ЈУРОДИВИ Сметлиште света

... свима смеће до данас(1. Кор 4, 13)

Хришћанство је препородило и обновило стари свет од оронулости и унутрашње изопачености. Небески огањ љубави, бачен Спаситељем на земљу (Лк. 12, 49.), запалио је нови живот у срцима људи утопљених у страсти, оживотворио дух готово мртвих због грехова (Еф. 2, 5). Дејством благодати благочестивост многих запалила се таквом силином, да је постала главним током духовног живота. Читаво дејство духа усредоточило се у непрекидном напору - распети плот своју са страстима и жељама (Гал 5,24), стајати изнад своје чувствености, покорити вишем духовном закону све пориве грехом рањене природе, да би се по мери силе, по степено узрастајући духом, свецело живело у Богу и за Бога. Хришћанство обновивши старог човека (Кол. 3,10), учинивши га причасником Божанске природе (2. Пет 1,4), произвело је многе видове подвижништва, којим се хришћанин уздиже до, за човека, могућег савршенства. И међу угодницима Божјим, прослављених светом Црквом, јуродиви Христа ради дивни су међу светима по роду свог подвига и по високом степену самоодрицања коме су они следовали. Ради Христа и својих ближњих они су се удаљавали не толико од света, ни од оног што је у њему (1. Јов. 2, 15), већ од света су-вишног, по речима Апостола: ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан (2. Кор. 4, 16). Уистину, њихов се спољашњи човек распадао онако како је духовни живот узрастао.

Јуродивство је један од најтежих и великих подвига хришћанског благочешћа, који су из љубави према Богу и ближњима примили ови необични ревнитељи благочешћа. Ти славни изабраници Божји, надахнути пла меном ревношћу и љубављу према Богу, добровољно су се одрицали не толико удобности и земних блага, блиског сродства, колико се одрицаху, при пуном унутрашњем самосазнању - најважније одлике човека - употребе разума. Примивши изглед безумних, а некад и суштински палог човека, "не знајући" за пристојност, нити за осећај стида, дозвољавали су себи саблажњујућа дела. Лишавајући се, привидно, простог, здравог људског смисла, отресавши се од општеприхваћених обичаја, они су под маском јуродивства неретко чинили такве подвиге на које се не решавају људи који мисле бити мудрим (1 Кор. 3, 18), из страха пред силницима овог света или породичних обзира. Уздигнутих очију, ума и срца Богу, горећи духом пред Њим, ови подвижници, слични старим пророцима, нису се устезали да кажу болну истину у очи силницима овог света; они су својим речима, или необичним поступцима, страшно изобличавали  и као муња поражавали оне који су заборавили правду Божју, а као  пролећно  благотворно  сунце  радовали  су, објасавали и тешили благочестиве и богобојажљиве. Често су се враћали међу најпорочније чланове друштва са циљем да их исправе и спасу; и многе су враћали на пут истине и добра. Имајући дар да предскажу будуће, они молитвама неретко избављају суграђане од страшних патњи, одвраћају гнев Божји од својих савременика од којих су били вређани и понижавани.

Потпуно слободни од сваке земне привезаности, нису имали обично одређено пребивалиште, излагали су се свим условима бездомости - и буквално испуњавали заповест Спаситеља: Не брините душом својом шта ћете јести, или шта ћете пити; ни за тело своје, у шта ћете се оденути (Мт. 6, 25). Него иштите, најпре Царство Божје и правду Његову и ово ће вам се све додати (33). Ти причасници звања небеског (Јев. 3, 1) нису  имали пребивалишта већ су тражили оно које ће доћи, јер по речима Апостола, пролази обличје овог света. Не саображавајући се овом веку, сав њихов живот представља одређен отелотворени протест против неизмерне тежње људи ка земном, ка временим интересима, као живо, видљиво упозорење о вишем циљу живота - о оном што је једино потребно (Лк. 10, 41).

