21. април 2012.
Из дела Владике Николаја Велимировића ХРИШЋАНСКА СЕДМИЦА
Дан ангелски. Бог је почео стварање света са стварањем ангела. Поклони се ангелима Боијим па почни сваки посао у понедељак. Говори много пута :»» «Свети Архангели и ангели Божји, молите се Богу за мене грешног.»» И окрени се на десну страну своју где стоји иза те ангео хранитељ и реци више пута: «Свети ангео хранитељу мој, спаси мене грешног. Ангеле мој, хранитељу мој, удаљи ми са пута сваку непријатност (зло). Амин.
Уторак
Је посвећен светоме и славноме пророку и претечи Крститељу Господњем Јовану. Више пута у току дана ма где били и ма шта пословали да спомињемо име његово и да му се молимо: «Свети Јоване Крститељу моли Бога за мене грешног.»
Пресвета Богородице спаси ме.
Среда
Је посвећена крсту и страдању Христовом. У среду је издајник примио 30 сребрењака да изда Господа свога. Крсту се клањамо и постимо тај дан. Више пута у току дана поновити (са поклонима):
- Крсту твојем поклањам се Владико и свето васкрсење Твоје славим.
- Господе, силом Крста Твојега очисти мене грешног.
- Господе, силом Крста Твојега просветли мене грешног.
- Господе, силом Крста Твојега исцели и спаси мене грешног. Амин.
Четвртак
Је посвећен светим апостолима и светом оцу Николају.
Моли се овако:
- Свети славни апостоли, молите се за нас грешне.
- Светитељу оче Николаје моли се за мене недостојног.
- Господе благи дај ми истинско покајање и спаси ме од сваке беде
видљиве и невидљиве по молитви Пречисте Матере Твоје и свих светих апостола и светог оца Николаја. Амин.
Петак
Је посвећен часном крсту и страдању и смрти Господа нашег Исуса Христа. Православни хришћани поштују овај страшни дан, постом и поклоњењем часном Крсту. Поклањај се Крсту Христовом у мислима стој под Крстом Његовим са Пресветом Мајком Његовом и моли се:
- Крсту Твоме поклањам се Владико и свето васкрсење Твоје славим.
- Силом крста Твојега часног, Господе Исусе Христе помилуј и спаси
нас – моју породицу и мене грешног. Амин.
Субота
Је посвећена светим мученицима и свим светим Христовим и посвећена је још и свим умрлим православним хришћанима. Тога дана уздижу се молитве свим Светим говорећи:
«Свети Сви Свети молите Бога за нас.» Амин.
Недеља
Је дан Христовог Васкрсења, дан Христове победе, задовољење правде и откривање истине, дан славе љубави
ЗНАЧАЈ БОГОЈАВЉЕНСКЕ ВОДИЦЕ
Чува се целе године јер помаже у свакој болести, кад деца имају страх ноћу, кад човеку нагло позли, кад не може да подноси болове у болести, кад му се смућују помисли и не зна како једну ствар да реши, са вером се употреби богојављенска вода. На сам дан Богојављења црква дозвољава да се том водицом покропе све одаје и сваки кутак и да сва чељад пије колико хоће. Али свим другим данима не сме ништа да се кропи, сем да се пије у болести. А здрави, ако желе морају 2 –- 3 дана да посте и да онда ујутру узму воду.
Молитва краља Драгутина
КОЛЕБАЈУ МЕ, ВЛАДИКО,
ВАЛИ БЕСОВСКИХ НАПАДАЈА
Обуче ме, Владико, у ризу спасења. Јер, ево, господо моја, када сам у младости својој носио железно оружје и ратовао против оних који су са мном војевали, велику тугу трпело је тело моје од тежине таква оружја, а сада у оваквом оружју, у које си ме удостојио да се обучем, са великим весељем трудим се да војујем Теби, бесмртном цару сила. Јер знам да се приближи долазак Твој.
Но тешко мени који немам да Ти принесем плода добрих дела; и ево, предвиђајући гневни глас Твој, бојим се и дрхћем од часа у ком ћеш рећи: Идите од мене, проклети, у огањ вечни.
Колебају ме, Господе, вали бесовских нападаја, зато утврди мој ум непоколебљиво. Тело ми дрхће, а слух мој нека чује поуке божанских речи Твојих. Дај ми извор суза да омијем душевне нечистоте, и да се не удаљим од милости
Твоје у страшни и грозни онај дан, од кога стрепи душа моја и ужасавају се састави тела мога.
Сава Српски
ДАЈ МИ, ОЧЕ НЕБА, ОВАЈ ПУТ ОКОНЧАТИ
Молитва Стефана Немање уочи замонашења
Царе славе, једини бесмртни, Оче неба и крепости, који промислом доброте Своје ниједан човек не желиш да погине, већ сви да се спасу, не остави мене погинути! Јер знам да је милост Твоја велика на мени и сада молим Те, Владико, дај ми овај пут окончати!
Сава Српски
БОЖЕ ОТАЦА НАШИХ,
САЧУВАЈ И УКРЕПИ НАСЛЕДСТВО МОЈЕ
У ДРЖАВИ БИВШЕ ВЛАДАВИНЕ МОЈЕ
Молитва монаха Симеона (Немање) пред упокојење
Тројице Света - Боже наш, славим Те, и благосиљам Те, и молим Те и дочаравам Те, јер по трећи пут благослов дајем наследству мом!
Господе Сведржитељу, Боже отаца наших, Авраамов, Исааков, Јаковљев и семена праведног, сачувај их и укрепи у држави бивше владавине моје. И помоћ Пресвете Богородице, и моја молитва, ако и грешна, нека је са мојима од сада и довека. И заповед пређашњу дајем им: Имајте љу6ав међу собом/
А ко од њих одступи од онога што сам им наредио, гнев Божији да прогута њега и семе његово!
(1207)
Стефан Првовенчани
МИЛУЈ, СПАСЕ, ТВАР СВОЈУ
Молитва Стефана Немање
Свети Христови предстатељи и арханђели, пророци и апостоли, и мученици, и јерарси, и преподобни оци, и пустињаци, и ви монаси и преподобне девојке - излијте сви молитве своје пред Владиком свих, Господом нашим Исусом Христом, да ме не осуди на дан страшног и грозног испитивања, онога дана и часа, већ да ми милостив буде, тих и утешан, и да ми, ради молитава Пречисте своје Матере и ваших, свети, да да, пребродивши животну буру, дођем на тихо и истинито и неузбуркано пристаниште и видим светлост моју незалазну Господа и Спаса и Бога мога, цара Исуса Христа, који је у светињи хвала Израиљева. Јер пророк рече: На Тебе се надаше оци наши и не постидеше се, на Тебе се надаше и спасли су се.
Зато, о Господе, ни мене јадног, који се узда у милост Твоју, не остави, не одбаци онога који је сагрешио - помилуј, Спасе, створење Своје да, одбацивши лепоте овог света, за Тобом потече, хвалећи и славећи свето и незлобиво име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, и сада и увек, и у векове векова.
О МОЛИТВИ (О ПУТУ НЕПРЕСТАНЕ МОЛИТВЕ)
Човеково срце је средиште натприродног, природног и противприродног кретања. Све почиње од срца. Ако је човеково срце очишћено, он види Бога.
Међутим, на који начин ми можемо да видимо Бога? Има ли Бог људско обличје? Има ли људски лик? Не! Бог је невидљив, Бог је Дух. Он, међутим, може да завлада у људском срцу, кад оно постане сасуд способан да прими Бога. Да би човеково срце постало сасуд који је способан да прими Бога, мора најпре бити очишћено од нечистих помисли. Да би се срце очистило, у њега се мора унети одређени лек. Тај лек је молитва.
Тамо где ступи цар, непријатељ бива протеран. А када Христос или, боље речено, Његово свето Име ступи у срце, фаланге демона почињу да беже. Када је Христос чврсто устоличен у срцу, све Му се покорава. То је као када добар цар освоји земљу и буде устоличен у престоници. Он тада са својом армијом потчињава све побуњенике. Другим речима, он протерује непријатеље и умирује унутрашње нереде у земљи. Тада настаје мир. Цар седи на престолу и види да је све покорено и потчињено. Он се тада радује и наслађује, јер види да су се његов труд и борба окончали и да су донели послушање, мир и све жељене резултате.
Тако се дешава и са царством нашег срца. Оно у себи има непријатеље, оно има побуњенике; оно има помисли, има страсти и слабости, има буре и пометње, и све се то налази у људском срцу.
