БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА
Литургија, богослужење које се понавља сваке недеље и празника, за мене је још увек била неразумљива. Научила сам да се одређени обреди обављају строго утврђеним редом, али њихов дубљи смисао ми је измицао. Нисам више хтела да будем само посматрач, па ми је Алексеј објаснио основне појмове.
Литургија је грчка реч и значи: заједничко дело, друштвена (јавна) служба. Реч Литургија је сложеница од две речи, и то: леитон - заједница; и ергон - дело. Литургија се зове још и евхаристија, што значи: благодарење.
У Хришћанској Цркви Литургијом се назива оно Богослужење за време којег се свештенодејствује сећање на Тајну вечеру Исуса Христа и савршава Света Тајна причешћа. Једино се Литургија, од свих црквених богослужења, назива Божанствена литургија. Литургија је најважније богослужење. "Зато што се на њој, под обликом хлеба и вина, приноси Богу тајанствена жртва Тела и Крви самога Господа Исуса Христа, којима се ми причешћујемо ради нашег освећења и тајанственог сједињења са Христом."
Свету Тајну причешћа установио је сам Господ Исус Христос, на Тајној вечери (Лк. 22, 19; Мт. 26, 26; Мк.14, 22). Он је заповедио Својим ученицима, поделивши им хлеб и вино: "Ово чините за мој спомен".
Обављајући Св. Тајну причешћа, апостоли су додавали молитве, песме и беседе. Тако је настала Св. Литургија. Прву Литургију саставио је апостол Јаков. Касније, у 4. веку, св. Василије Велики ( 329-379) и св. Јован Златоусти (340-407) утврдили су и писмено изложили текст Св. Литургије.
У Православној Цркви данас се служе три Литургије и то: Литургија св. Василија Великог, Литургија св. Јована Златоустог и Литургија пређеосвећених Дарова.
Литургија св. Василија Великог је нешто опширнија од Литургије св. Јована Златоустог и служи се десет пута у години, и то: на Нову годину (дан св. Василија Великог); у недеље Великог поста, осим Цветне недеље; на Велики четвртак и Велику суботу, на навечерје Божића и Богојављења. Ако је на дан ових празника недеља или понедељак, Литургија св. Василија Великог се служи на сам празник, а навечерје се служи Литургија св. Јована Златоуста.
Литургија пређеосвећених Часних дарова (Литургија Григорија Двојеслова, епископа римског 590-604), служи се: средом и петком уз Велики пост, прва три дана Велике недеље (пред Васкрс), а може се служити и у друге дане Великог поста, изузев у суботу и недељу.
Литургија св. Јована Златоустог служи се у све остале дане, дакле сваке недеље и празника, осим на Велики петак. Једини изузетак је када се због покретних празника догоди да на дан Великог петка падају Благовести, онда се служи ова Литургија.
Литургија којој присуствујемо сваке недеље је Литургија св. Јована Златоустог, она се, као и Литургија св. Василија Великог, дели на три дела, а то су: проскомидија, Литургија оглашених и Литургија верних.
Први део Литургије, проскомидију, обавља свештеник у олтару тихо, а друга два дела говори гласно.
Проскомидија значи: приношење. Свештеник у олтару, обучен у богослужбене одежде, богослужбено припрема хлеб и вино за Литургију, по нарочитом обреду и у посебном делу олтара, које се зове проскомидија или жртвеник. На црквенословенском проскомидија се зове предложење.
Толико за вечерас, ово је само општи увод. О Литургији има много да се прича, зато ћемо учити полако, део по део. Будућа мајка све то треба да зна, али не сме да се замара", завршио је причање Алексеј.
ПРОСКОМИДИЈА
Дани су били неуобичајено топли за последње дане септембра, па смо Алексеј и ја користили вечерњу свежину за дуге шетње и разговоре. Шетајући, наставили смо причу о Литургији. Алексеј је причао, а ја сам пажљиво слушала.
"Литургија није само видљиво чинодејствовање епископа, свештеника и ђакона, она је много више од тога, али је нужно да најпре разумеш симболику свештено-службених радњи, како би ти постала јасна сва чудесност и узвишена тајна која се сваке недеље и празника догађа у свим православним храмовима."
"Да ми ипак пођемо редом. Најпре ми објасни шта је проскомидија, знам значење речи, али шта се још тада догађа?", питала сам. Алексеј је наставио причу: "Кад свештеник и ђакон уђу у олтар, онда уз молитве облаче богослужбене одежде, затим оперу руке, говорећи стихове псалма 26, 6-12. Тиме се показује да у храм треба долазити духовно и телесно чист. Без духовне чистоте, не могу се обављати свете радње, као што је припремање Часних дарова. Часним даровима се називају хлеб и вино, који се пре освећења зову предложени (на црквенословенском се проскомидија и зове - предложење), а то значи: постављени. По завршеном обреду ови дарови се зову: предложени и освећени. За Литургију је потребно пет хлепчића - просфора. Просфора значи принос, по обичају из првих векова Хришћанства, кад су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино на дар за службу. Ови хлепчићи, просфоре, месе се од чистог пшеничног брашна са квасцем и сољу. Просфоре месе верујуће жене, по благослову свештеника или епископа.
