Powered By Blogger

17. децембар 2011.

ЗБОГ ЧЕГА НАС ГОСПОД ТРПИ? АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН


 

Пре својих Страдања, беседећи са ученицима на Јелеонској гори, Господ им је открио знаке наступајућег краја света. Господ је рекао да ће последња времена бити слична стању рода људског пре потопа. Библија и Свети Оци указују на свеопште одступање људи од Бога у Нојеве дане. По речима Библије људи су постали тело, односно бездуховни (в. 1. Мојс. 6, 3).

Још пре светског потопа други потоп греха и зла, који је избио из дубине пакла, потопио је земљу. Разврат, магија, поклањање демонима и ритуална убиства су земљу претворила у храм сатане.


Човечанство је само себе осудило на погибељ. Морална осећања људи су толико отупела и била угушена да су они чак престали да схватају шта је грех. По речима једног Светитеља, када се Ној својим сународницима обратио са позивом на покајање, ови нису знали шта он хоће од њих, за шта треба да се кају. „Ми живимо као и сви,“ одговарали су они праведнику. Препород без покајања није могућ; због тога су људи личили на живе лешеве који су већ почели да труну. Ми живимо као сви ни за кога није било оправдања; воде потопа су сахраниле све у једном огромном гробу. Узрок општег и неизлечивог пада рода људског су били окултизам и поклоњење демонима; скривен у магији и окултизму, замаскирано, а понекад и очигледно, одржао се култ сатане са свим својим ритуалима – приношењем људи на жртву и развратом.

Наше време многи људи сматрају временом препорода религије: отварају се манастири, обнављају се и граде храмови, духовна литература је постала доступна; чак и у таквим областима као што је природна наука и философија материјализам се повукао, оставивши простор другим концепцијама. Видимо да је срушена брана која је дуго затварала ток реке, али нам изгледа да се борба против Хришћанства наставља, само у другим облицима, и савремени либерализам постаје нова завојница у овој исконској борби. Ми не желимо да тврдимо да су за то одговорне било које партије или структуре – процес је превише глобалан; овде видимо сатански план не само у преносном, већ и буквалном смислу ове речи.

Претходни период је био тотални напад на Хришћанство налик на прогоне за време паганских царева, само у суровијим и лукавијим облицима. Милиони људи су били убијени за веру, светиње су разрушене и оскрнављене. Овде је долазило до сукоба, не два погледа на свет, већ двеју вера – вере Христове и религије сатанине. У овој хекатомби је као пламен горела мржња према Богу, као да је сатана изазвао небо; нису тек тако девиза сатанских секти биле речи „освета Богу“, није тек тако „главни пројектант“ револуције Маркс револуцију назвао „нападом на небо“. Убијање монаха и свештеника, прогонство у тајгу и логоре оних који су отворено ишли у цркву, претварање храмова у клубове, где су се показивале антирелигијске представе, и у јавне тоалете, а манастира у затворе и места ислеђивања – то више није социологија и философија, већ демонизам. Геноцид против свог народа, притом најбољег дела народа, обављен углавном рукама злочинца и садиста је несхватљив ако се искључи главни актер – сатана.

Десили су се прогони којима нема равних у историји рода људског и сва је земља била натопљена крвљу људском. Ти прогони су дали како одступнике, тако и Мученике за Христа. Груб и примитивни материјализам није из људских срца могао да искорени веру. Човека није требало уништити физички већ као религијско-моралну личност, и због тога су мрачне силе, сматрајући да је прва фаза борбе завршена, прешле на другу. Њихова нова тактика је да се оставе стари и да се, чак, поново саграде храмови од камена и цигле, али да се разруши унутрашњи храм људског срца, како би се човек показао неспособним да прими ону благодат коју је добијао у Цркви кроз Свете Тајне, а за време прогона на рушевинама храмова, где су се Хришћани тајно сабирали на молитву. Храмови су лежали у рушевинама претворени у гомилу камења. Насиље, чак и смрт, нису могли да разруше и разбију као дијамант чврст духовни камен љубави Хришћана према Христу.

Сада брана идеолошког диктата и атеистичке цензуре као да је скинута, али се заједно са бујицом воде на земљу обрушила и бујица блата и крви. Под маском слободе вероисповести сједињеном са слободом од морала почео је очигледно да се помаља исти онај црни лик „религије сатане“ са својим култом секса и крви. Порнографија је буквално преплавила књижаре и телевизијске екране; уметност – ова интима људске личности, језик њене душе – постала је у суштини ако не директни сатанизам, онда прелудиј за њега.

