Ikone Presvete Bogorodice

МОЛИТВА ЗА СПАС НАШЕГ ПРАВОСЛАВНОГ НАРОДА ОД НАСРТАЈА НЕПРИЈАТЕЉА ПРАВОСЛАВЉА

Царе и Господе наш, Исусе Христе, Боже спасења нашег, милостиво услиши и сада смирену молитву нас недостојних слугу Твојих.

Сагрешисмо Ти - опрости нам Господе.

Падосмо у кал безакоња - очисти нас, Пречисти.

Прогњевисмо Те - смилуј се, Преблаги.

Ево падосмо на колена пред Тобом и молимо Те са сузама покајања, не помињи грехе наше и избриши безакоња наша, чуј и услиши вапај грешне деце Твоје. Узми нас у заштиту, о Свемоћни, заштити Цркву Твоју Православну, јер ево адски јеретици, вековни одступници од истине Твоје, подмукао саставише план и грозно ударише на народ Твој и на светињу Православну. Још једном пролиш крв деце Твоје; још једном отворише потоке суза верних Твојих; још једном обукоше Цркву Твоју у црнину туге и жалости и исплетоше јој трнов венац од лажи и насиља и неправди својих.

Помози нам, Боже, Спаситељу наш, ради славе Имена Твога. Ако ми нисмо достојни Твоје помоћи, сети се отаца наших који Ти кроз векове верно служаше, и за Име Твоје и за Крст Твој часни муке и гоњења и смрт претрпеше, па због њих, Господе, пружи помоћ Своју и нама и помилуј нас.

Због праведних отаца наших и Мученика за Веру праву, избави нас од напасти која нас је снашла. Посрами зловерне непријатеље народа Твога, одби јеретике од стада Твога и уразуми и покај помагаче њихове у земљи нашој, земљи освештаној часним Крстом и Мученичком крвљу. Не допусти, да гонитељи наши ликују над нама, но Духом уста Твојих, одагнај их далеко. И ако се не раскају, суди им по вечној прави, Господе и Боже отаца наших. Цркви Твојој Светој даруј мир, уплаканој деци Њеној поврати радост, а браћи нашој пострадалој у одбрани Свете народне Цркве отвори двери рајске у Царству Твоме бесмртноме.

Да Те сви ми на земљи славимо и хвалимо скупа са небеском Црквом Твојом, Тебе, Оца и Сина и Светога Духа, сада и на век века.

АМИН.

 СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СРПСКИ

ЂЕРДАН ОД МЕРЏАНА

КРСНИ МОЛЕБАН ХРИСТУ СПАСИТЕЉУ

Песма 1.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Клечимо под Крстом на Голготи стрмој,
И гледамо Твоје грчеве о бола
И црвене струје од пречисте Крви,
Замршену косу, посињело лице
Још трнове бразде по клонулом челу,
Убоје и ране по целоме телу.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Суседи Те руже, нељуди се смију,
Пандури о ризе отимљу се Твоје,
Фарисеји лају, старешине пљују,
О, та умри брже, Небесни Човече,
Смрт је лакше гледат' но страву ужаса,
И слушати лавеж побеснелих паса!

О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС.

Крв из десне руке милога Ти Сина,
На главу Ти капље, на мараму белу,
Крв из обе ноге отиреш Му руком,
И милујеш ране од оштрога гвожђа,
Гледајући муке Његове и Твоје,
Ми лакше сносимо крсне муке своје.

Песма 2.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Ти што Израиља спасе из Мисира,
И проведе народ кроз Црвено море,
Сад прикован на крст израиљском руком,
Умиреш у болу међ' два разбојника.
Десног, покајаног, у Рај си увео,
Када си васкрсао и на Престо сео.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Кроз Црвено море од сопствене крви,
Сада народ српски клецајући ходи,
Бичеван од многих злобних фараона,
Изведи га, Боже, на обалу суху,
Да опран од греха песму Ти захори,
И ка' чиста свећа пред Тобом да гори.

О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС

О предивна Мати нашег Спаситеља,
Ево нас клечимо у подножју Крста,
Сузе наше с Крвљу Христовом мешамо,
Скуте и рукаве Твоје целивамо,
Гледајући муке Његове и Твоје,
Ми лакше сносимо крсне муке своје.

