лакше. Без мучеништва. Па још како чисто! Као сребро седам пута у огњу жежено, на седам решета васељенских Сабора у Византији просејано. Срећа је што на оном великом пространству није било никакве установљене културе, ни римсе ни јелинске ни персијске ни индијске. Ништа петрифицирано, све флуидно. Постојала је само култура домаћег рукодеља и породичног и племенског строја. Нова вера није имала шта порушити за чим би се много жалило. Полупала је идоле од земље и дрвета, и то је све. Није било прескупих храмова, сличних Минерви или Дијани, или Озирису или Јупитеру, или пагодама и пирамидама, нити мермерних и златних кипова, нити ичега чиме се архитекти, кипари и златари осрамотише прославаљајући својим рукама лажна божанства из простонародних бајки. Него све земљано и од земље; све јевтино и привремено. Па и људи јевтини земљари и дрводеље, без историје, без славе светске и без азбуке. Тачно, неокупано велико стадо без пастира и без паше духовне.
Још уз то избра Бог морално јевтиног човека, једног ненаситог сисавца земаљских сласти, паганског кнеза Владимира, да преко њега постави крст на тој новој и великој њиви својој. О како је непостижива мудрост Божја! Гле, таквога човека, а не чистога и светог апостола Андреју, избра Промисао за своје оруђе. Да руски народ види ново чудо обраћања воде у вино, грешника у праведника. Да види свога вођу, који је дотле у пуној мери учествовао у свима народним пороцима и сујеверицама, како се помоћу нове вере преобраћа у светитеља лакше него гусеница у лептира. И то у светитеља с правом назватог равноапостолним, јер обрати Христу више следбеника него ма који апостол за свога живота.
Од тада, то јест од почетка другог милениума хришћанске ере, настају нове жетве Господње. Генерација за генерацијом долази, прихвата позив за Цареву свадбу и идазива се с радошћу. Тако непрекидно у току две стотине година.
Али када се жетва Господња поче умањивати, због греха и таштине руских кнежева, због властољубља и братоубиства, пусти Господ ураган ветар на Русију да је отрезни. Да отресе прашину са пшенице своје и да оједра зрно. А тај ураган ветар беху Татари, који владаху Русијом других 200 година и притискиваху руски народ. И завапи народ руски ка Господу, ка'но некад Израиљци у време Гедеоново, и Господ се ражали, па дарова Русији словоду и мир после Куликовске битке, коју доби благочестиви књаз Димитрије Доњски с благословом преподобног Сергија Радонежског. Но тај период робовања под Татарима дао је Господу добру жетву у прведницима и покајницима, страдалницима и многим мученицима. И у ратницима: јер у самој Куликовској битци, веле летописци, пало је 50.000 православних ратника.
А када се Русија ослободи ропства татарскога, падоше Балкански Словени, Бугари и Срби, а са њима грци, Румуни и Албанези у ропство турско. То ропство трајало је пуних пола хиљаде година. И да би жалост хришћанска била већа, попусти Господ, да се на Светој Софији, која прва побуди Русе на крштење, обори крст и стави полумесец.
И пре тога Господ је попуштао невоље на Цариград. Осим честих земљотреса, суша и болештина, још илатински крсташи покорише престоницу Истока и владаше њоме рушилачки и злочиначки око 60 година. Али то је морало доћи у оно време када су људи Догматику оделили од Етике, па Догматику поштовали а Етику презирали. Јер цареви и великаши тога времена држаше се, истина строго догмата веровања православног, али морал њихов не беше узвишенији од морала Турака Селџука. Један другом очи вадише, доживотно у тамници држаше , глађу морише, силом монашише или у туђину прогонише. А од њиховог злог примера заражаваху се остали народи хришћански. И жетва Господња беше оскудна. Зато Господ попусти буру на устајалу бару, најпре Латине, а када се људи не поправише под јармом латинским после једне паузе, дозва Он из далека Турке, један народ друге расе, другог језика и друге вере, који покори Византију и завлада њоме, ето до данашњег дана. Но тиме се Жетва Господња не смањи него повећа.

РАЗГОВОР 4.