Може нам се рећи: „Нико не приморава људску вољу, ко вас тера да читате књиге и да гледате слике које вам изгледају развратно! Нека свако бира храну коју ће да једе! Цензура је насиље над човеком, нека цензура буде његова сопствена воља.“ Али, то је лаж. Слобода од морала се претворила у насиље над моралом. Прљавштина секса човека дочекује готово на сваком кораку: телевизор је пустио своје пипке до најудаљенијих насеља, чак и до космоса и океанског дна; људима је наметнут један исти програм који се глобално остварује, човек нема где да се сакрије од њега. Уметност је заснована на саосећању, на укључености у емоционални свет јунака, због тога разврат почиње од самог детињства. Тамо где су се раније шаренили плакати са позивом да се сагради комунизам, појавили су се други плакати са сликама, еуфемистички говорећи, обнажених девојака. Не видети ово значи ићи улицом везаних очију; закључали су нас у јавну кућу и говоре: ако вам се не свића, ви замислите да сте у вртићу.

Други култ је култ убиства и крви. Са насловних страна књига нас гледају гангстери са пиштољима у рукама, убице са маскама, жртве које крваре и тако даље. Поред њих леже књиге са приказима демона, упутства за практичну магију, астрологију, источњачки окултизам; све то чини један недељиви колоплет демонских сила и енергија; свет то је нераскидиво међусобно повезано, чинећи један змијарник. Пре неколико година на овом месту су лежале књиге такозваног „научног материјализма“, сада су оне нестале, као да је ово старо оружје отписано и замењено новим. У храму се одвија богослужење, предвиђа се изградња нових цркава. Наравно, нама Хришћанима је то драго, али нас узнемирава једна околност. Црква је место богоопштења, освећивања људске душе, озарења људског срца благодаћу; без овога ће храм постати надгробни споменик из прошлих времена. А људи развраћени порнографијом и сексом као да имају парализовано срце – неспособно да прими било шта духовно. Није тек тако Црква за главне грехове сматрала убиство, прељубу и разврат; она је људима давала дугогодишње епитимије да би они имали могућност да се постепено кроз покајање очисте од ових грехова. Преподобни Јован Лествичник примећује да се блуд не назива просто грехом, већ падом. Као што човек који падне на земљу није у стању да хода, већ лежи у блату док се поново не подигне на ноге, тако је и човек који је пао у блуд неспособан за духовни живот док не принесе дуготрајно и тешко покајање. Људи, развраћени литературом, видео-филмовима, уличним плакатима који рекламирају секс, ће – дошавши у храм – стајати као лешеви ако не принесу покајање; а покајати се значи супротставити се овом духу греха и трулежности. Али се на то мало ко данас одлучује.

Човек има непријатеља у својој сопственог греховности, и због тога већина људи покушава да наће компромис: да се не бори до краја са грехом, већ да постави себи извесну формалну границу греха, односно да блуди очима, срцем и душом уздржавајући се од греха на делу. Међутим, као прво, таква граница је превише крхка и непоуздана, као друго, Бог жели људско срце: Дај ми, сине, срце своје, говори Дух Свети кроз пророке (Прич. Сол. 23, 26). Благо чистима срцем, казао је Христос у проповеди на гори. Срце оскрнављено сликама разврата, или још горе, које се толико навикло на такве слике да их више не доживљава као грех већ као нешто нормално и сасвим уобичајено, односно срце које није започело покајање, личиће на камен који кваси киша благодати, али он од тога не постаје цветњак. Овакав човек доживљава богослужење само са душевне стране, не као очишћење и освећење душе, већ као одређене емоције које се стварају атмосфером у храму, појањем и тако даље.



Мрачна сила као да говори: ми ћемо у човекову вену да убризгавамо инјекције отрова, а затим, ако жели, можемо да га пустимо да иде по болницама. Господ је рекао да, стајући на молитву, треба да опростимо свима онима који су нас увредили: милосрђе према људима нам открива милосрђе Божије, а култ убистава човека изнутра чини животињом .то није само култ силе већ и култ наслађивања насиљем. Римска гомила је тражила непрестано још више и више хлеба и крвавих игара. Људска крв која се лије са телевизијских екрана и страница криминалистичких романа не само да не изазива одвратност већ као да је постала пикатнан зачин савремене кухиње. Како човек који је са жудном радозналошћу и тајном насладом гледао убиства, мучења и предсмртни ропац, може да дође у храм и да се моли Богу Чије је име Љубав?! Развраћено и сурово срце не може да воли Бога, а суштина и снага вере је љубав између душе човекове и Бога.

Код нас се отварају манастири који треба да буду „срце“ Хришћанства; „манастир је црква у Цркви“, рекао је један од Отаца. Монаштво је одрицање од света и посвећивање себе Богу; монаштво треба да сачува као драгоценост оно што свет губи: молитву, чистоту срца, тиховање и духовно искуство. Либерализам, „религија компромиса“ жели да пружи своју руку и на манастире. Свети Оци говоре да је најузвишеније делање на земљи – молитва срца, она је сила која се супротставља разорној демонској сили, она је светлост која обасјава свет. Свет постоји док постоји молитва.

