"Рекавши ово Исус изиђе са ученицима Својим преко потока Кедрона, гдје бјеше врт, у који уђе Он и ученици Његови. А и Јуда издајник Његов, знађаше то мјесто; јер се Исус често окупљаше ондје са ученицима Својим."
(18:1-2)Јуда је виртуозном дијалектиком разрадио свој план о издајству Господа Христа. И изводи га доследно. Он користи овој положај бившег ученика Исусовог: зна место где се Исус често скупљаше с ученицима својим: Маслинска гора. Запрепашћује хладноћа Јудина у томе. Зар га то место не потсећа на бесане ноћи Исусове које је проводио или у молитви или у разговору са њима. О, колико је у свему томе било божансжог, дирљивог, чудесног! Сигурно су у тим бесаним ноћима они сазнали оио "што око људско не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође". Сигурно је Господ у тим чудесним ноћима говорио ученицима својим о оним божанским стварима, о којима кад би се све написало, по мишљењу Христољубљеног, књиге не би могле стати ни у цео свет. Али, Јуда је све то под ноге збацио и згазио, јер је у њему већ делао сав Сатана, кога је он пустио у себе, а претходно му сам припремио место. Заборавио је, или злурадо газио, Јуда она места где је сам чудеса именом Исусовим чинио: болесне исцељивао, ђаволе изгонио, мртве васкрсавао. Исус? Какав ли је Исус изгледао у Јуудиним очима сада? Шта ли је онај Свезли и Свелукави око светлог лика Исусовог изградио и исплео? Какве ли таме, и какве ноћи, и какве мреже! Зашто он Бог, а не ја? Сигурно је то луциферско питање вихорило по мрачној души Јудиној, као некада у Сатаниној када је био Прво-арханђел - Светлоноша: Луцифер. Нећу Бога, ни Његова савршенства, - промицала је и ова богохулна муња, кроз помрчину Јудине душе. Нека не буде Бога, нека будем само ја - славни Јуда! - тутњала је кар хука многах громова ова сатанска свежеља по свима урвинама Јудиног осатањеног сазнања.
"Онда узе Јуда чету, и од првосвештеника и фарисеја слуге,
и дође онамо са буктињама и свјетиљкама и оружјем."
(18:3)
На подвиг Јуда: треба убити Бога! урлао је Сатана кроз сва осећања његова. И "Јуда узе чету и од главара свештеничких и фарисеја момке, и дође онамо с фењерима и са свећама и оружјем". - То је доста, Јуда, зар не? Та ти идеш против кроткога Исуса; ти знаш - Он се неће бранити. А ти баш то и мрзиш у Њему, зашто да се не брани. Та Он има моћи и власти; о, какве моћи и силе! Да, само моћ, само сила, - то ми дај, и ја сам Бог. И овда, све то исплети у једаи бич насиља. Нека се зна кад богује Јуда!
"А Исус знајући све шта има да Му се договди, изиђе и рече им: Кога тражите? Одговорише Му: Исуса Назарећанина. Исус им рече: Ја сам. А с њима стајаше и Јуда, издајник Његов. А када им рече: Ја сам, одступише назад и попадаше на земљу."
(18:4-6)
А Исус? "А Исус знајући све што ће бити од Њега изиђе и рече им: кога тражите?" - Кротост, смиреност, спокојство. То баш Јуда и презире у Боту Исусу. Волео би он, да је Исус сунуо мећу њих олујама и громовима. Нек се запали земља, нек се запали васиона од гнева изданог Бога! Али, Исус? Не, Он није за Бога; Он не уме да богује! Такав Бог није потребан људима; нека умре! Ако је на земљи, ми ћемо га протерати. Да, ми тражимо Исуса Назарећанина. - А свезнајући и свепредвиђајући кротки Господ Исус кратко рече: "Ја сам". - Еванћелист одмах додаје: "А с њима стајаше и Јуда који га издаваше". Јуда, ти си тако нешто и очекивао, зар не? Кротки Исус зар може да се понаша као Бог? Боље га уклонити, да не омета смелом људском духу на његовим херојским путевима ка...?