Да би се царство људског срца умирило и потчинило, Христос Цар мора да уђе са Својим пуковима, да га освоји и да протера непријатеља, тј. ђавола. Он мора да потчини сваки немир који потиче од страсти и слабости и да завлада као свемоћни цар. Стање које ће одатле проистећи Свети Оци називају "безмолвијем (исихијом) срца", и њиме тада непрекидно влада молитва, доносећи чистоту и безмолвије (исихију) срца. Постоји много путева молитве. Да бисмо достигли свој крајњи циљ, у почетку се морамо молити усмено.
Овај метод је неопходан јер се човеков ум налази у непрестаном кретању. Будући да се не креће у складу с природом а како би требало да чини, и будући да је често злоупотребљен због наше равнодушности, он лута целим светом и зауставља се на разноликим насладама. Понекад залази у плотске (телесне) помисли и ужива у њиховим сластима. Понекад залази у друге страсти, а понекад незаинтересовано лебди тамо-амо. Ма где да пође, ма где да се заустави, он налази неку врсту насладе.
Према томе, човек који има намеру да достигне циљ "непрестане молитве" (в.1. Сол. 5;17), мора сабрати свој расејани ум (нус), луталицу која залази у сваки пролаз, да би га (ум) уредио и устројио.
Међутим, да бисмо сабрали ум, морамо му понудити нешто слатко, јер он, као што смо рекли, налази задовољство и насладу у лутању тамо-амо. Понављам, морамо га привући нечим у чему налази задовољство. Из тог разлога, молитву на почетку морамо изговарати усмено.
Почетник, који се учи молитви Исусовој, мора започети тако што ће усмено изговарати: "Господе Исусе Христе, помилуј ме." Он мора уложити напор да свој ум одвуче од овоземаљских ствари. Звук који излази - звук његових речи привући ће ум да обрати пажњу на речи молитве. На тај начин, ум ће се мало-помало привикавати да буде сабран уместо расејан.
Разуме се да ће напор, пажња, намера и циљ којем непрестано тежимо помоћи да саберемо свој ум.
Кад будемо изговарали молитву на овај начин, она ће временом у нама почети да изазива извесну благодарност, извесну радост и мир, нешто духовно што раније нисмо поседовали. То ће, мало-помало, привући ум. Како усмена молитва буде напредовала и привлачила ум унутра, она ће почети да даје слободу уму да сам за себе изговара молитву, без учешћа уста. Другачије речено, почеће да доноси плод. Касније, кад ј? молитву будемо изговарали понекад устима а понекад умом, она ће почети да осваја душу.
Бавећи се молитвом, ум улази у срце, и човек се осећа као да стоји тамо и гледа како његово срце изговара молитву.
Да би се дошло до ове тачке, много помаже исправан метод изговарања молитве.
Када напустимо правилан и природан ритам удисања и издисања и када лагано удишемо и издишемо, у срце улази мање кисеоника. То ствара извесни бол, неку врсту стезања у срцу. Тај бол ће природно привући ум и учинити да он обрати пажњу на срце. Ово привлачење ума ка срцу довешће до њиховог сједињења. То је као да имате зубобољу: ум може да одлута, али he се због бола увек враћати зубу.
Кад се молитва изговара ритмично и уз контролисано дисање, ум ће се спустити тамо где се појавио бол и на тај начин ће се искључити расејаност. Кад се једном на овај начин искључи расејаност, ум ће наћи мировање. Он више неће имати разлога да лута, јер ће га бол сабирати.
Да би се ум сачувао од бекства, неопходно је контролисано дисање здружено са пажњом. На овај начин ћемо успети да искључимо расејаност која исисава срж молитве. Другим речима, расејаност чини изговарање молитве бескорисним.
Кад искључимо расејаност, уму ће бити знатно лакше да обрати пажњу на срце. Тако ћемо почети са спорим удисањем, сједињујући дисање са молитвом: "Господе Исусе Христе, помилуј ме!" Док удишемо, молитву можемо изговорити једном, двапут или трипут. Кад будемо издисали, са издисајем ћемо сјединити и молитву. Могли бисмо три пута изговорити молитву док издишемо и два пута док удишемо - онолико колико можемо. У сваком случају, на тај начин ћемо молитву изговарати ритмично са дисањем.
Дакле, добро је ако смо у стању да молитву изговарамо умно и уз контролисано дисање. Међутим, ако имамо тешкоћа јер нам кушач ствара проблеме, требало би да дишемо на уста и да лагано покрећемо језик, што је на почетку веома корисно.
Док удишемо кроз нос или на уста, требало би да изговарамо молитву и да нам ум буде у срцу. Требало би да ум обрати пажњу на срце, али да га при том не замишља. Требало би да се ум једноставно смести у предео срца. Не би требало да замишљамо срце; уколико га будемо замишљали, постепено he продрети прелест, и почећемо да се молимо уз маштања.
Не постоји опасност да се прелестимо молитвом ако је творимо без расејаности, без облика, простог ума, и без икаквог обличја или фигуре. Ум мора бити чист од било какве божанске или људске представе. Не смемо замишљати нити Христа, нити Пресвету Богородицу, нити било шта друго. Једино би требало да ум буде у срцу, у грудима, и нигде више. Требало би да се бринемо само о томе да он буде тамо. Истовремено, требало би да ум упоредо са дисањем изговара молитву, не замишљајући ништа друго. Требало би да срце твори молитву као машина, док би ум требало да прати речи молитве као обичан посматрач. То је непогрешиви пут молитве.
Када практикујемо овај метод, у почетку ћемо наићи на одређене тешкоће, али ћемо након тога пронаћи ширину, висину и дубину. Најпре ће доћи извесна радост помешана са болом. Затим ће постепено доћи радост, мир и спокојство. Кад ум једном осети насладу, више неће моћи да се одвоји од молитве у срцу. Ово стање ће се појавити, и више нећемо желети да се одвајамо од њега. Седећемо или стајати у углу, повијене главе, и сатима нећемо желети да се раздвајамо од оваквог стања. Можда ћемо седети тамо један, два, три, четири, пет или шест сати, приковани за једно место, без жеље да устанемо и да ум оде на неко друго место. Запазићемо да га враћамо једноставним повијањем главе чим пожели да оде на друго место. Другим речима, појављује се једна врста заточености у молитву.
Овај метод молитве је веома делотворан. Као прво, он ће донети нерасејану молитву. Донеће радост и мир. Истовремено, донеће јасноћу ума и сузе радоснице. Ум ће постати пријемчив за созерцања. Најзад, створиће апсолутно мировање срца. Човек ништа неће чути. Мислиће да се налази у Сахари. Истовремено, све брже ће изговарати молитву. Моћи ће да је изговара брзо, а моћи ће да је изговара и споро. Требало би да је изговарамо онако како ћемо удовољити својој души, онако како то душа у одређено време жели.
Дакле, рећи ћемо: "Господе... Исусе... Христе... помилуј... ме... Господе... Исусе...", а ум ће пратити молитву као што машиниста прати машину која ради. Кад више не будемо могли да удишемо, почећемо са лаганим издисањем: "Господе... Исусе... Христе... помилуј... ме... Господе... Исусе...", док не дођемо до краја. Тада ћемо поново удахнути, али не журно него лагано, благо, смирено, без журбе, "Господе Исусе Христе, помилуј ме."[1]
Касније ћете видети да ћете, и док радите, чим удахнете почети да изговарате: "Господе Исусе Христе, помилуј ме." Док будете издисали, поново ћете започети са изговарањем молитве.
Ум и срце ће сами по себи бити толико задовољни овим методом да ће ум, ма где да се налазите, са сваким удисајем почети да изговара молитву. Разуме се да нећете увек са сваким удисајем изговарати молитву по три пута, али ћете је у сваком случају изговорити бар једном. Касније ћете задобити ритам који је сличан ритму зналачки руковоћене машине, и видећете какве резултате доноси ова молитва. Она ће вас све више и више привлачити. Рећи ћете: "Сигурно је прошло петнаест минута", док су, у ствари, протекла два сата, толико човек не жели да удаљи ум од срца и од слушања молитве!
Коме је за то потребно појање, или нешто друго? Због тога ни Оцима у пустињи нису биле потребне такве ствари. Наравно, Црква је то одобрила. Мећутим, људи који су пронашли овај метод молитве, далеко узвишенији од уобичајене молитве, напуштају оно што је уобичајено и придржавају се суштине. Будући да смо изгубили суштину - можда стога што нисмо имали учитеље који би нам рекли како да се молимо или пак стога што нисмо имали мотива и жеље за тим - прихватили смо уобичајене молитве. Тако данашњи монаси служе вечерњу и остале службе, и ништа више осим тога. Исто тако, они раде и говоре да врше своју дужност. Међутим, они не врше своју дужност!