Либерализам који је човека ставио на место Бога жели да убије дух монаштва, оставивши његову спољашњу форму.
Док су се за време прогона манастири подвргавали првим и најтежим ударцима сада манастире неки желе да претворе у добротворне установе, односно да осујете и одвуку монахе од главног тиховања и молитве. Ствара се нова врста манастира који личе или на римокатоличке редове или на друштво милосрдних сестара које раде за Црвени крст.

Ако се погледају резултати таквог монашког доброчинства види се да су они ништавни, али ово даје могућност да се од манастира направи својеврсна реклама, односно супротно од онога шта манастир треба да буде, тј. да се монаси доведу пред телевизијске камере. Монасима се сугерише да они треба да чине добро, али се притом вештачки прећуткује да се овде више замењује нижим, оним што са истим успехом могу да чине и мирјани; оним што не одговора монашким заветима. Монаси постепено губе молитву и претварају се у мирјане који нису одевени у минисукње и фармерке него у мантије. Преподобни Исаак Сирин је говорио: „Ако ради дела милосрђа монах треба да остави молитву и тиховање, нека пропадну таква дела“. Монах који се бави световним пословима неће помоћи свету, већ ће на крају крајева сам постати део тог света, а често – ругло света. Монаси, а нарочито монахиње, су цветови који могу да расту само у стакленој башти, односно у изолацији од света; ако се разбије стакло на стакленој башти хладноћа ће уништити цветове.

Либерализам не схвата шта је молитва: за њега је монашки живот егоизам. Међутим, монаси носе у себи (или би требало да носе) главну тежину борбе са демонским силама, за коју свет ни не зна. Молитва није психотерапија и није аутосугестија, како то воли да објашњава бездуховни свет, већ она сила која задржава, која демонима, по речима Откривења Јовановог, не дозвољава да се откину са ланца (в. Откр. 20,13), односно сила благодати. Може ли бити већег дара људима од оне радости коју они осећају улазећи на манастирску капију, где су сама земља и ваздух освештани молитвом као сунчевим зрацима; може ли ико да донесе људима већу корист од онога ко се моли Богу у олтару свог срца за опраштање грехова рода људског? Та, један истински молитвеник може да промени ток људске историје!

Преподобни Арсеније Велики је избегавао људе, и чак је и неким монасима због тога изгледао недружељубиво и сурово, али је он у келији чинио најтеже делање, слично самоспаљивању – молитву за свет, и Господ је по његовим молитвама помиловао Византију као у време пророка Јоне Нинивију: земљотрес који би уништио читаве области, како је било откривено касније египатским Оцима, није се догодио због овог великог подвижника. Замислимо да војницима који треба да бране земљу од ужасног, страшног и неумољивог непријатеља неко предложи да оставе оружје и да се баве другим пословима – да саде кромпир или праве чизме. И ово је потребно и неопходно, али за то постоје вртлари и обућари, а не војници чији је посао да по цену своје крви штите земљу. Сатанска сила је налик на чудовишну радијацију која се шири светом, а молитва, нарочито монашка молитва, преграда је овој смртоносној невидљивој реци. Духовно слепи људи понављају: „Онај ко се осами и у самоћи се моли, живи уствари за себе“; они тако говоре зато што су они сами „тело“ и добро и зло схватају телесно.

Монаштво има за свој почетак и пример Јована Крститеља који је живео у пустињи и Јована Богослова који је живот проводио у молитви и сазрцању. Први је назван „највећим од рођених од жена“, други „вољеним учеником Господа“. Они су сачували своја срца у чистоти, то је био њихов главни подвиг; због тога су се њихова срца претворила у непресушне изворе духовног мира – благодати која се по њиховим молитвама изливала на свет.

Монасима се говори: дружите се са људима, проповедајте, идите по селима са духовним песмама, водите спорове са секташима, негујте болеснике, васпитавајте децу и за то време се молите, односно, будите благочестиви мирјани, само не будите оптерећени породицама, а у свему осталом будите слични њима.

Преподобни Исаак Сирин пише о томе да ће свет служити монаху ако он буде пребивао у молитви, а данас се чује: калуђеру, служи свету. И у свету се људи могу молити и чинити добра дела, али ће то бити други ниво молитве. Молитва тиховатеља личи на пламен који достиже до неба; молитва монаха који се дружи са светом личи на слова написана на од брисања избледелој и изгребаној дасци; у његовој души једни утисци непрекидно падају преко других. Ум оваквог човека страсти колебају као налети ветра узбуркану површину мора. Монах на постригу даје обећање да ће следити путеве древних монаха; њихов пут је био осамљивање и тиховање.