Свака просфора има на горњој страни печат квадратног облика са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи: Исус Христос побеђује. За припремање Часних дарова користи се чисто, природно црно вино.
Из прве просфоре свештеник вади цео печат, тај део просфоре се зове Агнец (јагње) и представља самог Господа Исуса Христа. Затим нарочитим ножићем у облику копља свештеник пробада Агнец и улива у Св. Путир вино и мало воде. Ово се врши у спомен Христовог страдања на Крсту, када је римски војник копљем пробо Христова ребра.
Св. Агнец и вино разблажено водом освећују се на Литургији верних и њима се причешћују свештеници и верници.
Из друге просфоре се вади честица у славу Пресвете Богородице, из треће се вади девет честица у спомен пророка, Претече Јована и свих светитеља, као и мученика за веру Христову.
Из четврте просфоре се ваде честице за здравље и спасење живих, а из пете за спомен преминулих хришћана.
Све ове честице, по строго утврђеном, канонском реду, бивају поређане на златни или сребрни тањир, који се зове: дискос. Изнад њих се поставља звездица, која подсећа на витлејемску звезду која је сијала у ноћи Христовог рођења. И дискос и Путир свештеник прекрива покривачима који се зову дарак, па обоје прекрива - воздухом. Оно што остане од просфоре се исече на мање делиће који се по завршеној Литургији деле верницима. То је анафора (нафора) и подсећање је на првобитне, заједничке, хришћанске трпезе - агапе", завршио је причање Алексеј. Ја сам желела да знам тачно значење сваке речи, а не да их само папагајски учим, но почела је киша, и ми смо пожурили кући. Тумачење појмова смо оставили за неки други пут.
ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ
По завршетку проскомидије оглашавају се звона и Св. Литургија почиње молитвом: "Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у веке векова", а сав сабрани народ одговара: "Амин".
Литургија оглашених почиње Великом јектенијом. То је радосна, усрдна молитва, састављена од низа молби: за мир од Господа, спасење душа, благостање светиња, сједињење свих у Христу, као и за храм у којем се служба врши и све који се у њему моле. На ове молитве које говори ђакон, народ одговара: "Господи помилуј".
После Велике јектеније певају се антифони. Антифон је наизменично певање или читање псалама у десној и левој певници. Стиховима из Старог завета додају се песме Новог завета.
Постоје три врсте антифона: свакидашњи, Васкрсни или изобразитељни и празнични.
"Цела Литургија, од почетка до краја, приказује идеју и дело искупљења људског рода, отуда и поједине радње Св. Литургије имају своје значење које се односе на поједине догађаје из дела спасења. Тако певање псалама у почетку Св. Литургије значи прво време ваплоћења, тј. утеловљења, Христова."
У току првог антифона свештеник тихо говори молитву првог антифона, а народ певајући одговара. Почетак и свршетак Велике јектеније чини Мала јектенија.
Следи други антифон, и молитве које се тада читају. У току службе, на све молитве народ одговара и тако живо учествује у вршењу Свете службе.
После трећег антифона следи - Мали вход, што значи Мали опход.
Тада се отварају Царске двери, свештеник узима Свето Јеванђеље и обилази око престола у олтару говорећи молитву входа. По завршеној молитви, долази пред Царске двери, и држећи високо подигнуто Свето Јеванђеље, чини њим знак крста говорећи: "Премудрост, прости!" Прости значи: стојећи право, усправно. Овим се верници упозоравају да стојећи право пред лицем Господњим пажљиво слушају Божју премудрост, исказану у речима Светог Јеванђеља које симболизује самог Христа. Опход са Јеванђељем (Мали вход) представља долазак Сина Божјег на свет. Свеће које се носе пред Светим Јеванђељем симболизују светлост јеванђелског учења.
Отворене Царске двери при Малом входу представљају улазак у небо, који је постао реалност доласком Христовим.
После Малог входа се пева Трисвета песма, а потом следи читање Апостола. У овом делу Литургије читају се одломци из Дела апостолских или из посланица светих апостола.
Кад се заврши читање Апостола у храму се, пре почетка читања Јеванђеља, пале свеће које означавају светлост јеванђелске истине.
