Kada se budeš molio za upokojenje duše usnuloga[1], primoraj sebe da se pomoliš za njega od sve duše, znajući da je to osnovni dug tvoj, a ne samo sveštenika i klirika. Zamisli, koliko je neophodan usnulom pokoj i koliko mu je potrebna molitva živih, pošto je ud jednog tela Crkve, kako zli dusi osporavaju kod Anđela njegovu dušu i kako ona strepi ne znajući kakav će da bude njen udeo zauvek. Mnogo znači pred Vladikom molitva vere i ljubavi za usnuloga. Zamisli još, kako je neophodan za tebe pokoj kada te svežu okovi grehopada i kako se tada ti usrdno, s kakvom iskrenošću, žarom i snagom moliš Gospodu i Prečistoj Bogorodici, i kako se raduješ i toržestvuješ[2] kada posle usrdne molitve dobiješ izbavljenje od grehova i duševni mir. Priloži to i duši preminulog: i njegovoj duši takođe je potrebna molitva sada već tvoja, zato što sama ne može da se moli plodotvorno; i njegovoj duši je potreban pokoj, koji ti možeš da izmoliš za njega toplom molitvom, sa dobročinstvom u korist njegove duše i posebno prinošenjem za njega Beskrvne Žrtve.
Za usnule se moli tako, kao da se tvoja duša nalazi u adu, u plamenu, i ti se sam mučiš; osećaj njihove muke svojim srcem i vatreno vatreno se moli za njihovo upokojenje u mestu svetlom i cvetnom, i u mestu odmora.
Moli se Gospodu za upokojenje umrlih praotaca, otaca i braće svoje svakodnevno, jutrom i uveče, da u tebi živi sećanje na smrt i da se u tebi ne ugasi nada u budući život posle smrti, da se smiruje svakodnevno duh tvoj mišlju o tvom brzoprolaznom životu.