Ако ослаби монашка молитва, отвориће се она зјапећа духовна празнина која се не може испунити ни најбољим световним делима. Манастири који изгубе дух подвижништва и молитве не могу духовно да утеше и препороде човека. Пред нама је пример западних манастира, где се организују не само болнице, већ и посебне школе за будуће политичаре и женске кошаркашке клубове. У ранијим временима били су уништени манастири, сада се граде зидине, али се уништава дух самог монаштва. Човек који долази у манастир не види молитвенике који светле унутрашњом светлошћу, већ добре људе заокупљене добрим делима, које је сретао и у свету.

Свети Оци унутрашњу молитву називају највишом науком и уметношћу над уметностима, небом које се налази у човековом срцу, Божанском љубављу, анђеоском лепотом, звездом-водиљом, која блиста у мраку ноћи, извором живе воде која тече у човековом срцу, песмом над песмама, вечном радошћу, животом срца, васкрсењем душе пре општег васкрсења мртвих, благом скривеним у човековом срцу, небеским вином које весели душу, огњеним мачем управљеним против сатане, тврђавом вере, тврђавом коју врата пакла не могу да поколебају, предивним вртом рајских цветова. Свет, не знајући и не познавајући тајну ове молитве, молитву сматра приватним послом попут ауто-тренинга, у сваком случају не средиштем човековог духовног живота, већ психичким расположењем ради лакшег остварења добрих дела. Ова добра дела која постају циљ по себи посматрају се независно од унутрашњег стања човековог срца и постају еквивалент човекове моралности, а тачније речено – мера његове „светости“.

Ми не негирамо телесно милосрђе, али њега може да чини не само Хришћанин, већ и муслиман, Јеврејин, паганин и атеиста, из различитих побуда и мотива. Подвиг монаха је у том смислу непоновљив и незамењив било каквим радом. Свети Григорије Палама учи да подвиг исихије (тиховања) јесте стицање таворске светлости. Он пише о вечним животворним Божанским силама и енергијама које се изливају у свет из недара Божијих и показују свету као духовна светлост, као вечни живот, као мистичко богопознање, као дејства и атрибути Бога. Човек који се бави унутрашњом молитвом постаје карика, кроз његово срце пролази и свет осветљава ова нетрулежна предвечна светлост. Због тога су Свети Оци казали: „Анђели су светлост монасима, а монаси су светлост свету.“ Када монах преузима на себе световне обавезе и бриге, испуњава своје срце чулним сликама услед сусрета и разговора, он губи главно благо – молитву; његово духовно око се окреће од Бога ка свету; дух постаје мртав, и срце постаје хладно и чврсто као камен. По речима једног оца монах без Исусове молитве је леш који разједају црви (односно страсти). Ђаво је спреман да помаже у спољашњим делима, само да ум монаха одвуче од молитве. Преподобни Нифонт Цариградски је говорио о томе да ће монаси градити куће које могу да се такмиче са кнежевским дворцима, а Нил Мироточиви и Симеон Нови Богослов упозоравају монахе на опасност претераног бављења науком и философијом: од овога се Божанска светлост замењује светлошћу људског ума. Манастири где монаси не упражњавају непрестано Исусову молитву личе на угашене ватре у чијем пепелу једва да светлуцају искрице угља.

Ако се монаштво, које се данас препорађа, не буде окретало ка духовном искуству источног монаштва, већ ка представама и појмовима савременог света, оно неће у себи носити истину, већ лаж и противречност. Једна од великих победа демона је стварање новог типа монаштва – спољашњег монаха који се бави свиме изузев Исусове молитве. Човек у манастир долази из света натопљен његовим духом и представама као водом, са раслабљеном вољом, са гордошћу успаљеном као гнојно жариште, са смрадном прљавштином греховних сећања, с отрованим срцем, на чијем дну су се као змије склупчале његове страсти. Човеку предстоји тешка борба са демоном и са собом, он треба поново да се роди. А убеђују га да треба истовремено да служи и Богу и људима, наводе пример Преподобног Сергија Радоњешког, који је мирио кнезове, Јована Зедазнијског са ученицима који су као монаси дошли у Грузију да би учврстили Хришћанство и борили се са маздеизмом, Амвросија Оптинског који је од ујутру до увече примао људе. Ово је исто то и упоредити бебу са искусним војником и послати дете које још пузи по поду у рат. Притом се прећуткује најважнија чињеница да су Јован Зедазнијски и „сверуски учитељи“ Преподобни Серафим Саровски и Преп. Амвросије Оптински, и други старци читав свој живот провели у манастиру и пустињи и да су тек пошто су стекли бестрасност и велику благодат Божију отворили врата келије, изашли из пустиње и затвора, и то не по својој вољи, већ по откривењу Божијем.