Посматрајући начин живота јуродивих, чини нам се као да су дошли из другог света, не сматрајући нужним да знају и чине оно што по општем мишљењу, чини неопходну принадлежност земаљског живота. Живећи у телу били су као бесплотни и у туђем телу. Подобно божанственом Павлу, надахнутом жуђеним горњим својим отечеством, и они могу рећи о себи: да ли у телу или ван тела - не знам (2Кор. 12, 3): храна, одећа, жилиште нису чинили за њих суштанственост потреба и неопходност животног својства. По неколико дана, понекад и читаве недеље, нису узимали храну, и само су кушали храну коју су им давали благочестиви људи; од других нису узимали, или су је давали другима. Одећа им је била старо, подерано рубље, но често су одбацивали и тај бедан покров своје наготе. Ретко су одлазили и често нису били пуштани у људска насеља, проводећи највећи део живота под отвореним небом - на градским трговима и улазима, око цркава, на гробљима, понекад и на ђубриштима, страдајући од мраза, глади, студени и врелине и уопште стихија, и кушали су сва могућа лишавања повезана са скиталачким животом. Тако о египатском подвижнику, Христа ради јуродивом Висариону, читамо у Скитском Отачнику: живот преподобног Висариона, по речима његових ученика, био је сличан животу какве птице небеске или рибе, или животиње: јер је он читаво време свог живота провео без узнемирења и без бриге. Није га мучила туга за домом, ни жеља да има њиву, ни жеђ за задовољствима, ни грађење дома, ни преношење књига; увек слободан од телесних брига, хранећи се надом у будуће, утврђујући се браном вере. Као какав заробљеник трпео је час мраз и наготу, час сунчану јару, увек на отвореном. Он се као бегунац скривао на пустињским динама. Када би га неко из братије нашао како седи пред вратима као бедник који лута по свету, приближујући му се са сажаљењем, говорио би: због чега плачеш? Ако ти нешто треба, даћемо ти колико можемо, само уђи к нама, поделићемо с тобом трпезу, окрепи се. Преподобни Висарион је одговорио: не могу остати под кровом док не нађем своје наслеђе. На разне начине изгубио сам своје имање. Пао сам у руке и морским разбојницима, и претрпео сам бродолом, и лишио сам се славе свога рода, и од важног постао сам неважан. Ако је брат, заплакавши од његових речи, одлазио и доносио му комад хлеба говорећи: узми ово, оче, а остало ће ти вратити Бог, по речима твојим, домовину, славу рода и богатство, то је старац још више плакао и громко ридао, одговарајући: не умем рећи могу ли ја наћи оно што изгубивши тражим. Но, могу још више потрпети, сваки дан налазећи се у смртним опасностима, не имајући покоја од безмерних несрећа, јер ми је потребно да окончам ток живота усред стал- ног лутања.

У нашем уму Бог је положио основну црту Свог образа (Ер. 4; 22, 23), зато одрицањем од ума, благодатног дара неба, са чим се ништа у видљивом свету не може упоредити, човек губи све оно што чини његово истинско достојанство, његову истинску величину. И при здравом уму, са истинским мудрошћу какви су јуродиви били, по речима Апостола: Ако неко међу вама мисли да је мудар у овом веку, нека буде луд да би био мудар (1. Кор. 3, 18), примити на себе изглед безумности велика је жртва. Тешко је и болно видети човека лишеног ума - безумног; по карактеру безумни се не разликује од неразумне животиње. Али неупоредиво је теже за срце осетљивог човека видети јуродиве. Живећи у заједници, они су били не мање усамљени од подвижника у пустињској дивљини; њихова душа испуњена високим мислима, светим чувствима, под заветом јуродивства, до краја живота, највећим делом, остала је сакривена за друге. Није свако од њих нашао човека коме је могао открити своју душу и рећи му да он није такав каквим га сматрају, да он зна Бога, и да се моли за нас.