Свети Јован Милостиви је основао манастир и рекао: "Оци, ви имате духовне дужности, а ја ћу се побринути за храну, тако да се не морате бринути за вештаствено и услед тога бити лишени молитве. Ја ћу вас снабдевати оним што је неопходно, а ви се молите."
Игуман је одговорио: "Ваша светости, већ смо извршили своју дужност и служили први, трећи, шести и девети час, вечерњу, молебан и свету Литургију..."
"Ох", одговорио је он, "очигледно је да сте немарни! Шта сте радили током преосталог времена?"
Шта је свети Јован покушавао овим да каже? Он је говорио да нису испунили своју дужност јер се нису непрестано молили.
Када се пробудимо због бдења и након што изговоримо "Царе небески...", Трисвето, Педесети псалам и Вјерују (Символ вере), требало би да оборимо главу према врху груди, а затим да покушамо да ум одвојимо од свега и да га сместимо унутар груди, унутар срца. Док приклањамо главу, требало би да присилимо ум да уђе тамо. Кад једном тамо уђе, требало би да са удисајем покушамо да изговоримо: "Господе Исусе Христе, помилуј ме!". И увидећете! Разумљиво је да ће се на почетку појавити мање тешкоће, али ће мало истрајности и трпљења довести до жељеног исхода. Кад се срце једном распламса и наслади и када постане спретно у томе, ништа га више неће зауставити, макар човек и читаву ноћ преседео. Тада ће запазити да је време прошло и рећи ће: "Али, тек сам почео да се молим!" Од овог метода молитве видећете неизмерну корист.
С каквим циљем смо дошли овамо? Зар нисмо дошли да бисмо пронашли Бога? Зар нисмо дошли да бисмо пронашли Његову благодат? Зар нисмо дошли да бисмо пронашли мир? Зар нисмо дошли да бисмо се ослободили од страсти? Овом молитвом се све то може постићи. Молитва ће изазвати топлину и пламен унутар срца. Након што молитва породи овај пламен, пламен ће умножити молитву, итд. Кад се то једном догоди, помало ћете почети да увиђате да се слабости спаљују, да се помисли спаљују, да се страсти спаљују, а што ће се окончати чистотом срца. Тада ће доћи Отац, Син и Свети Дух, и начиниће Себи дом, обитавалиште у срцу.
Свети Оци кажу да се ум лако скрнави али да се лако и чисти. Срце се тешко чисти али се тешко и скрнави. Ум се лако оскрнави када његову пажњу привуче нешто зло. Срце, међутим, неће одмах постати причасно овом оскрнављењу. Кад срце створи добро духовно стање али га касније на неки начин изгуби и ум почне да се скрнави разним стварима, срце се неће лако променити, јер је претходно било преображено благодаћу, тако да зло напредује полако и уз тешкоће.
Дакле, молитва је неопходна да би срце од плотског, острашћеног и егоистичног преобликовала у бестрасно, тако да више не осећа страсти. Кад се средиште очисти, чисте се и зраци и периферија. Молитва ће удаљити очајање, безнађе, немар и лењост, јер ће створити нову одлучност, нову жудњу за новим борбама.
Када осетимо овај преображај у себи, тад ћемо разумети шта су плод и циљ молитве. Тад ћемо разумети да је Царство Небеско у нашем срцу: Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17;21).
Управо ту, у срцу, наћи ћемо скупоцени бисер, јер ћемо по срцу копати молитвом, удишући и издишући, и тежити да свој ум сачувамо пажљивим у срцу. Шта је тај бисер? То је благодат Светог Духа коју смо примили приликом крштења. Међутим, та благодат је била сахрањена или због нашег незнања или због нашег напредовања у страстима.
Други метод који нам може помоћи састоји се у томе да удахнемо и да затим следимо пут ваздуха кроз ноздрве, грло и плућа, све до срца. Ту би требало да застанемо, након што смо неколико пута удахнули. Ту би требало да задржимо ум: у срцу. У међувремену, требало би да удишемо полако, благо и смирено, а не убрзано. У почетку, ђаво ствара невоље и срце осећа извесну тешкоћу и друга негативна осећања. Међутим, те тешкоће ће постепено нестајати, и почеће да се испољава њена лепота. Тад више неће бити потребе за учитељем, јер ће нас учити сама молитва.
Видећете да ће ум и срце сами по себи аутоматски чезнути да се моле на овај начин, јер ће схватити да од тога имају корист већу од онога што сад можете и да замислите. Овде је све претворено у капитал - то нису новчићи, сребрњаци или нешто слично. Ово је истинско злато. Ако неко негде открије злато, зар неће отићи да га марљиво и похлепно сакупи?
Чудио сам се мом старцу. Имали смо посебне хоклице за молитву, које су била као праве столице али ниже од њих, док су наслони за руке били виши да би били удобнији. Сатима би седео и говорио: "Господе Исусе Христе, помилуј ме." Кад је божанска благодат дејствовала и кад је ум био чист, престајао би да изговара молитву и започео би да созерцава умом. Међутим, кад не би нашао созерцање и кад би његов ум почео да лута, поново би га враћао у срце и тако задобијао корист од молитве. Ha тај начин је задобијао корист од созерцања или од молитве, и тако проводио по седам, осам или девет часова.
Након што се будете молили и молили, имаћете утисак да сте тек започели. Шта су три или четири сата? Ако ум пожели да побегне, да се "одмота", биће повучен назад чим у срцу буде постојало нешто што ће га повлачити и привлачити. Мало-помало, човек који се бави овом молитвом почиње изнутра да се усавршава. Његово срце се све више и више очишћује и он касније задобија молитву срца. Тада достиже више нивое молитве. Ум са своје стране следи срце док изговара молитву. На том нивоу удисање и издисање молитве је непотребно. То је молитва срца.
Након што су се много година бавили молитвом, наши Свети Оци постепено су достизали ова узвишена стања. Бивали су однесени у созерцања и доживљавали иступљења, као апостол Павле: да ли у телу, да ли изван тела (в. 2. Кор. 12;2) и многи други светитељи. Човек не зна да ли се на небеса узноси телом или срцем, и зна само да га је виши ниво молитве узнео до созерцања.
Када је свети Григорије Синаит отишао до светог Максима Кафсокаливита којег је сматрао прелашћеним, упитао га је:
"Старче, реци ми да ли си задобио молитву?"
Одговорио му је: "Опрости ми оче, ја сам прелашћен. Имаш ли нешто за јело?"
Тада је свети Григорије рекао: "Волео бих да и ја имам твоју прелест" и поновио: "Да ли си задобио молитву?"
"Ето... баш зато сам и отишао у пустињу, да бих сачувао молитву", рекао је свети Максим.
"Јеси ли окусио плодове Светог Духа", наставио је свети Григорије да га испитује.
"Ех, те ствари су од Бога", одговорио је свети Максим.
"Куда одлази твој ум кад имаш молитву и кад дође божанска благодат?"
"Узноси се до божанских ствари. Одлази до Страшног суда, до раја, пакла, до Другог доласка. Бог га односи до небеског светла, до небеског стања."
Cвe ове ствари происходе из умне молитве. Без ње се ништа од овога неће догодити. Сада увиђамо колико овај метод молитве помаже човеку да задобије непрестану молитву. Онај ко на такав начин практикује молитву изговараће је док удише и издише чак и ако се бави рукоделањем, па чак и ако то не жели. Молитва ће се прилепити за његово дисање. Чим удахне, започеће да изговара молитву чак и ако то не жели, јер овај метод доводи до тако изврсних резултата.
Морамо почети са чежњом, са ревношћу, са топлином. Човек у почетку наилази на мање тешкоће, али пут ће се отворити и онда нико неће моћи да га заустави. Нека након тога други говоре шта год желе - његова душа је почела да се наслађује и више нико не може да га заустави. Тада ћете видети да налазите благодат, избављење од страсти и, посебно, избављење од нечистих помисли. Наћи ћете велику утеху. Оне (нечисте помисли) ће се временом удаљити. Посредством молитве, оне ће бити избрисане из ума и срцу ће бити сасвим добро. Срце ће се уподобити срцу детета које не осећа страсти. Оно ће све посматрати природно.