Младом монаху предлажу да почне од онога чиме су завршили Преподобни Серафим Саровски и Јован Зедазнијски. Неки монаси одмах осећају лаж и своју недораслост таквом животу; њима изгледа да су позвани на пир, а уместо трпезе пред њих су стављене чиније пуне песка; напротив, друге, неискусне монахе мисао о томе да су они малтене спаситељи народа и поређење са древним подвижницима који су обраћали у Хришћанство читаве градове и села доводи у стање распаљене гордости; позирање у улози нових просветитеља одговара њиховим сопственим страстима. Овде је уместо смирења – основе монашког живота – у дубини њихових срца ђубриште гордости и надмености.

Један отшелник је ученику који је желео да иде у свет да учи људе, одговорио: „Не може у својој руци да носи отров човек са посеченим дланом.“

Овде може да се роди неки духовно-религијски материјализам, где се вредност људског живота одређује збиром спољашњих дела, који се мери мером попут челика или угља.

Обратимо се за нас највишем ауторитету – Божанском откривењу – Библији. У Књизи Изласка се говори о томе како је Мојсије водио Израиљце у обећану земљу. На обали Црвеног мора стигла их је фараонова војска: коњаници у челичним оклопима и кочије са стрелцима наоружаним стрелама и копљима. Фараон је сматрао да је непобедив: под ударцима његове војске рушили су се и падали градови и тврђаве као колибе од прућа и грања. Изгледало је да је израиљски народ осуђен на пропаст: пред њим је био морски бездан, а иза фараонова војска као ватрена лавина… И Господ упита Мојсија: Што вичеш к Мени? (2. Мојс. 14,15). Мојсијева уста су ћутала, али је његово срце ћутећи вапило ка Богу и ова нема молитва, у којој је он од боли цепао не своју одећу већ срце, стигла је до неба. Није пророчки дар Мојсијев већ унутрашња молитва, коју нико од људи није чуо, учинила чудо: море се раздвојило, његово дно је постало камени пут за Израиљце, затим су се таласи спојили као усне и морски бездан је постао гроб за Египћане.

У пустињи је пут Израиљцима преградио народ који се звао амалићански. Мојсије није желео да ратује са њима, јер су они били Лотови потомци, међутим, Амалићани су били неумољиви. Почела је битка. Мојсије се попео на узвишење и подигавши руке погрузио се у молитву. Када се Мојсије молио побеђивали су Израиљци, када је прекидао молитву и због умора спуштао руке наваљивала је војска Амалићана. Друга двојица војсковођа Израиља, Исус Навин и Ор, схвативши да исход битке не одлучује мач, већ молитва стадоше поред Мојсија и почеше да придржавају његове руке. Свети Оци су овде видели символ демонске силе, која се може победити само молитвом која излази из дубине срца. Гаси се монаштво и за демонску силу више нема препрека. То што монаси губе унутрашње духовно делање Исусове молитве и прелазе од духовног ка душевном јесте једна од победа демона.

Велику снагу има Божанска Литургија, због тога демон предузима све мере како би људи отишли из храмова празних руку. Многи свештеници не само да не позивају верујуће да се причешћују, већ им чак забрањују да се често причешћују, иако су се у древној Цркви причешћивали сви који су на Литургији били присутни осим оних који су били под епитимијом. После Крсне Жртве, причешћивање је други по величини дар Божји људима, а свештенослужитељи без икакве основе лишавају своје парохијане извора бесмртности који је отворен свим Хришћанима. То је једна од најопаснијих предрасуда која се укоренила у Цркви.

У храму се човек среће са још једном чудном појавом читањем за певницом које личи на разбрајалицу, као да читач јури и трчи по страницама књиге журећи да што пре, као до финиша, стигне до речи „амин“. Православна Црква има непроцењиво благо: богослужбене текстове, свештену химнографију непревазиђене дубине и лепоте. И смисао молитава, лепота црквеног језика – све нестаје у некаквом нејасном зујању које личи на језик. Човек који стоји у храму или се моли у себи, одуставши од покушаја да било шта схвати, или се премеће с ноге на ногу од досаде, или заједно са таквим читачем нестрпљиво чека крај службе. Шта би могао да схвати ученик када би учитељ у учионици говорио тако брзо? Педагог, чтец и лектор треба да изуче технику говора, а овде се нико не брине да научи читача да барем јасно и разговетно чита. Литургија Православне Цркве је једно од њених највећих духовних богатстава, а због лошег читања богослужбени текстови остају неразумљиви за народ.

Ствари не стоје боље ни са појањем. Уместо древних мотива који су у души рађали покајничка осећања или захвалност Божанству пуну свештеног страха, под сводовима цркве се често разлежу оперске мелодије, које не делују на дух већ на страсну душу, узбуђују је, пружају јој естетску насладу налик на световну уметност, али је лишавају главног – покајања и молитвене усредсређености. Што се тиче лошег појања, оно такође одвлачи од молитве, али уместо естетске насладе у души изазива озлојеђеност и раздраженост.