Песма 3.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Ти страдаш за грехе васцелога света,
Ми за грехе наше и отаца наши',
Без страдања Твога и без Твоје Крви,
Ми се крстом својим спасти не можемо;
Очисти нас, Спасе, од скверни адамске,
Избави из мрака области сатанске.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Безбожничке хорде навалише на нас,
Ка' потоци мутни из облака пуклих,
А комшије наше, и сва лажна браћа,
Што се клеше нама вечним пријатељством,
Прискочише к њима, почеше нас клати,
Децу маљем бити, а старце дерати.

О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС

Од скореле крви залепљене очи,
С напором се једва отворише мало,
И са сухих уста, о Пречиста Дјево,
Глас Ти Сина дође: мила Моја Мати!
Гледајући муке Његове и Твоје,
Ми лакше сносимо крсне муке своје.

Песма 4.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Ти од једне крви сотвори све људе,
Твојом Светом Крвљу крв обнови верних,
Крв праведног брата Каин сручи на се,
И проклет остаде за пример на веки,
Крв Твоју просуше на себе грешници,
И на своју децу, проклети крвници.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

На пазару света противници Твоји,
Цену своје крви дигоше високо,
А крв Твојих слугу спустише на нулу,
Почеше нас сећи стотину за једног,
У помоћ узеше народну несрећу,
Глуви за глас крви што вапије Богу.

О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС

Материнска туга без суза је тежа,
Сухи бол у срцу сузама се блажи,
Нестало је суза у матера српских,
Крв је место суза потопила земљу,
Нигде у свет лека за јаде Србина,
До под Крстом, Дјево, Твог Распетог Сина.

Песма 5.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Храм Божанства вечног Ти си, Христе, био,
И Свјатаја Свјатих на небу и земљи,
Храмове си од нас учинити хтио,
Зато храм морејски и преста и неста,
Да свак слично Теби Бога нутро носи,
Да би били свети као и Ти што си.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Свети претци српски цркве нутро бише,
Од пуноћа срца цркве Ти стројише,
Ал' варвари нови омрзнувши Тебе,
Омрзоше и нас и светиње наше,
Варварска се рука на олтаре спусти,
У пламен их диже, у дим зави густи.

О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС

Са Тобом смо, ево, под Крстом Исуса,
Лакше крст носимо кад у Крст гледамо,
Јесмо грешни, Мајко, грешнији од свију,
Али милост Твоја нек Његову крене:
Кад смрт смрћу смрви, када се прослави,
Да и нас васкрсне, да не заборави.

Песма 6.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

У виноград Свој си сишао на земљу,
Очевину Своју да видиш и примиш,
Ал' аргати љути, лисице и вуци,
Скочише на Тебе, да Ти живот узму,
У савезу с паклом до циља доспеше,
Ка' невино Јагње на Крст Те пропеше.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Бездушни туђинци под знаком културе,
Очевину нашу вргоше у пустош,
Одвукоше у свет децу нашу милу,
Градове разбише, села опљачкаше,
Сву нам храну жудно поједоше,
Но клете гладнице гладни остадоше.

О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС

О како нас греси ка' скорпије гризу,
Мада Крст носимо и у Крст смотримо!
Само Син Твој, Дјево, простити нас може,
Моли Му се, реци: Опрости им Боже!
Кад смрт смрћу смрви, када се прослави,
Нек и нас васкрсне, да не заборави.

Песма 7.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Вукоше Те врази ка' незлобно Јагње,
Од вука Пилата до Ирода лисца,
Мењаху се редом судије лажови,
И гнусни смејачи, и оштри шибачи;
Свак инсект хтеде свој упљувак дати,
Огледало Бога, Тебе, упрљати.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Мучитељи наши мењају се редом,
Варвари модерни са сломљеним крстом,
За њима варвари са ђаволском звездом,
По кочију трче преко српске раје,
А ђаво им кликће: онај биће први,
Који више српске напије се крви!

О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС

Крсту смо се часном заветали, Дјево,
Крсту и слободи и Небесном Царству,
Па Крст поругасмо, згазисмо слободу;
О моли се Христу да нас грешне прости,
Кад смрт смрћу смрви, када се прослави,
Да и нас васкрсне, да не заборави.