Пустиња по преимућству учи посту и бденију, али је дужна да у односу удаљавања од искушења уступи место јуродивству Христа ради. Ко живи у пустињи, каже св. Антоније Велики, тај је слободан од греха искушења: од искушења слуха, језика и вида; њему је једино искушење - у срцу. Три учена друга, читамо у Отачнику, решила су да ступе у монаштво. Један од њих изабрао је да мири завађене, по Св. Писму - блажени миротворци (Мт. 5, 9); други - да посећује болесне, а трећи је пошао у пустињу на безмолвије. Први, ма колико се трудио, није могао прекратити раздор међу људима и све успокојити. Побеђен чамотињом пошао је ономе који је служио болнима и нашао и њега изнемоглог и малодушног, и без снаге да и даље исповеда заповести. И обојица су пошла да посете онога који је живео у пустињи, да би му испричали оно што им се догодило и замолили га да им каже какву је он корист имао од усамљености. Овај, мало поћутавши, излио је воду у посу-ду и рече: "Погледајте воду" - вода је била мутна. После неког времена опет им рече: "Видите, како је вода постала прозирна". Они погледаше и као у огледалу видеше своја лица. Тако бива и са нама, када се неко налази међу људима - од људске буке и светске сујете не виде се своји греси, а када се безмолствује, посебно у пустињи, тада се јасно могу видети своји греси. За отшелника пустиња је била отвореном књигом, у којој је он читао неизмерну величину Божју; сматрана је и школом самопознаје, зато што човек, оставши сам са собом, може пажљиво и без расипања пратити помисли које ничу из дубине његове душе; пустиња је за отшелника била и средством самоусавршавања, зато што страсне помисли нису налазиле себи задовољење и на крају су се утишавале и упокојавале. Један брат тражио је од старца савет: "Моје мисли блуде и ја се због тога жалостим". "Седи у својој келији", рече старац, "и оне ће се опет сабрати". Када је магарица привезана, магаре  скакуће овамо-онамо и опет долази својој матери. Тако и мисли монаха који устрајно пребива у келији ради Бога, мада се неко време и расејавају, опет се враћају њему. При доласку Симеона јуродивог из пустиње у свет, у опроштајној потресној беседи Јован, друг његовог пустињског живота, саветовао га је: "Бди, возљубљени Симеоне, да оно што је сабрала пустиња не распе свет; твоје молчаније да не ране светске гласине, свеноћна неспавања да погуби сан, иноческа љубомудрија да не расточи прелест светска; пази, да гледање жена, од чега те је Бог до данас сачувао, не разгали твоје целомудрије, и твоје нестицање да не покраде љубоимјеније; твој пост да не разоре разновиди укуси, а пач твој смехом и молитва леношћу да се не истреби". Ако је пустиња мање искушење за инока у делу спасења, тим је природно, већи подвиг за онога ко се спасава у свету.

Најбољи представници иночества били су мишљења да се и у свету може постићи такво савршенство какво не постижу и отшелиници; зато оне који у свету живе благочестиво они сматрају изнад оних који се подвизавају у пустињи, пошто се први спасавају у неблагопријатним условима. Тако се о Антонију Великом зна да је, достигавши високу меру савршенства, при-знао да је и у свету могуће спасавати се и благочестиво живети усред немира и саблазни, и још боље угодити Богу, него они који се подвизавају у пустињи. Једном му је откривено да у неком граду живи један лекар који своју зараду дели сиромашнима и читав дан са ангелима пева трисвету песму. Други пут му је откривено да није достигао савршенство кожара из Александрије, који је себе сматрао горим од свих. Свети Оци сматрали су да и у свету Бог има много скривених слугу Својих. У мору има много опасних места, а има и мирних. Ми, иночествујушчи пловимо по мирној страни мора, а мирјани по местима опасним, каже преп. Синклитикија. Ми пловимо по светлости сунца правде, а они по непрозирној тами. Дешава се нешто супротно, да они који плове по мраку и опасности, од страха вапију Богу, храбре се и тако спасавају брод, а ми од нерада тонемо. Такви који су спасавали свој брод усред ужасних бура животног мора били су и Христа ради јуродиви. Њихово стално самоудубљење, њихова будност над најтананијим покретима унутрашњог света, којој није промицао ни један откуцај срца, спречавало је све што би их скренуло са пута спасења, поставши сами око, као херувими и серафими; а у својој унутрашњој и спољашњој природи ништа нису чули, никакво кретање нису осећали, осим једне мисли о Богу. Мученици су мало времена Христа ради пострадали, а ти си читав свој живот мученички умирао, пева Црква о блаж. Михајлу Клопском.

У великим, одлучним тренуцима живота напрежу се душевне силе, и у време великих испита човек чешће излази као победник него у малим свакодневним искушењима.

Како су, подражавајући најбезумније људе, сачували дух увек узвишеним, окренутим Богу, стално се ругајући свету, грлили све савршеном љубављу? На крају, како да се сачува од гордости онај ко подноси толико лишавања и патње, знајући да све то трпи невин и да није онакав каквим га други сматрају. То је добровољно, стално мучеништво, то је стални рат против себе, против света и ђавола.