Будући да смо стекли навику да са удисањем и издисањем изговарамо молитву, у почетку ми се готово дешавало да изговорим "Господе Исусе Христе..." уместо речи богослужења. То је било повезано са дисањем, и молитва се прилепила за њега. Човек се на то привикава у тој мери да га више ништа не може навести да га напусти, толико молитва осваја човека, наравно, сагласно делању које је уложио. У почетку, биће у стању да је изговара само током кратког временског периода, сутрадан нешто дуже, а затим ће је изговарати непрестано.
Док смо били на Светој Гори и док је наш старац био жив, молитву смо изговарали два, три, четири или пет сати, удишући и издишући. Наравно, кад би нас сан савладао излазили бисмо напоље и наглас изговарали молитву како бисмо се, да тако кажем, боље "опустили". Међутим, ако не би био у питању сан, остајали смо унутра по читаву ноћ.
Свети Григорије Палама каже да, изговарајући молитву са сваким удисајем, понекад осетимо како благи миомирис излази из ноздрва. И заиста, то се дешава. Посредством молитве, створиће се мирисни ваздух који није ништа друго до плод молитве. Док смо били почетници и док смо молитву изговарали на овај начин, било је толико благоухања да је све одисало слатким миомирисом - наше браде, на пример, па ce чак и од наших груди ширио тај миомирис. Ваздух који смо удисали и издисали био је миомирисан, тако да сам размишљао: "Каква је то молитва?" То је Име Христово! А шта Име Христово не садржи у себи? Именом Христовим посвећују се свети Дарови; Именом Христовим врши се крштење, долази Свети Дух, светитељи васкрсавају мртве. Именом Христовим се све извршава.
Један од трезвеноумних Отаца каже да, када се душа разлучује од човека који је задобио молитву, демони нису у стању да остану у његовој близини, јер се душа разлучује уз ту молитву. Име Христово је његово оружје. Његова душа је заштићена оклопом ове молитве. Како онда демони могу да му приступе? Таква је корист од те молитве.
Због тога је и ангео, који је поучавао светог Пахомија, рекао: "Многи учени људи напустили су своју науку и своје научне радове, бавили се молитвом и задобили светост." Поред тога, пустиножитељка Фотини[2] је записала да су службе сличне дневној заради: ако сте радили, бићете плаћени и купићете храну. Ако нисте радили, ништа нећете ни добити. Тако се дешава са уобичајеним црквеним молитвама. Међутим, непрестана умна (ноетичка) молитва не даје вам само дневну плату него ствара велико духовно богатство које можете уложити у банку и обогатити се.
Уз ову молитву, човек седи и ослушкује рад сопственог срца. Такав поступак је врло делотворан! Као што машина, кад се једном покрене, даље ради сама од себе, тако се дешава и са човеком који је узнапредовао у науци молитве. У прошлости се машинама управљало ручно и захтевале су много напора; мећутим, кад су једном постале аутоматске и електричне, делотворније су и захтевају мање напора. Исто се дешава и са молитвом. У почетку је потребно уложити напор да би се молитва ускладила са дисањем. Међутим, након тога ово дело постаје аутоматско, и ум је руководи као што машиниста управља мотором.
Молитви ће помоћи безмолвије, али не и самоувереност или гордост. Гордост је веома велика препрека за молитву.
Када се молите и кад осетите да се у уму налазе горде помисли, одмах почните да осућујете саме себе, како гордост ни најмање не би подигла своју ружну главу. Човек ни о чему не би требало да мисли док се моли; напротив, требало би да ^99 покуша да се само моли са страхом. Уколико молитву више украсимо љубављу, смирењем и страхом Божијим, утолико ћемо више напредовати. Ако то практично примените, и сами ћете то увидети.
Као што у посластичарници налазимо чоколаде, пецива и остале слаткише, тако и у духовној посластичарници човек налази мноштво духовних слаткиша, и узећемо оно што нам пекар понуди. Ми ћемо извршити своју дужност, како бисмо устројили своју молитву и смирили се, а остало је Божија ствар. Ми ћемо извршити све што је прописано, али је Бог Онај који молитви даје суштину. Уколико се смиреније молимо, утолико ћемо већу корист задобити. Ипак, најважније је да ум пази на речи молитве, и да нипошто не мисли ни на шта друго. То је срж читавог питања. Немогуће је да буде прелашћен човек који се моли на овај начин.
Од сада ћемо се молити на овај начин. Овај метод ће бити наше молитвено правило, јер ће нам у великој мери помоћи да увидимо своје страсти и своје погрешке. Сав тај напор помоћи ће нам да саберемо свој ум. Светлост и кретање унаоколо стварају пометњу у уму. Међутим, кад човек остане на једном месту, било да седи, стоји или клечи, ум не бива пометен. Овај метод садржи у себи много тога и ако будете радили на њему и сами ћете то увидети, и открићете велике ствари.
Постојао је један ходочасник који је био посвећен у умну молитву. Будући да је имао много созерцања, самоодрицања и безбрижности и да није био везан породицом, послом или нечим другим, непрестано је изговарао молитву и осећао велику љубав према Христу. Другим речима, у души је истински поседовао богочежњивост (божански ерос). Имао је велику жељу да оде на пресвети Христов Гроб. На неки начин, сматрао је да ће се тамо наситити љубављу према драгом, највољенијем Христу. Отишао је, дакле, до Јерусалима и Гроба Христовог и ушао унутра да би се поклонио. Извесно је да је осећао снажан духовни ерос (богочежњивост). Размишљао је да је овде био сахрањен Онај којег је толико љубио - Исус Христос, да је ту Његов празан Гроб, итд. Док се поклањао светом Гробу, управо ту, на Гробу, испустио је душу! Видевши шта се догодило, остали су рекли: "Погледајмо шта је било скривено у срцу овог човека!" Извршили су аутопсију и били запрепашћени, јер је унутар његовог срца било записано: "Исусе, слатка љубави моја!"[3]
Увиђате ли колико је молитва овог човека учинила богатим? Колико га је обогатила божанском љубављу? Помислите само где се нашао после смрти! Сигурно је да су ангели примили његову душу, овенчану блистањем, и однели је пред престо Христов.
Човек може задобити бестрашће једино посредством умне молитве. Бестрашће се не може задобити нити многим читањем, нити многим појањем, нити на било који други начин. Онај ко се овако моли сам ће научити да презире празнословље и самоувереност, како не би изгубио оно стање у које доспева посредством молитве.
Молим се да вам Бог подари осећање ове молитве. Када дође благодат, практично ћете открити ове ствари и разумећете оно што вам сада говорим.
СТАРАЦ ЈЕФРЕМ (ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ)
ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)
О БОЖАНСТВЕНОЈ ЛИТУРГИЈИ И БОЖАНСТВЕНОМ ПРИЧЕШЋУ
Све нам је предато. Која нам ствар недостаје, било да је телесна или духовна, пропадљива или непропадљива? Ниједна. Ако нам свакодневно даје Своје обожено, свето Тело и Крв, шта је од тога узвишеније? Наравно, ништа. У каквим је тајинствима Бог удостојио човека да служи, иако је начињен од земље! О, небеска, непроцењива љубави! Једна кап ове божанске љубави превазилази сваку телесну, световну љубав под сунцем!
2. У Малом скиту свете Ане живео је извесни јеромонах Сава, чувени папа-Сава, како су га звали. Био је духовни отац о. Јоакима Специериса, као и руске царице Катарине. Свакога дана је служио Литургију. Био је богоносац, прозорљив и учитељ умне молитве.
Једном су га неки људи упитали: "Шта вас наводи да на проскомидији помињете толико имена?" Одговорио је: "Кад сам био млађи, позвали смо епископа да посвети цркву изнад светог манастира Дионисијата." Овде је отац Сава најпре почео да се бави исихазмом, заједно са још једним чувеним духовним оцем, папа-Иларионом, који је био његов старац. "Након освећења, епископ се обратио мом старцу: 'Могу ли да дам оцу Сави нека имена која ће помињати током четрдесет дана, будући да он свакодневно служи Литургију?' Мој старац му је одговорио: 'Дајте му онолико имена колико желите.' Епископ ми је дао шездесет два имена. Кад сам одслужио тридесет девет Литургија и припремао се да одслужим и четрдесету, наслонио сам се на певницу и очекивао долазак мог старца. Заспао сам, а у сну сам видео да носим свештеничку одежду и да стојим пред светим олтаром. На олтару је био свети дискос за Литургију, и свети путир препун Крви Христове. Тада сам видео да долази отац Стефан и да узима сунђер и папир са проскомидије, да прилази светом олтару и да ставља папир поред светог дискоса. Затим је натопио сунђер светом Крвљу Христовом и једно име је било избрисано. Натопио га је поново, и било је избрисано и друго име. Наставио је то да чини све док сва имена нису била избрисана и папир остао потпуно чист. Тад сам се пробудио, а ускоро је дошао и мој старац. Одмах сам му испричао шта сам видео. Старац ми је казао: 'Зар ти нисам рекао да не верујеш у снове?' Након Литургије, старац је додао: 'Ниси ти заслужио да им се опросте греси. Греси су им опроштени силом Крви Христове.' То је разлог због којег помињем сва та имена."