- Борба споља и борба изнутра!
Тако се ви жалите један другом, света браћо моја. А ја слушам и сећам се тих истих речи из уста једног од светила Цркве. Као да сам њега чуо јуче а вас данас, и верујем да ако доживим сутра, ја ћу чути те исте речи од других. Изнутра маловерни а споља безверни, а између та два зида пробијају се верни. Због тога верни уздишу. Нека уздишу, јер , „и сва твар уздише и тугује с нама до сад“ (Рим. 8, 12 – 22). И сунце и звезде, и вода и гора, и птице и зверови, - да, сва твар Божија страда због греха човекова, и радује се кад види међу синовима човечијим ма и једнога сина Божијега. И кад га виде, сунце веселије сија, звезде играју од радисти, вода и гора певају песму, птице се јате око њега и зверови му умиљато певају песму, птице се јате око њега и зверови му умиљато лижу руке. То светци, као синови Божији, доживљавају. То је и Адам доживљавао пре свога греха. А после греха доживео је и он потомство његово бунт свуколике твари против богоотпадног човека. То је прва револуција у свету: револуција природе против човека, недостојног господара природе.
Зар се не стидите ви, браћо моја, кад птицау страху бежи од вас, и кад се зверови скривају од вас? Ја се стидим. Јер осећам, да томе страху нису оне узрок него ја кроз свога грешног праоца. Узалуд говорим: Не бојте се ђарене птице! Не скривајте се од мене зверови! Не ћу вам ништа. Све је на ратној нози са човеком. Сва твар осећа ружни мирис греха у човеку. Па бежи , скрива се, брани се крваво, уздишући за синовима Божијим, за безгрешним господарима својим.
Вас муче сада они „који су на пољу“ говорећи, да неће дда верују у Бога докле га очима својим не виде. Од таквих је нарочито сва твар устрашена и сва на њих борбено настројена. Јер и птице, и рибе, ибиље и животиње не виде Бога, али живе по Божијем опредељењу, хиљаде и хиљаде година живе непромењено по Божијем непроменљивом опредељењу. И не вређају бога а мрзе људе, и боје се људи.
Зар ви мислите, храбри борци, да би они који траже да виде Бога поверовали у Бога кад бига видели? Сатана је вековима гледао Бога, па је ипак отпао од Бога и као муња пао у недогледну даљину од Бога. Адам је у рају разговарао с Богом, па је ипак окрену леђа Богу а лице Сатани. Каин је чуо глас Божји, који га је одвраћаод крвавог недела, па је ипак скочио на свог невиног брата Авеља и убио га. Јудејци су неколико година гледали Бога у телу, па ипак су га намучили и распели. И сад кад би се јавио христос Бог наш, у скромности и понижености, као то се Он први пут јавио, сигурно би га исмејали, намучили и убили они исти који сад траже д виде Бога па да верују у Бога. Но не ће га више никад видети онаквога, него ће га видети у сттрахотној сили и заслепљујућој слави онда када буде доцкан. А биће доцкан када им се Он поново јави, и када их сјај Његове славе ослепи за свако виђење осим духова мрака.
„Ми живимо по вјери а не по гледању“ (1. Кор. 5, 7) онај који је видео Бога у светлости што га је ослепила све док није помоћу вере у Њега поново прогледао.
Јадне очи човечје! Оне не могу да виде даље него коњ и птица. Својом снагом не могу, све док се не наоружају наочарима, телескопима за далеке и велике предмете и микроскопима за премалене предмете у природи. Они који траже да виде Бога природним очима, очима коња и птице, неће Га никад видети. Али ако наоружају телесне очи своје наочарима и телескопима ума свога ваистину видеће Га, и гледаће Га сваки дан и сваку ноћ. Само нека пожуре да виде Бога како се Бог може видети, док их срп Божјих жетелаца не одбаци из пшенице Господње. Или зар не чујете, света браћо моја, како шушти срп Господњи свуда око вас, све ближе и ближе вама? Ослушните, погледајте будите спремни! 