Први и главни услов који се тражи од свакога у хришћанству јесте његова саобразност с учењем Христовим  закон у Христу (1. Кор. 9, 21). Уколико се живот не наслања на тај крајеугаони камен, не може имати важности и природног достајанства. Даље - главни циљ Христовог учења као и читавог благодатног устројства Цркве јесте да сви живот имају (Јв. 10, 10); осим тога у Царству Христовом, Царству љубави, сваки члан дужан је да се стара не толико о сопственом спасењу већ и о спасењу других. Отуда, природно, извире и питање: заповеда ли Слово Божје овакав необичан начин живота који воде Христа ради јуродиви, и шта је јуродивство у ствари?

Почетке подвижништва налазимо још у Старом Завету, као у примерима пустиножитеља св. Илије, Јелисеја и других пророка; пред долазак Спаситеља у свет међу Јудејима који су живели у Египту основана је заједница терапеута, љубитеља пустињског безмолвија, али ти примери били су ретки и, такорећи, не смели, због тога што је подвижништво било изнад природног стања старозаветног човека. Само је хришћанство дало подвижништву истински смисао, објавило нову силу  и  животност,  супротстављених  духу  света. Најближи пример подвижништва до доласка Исуса Христа представљају св. Јован Претеча и Мајка Божја у својој девствености, усамљености, безмолвна и туђа сваком световном животу, а темељ (подвижништву) јесте Сам Господ Исус Христос, дајући онима који су жељни савршенства у духовном животу савете о сиромаштву, девствености и послушању. Свети Апостоли су  истински примери Христовог учења (Рим. 8, 12, 13; 1 Јв. 2, 15; 1Петр. 2, 11; Гал. 5, 24), полажући даљу основу подвижништву. Зато су после Апостола многи њихови ученици, желећи пуно и савршено испуњење Јеванђељ- ских заповести о ономе што је једино потребно, одрекли себе на удаљавање од сујете световног живота, у девствености, труду, молитвеном подвигу, посту, бденију итд. Такви се називају аскетама или подвижницима. Оснивачи таквог начина живота били су извесно, св. Павле Тивејски и св. Антоније , који се, желећи божанско созерцање, удаљише у скривенија пустињска места. Њиховом примеру следовали су многи ревнитељи подвижништва и Египатска, Сиријска и Палестинска пустиња напунила се хиљадама отшелника, просијавших дивним подвизима благочешћа. Истовремено са отшелништвом ширило се и општежитељно иночество, чији је началник био преп. Пахомије , који је саставио и устав за сваки род иночества, поставши примером свим општежитељним обитељима, како Истока тако и Запада. Посебан ауторитет том уставу даје и то што је он дат св. Пахомију у откривењу од анђела одевеног у схиму. После св. Василија Великог пр. Касијан (око 390. г.) је посетио источне манастире, где је међу великим подвижницима провео око седам година. Вративши се у домовину (на југ Француске) утврдио је два мушка и женски манастир по угледу на источне манастире. Касијан је напи-сао манастирски устав; у том уставу налазе се и укази који се могу односити и на јуродивство: међу братијом биће и неки глухи, неми, слепи и луди. Да би ти успешно могао да пребиваш под духовним законом нужно је да држиш следећа три правила. По речима Псалмопевца: ја сам као човек који не чује и нема у устима правдање (Пс. 37, 14), и ти буди слеп да у другима не би гледао оно што не служи твом назидању... Ако те ко увреди или растужи, буди непокретан и не одговарај ништа, буди нем и пој у срцу свом: чуваћу се на путевима својим да не грешим језиком својим; зауздаваћу уста своја док је безбожник преда мном (Пс. 38). И четврто, чиме си дужан да се украсиш, ... по речи Апостола: Ако неко мисли да је мудар у овом веку, нека буде луд да би био мудар (1. Кор. 3, 18): не испитуј и не осуђуј ништа од тога што се дешава, већ испуњавај послушање; сматрај светим, спаситељним и мудрим оно на шта ти указује закон Божји или опитност Старца.