Уз све свештенорадње које врше свештенослужитељи, читају се одређене молитве, на које сви присутни одговарају. После читања Јеванђеља свештеник затвара Царске двери и говори сугубу јектенију, што значи удвостручену молитву, на коју верници трикратно (три пута) одговарају: "Господи помилуј". После сугубе јектеније врши се спомен умрлих. Кад су ове молитве завршене, свештеник говори јектенију за оглашене, којом их позива да напусте храм. Овај део Св. Литургије се назива Литургија оглашених или Литургија катихумена, зато што су се тако, још у првим вековима Хришћанства, називали они који се спремају за крштење. Они који нису крштени могли су да присуствују само првом, поучном делу Литургије. Ни катихуменима (оглашенима), ни било ком другом, ко није хришћанин, није било дозвољено присуство на Литургији верних, када се обављају Божанске тајне, а која се наставља одмах по Литургији оглашених.
ТРПЕЗА ГОСПОДЊА
Литургија верних је само срце Св. Литургије, јер се тада обавља Св. Тајна причешћа. Док свештеници у олтару обављају свештенорадњу преношења часних дарова са жртвеника на престо, узглас: "Премудрост" опомиње вернике да у време преношења часних дарова и у току њиховог освећења треба да се потпуно усредсреде на молитву.
Херувимском песмом "Иже херувими..." пева се трисвета песма Животворној Тројици. Тада се одбацују све бриге, све што је везано за свакодневни, материјални свет, а душа се са трепетом и надом припрема за сусрет са "Царем свих земаљских и небеских створења, са оном чашћу којом Га славе анђелске чете на небу кличући: Алилуја!"
По завршетку првог дела Херувимске песме обавља се Велики вход (Велики опход). Тада свештеник и ђакон преносе Часне дарове. Дарови се приносе ради освећења на жртву Богу, што је главна сврха Литургије верних. Преношење Часних дарова са жртвеника на престо и певање првог дела Херувимске песме символички представља долазак Исуса Христа из Витаније у Јерусалим да претрпи мучење, страдање и смрт. У време ове свештенорадње, верници приклањају главе, као знак дубоког поштовања, као да мимо њих пролази сам Господ. У себи се тихо моле рецима покајаног разбојника: "Сети ме се, Господе, у царству Твојему" (Лк. 23, 42.).
Док се пева Херувимска песма, свештеник, по завршеној молитви отвара Царске двери и кадионицом окади читав храм, затим приступа жртвенику, узима дискос и Путир са Часним даровима, па кроз северне двери излази из олтара у храм. Пред њим иду свећеносци са упаљеним свећама.
Други део Херувимске песме се пева када се свештеник врати у олтар.
Тада Часни дарови бивају спуштени на престо и када су окађени, пошто се затворе Царске двери, навлачи се завеса.
Постављање Часних дарова на Свети престо представља распеће Христово, затим скидање Његовог тела са крста и полагање у гроб. Затварање Царских двери и навлачење завесе симболично представља затварање гроба Христовог и постављање страже око њега.
Када се заврши други део Херувимске песме, обавља се освећење Часних дарова.
За достојно приношење евхаристијске жртве потребна је права вера, јер је без ње обављање најузвишеније и најважније тајне узалудно.
Да би сви потврдили своју веру, гласно се исповеда Симбол вере.
Канон евхаристије је главни део и средиште Литургије, у коме се обавља бескрвна жртва. Евхаристија је благодарење, јер је на Тајној вечери, кад је установљена Св. Тајна причешћа, сам Господ наш Исус Христос благодарио Богу и Оцу.
У време освећења Часних дарова догађа се најузвишенија и највећа Тајна: тада силаском Духа Светога дарови бивају претворени у Крв и Тело Христово.
Молитва Господња "Оче наш" се чита пред сам почетак причешћа.
Причестити се, или причешћивати се значи: постајати и сам једна чест (део) ових Божанских Тајни, односно стварно суделовати, учествовати у тим Божанским Тајнама.
Причасници (они који се причешћују), после исповести, прилазе олтару, са рукама скрштеним на грудима (десна рука преко леве), ступајући пред Царске двери говоре у себи молитву пре причешћа. По завршеном причешћу, свештеник преноси Путир и дискос на жртвеник. Ово показивање Светих дарова символички представља последње јављање Исуса Христа ученицима, пре него што се вазнео на небо.
На самом крају Св. Литургије свештеник излази из олтара и дели анафору. Анафора или антидор (нафора) је благословени хлеб, зато што је то остатак просфоре из које се вади Агнец, који се жртвује и постаје Тело Господа. Нафора се дели онима који се на Св. Литургији нису причестили, па отуда и име антидор, што значи: уместо дара Свете Евхаристије. Анафора је такође и спомен на агапе, заједничке трпезе хришћанске заједнице из првих векова Цркве.