То ће знати онај у теби, Јуда. Онај главни режисер свеколиког богоиздајства, богоборства и богоубиства на земљи. Јуда, шта се то зби са четом твојом? "Кад им Исус рече: Ја сам; измакоше се натраг и попадаше на земљу". Где вам је оружје, људи? Где ти је присебност, Јуда? Зашто попадасте на земљу од Његове две речи: "Ја сам". Каква је то сила у њима? Та ви, можда, и не знате, али Јуда зна. Зна да те две Исусове речи увек стоје испред треће речи, коју Исус по кротости Својој није хтео изговорити. Та трећа реч јесте: Бог. Да: "Ја сам - Бог". Ако вам то не казују и не доказују прве две речи: "Ја сам", онда вам то каже и докаже божанска сила која бије из тих речи. - Јуда, све иде по твоме плану и очекивању, зар не? Ето, Исус их опет кротко запита: "Кога тражите?"
"Онда их опет запита: Кога тражите? А они рекоше: Исуса Назарећанина. Одговори Исус: рекох вам да сам Ја. Ако, дакле, Мене тражите, пустите ове нека иду. Да се испуни ријеч коју рече: Не изгубих ни једнога од оних које си Ми дао."
(18:7-9)
Јуда, како небоговско понашање! Уместо да их прикује за земљу, да никад више не устану, већ се у прашину распу, Он их кротко и смирено поново пита. Не, иако је Бог, такав Бог не треба Јуди и јудејцима. Зато, са таквим Богом - напоље из света, боље. - да земљи не смета! Јудинском жељом прибрани, они рекоше: Исуса Назарећанина. - И опет небоговски одговор: "казах вам да сам Ја. Ако дакле Мене тражите, оставите ове нек иду". Зар их тако браииш, њих - ученике своје? Да, Јуда је у праву: ти ниси онакав Бог какав је потребан овом кукавичном, па ипак бунтовном, роду људском. Њима је потребан Бот по слици и прилици неустрашивог Луцифера. Сила, сила је једино еванђеље које ове кукавице бунтовне примају и признају. Сила која се неминовно преображава у хиљаде саблажњивих и неопходних насиља. Јуда, то је твоја философија живота. Ањихова? Ено је у пророцима, опет кротким Божјим посланицима; сигурно кротким, када их скоро све побише, а они се и не бранише. "Да се изврши реч што рече: не изгубих ни једнога од оних које си ми дао".
"А Симон Петар имаше нож, па га потеже и удари слугу првосвештениковог и одсијече му десно ухо. А слуги бјеше име Малхо. Тада рече Исус Петру: Стави нож у корице! Чашу коју Ми је дао Отац зар да је не пијем? Онда чета и заповједник и слуге јудејске ухватише Исуса и свезаше Га. И одведоше Га најприје Ани, јер бјеше таст Кајафи, који бјеше првосвештеник оне године."
(18:10-13)
Колико је тешко схватити кротост и смиреност Богочовека Христа у овим страшним тренуцима, показује и сам првоврховни апостол: Петар. Он "имаше нож, па га извади и удари слугу поглавара свештеничкога, и отсече му десно ухо. А слузи беше име Малхо2. - Богочовеков пут опасења света од греха, смрти и ђавола, води кроз кротост, смерност, страдање, љубав, трпљење, смрт, па кроз васкрсење и вазнесење у живот вечни, у славу вечну, у блаженство вечно. То је дух Христов, дух Богочовеков.
Али ученици Христови нису знали каквога је духа Христос, каквота су духа они, док Свети Дух није сишао на њих и открио им сву тајну Христовог домостроја опасвња света. А срж те тајне је пуна парадокса божанског: смрћу сатрти смрт и тако васкрснути са телом, са вечним телом. Томе свечуду води сва кротост кроткога Господа Исуса. О томе говоре и ове речи Његове упућене Петру: "Задени нож у ножнице. Чашу коју ми даде Отац зар да је не пијем?" Чашу кротког страдаења, чашу кротке смрти Јагњета Божјег, "које узима на себе грех свепга", и тако спасава свет од греха, а са њим и од омрти и од ђавола. Јуда? Сав је на оној другој обали, сав у другом свету, где људи хоће бога по слици и прилици анттибога, Сатане, са свима његовим атрибутима, које предводи гордост. Али су баш зато против кроткога и смернога Бога - Исуса. Зато "чета и војвода и момци Јеврејски ухватише Исуса и овезаше га".