Песма 8.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Један Отац ваш је, а ви сте сви браћа,
Ја сам вам Учитељ, а ви ученици;
Тако си учио и служио свима,
Ал' сатанске слуге не признаше Оца,
Но свак' себи нађе другог родитеља,
И на место Тебе другог учитеља.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Вавилонска кула створи се од света,
Белокожни људи саздаше ту кулу,
Па и нас потомке крстоносилаца,
У вртлог вргоше каинске културе,
Браћу поделише, слогу разорише,
И од наше куће Вавилон створише.

О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС

Господа се српска ка' негда јеврејска,
Завадише љуто - стид нас једе, Дјево,
Једни левичари, други десничари,
А народ ка' пијан ђа тамо, ђа вамо,
Него моли Христа, Твог Распетог Сина,
Да путем светиње поведе Србина.

Песма 9.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Када Ти на Крсту, о Христе, издахну,
Земља се потресе, сунце се помрачи,
И прскоше стене од ужасне страве,
Јудејска се земља у пустош обрати,
Јерусалим спаљен од римскијех хорди,
А народ посечен од оштријех ђорди.

О НАШ СПАСЕ ХРИСТЕ, СПАСИ НАРОД СРПСКИ

Ти си наш осветник, Ти се за зло светиш,
Злочинцима дајеш по делима њиним,
Јер освета људска мала им је плата;
По примеру Твоме ми им опраштамо,
Освета је Боја страшна и ужасна,
Тако мора бити, да је правда јасна.

О ПРЕСВЕТА МАТИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС

Ти си Сама, Дјево, са верним Јованом
И са српским родом што под Крстом клечи,
Твој Син је издан'о, ал' ће васкрснути.
Са оцима нашим, моли Христа за нас,
Када ад разори и снова засија,
Нек' са Њим засија и Света Србија.

СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ СРПСКИ
ЂЕРДАН ОД МЕРЏАНА
(Служба Новомученицима србским)

КРСНИ МОЛЕБАН ХРИСТУ СПАСИТЕЉУ
Народа српског у време нашествија иноплеменика

Слобода Архимандрит Рафаил Карелин

Једна од најпознатијих и истовремено најмање познатих речи за нас јесте - слобода.

Шта је слобода? Како дефинисати овај сасвим непознати појам? Шта побуђује човека да тежи ка слободи и шта он подразумева под том речју?

Слобода је могућност и право човека да доноси одлуке полазећи од унутрашњих побуда које могу да буду интелектуалне, чулне или пак грубо инстинктивне, то јест она је могућност да се испуњавају своје жеље и да се у спољашњем свету реализује своје "ја". Али наши интелектуални планови су непоуздани, јер су засновани на веома непостојаним и неодређеним представама и оценама. Наше жеље су егоистичке, самовољне, непостојане, а чак и најбоље побуде душе изненада нестају, и ми видимо како у дубини наше душе као пауци миле другачија осећања: мржња, сладострашће, завист и тако даље. Што се тиче наших инстинкта, ту се једва разликујемо од амебе, која представља потпуни живот по себи. А шта ми можемо да реализујемо? Какву "звер" треба да пустимо на слободу?

Они који говоре о слободи заборављају да је за слободу потребна одређена култура. Пре свега, умеће да се уважава човек, без кога је и немогуће волети га. Али да бисмо уважавали другу личност потребно је да постанемо свесни самих себе као личности, то јест да развијемо у себи морално начело. То није школски задатак који се може решитикао научена лекција, то је непрекидна тешка борба са самим собом, са нашим поремећеним стањем. Слобода је тријумф победе у духовној борби. Без тога слобода ће бити ругање циника или кежење зверских очњака насилника. Људи не разумеју зашто се налазе у стању најсрамнијег ропства, од кога не могу да ослободе никакве спољашње формације или либералне реформе. Човек је роб својих страсти управо зато што му страсти нису блиске, нису његове, већ су свагда туђе духу. То су паразити који су продрли у душу и исисавају из ње животну снагу. А човек поистовећује страсти са својом душом и са самим собом и настоји да створи услове да се те страсти слободно и лако задовољавају и да их друштво не схвата као нешто ниско, него као уобичајену форму живота.