У неким храмовима продаја просфора и свећа траје у току читаве службе и обавља се у храму. Поред свећњака је увек неко комешање, које подсећа на ударање таласа, а пошто храм обично има добру акустику, ова бука продире у читав простор храма, одвлачећи људе од молитве. У Старом Завету је написано да се камење обрађивало и тесало поиздаље од храма како се ударац чекића не би чуо на месту посвећеном Богу. У Новом Завету је написано како је Господ бичем истерао трговце из храма. Он није забранио жртве, али је забранио да се продају у светилишту назвавши Храм – „домом молитве“. Молитва је невидљива борба са ђаволом. Макарије Велики пише да у овој бици душа не само да се брани молитвом, већ и сама наноси ударце. Ђаво наводи нарочита искушења на човека за време молитве у храму, како би му украо драгоцено време када може да добије опроштај својих грехова и велику милост од Бога.

Већ је примећено да је већина чудотворних икона насликана у старом иконописном стилу. Ових ликова, потамнелих од времена, демон се плаши више него световно лепих лица, која су насликали савремени иконописци. Тамо кроз икону сија дух, а овде душевност, истанчана чулност. Древне иконе су окружене пољем невидљиве силе, коју без обзира на то срце може да осети. Иконопис, када се одвоји од Предања, обично прелази или у мистичке апстракције или у религијску лирику која може да изазове различита осећања, али оставља душу непрепорођеном. Иконе нецрквених уметника (на пример Врубеља) носе у себи скривени демонизам; из њих као да се излива тежак духовни мрак; нарушавање црквеног Предања, такође, представља победу сатане.

У Светињу над светињама Јерусалимског храма првосвештеник је могао да уђе ради молитве само једном годишње; оскрнављење Светиње над Светињама је за народ била већа трагедија него рушење самог Јерусалима. Од олтара започињу силазни и узлазни таласи историје; од светости олтара треба да почне препород народа. Саборним правилима је улаз у олтар забрањен мирјанима и само је цар као миропомазаник и представник верујућег народа могао да уђе у олтар како би принео молитву за народ. Оплакујући пад Јерусалима пророк је рекао да је олтар претворен у оставу за поврће; а старозаветни храм је само праслика, сенка новозаветног храма. Шта очекује Хришћане који се без страхопоштовања односе према највећој светињи на земљи – олтару, где невидљиво присуствује сами Бог! Светиња је као огањ, она може да греје и да светли, али такође може да спали и да сажиже. Не сме се заборавити да поруга светиње улази у ритуал црне мисе. Ђаво покушава да освоји нове духовне просторе.

Црква има своје свештене символе; демон ствара своје магијске знакове и жели њима да замени црквени језик. Шести Васељенски Сабор је забранио да се Бог приказује алегоријски; у последње време су почеле да се појављују алегоријске слике на којима се Бог приказује знацима који су позајмљени од кабалиста и других тајних мистичких секти. Ова христијанизована кабалистика се назива „интелектуалном иконом“, односно Црква се дели на елиту – интелектуалце, и незналице – гомилу. Алегоријски знаци који имитирају икону код човека стварају нови тип религијског мишљења. Уместо укључивања у молитву кроз икону он почиње да замишља Бог под видом алегорија и геометријских фигура. Овде се у Цркву убацују тајнописи гностика које су древни Оци називали „првенцима сатане“ (Поликарп Смирнски о гностику Керинфу).
Сваки модернизам је корак од Цркве у страну или ка позоришту или ка паганском храму. Због тога је модернизам пут ка самоуништавању Цркве.

Либерално Хришћанство је религија компромиса: оно тражи компромис не само међу хришћанским вероисповестима, већ између Хришћанства и будизма, између Хришћанства и шиваизма. Оно покушава да разори Хришћанство изнутра, да уништи Хришћанску догматику и да створи магловиту, аморфну религију која се гордо и звучно назива религијом „поштених људи“ са јединим позивом да се људима чини добро. Ово је тајна жеља да се човек отараси Бога, привидно остајући Хришћанин. Обично је ово религија хуманиста, који воле да говоре о добру, не чинећи добро и који желе да изгледају као пријатељи рода људског, којима је. међутим, туђе све осим сопствене ситости и частољубља. Ипак, таква религија понекад има своје подвижнике као што су на пример доктор Швајцер или мати Тереза, који су самопожртвовано служили ономе што бисмо ми назвали култом страдајућег човека. Монахиња Тереза је скупљајући умируће на улицама Калкуте говорила: „Желим да човек умре са људским достојанством“; али, ипак, Хришћанство види достојну смрт у покајању и молитви, свепраштању и нади у милосрђе Божије. Мати Тереза је достојну смрт видела у другом: да човек на умору пред смрт буде опран и да умре у чистој постељини, а не на камењу на улици.