И у Св. Писму налазимо директних примера јуродивства. Посебно у посланицама ап. Павла Коринћанима јасно нам се показују црте које одликују овај подвиг: ми луди Христа ради а ви мудри у Христу; ми немоћни и презрени... призор постасмо и анђелима и људима. До овог часа подносимо и глад и жеђ и голотињу и ударце, и потуцамо се. Када нас грде, благосиљамо; када нас гоне, трпимо; када нас хуле, молимо; постасмо као сметлиште света, свима смеће до данас (1. Кор. 4, 9 - 13). У 11. гл. 2. посл. Коринћанима, 23-27, која је скраћено житије Апостола, говори се о његовом животу испуњеном великом бедом, лишавањима и муком; више сам се трудио, одвише боја поднео, више пута био у тамници, често у смртној опасности; од Јудејаца сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпео, ноћ и дан провео на морској пучини; често сам путовао, био у опасности на рекама, у опасности од ра- збојника, у опасности од свога рода, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности у мору, у опасности међу лажном браћом; у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи... Реч о крсту, говори овај благовестник Христов, лудост је онима који гину, а сила Божја нама који се спасавамо. Јер је написано: погубићу мудрост мудрих и разум разумних одбацићу. Где је мудрост? Где књижевник? Где препирач овог века? Зар не претвори Бог мудрост овог света у лудост? Пошто, дакле, у премудрости Божјој свет мудрошћу не позна Бога, изволи се Богу да лудошћу проповеди спасе оне који верују. Него што је лудо пред светом оно изабра Бог да посрами мудре, и што је слабо пред светом оно изабра Бог да  посрами јаке... и оно што је ништавно да уништи оно што јесте... (1. Кор.  1,18-28). Ако неко међу вама мисли да је мудар у овом веку, нека буде луд да би био мудар. Јер је мудрост овог света лудост пред Богом (1. Кор. 3, 18-19). Али то унутрашње понижење надутог разума не искључује и спо-љашње самопонижење; унутрашње, у срцу, одрицање од богатства, заповедано Јеванђељем, не искључује и спољашње одрицање, на које су се решавали многи од светих.

Шта је лудило или јуродивство за Христа? То је, речено речима св. Златоустог, када ми смирујемо сопствене помисли, када чистимо свој ум од спољашњег учења да се не би ничим занео и очистио  за примање божанског учења, када буде потребно да се оно прими: јер оно што Бог открива то се не испитује, већ прима с вером.

Дејствујући независно од Откривења наш разум суди охоло и рушитељно, уносећи у област божанских истина такве догађаје који не појашњавају, но често затамњују тајну откривења. У својој независности од откривења он се јавља као роб сопственог предубеђења и завистан од плоти. Доказ томе је то да "стари свет" није познао Бога, служећи твари уместо Творцу, што важи за Јудеје који су се сматрали бољима од других народа. У тобожње успехе савремених умствовања у области религије   имамо  нови  доказ,  да  ум  ако  није  утврђен  на основама датим од Бога, кроз Пророке и Апостоле (Еф. 2, 20) не доноси за Цркву ничег утешног, јер многи од нас залудеше у свом умствовању и омрача неразумно срце наше (Рим 1, 22). Вера Христова, као жива преданост Богу свих сила душе, твори чудеса која природна мудрост не може чинити.

Веровати у Распетога: раздати имање, умртвити плот, ноћи проводити у молитви, у разновидној лепоти не налазити укуса, увређен  не бранити се. По мудрости овог века - то је лудило достојно сваке осуде. Божанске истине не могу бити изумљене напором људског разума, већ се примају с вером. Вером сазнајемо (Јев. 11, 3) у неизмењеном виду, онако како их је Бог благоизволео открити. Бог нам је даровао разум да би њиме они познали и примали од Бога, а не да би сматрали себе достатним. Прекрасан су и користан орган - очи, али ако би оне хтеле да гледају без светла, лепота и њихова сопствена сила не би им били од користи, већ би им нанели бола. Тако и душа, ако жели да гледа без духа, сама себи је препрека. То послушање разума вери не састоји се у томе да се напусти властито мишљење, истраживање узрока и циља свега у свету, већ у упућивању сваке помисли на послушање Христу (2. Кор. 10, 5), тако да би божанско учење било руководеће начело у познању а све несагласно томе одбачено као лажно. Израз - слепа вера није својствена вери хришћанској, која је светлост просвећења народа и познања истине. Сам Исус Христос ум назива унутрашњом светлошћу (Мт. 6, 22-23), и обраћа се здравом разуму слушаоца и осећању истине. Не слепу већ разумну веру имаху Апостоли, о чему сведочи сам Учитељ пред Оцем Небеским: Речи које си ми дао, дао сам њима и они примише у истину (Јв. 17, 8).