3. Неизмерна је корист од свете Литургије, од помињања имена упокојених, итд. Наравно, ово користи само онима који су се покајали, који су показивали знаке неких врлина али услед немара, небриге и одуговлачења нису имали времена да замесе хлеб врлина. Кроз обиље Божијег милосрђа, црквене молитве, молитве појединаца, милостиња, човекољубива дела, итд., допуњују недостатке таквих људи.
Свети Кирил Јерусалимски каже да од сваке Литургије огромну корист имају сви који су поменути и за које се посредује.
Новојављена светитељка Фотини, монахиња из Мале Азије, у једном од многих иступљења своје душе видела је човека који је личио на свештеника и који јој је рекао: "Кћери моја, дај своја имена свештенику, а дај му и новац за његов труд да их помене, јер ће душе упокојених од тога имати велику корист! Потруди се да не заборавиш да даш имена свештенику!"
4. Највеће милосрђе, највеће добро, које ће више него било шта друго утешити душу која се нашла на другом свету, јесте жртвовање божанског Агнеца (Јагњета) на светом олтару током свете Литургије.
У Старом завету пише да су крв јараца и јунаца и пепео јунице чистили грешнике који су преступили закон. Колико ће нас више, каже апостол Павле, Крв Христова очистити од сваког греха (в. Јевр. 9;13-14)!
Ова корист је неизмерна зато што је пренепорочни Агнец (Јагње) жртвован да би људе очистио од грехова и да би их ослободио разних окова робовања страстима.
5. И као што Mojcej подиже змију у пустињи, тако треба да се подигне Cин Човечији (Јн. 3;14). И као што су се сви које су уједале змије исцељивали погледавши на усправљену бакарну змију, тако ће и сваки хришћанин, који верује у Христа и хита Његовим живоносним ранама једући Његово Тело и пијући Његову свесвету Крв, бити исцељен од уједа духовне змије греха. Овом најсветијом храном даје му се живот за васпостављање у новој твари, односно у новом животу сагласном Његовим светим заповестима.
О, колико је за нас од суштинског значаја и користи да на сваки начин приступимо овој небеској гозби, коју нам обезбећује натприродно тајинство светог олтара! Поред њега невидљиво стоје ангели. Свештеник, који је у том тренутку почаствован више и од ангела, са највећим страхопоштовањем жртвује пренепорочног Агнеца. Ангели саслужују, а верни приступају да би јели и пили Тело и Крв Христову. "Причестите се Телом Христовим, окусите извор живота", да бисте живели у Христу и да не бисте умрли у греху.
Према томе, нека човек испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије, према речима божанског апостола, јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије... Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени. А кад нам суди Господ, кара нас... (в. 1. Кор. 11 ;28-32).
Кад неко жели да се представи цару, он се данима припрема за то, односно чини свеобухватне припреме везане за очишћење, говор, приступ, понашање итд, како би изазвао цареву благонаклоност и тако добио оно што тражи. Сагласно неупоредивој разлици измећу два цара, сваки хришћанин се мора припремити за свето Причешће, како би задобио милост и опроштај.
Да би постигли оно што желе, они који приступају земаљским царевима често се украшавају лукавством, ласкањем и извештаченошћу. Напротив, светост, смирен дух и душевна простота, који су много драгоценији од пропадљивог злата, морају красити верног хришћанина који приступа Цару над царевима, јер Он гледа на унутрашњег човека.
Припремимо се и ми очишћењем разума и, тежећи да умртвимо своја чувства за страсти, заједно са светим апостолима ступимо на Тајну вечеру у чистоти, причестимо се нашим слатким Исусом, да би у нама обитавао у бесконачне векове векова. Амин. Нека буде.
6. Требало би да у Цркви стојите са страхом и побожношћу, јер је тамо невидљиво присутан Сам Христос, заједно са светим ангелима. Пажљиве и побожне Он испуњава благодаћу и благословима, док непажљиве осуђује као недостојне.
Потруди се да се причешћујеш што је могуће чешће. Имаш моје разрешење да то слободно учиниш, јер је свето Причешће непроцењива помоћ за оне који се боре против греха.
7. Требало би да божанственом тајинству приступиш са великим умилењем, скрушеношћу и свешћу о својим греховима. Велика је милост Бога који снисходи да би ступио у тебе, не одвраћајући се због мноштва твојих грехова. Напротив, услед Своје безграничне љубави и благонаклоности Он долази да би те посветио и удостојио да постанеш Његово чедо и санаследник Његовог Царства.
8. Недостојно служим Литургију мом Богу. Ова служба је света и страшна. Свакога дана жртвујем Агнеца (Јагње) Божијег, као жртву угодну Богу, пренепорочног пренепорочном Оцу и Богу, да би био милостив према нама у свему чиме жалостимо Њега, најбољег Бога који је због нас жртвовао Свог Сина. О, мој Боже, Твог љубљеног Сина због нас! Ко смо ми да бисмо заслужили тако узвишену Жртву? Као непријатељи помирили смо се са Богом кроз смрт Сина Његова (Рим. 5;10).
Лик блудног сина који је потрошио богатство свога оца, јасно нам показује зашто је умро Христос.
Грех првостворених био је почетак и корен свих жалосних догађаја који су се све до данас одиграли и који ће се збивати све до последњег дана. Та једна непослушност, као семе у Евиној утроби, родила је и пренела телесну и духовну смрт на читав људски род који је од ње потекао. Како је убога Ева могла и да замисли да ћe комадић воћке створити такву катастрофу и паклену казну да ће Пресвета Тројица бити приморана да пошаље једно Лице живоначалне Тројице у свет, да би од творевине Својих руку, од човека, претрпео шамаре, ударце, бичевање, пљување и све врсте понижења и у знак проклетства био обешен на Крст: Проклет сваки који виси на дрвету (Гал. 3;13).
На свакој божанственој Литургији, поново оживљавамо страдање на Крсту и живоносно Васкрсење нашег Исуса, нашег слатког избављења и светлости наших помрачених душа, којим се искупљује свака грешна душа. Ако су у старом закону, у сенци будућих ствари, крв бикова и јарчева и пепео јунице чистили преступнике, колико ће нас више свесвета Крв Исусова, којом се причешћујемо на светим олтарима светих православних цркава, очистити од сваког греха и загрејати наше душе богочежњивошћу за нашим најслађим Исусом!
Љубав се рађа из разумевања. Ако не разумемо и не осетимо шта нам је Бог дао, а посебно свакоме од нас, ако не схватимо ко смо били због својих грехова када је Бог учинио то велико милосрдно дело, укратко, ако не познамо Њега и саме себе, нећемо привезати своје душе за страх Божији, и нећемо се наслаћивати лепотом богочежњивости.
Да би подстакао хришћане на већу љубав и благодарност, апостол Павле каже: Какав, дакле, плод имадосте тада од онога (идолопоклонства) чега се сада стидите... јер је плата за грех смрт (Рим. 6;21,23).
Да нас Бог није призвао да следимо Његов свети пут самопознања и да будемо свесни свог претходног грешног живота, и да је недостајало божанско просветљење, никада не бисмо угледали пут светлости и истине. Он је све нас призвао - неке још од детињства, неке у средњим годинама, а неке у старости. Он је све нас прихватио као квочка која под крила сакупља своје пилиће да би нас учинио причасницима Свог божанског Царства. Ни од чега се није одвратио: нити од чирева, нити од рана, нити од болести, нити од наказних црта наших душа. Примио нас је као отац и нахранио као мајка, а као бесребрени врач исцелио нас је и обукао у првобитну одежду усиновљења и благодати, превиђајући да смо сви ми због својих грехова Његови велики дужници. Према томе, дугујемо Му бесконачну љубав и поклоњење. Нека љубав обитава у срцима као живи источник из којег ће извирати бујице воде, потоци богочежњивости. Не, дакле, као древни Израиљ који Га је поштовао само устима док су им срца била далеко од Христа, него као живи огањ, говорећи: "Доћи Оцу!"
