Благодарим Мајци Цркви што ми је указала у јектенијама чему да се молим јер не знамо зашто ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, у јектенијама, уздисајима неисказаним (Рим. 8, 26). Слава благодати Светога Духа Утешитеља! Верујем да Он, по обећању Спаситеља, пребива с нама увек и упућује нас на сваку истину и не допушта да дођу до заблуде они који усрдно и смирено ишту правду Божију. Зашто ми своје молитве почињемо молитвом Цару Небеском Духу истине? Зато што је Он учитељ молитве и Дародавац молитве, Он, који пребива увек са нама и делује у свету. Благодарим Ти Господе Исусе, јер ради Тебе и Свети Дух дође у свет!
Када би се сви пастири или свештенослужитељи, црквенослужитељи[1] и паства молили Богу искрено и сложно, једнодушно, молитвама какве нам изговара наглас или нам тајно савршава Црква шта све не бисмо измолили од Бога? Каква бисмо све добра имали, од каквих све грехова и страсти, од каквих зала, беда и напасти се не би избавили? Те молитве су најмудрије, најкорисније, најбогоугодније, најсилније, кадре да приклоне Господа на свако милосрђе. Да нам Господ свима да да му се молимо једнодушно, искрено, силно, без слабљења.
Наше свештено и црквенослужитељно делање је да понављамо једне те исте молитве, мада веома разноврсне, почев од молитве "Оче наш", као и делање свих уопште. Потом да извршавамо једне те исте заповести моралног закона, јер душа се не утврђује различитошћу молитава, него њиховим понављањем и увођењем у наше мисли, у наше срце, и нашу вољу, или у деловање у току целог нашег живота.
Молитва је духовно дисање. Молећи се, ми дишемо Духом Светим: молећи се у Духу Светоме (Јд. 1, 20). И тако, све црквене молитве су дисање Духа Светога, као духовни ваздух и уједно и светлост, духовни пламен, духовна храна и духовна одежда.