Јуда, зар се не сећаш како су те руке, које сада свезаше, додиром својим вид слепима враћале, слух глувима, говор немима, живот мртвима, здравље болеснима, исцељење губавима? Како су дечицу благосиљале, и теби благословено парче хлеба давале, и ти им једним толике стотине људи нахрањивао, па чак и котарицу од отпадака напунио? Али - сада је власт таме; сада су у мраку твоје душе погашене и све свеће и сва светила - тама крајња, тама најкрајња, и у њој шкргут зуба на све што је Божје, што је Исусово.
"А Кајафа бјеше онај што даде савјет Јудејцима да је боље да један човјек умре за народ. За Исусом пак иђаше Симон Петар и други ученик; а тај ученик бјеше познат првосвештенику, па уђе са Исусом у двориште првосвештеника. А Петар стајаше напољу код врата. Онда изиђе тај други ученик, који бјеше познат првосвештенику, и рече вратарки те уведе Петра. Тада слушкиња вратарка рече петру: Да ниси и ти од ученика овога човјека? Он рече: Нисам. А слуге и момци бјеху наложили ватру и стајаху те се гријаху, јер бјеше хладно; а и Петар бјеше с њима, и стајаше и гријаше се."
(18:14-18)
Ено, те таме је пун првосвештеник Ана, и двор његов. Ено, од те таме се препао и пламене вере и љубави Петар - три пута кроткога Господа Исуса одрекао. И то пред ким? Пред служавком. На једној страни кротки Господ Исус, на другој - лакомислена служавка. И Петар се, уплашен од самог питања њеног: "да ниси и ти ученик овога човека?" Одриче тога "човека", коме се колико ноћас клео и преклињао као Богу и Господу да Га се никад неће одрећи и да ће душу своју положити за Њега. Од тога почиње драма Петрова.
Ено, наставља се у двору Анином. Док се слухе и момци крај ватре греју: "и Петар стајаше с њима и грејаше се". Да ли је то спокојство или неосетљивосг и несаосетљивост? Или размишља о овоме ножу и о оттсеченом уву слуге Малха, које Исус чудесно опет постави на своје место? Можда је и Малхо ту негде, у неком двору: или Анином или Кајафином? Шта се то догађало у Петру? Човек бурне душе, коју су захватили и вихори одушевљења и тмурне дубине очајања, ковао је у себи нешто ново, ковао у хаосу неочекиваних мисли и осећања.
"Првосвештеник пак упита Исуса за ученике Његове и за науку Његову. Исус му одговори: Ја говорих јавно свијету; Ја свагда учих у синагоги и у храму, гдје се увијек скупљају Јудејци, и ништа у тајности не говорих. Што питаш Мене? Питај оне који су слушали шта им говорих; ето, они знају шта Ја говорих. А кад Он ово рече, један од слугу који стајаху ондје удари Исусу шамар и рече: Зар тако одговараш првосвештенику? Исус Му одговори: Ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто Ме бијеш? Ана Га посла свезанога првосвештенику."
(18:19-24)
Кротки и свезани Господ Исус је пред првосвештеником Аном. Да ли Ана ишта од свега тога разуме? Свемоћни Чудотворац стоји пред њим кротак и свезан? Где му је она необична, надчовечанска сила? Како је сада немоћан и, можда, беспомоћан? А он - Ана: да ли сав у фарисејској гордости и лицемерној свеправедности? или се у њему нешто крши, пуца и ломи? Од чега да почне? Од дела Исусових, или од науке?