Као што се атлете проверавају у арени и на бојном пољу, тако се и хришћани у арени духовне борбе искушавају да ли уистину љубе Бога. Поклонике Христове карактеришу трпљење у борби против различитих грехова и храброст у јуришу за примену божанских заповести.
Не жалостимо преступом, гунђањем, непослушношћу и разним видовима греха Онога који нам је показао безграничну љубав и благонаклоност него, као благодарне слуге, похитајмо да дамо починак Његовом састрадалном срцу, да би се и Он утешио, према речима Псалмопојца: Од слугу Својих утешиће се (Пс. 134;14)[1]
СТАРАЦ ЈЕФРЕМ (ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ)
ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)
О ИСПОВЕСТИ И ДУХОВНОМ ОБРАЧУНУ
Кад змија напусти своје легло, она жури да се негде сакрије, јер предосећа да би могла бити ударена. Исто се дешава и са демонском помишљу, која је слична змији отровници. Кад таква помисао изађе из човекових уста, она се развејава и ишчезава, јер исповест значи смирење. Сатана не може да поднесе чак ни мирис смирења, и зар је онда могуће да она остане и након искрене и истинске исповести?
Чедо моје, желим ти добар почетак и опрезно напредовање. Немој се стидети преда мном. Не посматрај ме као човека него као представника Божијег. Реци ми све, чак и ако си имао неку рђаву помисао везану за мене. Ја сам опитан у погледу демонских утицаја и знам како се ђаво бори са човеком. Знам да духовна чеда имају једноставна (проста) срца. Уколико у њих уђе нечиста помисао, онда се то догађа услед ђаволске злобе и егоизма тог духовног чеда које је допустило да падне и да се појави таква помисао о његовом старцу. То значи да ово духовно чедо мора имати више смирења.
Према томе, не јадикуј. Ја ћу се увек радовати кад са мном разговараш слободно и искрено, јер без искрене исповести не може бити духовног напретка.
2. Чедо моје, буди без бриге. Ја сам узео твоје бреме и само те молим да безмолвствујеш. Твоје речи могу бити написане на папир, али ја осећам силу, значење и суштину онога о чему пишеш, и продирем у дух твојих речи. Молим те да од сада безмолвствујеш. Све ти је опроштено након што си се исповедио. Сатана је разумео твој карактер и тиранише те, иако се ништа озбиљно није догодило. Све што си написао, односно помисли које те муче, само је вештина лукавога који жели да очајаваш, да тугујеш и сл. Све што се десило баци у морску дубину и зацртај нови правац у свом животу.
Ако будеш размишљао на исти начин, знај да ћеш постати подсмех демонима. Преклињем те да ми будеш послушан. Након твоје исповести све ти је опроштено и нека прошлост заиста буде прошлост. Немој гребати рану која је толико болела. Нека те не обмањује помисао да је то твоја грешка. Да га ниси одвео код лекара и сл. онда би такве помисли оправдано ратовале с тобом. Међутим, како ствари сада стоје, ти си извршио своју дужност. Бог је желео да га узме из разлога који су познати једино Његовој бесконачној мудрости, а ти мислиш да си га убио! Буди опрезан са том помишљу, јер би могла да постави клопку у твом срцу. То је ђаволско лукавство којим он жели да ти нашкоди, будући да зна како то да учини. Он је посредством очајања повукао небројено мноштво људи у паклене дубине.
Кад се нешто догоди и ђаво види да то узнемирује човека, његова вештина се састоји у томе да увећа мноштво помисли које су тобоже оправдане, да би на тај начин завео убогог човека у олују и ту га удавио. Како каже изрека, лисица воли пометњу. Када пак олуја прође, човек види да је био у опасности да се удави у чаши воде!
3. Буди смирен и убудуће се редовно исповедај. У исповести је садржано најсветије смирење, без којега се нико не може спасти. Ђаво се силно радује када успе да убеди човека да овај сакрије демонске помисли. То се дешава стога што на тај начин постиже свој унапред постављени, душегубни циљ.
4. Исповедај се често, побожно и чисте савести. Чувајмо духовне заповести. Непрестано се молимо. Сећајмо се смрти и нека нас свесилни Бог удостоји да у другом животу будемо у Његовој близини, да бисмо се са свима светима радовали у тријумфујућој Цркви.
5. Писао сам ти о савести. Потребно је да будемо опрезни и да не учинимо ништа због чега би нас она прекоревала и осуђивала.
Имај на уму да Бог све види и да ништа није скривено од Његових очију. Како онда можеш да лажеш пред Богом? Зар не знаш да је лаж од ђавола и да ће она, ако не будемо опрезни, најпре постати обичај, затим навика и на крају страст? Зар не знаш да лажљивци неће наследити Царство Божије?
Плаши се Бога. Богу нису угодна вештаствена приношења ако при том занемариш унутрашњу ревност срца. Ово је требало чинити, а оно не остављати (Мт. 23;23).
Побрини се за своју савест, јер нам је смртни час непознат. Ако свом поверенику, односно својој савести не исплатимо све што јој дугујемо, она ће нас одлучно осудити и ништа неће прећутати. Тада ће, авај, наша уста бити запечаћена, и нећемо имати никакво оправдање.
6. Сваке ноћи размотри како је протекао дан, а ујутро се присети како је протекла ноћ, док не сазнаш какав је обрачун за твоју душу. Ако запазиш губитак, покушај да га надокнадиш пажњом и присиљавањем, а ако пак видиш добитак, заблагодари Богу, свом невидљивом помоћнику.
Не дозволи да те савест дуго мучи него пожури да јој даш оно што тражи, да те не би одвела код судије и у тамницу (в. Мт. 5;25). Да ли твоја савест жели да више ревнујеш на свом молитвеном правилу и на молитви? То ћеш јој и дати и, гле, бићеш избављен од одласка код судије. Немој гушити спасоносни глас своје савести тако што ћеш га занемарити, јер ћеш касније бескорисно жалити.
7. Обрати пажњу да будеш искрен и у својим делима и у својим речима, а посебно на исповести, јер Бог испитује срца и утробе (Пс. 7;9) и ништа није затамњено пред погледом Његовог недреманог ока.
Плашите се Бога. Бог се не да обмањивати (Гал. 6;7), не може се преварити, и оштро кажњава ако види неискреност. Према томе, будите опрезни. Кад сте непослушни и кад прикривате своја сагрешења, супротставите се тиме што ћете то отворено признати током исповести. Не допустите да вас надвлада егоизам, који ће учинити да прикривате истину и да останете непоправљени и острашћени.
Будите опрезни; време пролази, протиче, и смрт долази у онај час кад је не очекујемо. На тај начин одлазимо неспремни и нечисте савести, која ће нас осудити на страшном суду Божијем.
Поправите се у свему уколико желите да видите добре дане бестрашћа и мира.
СТАРАЦ ЈЕФРЕМ (ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ)
ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)
O ГРЕХУ, ПОКАЈАЊУ, ПЛАЧУ ПО БОГУ И СУЗАМА
2. Након што се Јуда Издајник посветио Господу и постао причасник Његове благодати, творио је чуда заједно са осталим апостолима, али је на крају потонуо.
Међутим, починак у спокојној луци вечног блаженства подарен је разбојнику који је чинио безбожна, рђава и неморална дела, али је завапио за милост.
Народ јеврејски, који је добио обећање од Бога и од Њега био називан изабраним, задобијеним и светим (в. 1. Петр. 2;9) био је ослепљен и заувек је изгубио Бога.
С друге стране, варварски народи који су по својим делима били слични блудници, примили су еванђеље и наследили оно што је Израиљ одбио: Бога.
Према томе, нека је далеко од вас очајање и безнађе! Ма колико да смо грешни, увек би требало да очи своје душе окренемо ка Богу и да му поверимо саме себе, као што слуге поверавају живот рукама својих господара. На тај начин, увек управљајмо наше очи на Господа, верујући у Његову милост док се не смилује на нас (в. Пс. 123;2).
3. Човеков пад у телесну смрт, као и последице изгона и нашег отуђења од нашег благог Небеског Оца, довеле су до закона греха који се супротставља закону Божијем (в. Рим. 7;23).
Човек је од малена потчињен закону греха као наклоности, призиву и лукавству (в. Пост. 8;21).