Савремени либерализам под слободом разуме оправдање страсти. Страсти не могу да задовоље човекову душу и зато, будући да су и саме изроди, настављају да се изрођују у патолошке форме. Ова патологија такође захтева слободу и због тога либерализам мора да дође до сведозвољености, и не само да је прогласи, него да је и оправда. Свако од нас је искусио на себи јарам страсти које, као ланци, окивају човека. Какви су напори потребни да би им човек одолео! Али, авај, не догађа се тако често да их победи!

Хришћанство нам показује у чему је слобода. Она је у могућности човека да следи своје најважније призвање и да остварује потенцијал који је у њега уложен - образ и подобије Божије. Свако може да у свом унутрашњем искуству увиди како страсти сужавају човечије срце и обрнуто - како победа над страстима даје души некакву унутрашњу слободу.

Духовни живот шири човеково срце и даје му могућност да увиди какав треба да буде, и да доживи, макар и донекле, то осећање мира и слободе. У речима "слуга Христов" почетак је ослобођења. Роб греха постаје слуга Бога. Човеку који живи под утицајем страсти и греха, заповести се чине као ропство и јарам, али Господ је рекао: "Јарам је мој благ". То ропство је откупљење из ропства, да би затим била дарована слобода, а после слободе - усиновљење.

Страсти су туђе души, а заповести су јој блиске.

Телесном човеку мучна је и бесмислена заповест да се опрашта своме непријатељу - несавесном преваранту, клеветнику или, што је нарочито болно, пријатељу који га је изневерио. Но ако победи себе и опрости од срца, а не врхом брбљивог језика, онда ће можда осетити, чак и неочекивано за себе, радост или нарочити мир у срцу, као да јенестао таман густи облак који је прекривао његову душу и он угледао светлост.

Страсти се чине нашим, делом нашег срца. Када им удовољимо, тада увиђамо да су нас обмануле и да су нам туђе. Заповести Јеванђеља чине нам се удаљеним од реалног живота, готово неиспуњивим, али ако се потрудимо да их држимо, онда ћемо осетити како наше срце оживљава.

Слобода је ослобођење срца од свега туђег. Оно је створено за Бога и зато је слобода - у Богу. Слобода је светлост која се шири из вечности. Само у Богу човек налази себе и постаје оно што јесте.

Христос је идеал човека, али живи идеал који има божанску силу. Човек је толико слободан колико тежи да постане сличан Христу, да Му се уподоби кроз стицање оне божанске светлости која се назива благодат.

Слобода је излазак из тварног, опредмећеног, несигурног, страсног стања и причешће је божанским савршенствима. Киници, стоици и будисти, који су тражили слободу, налазили су је у одрицању од самог постојања. Киници - кроз ругање, стоици - кроз гордо презирање, будисти - кроз умртвљење свих жеља. То је била слобода смрти. Хришћанима она звучи као реквијем за слободу.

До какве слободе су могли да дсфу киници својим поругама и мајмунским кревељењем? Слободу од чега? - Од поштовања према човеку? Слободу свеопште гнусобе? Слободу да једе са свињама из истог корита? Слободу да се узвишено достојанство човека - реч - главна разлика од животиња - претвори у некакав смрадни звук који магарац испушта испод свог репа? Али у том случају рођени идиот, који своје лице маже сопственим фекалијама, превазилази Диогена јер је слободнији од моралних норми. Слобода киника је слобода да се на тргу врши оно што се чини у тоалету, али и овде они не могу да дођу до потпуне слободе. Њихов програм је да се сруши традиција, дакле, ти "анархисти у бурету" нису слободни да поступају етично. Када је Диоген оболео од грознице и уместо уобичајеног разметања, ругања и спрдања пред гомилом, стао да дрхти и цвокоће зубима, тада је схватио да његова душа зависи од тела, да уопште није слободна, и због тога се, гневан на себе, обесио. Уопште цинизам је глумљење слободе,које започиње екстравагантним испадима, а завршава се суморном баналношћу.

Слобода стоика је безумље гордих који су осудили свет као њих недостојан. Стоик зида кулу од слоноваче, затвара се у њу и кроз про-зор равнодушним погледом гледа на гомилу, као са хриди на морске таласе. Један од песника окарактерисао је ово стање речима: "Моја једина отаџбина је моја пуста душа".