Швајцер, протестантски презвитер и теолог се молитвом бавио свега неколико минута, а све остало време је поклањао болници губаваца. Овде су апсолутизоване људске вредности и умањен значај првородног греха, дакле, неопходност покајања и духовног препорода. Икона хуманиста је емпиријски човек; њихова девиза је „човек – како то божански звучи“. Таква религија се базира на људским снагама и осећањима, у њој се, разуме се, не одбацује вера у постојање Бога, али се психолошки на место Бога ставља и својеврсна апстракција човечанства. Овај либерализам је припремио епоху просвећености и наставља да припрема терен за агностицизам и материјализам, јер човек може да одбаци Бога као идеју и поглед на свет и исто тако да служи роду људском.

Постоји одређена сила имена, не у смислу кабале где је именима дата магијска власт и где она служе за заклињање духова, већ као извесна асоцијативна веза, поље заједништва и знак нама необјашњивог дејства. Сетимо се с каквом упорношћу су имена својих вођа у свест народа усађивали противници Хришћанства. Градови, улице, паркови и фабрике су били обележени овим именима као жиговима. Она су се шаренела на зидовима зграда и раскрсницама. Због чега је ово било потребно? Због тога да би се створио ореол величине овим људима? Делимично је тако.

Али, осим тога, овде је скривен демонски ритуал. Место које носи неко име стиче везу са овим именом. Када су се у нашим градовима променили називи неких тргова и улица учинило нам се да је почело лакше да се дише, као да је сама атмосфера постала некако другачија.

Ми имамо свете иконе које нам помажу да ступамо у везу са духовним светом. Демони такође имају своје приказе, то су талисмани и амајлије повезани са магијом; прикази чудовишта, портрети људи који су служили сатанским плановима. Ова лица треба да се урежу у човеково сећање и душу и као да се запечате на њима.

Постоји још једна врста ритуалних приказа – то је обнажено људско тело. Овде постоји нешто више него што је то напросто секс. Нагота је символ губитка благодати. После пада у грех прародитеља нестала је одежда Божанске светлости која их је окруживала и они су видели да су наги. Карактеристично је да су се паганска божанства у Халдеји и Египту, Грчкој и Јапану приказивала нагима.

Црна миса, сатанистички ритуали, зборишта чаробњака су од својих учесника захтевала да приносе демонима заклињања и молитве збацивши са себе одећу. Карактеристично је да се анђели увек приказују у светлој одећи, а демони наги. Религија секса крчи пут религији сатане.



Мошти Светих представљају велику светињу за Хришћанина. Дух Свети, спајајући се са људском душом, освећује и његово тело, као што од мира мирише и посуда у којој се оно чува. Грех је црни жиг демона не само на души грешника већ и на његовом телу. Тело грешника точи духовни смрад. Занимљиво је да се поред цркве граде гробнице, које се називају пантеони, односно храмови свих богова у којима се сахрањују људи који су се прославили у историји, али су често далеки од Бога и никада нису прекорачили црквени праг.

Због чега се ови људи сахрањују поред црквених зидина?

У старом Риму су прикази и амблеми паганских богова свих земаља и провинција били скупљени испод сводова пантеона. Идоли су мирно живели заједно, али пантеон није могао да поднесе једно – истинитог Бога. Због чега људи који су равнодушни према Цркви носе остатке својих хероја близу зидина храма и називају њихове гробнице карактеристичним, али злослутним именом „пантеон“? – Због тога што поред храма Славе Божије желе да створе храм људске славе. У прошлом веку је на иницијативу философа Канта био направљен календар паралелан црквеном календару где су уместо Светих била наведена имена истакнутих писаца, војсковођа, државних посленика и тако даље, ради њиховог поштовања и прослављања. Свет као да говори: „Гледајте, ево наших светаца“.

Магија је везана за гробље. Постојали су магијски ритуали који су се могли одвијати само на паганским гробљима. Најизразитији ритуал сахрањивања у светској историји не представљају пирамиде – гробнице фараона, које се као стене уздижу у пустињи, већ московски маузолеј. Лидерство, култ надљуди у ствари представља „демонску теократију“. Вођа наступа не само као велики политичар већ и као непогрешиви идеолог сличан пророку, чијим речима гомила мора да верује. Због тога је не само код Египћана, Вавилонаца и Инка, већ такође и у „комунистичким“ земљама настао нарочити култ поклоњења гробницама.

Готово у свим „комунистичким“ земљама је био изграђен маузолеј, где је умрли вођа као мумифицирани фараон требало стално да буде са народом као „чувар“ своје земље. Кинези су ишли на поклоњење на гроб Џингискана и призивали његов дух; муслимани су градили гробнице калифима који су се прославили својим победама. Бухара и Самарканд су својим покровитељем сматрали Тамерлана, а време његове владавине – златним веком. Фашистичка елита је посећивала гроб цара Фридриха Барбаросе ради медитације. Кад би се скупила сва крв коју су ови људи пролили у свом животу, она би као набујала реке, поплавила њихове гробнице и пирамиде.