Та наклоност према злу, као прародитељско наслеђе и знак, плод и остатак древног раздвајања од извора среће, природно је задобила велике размере у људској природи и привукла је ка лукавству. Природно је да су за децу Адама и Еве отуда уследили жалосни догађаји.
Васпостављање древног усиновљења посредством крсне смрти Господа Исуса водило је вечном спасењу. То, међутим, није уклонило закон греха који је постојао у човеку. То не значи да Бог то није могао да учини - јер и једна једина кап страшне и свете крви Исусове може све да преобрази - него да му је Он промислитељски ("по икономији") допустио да сапостоји у људској природи, како његовим посредством не би само васпитавао човека, него и зато да би се кроз њега испољиле намере сваког појединца.
Свето писмо каже да Бог није допустио Исусу, сину Навиновом, да уништи све околне идолопоклоничке народе и да је неке оставио како би посредством њих научио синове Израиљеве вештини ратовања (в. Ис. Нав. 17;13).
Када овај закон греха не наиђе на храброг противника, односно на човека добрих намера који као своје оружје има божанске заповести и наредбе, надјачаће и заробити духовног борца. Одузеће му божанско оружје, а затим га повући ка грешном животу.
Из свега овога и многих других ствари изводимо истинит закључак да су све несреће у човековом животу последице његовог пада из првобитне бесмртности у смртност. Осим тога, видимо да спасоносна жртва Богочовека Исуса промислитељски није уклонила закон греха који постоји у човеку - да би га њиме поучила, али и због многих других спасоносних разлога - како би га помоћу овог закона учинила мудрим наследником вечних добара Божијих.
4. Како те нађем, тако ћу ти и судити (в. Јез. 33;20). Да, то је вредност једногтренутка! Да ли ће те затећи у покајању? Да ли ће те сусрести док се исповедаш? Да ли ће те сустићи док говориш Оче, сагреших небу и Теби (Лк. 15;18)? Да ли ће ти прићи док проливаш сузе истинског покајања и самопрекоревања? Да, Бог ће одлуку донети у једном тренутку: Веран је Господ у речима Својим (Пс. 144;13 по Септуагинти).
Ако те пак нађе у нечему другом, о човече, отвориће се очи твоје душе и видећеш шта си изгубио, али каква ће тада корист бити од тога? Ако Бог осуди човека, покајање је бескорисно. Када се заврши "вашар" овог живота, узалудна ће бити многоглагољивост! Тада је све свршено!
О, како је то велико тајинство! О, Боже мој, мој слатки Исусе, отвори очи моје душе да бих сасвим јасно могао да видим велико тајинство мог вечног спасења, да бих уз помоћ Твоје благодати припремио попутнину и да се не бих бескорисно кајао на самом крају свог живота. Као што видиш, ја баш ништа не чиним и потпуно сам губав од страсти. Подари ми сузе и савршено покајање пре него што дође задњи час, када ћу зачути Твој глас: Нареди за своју кућу, јер ћеш умрети и нећеш бити жив (Ис. 38;1).
5. Покајање је бесконачно. Уз помоћ благодати Божије, човек може усавршавати све своје врлине, али се нико не може савршено покајати. Покајање нам је потребно до последњег даха, јер и за трен ока можемо сагрешити.
О, како је добар Бог! Праведно ћемо бити кажњени и ја и остали грешници, јер смо превидели бесконачно милосрђе небеског Оца. Иако као људи грешимо, неодлучни смо да признамо: "Сагреших!" Како то и можемо да кажемо кад смо сви ми, а најпре ја сам, заборавни, лењи и горди? Све су то велике препреке на путу ка смирењу! Христос нам је Својим Крстом показао тај пут али ми, на нашу велику жалост, не обраћамо пажњу на то.
Време протиче, године пролазе, и ми се све више приближавамо вечности. Ми то видимо, а ипак нас везује духовна обамрлост док не будемо, а ја пре свих осталих, бачени у пакао.
Боже мој, који си човечанство избавио од робовања непријатељу, избави и нас од будуће осуде! Ти ћеш судити свету и свакоме ћеш дати према делима његовим.
Нека твојим молитвама и моја убога душа нађе милост кад јој се буде судило. Плашим се да сусретнем страшног Судију, јер ме прекорева моја савест.
6. Послушање, одсецање самовоље, самоосуђивање и трпљење уопште, представљају темеље душе, док топлину и ревност подржавају сузе. Ако желиш да будеш усрдан до краја живота, непрестано ревнуј на сузама. Ако имаш такве сузе, немој страховати, јер ћеш сачувати жар чежње за спасењем.
Природно је да вода угаси ватру. Међутим, знамо да вода Божија која истиче из очију покајника не распламсава вештаствену него божанствену ватру која спаљује непријатељски коров.
7. Буди далеко од греха и настој да очуваш своју чистоту. Моли се смиреног духа и скрушеног срца. Одагнај сваку злу помисао која покуша да те оскрнави и призови Исуса Христа који ће ти одмах притећи у помоћ.
Све се дешава због љубави Божије, да бисмо се васпитали и научили премудрости Божијој, да би се постидео кушач и прославио Бог.
Никад не губи наду. Никад не буди обесхрабрен. Никад немој губити трпљење него све претрпи љубави Христове ради, јер је Он ради нас претрпео крсну смрт. Ругали су му се и сматрали га ђавоиманим, а Он је претрпео још много тога ради нашег спасења.
Сећај се смрти. Сећај је се у свему, јер ће то смирити (унизити, скрушити) срце и изазвати плач по Богу, умилење и сузе. Након тога, у души ће се појавити мир и спокојство, и она ће се наћи у другом, блаженом свету.
8. Искрено се покајмо. Исповедимо се искрено и исцрпно. Непрестано размишљајмо о суду Божијем и Његовим одлукама и говоримо: "Питам се хоћу ли се спасти или ћу се суочити са пакленим мукама?" Сад је време да пролијемо сузе покајања и то непрестано треба да чинимо. О, колико би требало да размишљамо о томе да ли је наша душа бела и чиста! Ми је морамо очистити, иначе нећемо бити у стању да станемо пред Христа онакви какви смо сада.
* * * * *
Размишљање о смрти не би требало да нас удаљи од уобичајеног правила нашег монашког живота.
9. Колико је драгоцено време садашњег живота! Свакиминут има велику вредност, јер током једног минута можеморазмишљати о мноштву ствари, било добрих, било рћавих. Једна побожна помисао може нас уздићи до неба, док нас једнађаволска помисао може бацити у пакао. Видиш ли колико једрагоцен сваки минут садашњег живота! Ми, на жалост, неразмишљамо о томе, тако да нам бескорисно пролазе минути,дани и године. Да ли само бескорисно? Колико смо штете претрпели сви ми, а најпре ја сам, а да то нисмо ни приметили!Схватићемо то једног дана, кад се наша душа буде припремала да напусти тело. На жалост, тада ће бити касно, јер вишенеће бити времена за поправљање! То морамо схватити сад,док још можемо да поставимо почетак. Искористимо драгоцено време садашњег живота! Уистину је блажен онај ко присили себе и постави почетак, јер ће једног дана бити духовно богат.
Никад није касно, јер Господ чека да се свако од нас пробуди да би га упослио. Он чека до једанаестог часа (в. Мт. 20;6) и на све начине покушава да нас пробуди.
Молим се да се сви ми пробудимо, да запалимо своје лампе и да будног ока стрпљиво сачекамо долазак Господњи, да бисмо ушли у лучезарну ложницу вечног блаженства, на свечаност блиставих ангела. Са њима ћемо појати васкрсне химне, које ће нас узносити из созерцања у созерцање и у божанско усхођење! Тада, о, тада ћемо у потпуности разумети колико је значајно да у свему присиљавамо саме себе, да су наши старци били у праву што су нас подстицали и жалостили, јер ћемо рећи: "Гле, шта сада видимо!" Тада ће наша благодарност Богу бити бесконачна. Тада ћемо уистину приносити благодарења која ће бити достојна Бога!
10. Не губимо узалуд своје време. Царство Небеско припада подвижницима (в. Мт. 11;12). Сећајте се исхода душе, последњег часа и тренутка овог тешког раздвајања. Не заборављајмо да демони траже да у том последњем часу зграбе наше убоге душе и да их одведу у Ад.
О, каква жалост! Какав душевни бол! Како душа тада уздише! О, како је незавидан положај у којем се она тада налази! Колико ће пута човек обећати Богу да ће се променити, да ће доживотно поћи путем покајања и одрицања!