ДОМ БОЖЈИ ЈЕ И ДОМ МОЛИТВЕ
Све што сам научила о Св. Литургији се полако, као коцкице мозаика, слагало и налазило своје место у свести и души.
У почетку су ми одласци у цркву били интересантни, тамо се догађало нешто сасвим другачије од свега што се било где друго догађа, али разумела нисам ништа. Потом сам се трудила да схватим то што се догађа и шта то раде свештеници, али ми је смисао измицао. Једино сам одмах, још кад сам први пут присуствовала Св. Литургији, осетила душом, а не знањем или сазнањем, да све присутне у храму повезује нешто велико и лепо. Хтела сам да будем део те заједнице. Крштењем сам то постала. А да ли сам заиста? Увек је нешто недостајало, имала сам неки осећај прикраћености, а у чему сам то прикраћена нисам ни сама знала. Алексеј ми је помагао, причао, доносио књиге у којима је све лепо објашњено. Читала сам, учила, научила много дивних ствари, разумела многе речи и радње, али само читање не може да пружи потпуне одговоре. Без сталног присуства Литургијама и осталим службама ништа се не може спознати. Тек кад се иде на Св. Литургију, а уз то и учи, почиње да се назире смисао узвишеног чина.
Најпре сам препознавала одређене свештенорадње, повезивала их, и мало-помало се укључивала у одговарање на прозбе (молбе).
То је био пут ђака који почиње да учи да чита. Најпре научи слова, па их полако сриче, читајући свако слово понаособ, док не савлада вештину читања. Тада више не размишља о словима, већ чита речи, које се претварају у реченице, и све тако док читајући уопште више не примећује да су текстови уствари низ слова сложен у речи.
Тако сам и ја најпре срицала азбуку вере, а онда је учењем и живим учествовањем полако све долазило на своје место. Сећам се како су ме у почетку болела леђа док сам у цркви стајала на служби. Још тада сам приметила једну веома необичну појаву. У почетку ме леђа јако боле, али како служба одмиче, бол постепено пролази, а пред крај Св. Литургије сасвим нестаје. Ако је то неки физички поремећај, морао би да се повећава дужим стајањем, а не обратно. Сада ми ништа не смета, а време у току Св. Литургије престаје да постоји.
Мучило ме и то како се треба молити за време Литургије. Мислила сам да су то неке посебне личне молитве које ја не знам, све док нисам схватила да је целокупна Литургија уствари велика и сверадосна молитва, кад се заједно моле свештеници и сви присутни верници и да за време трајања Литургије нема посебних, личних молитви.Алексеј ми је, кад смо о томе разговарали, скренуо пажњу на понашање владике или патријарха у току Литургије. Једино тада они не носе своје бројанице, него их ставе преко епископског жезла (то је онај пастирски штап, знак епископске власти над умним стадом).
Требало ми је доста времена да се осмелим да певам са осталима верницима. Некако ми је било незгодно, мислила сам да у цркви треба да пева само хор, а то је било потпуно погрешно схватање. Сви у цркви треба да певају, како ко зна и уме, битно је срце, вера и молитва, а не уметничко извођење. "Није нам свима дао Бог исте дарове. Не треба нарушавати склад, а певати свакако треба", говорио је кум Благоје.
Оно што је заиста важно је да се молимо у цркви, пре Литургије личним молитвама које упућујемо Господу, Пресветој Богородици или светитељима, како би њихове молитве пред Господом ојачале наше слабашне молитве, или после Литургије, и кад год се осети потреба за одласком у цркву, али једно никако не сме да се сметне с ума: док се молимо не треба на себе да привлачимо пажњу. Грешно је и лицемерно упадљиво испољавање молитве. Сам Господ нас је томе учио: "Кад се молиш Богу, не буди као лицемери што су... који се моле у жељи да их виде људи!... А ти кад се молиш... помоли се Оцу своме у тајности" (Мт. 6, 5-6).
Богу се можемо молити свугде, али је посебно важна и благотворна молитва у храму, јер храм је дом Божји и дом молитве (Лк.19, 46).
Свако се моли на свој начин. Може се Богу упутити молитва из чиста срца, својим речима, али су праве хришћанске молитве оне које су саставили, Духом Светим надахнути, светитељи, или оном коју нам је оставио сам Господ, а то је "Оче наш", као и од ангела дарована молитва "Богородице Дјево". Не може се никако другачије исповедати хришћанска вера него кроз речи Симбола вере. Молитва у храму пружа бескрајну радост, топлу утеху, смирење и надахнуће. "Али нека иштемо с вером, не сумњајући ништа, јер који сумња... нека не мисли да ће примити што од Бога" (Јак. 1, 6-7).
.jpg)
%2B(1).jpg)