Стоик одважно трпи недаће зато што презире људе и живот. Он не узвраћа на увреде јер сматра понижавајућим за себе да обраћа пажњу на лавеж чопора паса. Он спокојно прихвата смрт зато што не воли живот, који му се чини ништавним и празним. За стоике не постоји божанство. Призор рђав као што је свет - сматрају они - није могао да наслика Велики Уметник. Уместо Божанства они имају учење о вишим духовима, о логосима, енергетским и семеним, који рађају ником потребан живот.

Епикурејска слобода је умеће уживања у малом. Епикур је гово-рио: "Уживам у јечменој чорби", али принципи уживања и умерености неспојиви су међусобно и зато епикурејство, засновано на тражењу уживања у свему, није могло да се задовољи затвореничким еледовањем, већ се изродило у хедонизам, у коме жеља одузима човеку слободу и чини га робом.

Будизам види слободу у ослобођењу од сваког психичког садржаја. То је пре свега умртвљавање жеља. Будиста одвраћа мисао од свега спољашњег и као да тоне у вакуум и зато удаљава мисао до унутрашњег - од обрћућег точка своје свести, од калеидоскопа слика и идеја које ничу у његовој души. Затим он умртвљује саму мисао и тоне унекакво безмислије, као у стање својеврсног психичког бестежинског стања.

Нирвана, као коначно стање коме тежи будизам, јесте вештина стварања психичког вакуума и гашења свести у њему, која као да нестаје у безданој празнини. То је слобода од самога себе као индивидуе и личности, то је слобода од космоса, то је блаженство смрти. Али празнина уопште није духовни појам, већ више физички. Празнина јепростор без садржаја и мислено поље без енергије. Појмови божанства и нирване узајамно се искључују, јер божанство је објект унутрашњег или спољашњег карактера, а нирвана захтева испражњивање свести од било каквог објекта: психичког, космичког или меоничког (нествореног).

Будиста као човек може да буде пантеиста или агностик, али будизам као метод је атеистичан.

О револуционарној слободи нећемо говорити. Сувише добро се памте крваве ране те слободе: насиља, изливи дивљачке суровости и бесмислено уништавање најбољег дела народа. Револуционарна слобода обично се претвара у деспотизам. Хтели бисмо да дотакнемо веома озбиљан проблем, мада је писање о њему исто тако одвратно и непријатно као што је додирнути гнојни чир. То је привидна слобода коју човек тражи у греху и у борби са моралним начелима, и пре свега, са оном унутрашњом задржавајућом силом која се назива савешћу.

Грех је унутрашња револуција против сопствене савести, жеља човека да се одвоји од ње, да је осујети, угуши и погази. Порок нема граница, нити дна на коме би се задржао. Стога је порочни живот потчињен страстима пад у бездан. Пад демона је био лет надоле, а сваки грех у малом понавља лажну слободу демона. То је полет пада у мрак и хаос. Слобода порока је ослобађање од свога људског достојанства, као образа и подобија Божијег у коме је истинска слобода. Сваки морални пад повлачи за собом пустошење душе оптерећене материјалношћу коју човек осећа у свом телу. То је реално бреме греха. Мисао човека постаје груба и духовно трома, свест - опредмећена, воља - раслабљена, осећања - импулсивна и афективна.

Грех разара личност човека и као да га прикива за земљу. Грех постаје навика, навика се претвара у господара, и човек мисли да је слободан да чини све што хоће. У стварности он се претвара у јадног роба. Грех не само да постварује човека, него га и мами у моралне поноре, недоступне другим створењима на земљи, које бисмо назвали демоноуподобљењем. Човек који се одао пороку испушта из себе неку невидиву нечистоту, а нарочито очи човека, ти прозори душе. Прљавштина не само да прожима душевне поре човека, него се у извесној мери преноси и на предмете који га окружују: пребивалиште у коме се налази и одећу којом се одева. Стога апостола Павле говори да се хришћанин гнушава чак и оскврњене хаљине.