ПЕТЕ ЖЕТВЕ

Велике жетве са малих њива

Рано изјутра Домаћин света, Бог Слово, позва у виноград свој прво Јевреје. У трећи час позва Гркеи друге незнабошце у границама римског царства. У шести – у подне - када жега мира и господства раслаби и Рим и Византију, Он позва Ските, Русе, Србе и све остале Словене. У девети позва све нехришћанске народе из колонијалних царства белих људи: црне, полуцрне, жуте, и црвене расе. А у једанаести час позва остатак острвљана који стајаху беспослени, изван винограда, то јест изван Цркве Божије. Све оне дакле, који стоје изван Цркве Христос назива „беспосленим“, јер клањајући се лажним боговима они заиста беспосличаше.
Два три века пре Руса примише Балкански Словени са Румунима и Албанезима свету веру, и почеше живети по њој и мучити се за њу. И Жетве Господње умножаваху се из поколења у поколење. Највише допринеше усвајању нове вере пустињаци и кнежеви,, они дакле који су бегали од људи и они који су владали над људима. Народ је трчао за онима које су бегали од њега, а слушао оне који су владали над њим. Обе ове врсте путовођа народних одликовали су се великим смирењеми трудом у славу Божју. Најславнији од светаца српских, свети Сава, потписивао је себе „последњи из грешника монах Сава“, а најмоћнији од српских владара цар Стефан душан – „раб Христа Бога нашега“. Тако су се потписивали и пустињаци и кнежеви Румунски, Бугарски и Албански. Кандила су горела пред ликом Христа Спаситеља како по кнежевским дворовима тако и по испосничким пештерама.
Након неколико ефемерних династија у Србији дошла је једна јака и благословена династија стефана немање, која је у току од 200 година украсила сву српску земљу, па и околне земље, чудесним храмовима у славу Христа и Његових древних светаца. Већина владара из те династије завршила су као монаси у манастирима које су они сами подигли. Тако и њихове жене, кнегиње, краљице и царице. Њиховом примеру следило је велико мноштво простих људи, жена и девојака из народа. Сви они из реда, знатни и незнатни, припремаху се на тај начин за царство небесно, јер „не гледаху на оно што се видинего на оно што се не види; јер је ово што се види за вријеме а оно што се не види вјечно“ (2. Кор. 4.18). И они који осташе у свету као и они који се удаљише од света у зидине манастирске трудише се за своје спасење, свак на свој начин, не губећи из вида двоје: смрт и Судију. Блиску смрт и неизбежног Судију. Први се спасаваху вером и молитвом, умереним постом и милостињама, трудољубљем и покајањем, рађањем и васпитавањем деце, и трпљењем од болести и других животних искушења. А ови други се спасаваху познатом духовном атлетиком по православним манастирима. И многе генерације, и једних и других, кроз векове пловећи преко бурног океана живота искрцаваху се у тиха пристаништа царства небеснога. Дивне жетве Господње.
У то време Света Гора Атонска била је препуњена монасима из свих православних народа. То је била самостална Монашка Република, достоинство Матере Божије, коју су обилато помагали и украшавали сви балкански православни владари, и влателини и властелинке: Византијске, Румунски, Бугарски, Грузински, а нарочито Српски. А кaда по Божјем Промислу паде Балкан под власт Исламску, те нестаде хришћанских владара на Балкaну, ту бригу о Светој Гори наставише кнежеви и цареви Руски. Мати монаштва за све православне народе у Европи, Света Гора је за последњих четрнаест столећа дала Господу Исусу Христу велике жетве. Може се мислити колике су те жетве биле за тако дуг перио времена, када се прочитају извештаји из четрнаестог и петнаестог столећа, да се на Светој Гори у појединим генерацијама подвизавало 20, 30 па и 50.000 монаха. И те се жетве још увек допуњују и у наше време, мада у много смањеном броју, добровољним страдалцима монасима, то јест оним који изоштреним духовним видом јасније виде од светских људи да „овдје немамо града који ће остати него тражимо онај који ће доћи“ (Јев.13.14.).
У 14. И 15. Столећу вођене су крсташке војне православних Балканаца против бесног надирања Турака из Азије. У једној од тих војни умро је Српски цар Стефан Душан у Тракији. Мало после, једна Српска војска од 60.000 ратника сва је изгинула у рату с Турцима на реци Марици 1371. Године. У години 1380. Баш када је кнез Димитрије донски победио Мамаја Кана на Кулкову, плативши ту победу са 50.000 Руских жртава, Српски војсковођ Милош Обилић победио је Турке у битци на Плочнику, не без хришћанских жртава. Само девет година доцније, 15. Јуна 1389. Године догодила се отсудна и страшна битка на Косову пољу између Срба и Турака, где је изгинаула Српска војска, око 100.000 људи, и где ус поинули оба цара: Турски цар Мурат и сврпски цар Лазар. Српски народ овековечио је ову битку епском поезијом, као битку за хришћанство физички изгубљеу али морално добијену.
У Косовској епопеји, пуној мистичног наданућа, говори се, како је птица ластавица донела цару Лазару књигу из небесног Јерусалима, у којој му је уписано од Бога, да се мора пре битке приволети или царству земаљском или небесном. У првом случају он ће победити Турке, у другом Турци њега. После дугих размишљања Лазар се приволео царству небесноме говорећи:

„Земаљско је за малена царство
„ А небесно увјек и до вјека“,

Његове свете и чудотворне мошти очуване су у целости до данашње дана. 
Нешто доцније па је и Цариград, и силна је хришћанска војска изгинула заједно са царем Констанитином. Румунски кнежеви и војводе продужили су борбу још за неко време. Албански православни војсковођ Ђорђе Кастриотић с ретким успехом ратовао је против Турака више од 20 година. Два султана су лично водили великевојске против њега и оба пали у кланцима кршне Албаније. А кад је најзад полумесец завладао целим хришћанством Балканом, ксташки барјак остао је уздигнут кроз векове тешког робовања само у Црној Гори, и делимично у српским земљама с леве стране Дунава.
И тако поред оне две споменуте врсте Божијих угодника дошли су и ратници и мученици за Крст и Словоду. Како је то огорман број нека покаже овај пример: у време Српског цара Душана број Срба износио је три и по милиона, а Енглеза у то време било је такође три и по милиона . После 500 година Срба је било опет три и по милиона а Енглеза четрдесет милиона. Где ус остали Српски милиони? И сви православни милиони Балкански? Изгинуло у крсташким ратовима, масакрирано по селима и градовима, или пак одведено у Азију и на пијацама робља продано. Сходно историји Турци су одводили често велике групе хришћана од 50 или 70 и 100.000 душа на пијаце Азијске. Тако је много било тога робља, да су пoјединци продавани од једне до пет меџидија турских ( 1 меџедија отприлике један долар).
Где је тај многомилиони народ хришћански, који се за своју свету веру борио до крви и страдао до смрти? Где ако не у близини Онога који је обећао плату и за чашу воде а комо ли за реке суза и крви својих верних следбеника? 
Ваистину, Балкански народи кроз своју историју представљају малене њиве са великим жетвама Господњим.
РАЗГОВОР 5.