Шта је разум људски? Он је главна управљачка сила свих осталих сила и способности душе, помоћу којих се нарушава њен унутрашњи живот и делатност. По мери развоја и уздизања те силе - разума, душа осећа просветљење, сазнаје достојанство и пуноћу живота. Квалитет ума може се упоредити са лаким пером и паперјем, каже преп. Јован Касијан; неотежано влагом, при најмањем дашку ветра перо се диже у вис, а влажно тежи недрима земље. Тако и наш ум, слободан од порока и светских брига, при подизању духовног размишљања оставља све земно, узноси се ка небесном и невидљивом; и Господ нас упозорава да не дозволимо да отежају срца наша преједањем и пијанством и животним бригама (Лк. 21, 34). Погледајмо колико смо, и у ретким тренуцима молитве, неуздржани умом, колико је помрачена наша молитва и њен удео пред Богом. Та слабост ума доказ је његове неутврђености, пристрасности земним стварима, неудубљења и безвлашћа над душом. Потчинити сва душевна дејства власти разума значи победити слабости природе, уздићи се над грехом и изаћи из стања палости. Јер се наш пад и састоји у одвајању од љубави Божје, и прилепљености чувственом и тварном. Благодат Духа Светог скида покривало сатанино да би видели неприступно сијање Господа. Све своје силе духа и тела Христа ради јуродиви посветили су стицању и усавршавању овог благодатног руководиоца. Блажени Висарион је стао једном са уздигнутим очима и умом Богу, пребивајући четрдесет дана и четрдесет ноћи на богомисленој молитви, непоколебљив као стуб, не померајући се телом, не говорећи, не једући, не уклањајући очи душе од Бога, као да је бестелесан. Јасно је, отуда, да је спољашњи начин њиховог живота поприште на коме они обарају владавину ума: они се одричу свог ума у сфери његовог практичног схватања. Одрећи се веза ума  тог вишег дара људске природе, за човека значи бити нечовеком, у крајњем случају не онаквим какав је дужан да буде - у овом свету. Зато онај ко заветује себе на јуродивство намерно оставља презреним дар Божји, чини насиље над сопственом природом и на неки начин отржу се од заједничког организма човечанства. У основи хришћанства лежи проповед о Распетом, Сину Божјем, зато је хришћанин дужан умрети себи и свету; одрећи се свега, и себе са свим потребама. По мери тога, у хришћанину, тог странца и дошљака који нема постојаног града већ тражи онај који ће доћи (Јевр. 13, 14), силе духа расту и теже небесном отчеству - човек не може да се не разреши од видљивог, временог и случајног. У таквом човеку појављују се многа одступања од уобичајеног  поретка живота. Они су, такорећи, предавали себе у руке Божје и усвојили у себи силу Божју. Најбољи почетак сваког подвига је смирење. Ни бденија, ни телесни подвизи не приводе нас спасењу, каже св. Теодора, ако у души нема смирења. Био је један свети пустињак који је изгонио духове из ђавоиманих. Једном је упитао демона шта га изгони - Пост ли? Не, одговори овај - и ми постимо. Бденије ли? - Не, ми и не спавамо. Пустињски живот? - Не, и ми идемо по пустињама. Каква ли добродетељ изгони вас? Смирење нас побеђује. Смирење је та добродетељ која нам дарује победу над злим духовима. Свети Оци, велики подвижници благочешћа, смирење сматрају једним од најважнијих, најнужнијих добродетељи без кога нема спасења. Ако неко и чуда чини и мртве васкрсава, а не признаје души својој бешчасност и себе нишчим духом и грешним, тај је оплењен злобом а да и не зна то. Ако и знамења твори не треба му веровати, јер је признак хришћанства тај, ко је благоискусан пред Богом, да таји све од људи и увек говори: није моје то благо, други га је ту сакрио, и када хоће узеће га од мене. Ако ко говори: богат сам, имам довољно - више ми не треба, такав није хришћанин, већ сасуд прелести и ђавола. Наслађивање Богом је ненасито, и у каквој се ко мери причешћује у тој мери је све гладнији. Такви људи имају необуздану љубав ка Богу. Они сматрају да нису достојни ни да их сунце обасја. Награда се даје не за дело, већ за смирење.