Сви ћемо стићи до тог часа, сусрешћемо се са свим овим и са још много тога. Ми ћемо тада још ревносније обећати да ћемо кренути путем покајања и духовне борбе. Замислимо да се то већ догодило и да је Бог чуо нашу молбу. Шта нам је онда преостало да учинимо? Да истинским покајањем испунимо своје обећање и да се боримо да поправимо своју душу. Гле, ово је право време за покајање и борбу! Мало-помало, скраћује се време нашег живота и ми се, и не схватајући то, приближавамо крају и гробу!
Чекају нас Суд и Судија, исто као и читаве књиге у којима су записана дела свакога од нас. Ко може то да избегне? Нико. Сви ћемо стати пред престо Христов обнажени и откривени (Јевр. 4;13) да би свако од нас поднео обрачун за учињена дела, речи и помисли. Даноноћно размишљајмо о овоме и многим сличним стварима, да бисмо своје душе повели ка плачу по Богу и сузама!
11. Као клопка која је прикривена одговарајућим насладама, грех се као нешто слатко и угодно лукаво прикрада до језика да би напао душу. Међутим, онај који је био заведен краткотрајном насладом и њеном утехом, ускоро ће увидети да је за његову душу горча од отрова и погубнија од смртоносне болести.
12. Ма шта да се догодило твојим родитељима, исповест опрашта и брише све, брате у Господу! Сети се колико је грешио блудни син (в. Лк. 16;19-31) и колико је жалостио оца својим развратним животом. Али, када се покајао, отац је одмах раширио руке и прошлост је била избрисана као да се ништа није ни догодило.
Исцелење за твоје несрећне родитеље већ се појавило, јер ће промена твог живота у духовни живот све поправити. Будући да се сада налазе у истинском животу, Бог их је обавестио о твојој промени и покајању, као и о твојим милосрдним делима и поменима који су за њих одслужени.
Ако нам Бог опрашта и када сагрешимо против Њега као свог истинског Оца без обзира на то шта смо учинили, колико ће тек бити угодно нашим родитељима, тамо у истинском животу, где јасно виде ствари. Њима је позната људска слабост и знају да младост лако погреши. Свесни су велике вештине лукавога, ђавола, који је био узрок свих недаћа, и сл. Напротив, они ће ти бити благодарни јер су твојим посредовањем добили помоћ од Бога.
Буди сасвим миран, брате. Корачај путем покајања спокојног ума и не дозволи да те обеспокојава прошлост. Што је за тобом заборави, и стреми за оним што је пред тобом (Филипљ. 3;13). Управимо поглед према циљу нашег спасења.
Нека те не обесхрабрују такве помисли. Имај храбрости, наде и одважности. Све то што подносиш јесте вештина ђаволска, којом он жели да охладни твоју наду у спасење.
Чим човек каже "сагреших", Бог му опрашта и превиђа његове грехе.
Колико је само туговала света мајка блаженог Августина! Без обзира на то, какву је светост и богочежњивост он задобио касније!
Све се поправља покајањем. Не постоји ништа што би превазишло милосрђе Божије. "Он је милосрдан према првима и исцељује последње. Овоме даје, а ономе угађа", каже свети Јован Златоусти. Љубав Божија све прекрива и поправља. Нико није безгрешан осим Једнога - Бога.
13. Старчево писмо духовној кћери - мирјанки
Све што си пропатила, кћери моја, догодило се због твог самопоуздања. Зар ти нисам саветовао да будеш смирена и да осуђујеш саму себе? У шта си веровала? Зар ниси знала да ће се трска поломити ако се на њу снажно ослониш и да ће ти при том посећи руку? Зар ти није позната изрека: Без мене не можете ччнити ништа (Јн. 15;5). Зар не знаш да су многи оци пали због самопоуздања?
Понизи се, осуђуј саму себе и јецај, кћери моја, да би опрала своју брачну одежду. Твој Женик, који је лепши од свих синова људских, призива те и тражи и припрема ти обитавалиште на небесима! Духовна ложница је веома раскошна! Тамо служе ангели и немој бити немарна. Устани, узми мало водe и добро опери своју брачну одежду, јер не знаш кад ће Он доћи. Време смрти је непознато, и оно долази свима нама. Не знамо у ком ће тренутку доћи.
Покај се. Погледај блудницу која је опрала пренепорочне ноге Исусове. Она је излила сузе које су биле скупоценије од мира и оне су привукле Божију милост и опроштај. Тада је зачула: Опраштају ти се греси... иди у миру (Лк. 7;48,50).
Покај се, кћери моја. Са сузама падни пред страшне ноге Господареве, зајецај и завапи: "Сагреших, Исусе мој! Прихвати моје покајање и спаси ме. Немој занемарити моје сузе. О, Радости ангела, немој се одвратити од мене, и немој ме одбацити Ти, који си савио небеса Својим снисхоћењем!"
Преклињи Христа оваквим и њима сличним речима, и буди сигурна да ћеш Његову љубав наћи утростручену!
Твоје покајање причиниће неизмерну радост ангелима и они ће сверадосно огласити: "Зауставила се! Зауставила се! Зауставила се", односно није сасвим пала него се негде зауставила. Отргнута си из бујице и сад се поново усправљаш.
14. Време овог живота пролази тихо и неприметно, а са протицањем времена увећава се и преступ сваког човека, при чему он тога није ни свестан. Једног дана ће схватити, зачудити се и рећи: "Накупили су се толики грехови а ја, несрећник, нисам то ни знао! Тешко мени убогом, шта ме сада чека? Како ћу проћи кроз митарства?"
Да, чедо моје, то he се свима нама догодити. Сада се припремимо што је могуће брже, јер не знамо дан и час кад ће доћи Господ, закуцати на двери душе и позвати нас да се оправдамо. Према томе, будимо увек обазриви и спремни за неповратно путовање на Небеса.
15. Љубљени брате, нека нам Бог, који нас је удостојио Своје посете, подари истинско покајање, чиме ћемо ублажити Божију осуду. Истинско покајање је оно покајање које се пројављује у жаљењу због почињених грехова, у плачу по Богу, у ватреним сузама које руше тврђаве греха и у истинској и искреној исповести.
Покајање ништа не оставља неисцељеним. Да човеку није даровано покајање, нико се не би спасао.
Тријумф и победа су дати човеку посредством оружја покајања. Нека је слава једином премудром Богу, који је човеку подарио тако делотворан лек, који исцељује сваку болест све док се узима на одговарајући начин.
Боримо се, брате! Живимо у простодушности и безазлености срца као мала деца, што је и Спаситељ рекао: Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство Небеско (Мт. 18;3).
Помоћу простодушности и вере бићемо слободни од рђавог сањарења које скрнави добро семе Светог Духа. Ствари ће се догађати сагласно нашој вери. Оно што посејеш, то ћеш и пожњети.
Преклињимо Бога за покајање и жаљење и Он ће нам их подарити, како би потекла бујица животодавних суза. Тада ће и наша срца донети плодове Светог Духа.
16. Моли се за мене, љубљени брате, да ми Господ подари покајање пре него што кренем на велико путовање из овог света, јер ми нисмо створени за земљу него за небеса. Тамо је Бог припремио место за Своју децу која су му послушна у свему што каже. Напротив, за све оне који су глуви за Његове божанске заповести припремио је место вечног утамничења нека нас Бог сачува од одласка на то место!
Бог нас позива кроз Свето писмо, проповеднике и духовне оце: Покајте се, јер се приближи Царство небеско (Мт. 3;2). На жалост, они који мисле да су силни и снажни не обраћају пажњу на Њега и налазе различите изговоре.
Свеблаги Бог, који жели да Своје богатство подели људима, призива оно што је слабо, понижено и ништавно (в. 1. Кор. 1;27-28). Изиђи брзо на тргове и улице градске, и доведи амо сиромахе, и богаље и хроме, и слепе... да ми се напуни дом (Лк. 14;21,23), каже Господ у светом Еванђељу.
Призивајући бескорисне, Бог још више прославља Своје милосрђе, а човека води ка благодарности: шта је то што губавац који се удостојио исцелења неће учинити да би исказао благодарност свом исцелитељу? Зар човек који је осуђен на вечно заточеништво неће бити благодаран свом Спаситељу?
На жалост, брате мој, ја нисам благодаран Богу због моје заборавности, тог изданка гордости, која је учинила да изгубим разум.
СТАРАЦ ЈЕФРЕМ (ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ)
ОЧИНСКЕ ПОУКЕ
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)
Пријавите се на:
Постови (Atom)