Ми бисмо хтели да се задржимо на једној подврсти "слободе поро-ка" - на говорењу срамотних речи (псовању) које загађују наше улице и домове као да је негде пукао систем канализације и њен садржај се излива под наше ноге. Говорење срамотних речи јесте покушај примитивних душа да се изједначе са онима који су изнад њих, а, са друге стране, да унизе у себи сопствено духовно достојанство које је у умећу да се уважава други човек. Треба истаћи да говорење срамотних речи покушава да понизи оно што је човеку најсветије, да га презре и окаља, те се због тога у ружној псовци често помиње име Бога, а још чешће име мајке које је драго сваком човеку, осим правом олошу. То чак није ни бујица нечистоте, него су то некакве фекалне масе које се као бљувотина избацују из уста. Постоји вид душевног оболења при коме човек маже своје лице сопственим нечистотама и једе их. Од таквог облика лудила патио је писац Ги де Мопасан који је са књижевне нечистоте прешао на фекалофагију.

Говорење срамотних речи нечим подсећа на ту душевну болест. Човек се ослобађа осећања стида и у томе такође види слободу. Код неких хистерика у периоду погоршања болести примећивао се симптом - жеља да се обнаже пред другима. У извесним установама ти поступци су се претворили у својеврсну уметност.

Псовач се у суштини такође обнажује пред свима, као да говори: "Погледајте какав сам јунак, у мени није остало ни трунке стида". У мистичком смислу говорење срамотних речи је облик призивања тамне силе. Човек, опсовавши свим непристојним речима које су у наше доба непристојне, извесно време осећа прилив енергије. То и јесте приближавање демона души човека. После извесног времена у њему се јавља потреба да посредством срамотних речи опет укључи себе у некакву електричну мрежу. Чак и кад у близини нема људи које може да увреди, он самоме себи изговара наглас, као да се обраћа сопственом носу, гадну псовку, чак и на неживе предмете, не схватајући да је то формула призивања паклене силе. Реч је велики дар Божији човеку, речју се човек разликује од других земаљских створења која могу да опште међусобно само сигналима и знацима. Сам Христос је назван Божанском Речју (Словом, Логосом), а сада човечију реч желе да повере демону.

Велики дар је рађање новог живота, али човек је осрамотио овај дар Божији у коме не само да настаје тело детета, него му се даје и душа. Он је претворио рађање деце у повод за развратност, и зато је измислио средство како да га претвори у голи секс који се постепено изрођава у патолошки секс, а у том погледу човек се спустио исподживотиње. Тајна зачећа човековог живота претворила се у материјал за срамотне речи. То је слобода цинизма и гушење своје сопствене савести. Али грех не чини човека срећним, зато код људи развратних и порочних на лицу видимо печат сталног немира и неког глумљења, чак и у њиховом смеху осећа се нешто лажно и извештачено. Душа грешника прожета је мраком, као соба у којој се налази мртвац, покривена тамним материјалом.

Једину слободу открило нам је хришћанство, то је слобода да се буде у хармонији са Богом, то је ослобођење душе од свега њој туђег - од страсти као болесних наслага душе, од многобројних психичких комплекса, који као грчеви тела колебају и притискају ум.

Хришћанска слобода је заштита од демонских утицаја који, као радиоактивни зраци, разарају душу човека, а ниво ове сатанске радијације све време се стално повећава на земљи. Ту човека може да заштити благодат Божија и зато се душа сећа јављања благодати као излаза у највишу слободу. Ту је потчињавање двама колосалним чиниоцима - времену и смрти. Ако су савладана ова два господара постојања који уништавају све што припада човеку, а затим и човека, тада ће сам појам слободе бити лишен реалног садржаја. Јер оно што ми имамо органски нам не припада, то је само способност и могућност да контактирамо са одређеним лицима и предметима. Али наша садашњост зачас се претвара у прошлост као што мимоза од додира склапа своје латице.

Ако смрт не буде уништена, онда ће живот човека бити сличан путу осуђеника према сопственим вешалима. Слобода се открива тамо где се завршава време, а вечност се открива у вечном. Као што смо рекли, слобода није само укидање унутрашње противречности и успостављање јединства трију мерила у човеку. То је такође и, изнад свега, укљученост духа у највишу слободу божанског постојања. Ово памти душа као творевина Бога, за тим жуди дух - око душе окренуто ка вечности. У својим тајанственим дубинама душа зна откуда је и ради чега постоји, и зато осећа шта јој је сродно а шта туђе. Дух Свети је назван Утешитељем зато што се срце човека само у њему успокојава.

