О БО­ЛЕ­СТИ

преузето из часописа ,, Боготражитељ“

Отац Си­ме­он, игу­ман ма­на­сти­ра Ру­ку­ми­ја

Жи­вот има сми­сла да се про­ду­жи ра­ди по­ка­ја­ња, ра­ди при­пре­ме за веч­ни жи­вот, ина­че за­што би га про­ду­жа­ва­ли? Ако га про­ду­жа­ва­мо да би ов­де ужи­ва­ли у вре­ме­ну, ми ће­мо та­ко да из­гу­би­мо ду­шу. 

Да­нас је пу­но бо­ле­сног на­ро­да. Не­ма да­на а да не­ко не до­ђе у ма­на­стир да му се чи­та мо­ли­тва за здра­вље. Не тре­ба да се узда­мо у чо­ве­ка. Ја не од­ба­цу­јем ме­ди­ци­ну, али што би ре­као Све­ти Ва­си­ли­је Ве­ли­ки у сво­је вре­ме: „Ми не од­ба­цу­је­мо ле­кар­ску ве­шти­ну, али се узда­мо у Бо­га“. Зна­чи, ако се чо­век кр­сти, ми­ро­по­ма­же, при­че­сти, шта му Бог да, здра­вље или не­ка му је сре­ћан пут у веч­ни жи­вот. Ве­ли­ка је на­ша  при­ве­за­ност за овај свет и по­што-по­то да се не­ком про­ду­жи оп­ста­нак на зе­мљи. Жи­вот има сми­сла да се про­ду­жи ра­ди по­ка­ја­ња, ра­ди при­пре­ме за веч­ни жи­вот, ина­че за­што би га про­ду­жа­ва­ли? Ако га про­ду­жа­ва­мо да би ов­де ужи­ва­ли у вре­ме­ну, ми ће­мо та­ко да из­гу­би­мо ду­шу. Ко хо­ће да ужи­ва у вре­ме­ну, то је ње­гов из­бор. Наш Све­ти цар Ла­зар је ре­као: „Зе­маљ­ско је цар­ство за ма­ле­на, а не­бе­ско увек и до ве­ка“. Да­кле, има сми­сла и чо­век се ле­чи упра­во са та­квом на­ме­ром ра­ди про­ду­же­ња при­пре­ме за веч­ни жи­вот. 

Отац Јо­и­ло је ка­зао при­чу да су јед­ног да­на у Остро­шки ма­на­стир, док је он био чу­вар ки­во­та Све­тог Ва­си­ли­ја, у ко­ли­ци­ма до­ве­де­не две не­по­крет­не де­вој­ке. Он је чи­тао њи­ма мо­ли­тву из Треб­ни­ка и ми­ро­по­ма­зао их уљем из кан­ди­ла Све­тог Ва­си­ли­ја Остро­шког. Јед­на је уста­ла, а дру­га је оста­ла у ко­ли­ци­ма. Шта је по­у­ка овог до­га­ђа­ја? Тре­ба чо­век да има ве­ру и до­бру на­ме­ру, јер уко­ли­ко има­мо ве­ру и ако смо ре­ши­ли да Го­спо­ду слу­жи­мо, Бог ће нам да­ти здра­вље ако је на­ша на­ме­ра да жи­ви­мо по­бо­жно. Ме­ђу­тим, ако не­ма­мо ту на­ме­ру, Го­спод нас оста­вља у ко­ли­ци­ма да још раз­ми­сли­мо, да ви­ди­мо ка­ко ће­мо и шта ће­мо, да уви­ди­мо ту вар­ку ово­зе­маљ­ских за­до­вољ­ста­ва ко­је нас уво­де у гре­хе, од­но­сно – веч­ној смр­ти. 

Мно­ги на­ши су­на­род­ни­ци од­ла­зе на ле­че­ње у ино­стран­ство. За­што ба­ца­ти па­ре уоп­ште на та­ква пу­то­ва­ња и ко та­мо мо­же по­мо­ћи? По­моћ се тра­жи од при­ја­те­ља, а не од непријaтеља, од оних што су нас бом­бар­до­ва­ли. На Ис­ток тре­ба да гле­да­мо као што гле­да­мо за вре­ме мо­ли­тве и слу­жбе. Да Бог да, да вас­кр­сне Све­та Ру­си­ја, ка­да она бу­де ца­ре­ви­на и моћ­на, осе­ти­ће се то и у Ср­би­ји, а за са­да мо­гу и ми­ше­ви ко­ло да во­де. Сад је та­кав тре­ну­так, да се они ко­ји спро­во­де за­пад­не иде­је осе­ћа­ју сил­ним. Све ће то Го­спод да уре­ди, али ако има за ко­га. За­то тре­ба да рев­ну­је­мо у чу­ва­њу на­ше Све­те Ве­ре Пра­во­слав­не.

Све­ти апо­стол Ја­ков нам го­во­ри,  да ако не­ко ме­ђу на­ма бо­лу­је тре­ба да по­зо­ве пре­зви­те­ре да се чи­та Све­та Тај­на Је­ло­све­ће­ња, да се чи­та­ју те мо­ли­тве из Треб­ни­ка и да се бо­ле­сник по­ма­же уљем, као што се то и ра­ди се­дам пу­та у тој Све­тој Тај­ни, те да та­ко бу­ду чо­ве­ку опро­ште­ни гре­си ко­је ни­је ис­по­ве­дио. Све­та Тај­на Је­ло­све­ће­ња се на­ро­чи­то при­ма та­мо где се љу­ди ка­ју за гре­хе, та­ко да чо­век има пред­у­сло­ве да оздра­ви. Као што по­сле ис­по­ве­сти и при­че­шћа не­ко оздра­ви, ко је до­бро­на­ме­ран, про­ду­жу­је му се жи­вот ра­ди при­пре­ме за веч­ни жи­вот, а има­мо не­ко­га ко је већ спре­ман за веч­ни жи­вот,  и ње­га Го­спод узи­ма се­би. То мо­же да бу­де на­кон два, пет, пет­на­ест или ме­сец да­на по­сле Све­тог При­че­шћа. И тре­ба чо­век да са свим љу­ди­ма бу­де у ми­ру, сви­ма тре­ба да опро­сти­мо, јер ако ми опра­шта­мо на­шим ду­жни­ци­ма, Бог и на­ма опра­шта. Ко се ка­је, он и опра­шта. Има и та­квих љу­ди, на­жа­лост, ко­ји не­ће да опро­сте. 

Пре­у­зе­то из „Глас са Це­ра“, број 19, Са­вин­дан Л. Г. 2011.