Средство стицања смирења је сазнање о нашој потпуној зависности од Бога: Без Мене не можете ништа чинити (Јв. 15, 5). Свети Доротеј каже да ако се ко прихвати дела Божјег, враг се још јаче ухвати за њега, сеје у њему разне помисли, побуђује страсти, смућује га саблазнима, и у човеку неће остати ни благоразума, ни силе да оконча дело без помоћи Божје. Уверивши се у своју немоћ и греховну нечистоћу, човек се невољно смирује и скрушеног срца припада Богу молећи за помоћ. Свако ко се моли Богу: Господе! Дај ми смирење - дужан је да зна да он моли Бога да му пошаље некога ко ће га увредити. И, када га неко увреди дужан је и сам да укори себе, понизи себе, да би када га други смирује споља, он сам смирио себе изнутра. Савршено смирење, по речима св. Исака Сирина, састоји се у томе да се радосно подносе лажне оптужбе, не говорећи ништа у своју заштиту, већ молити опроштај. Није ли поучно видети човека на земљи, који јој на неки начин не припада, својим постојаним пребивањем у себи, спољашњом и  унутрашњом  тишином.  Сам  Бог  их  је иза- брао као оружје Своје Божанске воље, да би се у понижењу открила сила правде Божје у изобличењу порока, понижењу силних и мудрих и за олакшање мука страдајућима. Покретани јеванђељском љубављу ка својим савременицима - какве су необичне начине користили јуродиви да би обратили заблуделе вери и животу хришћанском. Ни своје душевно спокојство, ни телесни подвиг, ни мишљење људи о себи нису сматрали важним када је постојала могућност да се неко спасе погибије. Неопходно је рећи да су подвиг јуродивства примили на себе људи који су утврђени у духовним подвизима, испитани у духовној мудрости. За пр. Серапиона се каже да је он од младости своје био монах и ради већег савршенства решио да остави келију. Симеон јуродиви се 30 г. подизивао у пустињи и отишао у свет бојећи се да га не остави благодат Божја. Готово сви јуродиви Истока били су монаси. Отуда, на први поглед, чини се да јуродивство противречи идеји монаштва, али оно је видљиви доказ да се може спасти и у сујети света. Јуродивство се представљало као неко војно лукавство против демона. Свети Јован Лествичник каже да се треба не само борити против демона, но и нападати их... ко победивши страсти притворно показује да има страсти, обмањујући демоне тиме остаје нерањив за њих.

Основом сваког подвига и уопште монаштва послужиће смирење, а оно ће све постићи. Ако би јуродиви у пуној светлости открили своју добродетељ пред светом, постали би још већи камен спотицања, јер свет који у злу лежи не трпи обличења. Нису лажне речи Апостола да ће сви који хоће да живе побожно бити гоњени (2. Тим 3, 12).

Сви не могу бити јуродиви, јер је оно удео савршених, утврђених у добродетељи и призваних с више: који се психолог узвисио толико да би могао проникнути у скривене мисли и људске жеље? Но, просвећенима светлошћу небеске мудрости оно скривено у физичком и моралном свету постало је доступно. У Влахернском храму било је и мудраца овог света, али прекрасно виђење духовног света имао је само јуродиви и онај коме га је он показао; тиме је оповргнут приговор да јуродиви нису испунили дуг у вези образовања својих духовних способности.

Нема сумње да се овај подвиг појавио убрзо после тријумфа хришћанства над паганством - но победом ово последње није умрло већ је, неретко, ступало у заједништво с хришћанима. Када је над хришћанима висио мач гонитеља примали су хришћанство искрено, а не због користи и по потреби. Није мали број хришћана био то само по имену, а који нису испуњавали јеванђељске заповести; и отуда је потамнела морална чисто ћа каквом је знаменована првобитна Црква Христова. Ја сам, говорио је св. Јован Златоусти, па и више од вас, желео бих да није потребно бежати у пустињу. Све је пуно порока и нечистоте, и само пустиња може дати плодове љубави и мудрости; и они који желе да се спасу дужни су да се удаље у пустињу. Подвижништво је било продужење подвига мучеништва. Мученици су се борили са царевима и кнежевима, а подвижници против ђавола, цара греха и кнеза бесовског не у једном часу мученичког подвига, већ сваког трена до последњег даха.