Дела су чудеса, све сама чуда; наука је учење, проповед, реч. Боље од науке. И он "запита Исуса за његову науку" - Исус му одговори: Ја говорих јавно свету, Ја свагда учих у збарници и у храму, где се свагда скупљају Јудејци, и ништа тајно не говорих. Што питаш Мене? Питај оне који су слушали шта сам им говорио; ево ови знају шта сам Ја говорио". Нити његова наука - заводи, нити Он - заводник: све јавно и отворено. Сведоци - сви Јудејци, па и ови овде што стоје а ти ме судиш. Ако има погрешке и греха у мојој науци, покажите и докажите. Ако нема, зашто ме везујете и судите? "А кад он ово рече, један од момака који стајаху онде удари Исуса по образу, и рече: зар тако одговараш поглавару свештеничкоме?".
Почиње страшни суд над Богом. Да, почео је од Јуде. И ево се наставља. Страхота и ужас је у томе што тај суд не врше ђаволи у паклу већ људи на земљи. Заиста, ако игде има пакла за Бога, онда је то земља; а људи на њој - безумни ђаволи који муче Бога. Али, чиме би пакао земљин показао да је пакао, ако не би мучио кроткога Бога и Господа Исуса? И чиме би људи показали да су гори од самих ћавола, ако не својим држањем према Богочовеку Христу? Тиме су они и показали да их нико не може спасти њиховог пакла и зла осим оваплоћвног Бога, Бога који би сишао у њихово тело, живео у њиховом змијарнику, и својом свемоћном и свељубећом силом божанском извео их из пакла и зла.
Сва непобедљива сила Исусова је баш у Његовој смиреној, но свемоћној кротости. Насиље савладати, обезоружати кротошћу, то је еванђелски пут победе добра над злом: "Исус му одговори: ако зло рекох, докажи да је зло; ако ли добро, зашто ме бијеш?". - На све то лицемерни Ана има један демонски одговор: "посла га свезана Кајафи".
"А Симон Петар стајаше и гријаше се. Онда му рекоше: Да ниси и ти од ученика Његових? А он се одрече и каза: Нисам. Рече један од слугу првосвештеникових, који бијаше рођак ономе што му Петар одсијече ухо: Не видјех ли ја тебе у врту са њим? Онда се Петар опет одрече; и одмах пијетао запјева. Исуса пак поведоше од Кајафе у судницу. А бјеше јутро, и они не уђоше у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху."
(18:25-28)
А драма Петрова се несметано развија. За све то време "Петар стајаше и грејаше се". И душа тоне из тужног у трагично. Око ватре су слуге. И пред њима, пред слугама он се понова одрече Господа. На њихово питање: "да ниси и ти од ученика његових?" "он се одрече и рече: нисам". Прво одрицање: из страха од служавке; друго: из страха од слугу; треће одрицање: из страха од слуге, рођака Малховог, коме Петар отсече уво. Треће одрицање - "и одмах петао запева".
Испуни се Спасово пророштво. Петао је буднији за Христово мучеништво на суду од Једанаесторице. И свеснији шта се дешава с Богом. Толико је грех, свеопшти грех, помрачио сазнање и савест људску, свеопште сазнање и свеопшту савест. И то помрачење лако захвата сазнање и савест сваког човека, па и апостола Петра, све док Дух Свети не буде сишао на њега.
"Онда Пилат изиђе к њима нпоље и рече: Какву оптужбу износите против овога човјека? Одговорише му и рекоше: Кад он не би био злочинац, не бисмо Га предали теби. А Пилат им рече: Узите Га ви и по закону вашему судите Му. А Јудејци Му рекоше: Ми не смијемо никога погубити. Да се испуни ријеч Исусова коју рече, указујући каквом ће смрћу умријети. Онда уђе Пилат опет у судницу, па дозва Исуса и рече Му: Ти ли си цар јудејски? Одговори му Исус: Говориш ли ти то сам од себе, или ти други казаше о Мени? Пилат одговори: Зар сам ја Јудејац? Народ Твој и првосвештеници предаше Те мени. Шта си учинио? Исус одговори: Царство Моје није од овога свијета; кад би било од овога свијета царство Моје, слуге Моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство Моје није одавде. Тада Му рече Пилат: Дакле, ти си цар? Исус одговори: Ти кажеш да сам Ја цар. Ја сам за то рођен и за то сам дошао на свијет да свједочим истину. И сваки који је од истине слуша глас Мој. Рече Му Пилат: Шта је истина? И ово рекавши, изиђе опет Јудејцима, и рече им: Ја ниједне кривице не налазим на Њему. А у вас је обичај да једнога пустима на Пасху. Хоћете ли, дакле, да вам пустим цара јудејскога? Тада сви опет повикаше говорећи: Не овога, него Вараву! А Варава бјеше разбојник."