У житијима Светих се говори о томе да демони обитавају у паганским храмовима и чине чуда преко идола. Апотеоза (свечана кремација) римских царева била је праћена појавама натприродне сатанске силе која је запањивала машту гомиле.
„Обожени“ цареви-жречеви су се сматрали покровитељима империје. Хришћани су одбијали да узносе почасти киповима цезара, због чега су многи од њих платили животом. Један од облика поштовања хероја је постао раширени обичај да се пали ватра која је злослутно названа „неугасиви огањ“, злослутна због тога што је у Јеванђељу написано: Црв њихов неумире и огањ се не гаси (Мк. 9, 44, 46, 48).

Ватра је као свештени символ горела у храмовима зороастријанаца-огњепоклоника. Народи Кавказа су нарочито добро упознали и искусили у својој историји шта са собом доноси ова религија огња. Сада је символ маздеизма и слика вечних огњених мука постао начин за овековечавање сећања на народне хероје.

Још је горе када се уместо паганских амблема и ритуала користе обреди из храма у изопаченом облику, тачније речено украдени из њега. Ово светогрдно подражавање Цркви видимо на пример у општинској згради која је уместо да региструје брак или да помогне да се организује свадбени ручак почела да имитира цркву; размена бурми, вино наливено у једну чашу за младожењу и младу такође није просто антирелигијска анегдота; овде се крије замисао савременог либерализма: држава или секуларизовано друштво узима на себе функције Цркве, „задовољава“ човекове религиозне потребе.

Дакле, видимо неочекивану појаву у друштвеним структурама нових, потпуно туђих било којој религији савремених жречева, који са усрдношћу мајмуна копирају Литургију и обичаје Цркве.

Још не тако давно је постојао обред који је требало да замени Крштење: дете је доношено у клуб, родитељи су са њим стајали испред портрета „вођа“ и давали обећање да ће дете васпитати у духу пролетерске револуционарне самосвести, затим би мали „војник револуције“ уместо крста добијао на поклон звезду; двоје присутних су преузимали на себе одговорност за пролетерско васпитање; они су се називали „звездани отац“ и „звездана мајка“, а сам ритуал – „црвено звездање“.
Истовремено се у другом делу света, у центру Европе Немачкој одвијао паралелни процес: фашизам је обнављао аријско и скандинавско паганство, а такође окултне традиције витешких редова. Међутим, ова одвратна фантазмагорија и карневал маски су имали иза себе потпуно реалну окултну снагу.

Светогрдни обред је врста богоборства, стални атрибут демонослужења и свих облика магије. Људи који учествују у светогрдним обредима су већ добили ињекцију духовног отрова; човек који је своју вољу дао демону шири на земљи царство пакла.

Пророк Давид је говорио за пагане који су приносили људске жртве да се проливеном крвљу скрнави земља (Пс. 105, 38), односно људска крв вапије ка Богу, она земљу претвара у пустињу. Свети оци су писали да, иако је демон бестелесни дух, он се ипак храни мирисом крви и смрадом блуда, и због тога обитава на местима где се чини грех и злодело. Једно од најстрашнијих приношења жртава демону које је превазишло све ратове и хекатомбе јесте убијање деце од стране рођених мајки (тзв. „абортус“, уствари – чедоморство).

У демонским култовима проливање људске крви, нарочито дечије, сматрало се обавезном жртвом без које не долази до визуелне појаве сатане. У готово свим паганским религијама у стара времена су се приносиле људске жртве. Код Маја и Инка су жречеви расецали груди живом човеку и чупали срце; на празник главног сунчаног божанства број жртава је достизао и 30 000 људи, због тога су Инке водиле ратове како би ухватиле заробљенике и организовале лов на људе као на дивље животиње. У централној Африци су се приносиле људске жртве богињи јутарње звезде (Венере), у Грчкој – Хекати, богињи Месеца, обавијеној змијама.

Број абортуса у хришћанским земљама је већ премашио број свих људи убијених у рату, принетих на жртву идолима, или оних које су појели канибали. На древним гравирама Земља је приказивана као острво које плови у океану Васељене, али она данас све више личи на острво које плута у мору људске крви.

Многи се питају: због чега нас Господ тако сурово кажњава? Зар не би тачније било рећи: због чега нас Господ још увек тако благо трпи? Он нас трпи због неизрециве милости Своје, због молитава угодника Својих, непознатих свету – трпи нас, чекајући наше покајање.

ПРЕВЕО СА РУСКОГ: РОДОЉУБ ЛАЗИЋ