Апостол Павле пише: "Купљени сте скупо; не будите робови људима". То значи, пре свега - не бити роб свога "ега". Не бити роб тамних страсти. Страсти - то нисмо ми, то је сенка демона која је пала на душу. То је мрачни двојник духа. Слобода је само у Богу. Ово опитно знају хришћани.

Истинско покајање је рођење душе, а причешће је њено васкрсавање из мртвих.

преузето из књиге "Умеће умирања или уметност живљења"

у издању библиотеке "Образ Светачки"

Саблажњива Заповест Јеромонах Саватије Бастовој

Можда је најсаблажњивија заповест дата нам од Христа, она у вези са ближњим: „Љуби Бога свом својом душом и ближњега као самога себе. Сав Закон и Пророци висе на ове две заповести.“

За савременог човека, лењог и неодговорног, упрошћавање звучи врло охрабрујуће и безначајно. Али, за Јеврејина, ово је стварно саблазан.  Сав живот Јеврејина, састојао се у вештоме слалому између заповести закона и правила која су, како је изгледало довољна за његово спасење.

Сузити живот на две заповести, за људе који су знали да постављају себи проблем, да ли јести или не јести јаје суботом, исто је као и наредити жени навикнутој да мења своје хаљине сваки пут кад изађе, да обуче једну хаљину, са правом да може да је носи са обе стране.

Ово упрошћавање је Исуса коштало живота. Али је група верника, усвојила ову саблажњиву философију и основала нову религију, нови начин гледања света. Због имена изазивача ове саблазни, верници су се назвали „Хришћани“.

Да, та безначајна и илегална група тог времена, имала је исто име као данас свуда распрострањени Хришћани. Како их је постало толико? Многи говоре да је то Божије чудо и знак да је вера истинита. Поред свега тога, имам велику сумњу да су ствари баш такве.

Верујем да је узрок тако брзог и сигурног ширења Хришћанства, још једном, у саблажњивој заповести. Пошто је ова заповест отклоњена, број поборника Хришћанства се страховито увећао.

У замену за то, Хришћани данас имају много других заповести, можда не мање од Јевреја, заповести због којих би Христос, сигуран сам, да још једном дође да их сведе на заповест о љубави, био убијен.

Хришћанство је љубав, Хришћанство је такође и бол. Хришћанство је љубав произашла из бола. Шта је ова чудна заповест донета Христом, ако не бол? Шта уствари значи љуби ближњег свог? Да му купиш хамбургер? Да му даш новац? Понекад и то.

 Али, ако бол твог ближњег, не може да се олакша ни хамбургером ни новцем, ако је то ван твоје моћи? Уствари, чини ми се да су и свака невоља и сваки бол, изван наших моћи. Онда је једина ствар коју можемо учинити за ближњег, је да се ожалостимо због његовог бола, због бола целог света, ако је могуће.

Архимандрит Софроније Сахаров, у писму једној болесној жени чији је осмогодишњи син умро, прича јој ову причу: „Једном  сам био са Светим Силуаном, гледали смо са Свете Горе, у близини наше келије, мали бродић ухваћен у олуји. Уплашени људи су морали да изаберу да ли да остану у броду и чекају крај олује, или да дођу чамцем до обале. Обе варијанте су биле једнако опасне. Онда је један од монаха уздахнуо и рекао:

„Ах, како ми их је жао“. Тада му је Свети Силуан рекао „Ако тугујеш због њих, значи да су спасени“. Стварно, људи су успели да се домогну обале. „Ја даље верујем“, наставио је блажени Софроније, „да ће бол у коме се налазите, бити исцељен, јер ја тугујем због вас“.

Колико од оних људи, који долазе у Цркву недељом, могу да се похвале да имају овај чудотворни бол у својим срцима? Уосталом, мислим да је ово једина ствар за којом треба да жудимо и за коју треба да се боримо.

Можда је највећа ствар коју можемо урадити за свет, да само дођемо до прозора и погледамо на улицу, док нам се срца не испуне овим свемогућим болом. Која је сврха, ако у сваком случају, ти људи не буду ништа знали? Чак и ако не можемо променити икога, овим нашим болом, ипак ћемо бити у добитку. Чак и због чињенице, да смо бар у тим тренуцима, ми ослободили свет нашег сопственог зла.

А то је велико добро које можемо учинити за свет.