Чујем шапат ваш, света браћо, чујем и ћутим. Ви бојажљиво шапћете о прогресу човечанства и цивилизације, и о срећи коју ће прогрес и цивилизација установити на земљи. Зар се не може ово довести у склад са Христовим учењем и Христовом Црквом, питају вас неки?
Шта да вам одговорим на то, и шта да вам кажем? Отворио је бог недра створене природе и открио људима неслућене тајне. Тако су људи доши до многих проналазака. Оно што премудри Соломон није могао знати, нити Фараони и Јелини докучити, сазнали су модерни људи. Што Сократ и Платон ни у сну нису могли сањати, то је данас знано сваком раднику у Америци.
Но не би никада сазнали, да им Бог није открио. Мало је учених људи који то признају. А кооји тоне признају, хвале се и славе својим проналасцима, баш као да су пронађено сами створили а не само „пронашли“. Паметно је само што то немогу да назову другим именом него „поналаском“. 
Јер човек и не може друго него да пронађе нешто што је Творац створио и до времена од људи сакрио. А хвалисави проналазачи личе на слушкињу која би се хвалила проналаском чудних адиђара у одајама одсутне госпође своје. 
Људи траже патенте за пронађено, а Бог не тражи ни за створено. Бог је не само створио него и помагао људима да пронађу, али само у одређено време, сходно потребама људи.
Но рецимо да Бог, по великој милости својој и опрости људима детињаство самохвалисање, ал' како да им опрости злоупотребу свих проналазака? Јер стојећи између Бога и Сатане човек употребљава проналаске час на добро час на зло.
Ко је против проналазака, израђевина и изграђевина људских? И најсветији међу хришћанима користе се огњеним колима, парним бродовима електриком, асфалтним друмовима и свим осталим проналасцима и направама разума и руку човечјих, што се назива општим именом цивилизација. Али кад једна цивилизација постане преградом између Бога и човека, онда она служи злу и смањује жетве Господње за небесно царство.
Тада Господ мења ситуацију на штету цивилизације а на повећање своје жетве. Јер Њему је стало само до жетве. Он обраћа брзо смех на плач, и високе куле у рушевине, да би душе привукао себи.
На сва врата најмодерније цивилизације износе се мртваци као и за време бивших цивилизација. Може ли ко спречити умирање? И коме требају мртви, којој цивилизацији? Ниједној, никоме. Само требају Ономе чији анђели купе душе умрлих и износе пред престо Његов, сваки дан и сваки час, света браћо моја.
Један јунак Гогољевих романа куповао је мртве душе. И плаћао их је врло јевтино. И многи скверни трговци робља чинили су и чине тако. Не сравњујемо ми Христа са том ђаволском четом; далеко од тога. Али хоћемо да кажемо, да је Христос купио и прескупо и још унапред платио све душе људске. Није их платио ни рубљама ни доларима него пречистом крвљу својом. Отуда Он има право на душе умрлих. Оно шт је за трговца робља јевтино, за Њега је драгоцено.
Због тога Он мења ситуације, све с обзиром на жетву душа. Оно што философи називају прогресом и еволуцијом, то је у самој ствари само промена ситуација по Божјој вољи а према моралном стању људи. Из ових промена ситуација састоји се сва историја човечанства. Оне се не могу назвати ни прогресомни регресом него једино потребом за већом жетвом Господњом.
Библија нас не учи ни вери у прогрес ни вери у еволуцију него вери у живог Бога који мења ситуације у корист своје Жетве. Кад ту човек преовлада над Богом и погорди се самим собом, Бог мења ситуацију, макар то било и по цену највеће цивилизације. Зато је вилики молитвеник и вапијао Богу: „Не дај Господе да човјек преовлада“.
Не очекује Бог никакву особиту цивилизацију која би му донела особиту жетву. Авељ, Енох, Ноје, Аврам и многомилиони пастири и тежаци Њему су добродошли као здрава и једра пшеница онако исто као и врло књижевни и културни људи који се са истом вером и љубављу односе к Њему.
Ај, браћо моја света! Ви шапћете у ноћи о прогресу и цивилизацији људској, а ја чујем, да сте ви јуче са олтара примили свето причешће. Зашто ми онда не причате о две различите трговине? О троговини коју води прогрес и о трговини Христовој? Гле, није ли међ њима разлика у томе што сваки прогрес (или цивилизација) хоће да купи скупо за јевтино, док је Христос купио јевтино за скупо? Помислите, како смо ми људи јевтини, а како је скупа крв Христова. Они који не познају жетве Господње помишљају, да Христос није добар трговац. Ми пак мислимо, да окретнијег и мудријег ниј је било нит ће бити. 