(18:29-40)
Исус пред Пилатом: два опречна света: богопоклонички и човекопоклонички. Јер римски дух - сав у обожавању човека, и то трулежног, прљавог, развратног човека, максимално израженог у Августу - "цару и богу". Иако такав, Пилат ипак има више сазнања, па чак и осећања, за праведност и ревност Исусову него сви архијереји јеврејски и главари скупа. Пилатова је изјава искрена и јасна: "ја никакве кривице не налазим на Њему". А истину, Пилате, да ли налазиш у њему? Ти питаш Истину: "шта је то истина?" И Она ти не одговори. Знаш ли зашто? Зато што, ако је не видиш очима, како је можеш чути ушима? Јер једна иста душа гледа и кроз твоје очи, и чује кроз твоје уши. Римски скептицизам пројео је сва ткива твоје душе, и она није способна да осети истину, зато је не види и не чује ни у оваплоћеној Истини: Богочовеку Исусу, Богу Логосу.
Истина бескрајна, божанска, свеобухватна, то је царство Господа Христа.
Он је зато рођен, и зато дошао "у свет да сведочи истину. И сваки који је од истине слуша глас" Његов. Сваки који је једним живим осећањем везан за Истину, за Бога живог и истинитог. То осећање се зачиње вером, а развија осталим светим врлинама и њиховим светим силама: љубављу, правдом, добротом, кротошћу, смиреношћу, трпљењем, молитвом, постом. И онда човек свим бићем осети да је Богочовек заиста и дошао у овај наш земаљски свет да сведочи Истину о Богу, о свету, о човеку, о животу, о смрти, и о свему што мучи људски дух и сазнање. Ничије сведочанство о истини иије тако оћно и свемоћно, тако убедљиво и свеубедљиво као Исусово. Јер је Он сав из онога света, из Божјег света, у нашем свету. И Собом је донео соу Истину Тросунчаног Божаиства, зато је смело и објавио себе као Истину, рвкавши: "Ја сам Истина". Зато царство Његово није од овога света, који "у злу лежи" и у коме царује лаж, и отац њен - ђаво. Царство Његово је царство Тројичног Божанства; оно је у оном свету са свима својим божанским бескрајностима и савршенствима. А дошло је у овај свет са Исусом. Само га треба примити од Исуса. Како?
Вером у Њега као у Бога и Спаситеља, и држањем заповести Његових, јер су Божје. ,Да дође царство твоје; да буде воља твоја и на земљи као на небу". Царство Божје долази и улази у сваку душу човека који испуњује вољу Божју. То значи: који испуњује Еванђеље, јер је Бог сву вољу своју изразио преко Христа и његовог Еванђеља (ср. Еф. 1,9). Царство Божје је "правда и мир и радост у Духу Светом" (Рм. 14,17). Само када Дух Свети благодаћу испуни душу човекову, онда у њему завлада царство Божје, царство Вечне Истине Божје. И тек онда човек осети и сазна да царство Христово "није одавде", "није од овога света", већ од онога света, и у онаме свету, где су све његове бескрајне светиње и радости. Истина, оно се у овом свету зачиње и распростире у души човековој, да се у ономе свету продужи у Тросунчаном Божанству кроза све векове и кроза све вечности.
Колико је људско сазнање пало, и у гресима пропало, види се и из ове страшне чињенице: ослобађају тамнице разбојника Вараву, а не Богочовека Исуса. Заиста је у душама људским издан и убијен Бог пре но што га је Јуда издао. Он је завршитељ греха.
Преподобни ЈУСТИН Ћелијски (Поповић)
ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