ШЕСТЕ ЖЕТВЕ 

Жетве свуда и свагда

Две велике заблуде уносе забуну међу хришћане наших дана. Носиоци једне заблуде говоре, да Христос није успео за 19 векова да створи на земљи царство мира и среће. Због тога треба напостити Христа и окренути се ником другом. Носиоци пак друге заблуде јесу неки хришћански сектанти, који као усвајају мишљење оних првих да заиста христос до сада није створио царство среће и мира на земљи, али да ће га Он стврорити по свом обећању. Стрпите се, људи, говорре ови; само стрпите се, чекајте и видећете!
Обе ове заблуде проистичу од претпоставке, да је Христос имао намеру да оснује царство мира и среће на земљи. Онда се разилазе, па сходно оној првој заблуди Он то није могао учинити, а сходно другој Он то није хтео до сада учинити.
Никаква ослонца немају ове две заблуде ни у Јеванђељу ни у апостолским и светоотачким књигама нити у учењу Православне Цркве од почетка до данас. Него машта људска и жудња за земаљским царовањем и благовањем колевка су обеју заблуда.
Ону прву заблуду, која одбацујућ Христа тражи неког другог месију и вођу, Господ је из временске даљинепровидео и рекао: „Ја дођох у име оца својега и ви ме не примате; ако други дође у име своје, њега ћете примити“(Јв. 5, 43). А ову другу Он је унапред исправљао сталним наглашавањем, да царство Његово „није од овога свијета“ (Јн.18,36) и да „не ће доћи да се види“ (Лк. 17,20).
Није ли Господ у првој беседи на Гори пружио утеху свма који страдају за Њега говорећи: „Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима (Мт. 5.12). Не на земљи дакле, него на небисима. Он није дошао из неке пусте и ненасељене земље него из једног бескрајног света насељеног безбројним легионима светих анђела, који су стајали на служби њему од Ваплоћења до Вазнесења, и стајаће до свршетка драме света, и на век века . Као Домаћин и Сејач Он је рекао: „У вријеме жетве ја ћу рећи жетеоцима (анђелима): увезите пшеницу у житницу моју“ (Мт. 13, 30). И Домаћинове жетве, отпочете са покајаним разбојником и спасенима из Ада, продужују се непрестано, свакога дана и часа и минута и секунда, на свих пет континената света. Своје жетеоце, анђеле свете,Он шаље сваком човеку у одређени му дан и час. И жетеоци су стално на послу: по домовима, по болницама, по тамницама, по мучилиштима људским, по пустињама и пештерама, по царским дворовимаи сиромашним колибама, на улицама и по друмовима, у рудницима и по фабрикама, на копну, на мору и у ваздуху – свуда и без престанка. И Његове се житнице пуне,и „ многе обитељи Оца небесног“ (Јн. 14, 2) насељавају душама спасених.
Ми с тога нимамо разлога да посумњамо у истинитост визије једног духовника светогорца, да је видео на небу „народ Божији који бројем превазилази све живе народе накугли земаљској“ А рачуна се, да број живих на земљи износи сада две милијарде. Што значи да се царство Христово до у овај XX век населило не милионима него милијардама бесмртника.
Које дакле царство земаљско може да се мери са царством Христовим по броју, по квалитету, по красоти, по миру и блаженству? То је једино царство у коме нема онога чега се људи страше а има све оно што људи желе – „идјеже нест болезни, ни печали ни воздиханија, но живот бесконачни“. Када је велики Павле био узнет до трећега неба и видео красоте царства небеснога, могао је лако рећи: „ Смрт ми је добитак“, и даима жељу „отићи и са Христом бити“ (Филип. 1, 21, 23).
То је изјава оног истог човека који је гонио Христа због тога што Христос није остварио жељу фарисеја и створио земаљско царство израиљево. Међутим кад је познао боље Павле је одбацио горе. Видео је оно што је савршено и презрео оно што је несавршено. Видео је оно, „што око не видје и ухо не чу и у срце човјеку не дође“, што „уготови Бог онима који Њега љубе“(1 Кор. 2,9). А то је живот вечни и „царство приправљено од постања свијета“ за све оне који остану верни и послушни Христу у овом привременом животу, погруженом у страдања и уоквиреном у смрт. Јер где влада смрт, сва земаљска царства нису никаква плата. Да, на планети, на којој влада смрт и која је и сама осуђена на смрт, сва блага и задовољства која око може видети и ухо чути ваистину нису никаква плата. Јер пролазна вредност није никаква вредност.
Није ли Џингис Кан имао једно од највећих царства у историји света, од Црног Мора до Пекинга? Кад је ушао у Пекинг, чује он да у Китају живи неки пустињак који прориче будућност и твори чудеса. Победоносни Кан брзо га добави к себи, и одмах му стави само ово једно питање:
- Имаш ли ти лек од смрти?

- То нико у свету нема, одговори постињак.
Незадовољан Џингис Кан не хтеде га ништа више питати.
Кад се дакле нису осећали срећни и задовољни они људи који су стајали на врху једног пирамидалног царства земаљскога, како ли тек онај мравињак људски у темељима такве огромне пирамиде? Право је ракао српски песник Петар Његош:

„Наша земља, мати милијонах
„Сина једног не мож' вјнчат срећом“.

Али Христос може. Он једини има лек од смрти. Управо сам собом Он је лек од смрти. И сви они који Га с љубављу носе у срцу и узимају крв Његову у себе с вером и надом, спасавају се од смрти. Такви улазе кроз отворене двери у Рај, у царство без уздисаја, у весеље без краја. Земља је сувише пространа за смртне освајаче али сувише тесна за Христа и Његово царство. Спаситељ људи „хоће да се сви људи сапасу“, па тражи и стоту залуталу овцу да је поврати великом стаду своме. И заповедио је Цркви својој да тако чини у Његово име. Ако се сви људи не спасу, то је за то што неки не ће да се спасу. Господ наш Исус Христос не дејствује силом; Он очарава и привлачи љубављу. А љубав је увек имала, и имаће, највећу жетву.