Свети Јефрем Сирин, недуго пре своје смрти , посетио је  Египатску пустињу и описао живот Христа ради јуродиве Исидоре, која је по свом смирењу изабрала ову врсту подвижништва. Друге монахиње су је толико презирале да нису ни јеле са њом и обраћале су јој се као безумној. Служила је у кухињи, као роб, спремна на свако послушање. Уместо кукола и ципела, на глави је имала крпу и ходала боса. Нико је никада није видео да једе. Хранила се отпацима из судова које је прала. Ова светост била је откривена отшелнику Пи-тириму, ученику Пахомија Великог. Зашто се узносиш својим подвизима? - питао га је анђео. Ако хоћеш да видиш жену од тебе благочестивију пођи у Тавенски манастир, она срцем никада није одступила од Бога. А ти овде седиш а блудиш мислима по градовима. Питирим је пошао у манастир и зажелео да види све монахиње - једино Исидора није дошла. На силу су привели и Исидору која није хтела да дође. Видећи је, старац је пао пред њом и рекао: благослови ме, мати моја. А она је припавши његовим ногама просила његов благослов. Сви су се збунили видевши ово. Авва, не понижавај се - она је луда, рекоше монахиње. Ви сте луде, одговори старац, она је боља од вас и од мене, она је мати наша, и ја се молим да се нађем раван њој у Дан Суда. Чувши то, монахиње су пале пред њом и исповедиле сво зло које су јој нанеле. Примивши њихово покајање, Питирим се помолио за њих и отишао из обитељи. После неколико дана Исидора се, не трпећи славу и част, удаљила из манастира. Сећање на њу Црква празнује 10. маја.

ПРЕПОДОБНИ
СЕРАПИОН СИНДОНИТ

Преподобни Серапион је био Египћанин, назван Синдонитом, јер није носио ништа осим синдона. Знао је Свето Писмо напамет. Није имао ни келију, ни станишта, већ је као птица небеска живео без брига, носећи само једно мало Јеванђеље, идући из места у место, и стичући савршено бестрашће. Често су га сретали на путу како плаче, и на питање зашто плаче одговорио је: Господар ми је поверио своје богатство, а ја сам га протраћио и он хоће да ме мучи. Мислећи да говори о злату давали су му новац, други хлеба, говорећи му: узми брате ово, а због богатства не тугуј, Бог ти га може послати опет. Још као младић продао је себе неким глумцима и остао код њих, проповедајући Јеванђеље, све док комедијанте није одвратио од позоришта. И вративши им њихов новац отишао је да спасава друге.

На путу за Александрију Серапион је срео бедника који је без одеће дрхтао од зиме. Мене сматрају испосником, међутим, ја носим одећу а овај раб Христов гине од зиме. Бићу као убица осуђен у дан Страшног Суда, ако не покријем голотињу његову... Онда је дао сиромаху свој синдон и сео наг на раскршће држећи у рукама Свето Јеванђеље. Један познаник је пролазио туда и упитао га: оче Серапионе, ко те је обнажио? - Свети подвижник указујући  на Јеванђеље рече: оно ме је разоденуло. Потом је видео неког дужника кога су водили у тамницу, сажаливши се над њим продао је Јеванђеље и дао му да плати дуг. Када се вратио у келију, ученик га пита: где је Јеванђеље? Старац рече: сине мој, оно ми је говорило продај имање своје и дај ништима... ја сам послушао и учинио тако, да би за послушање задобио смелост пред Богом.

У Атини је,  умирући  од  глади,  испричао  причу о "Зајмодавцима" тј. среброљубљу, плотским насладима и чревоугађању, сматрајући  да  се последњег  још  није ослободио. Дошавши у Лакадемон одвратио је једног побожног човека од манихејске јереси после две године, а потом сео на брод који је пловио за Рим. Тамо је чуо о једној девственици која је 25 година живела затворена и тек после неког времена успео је да доспе до ње. Јеси ли ти жива или мртва? Веруј Богу моме, да сам умрла за свет, одговори она. Ако хоћеш да ме убедиш у то учини оно што и ја... За умрлог као што си ти све је могуће осим нечасности - сиђи и прошетај доле. Ја нисам излазила двадесет година, рече девственица. Ниси ли рекла да си умрла за свет? ... и за тебе је свеједно  изаћи или не изаћи. Када су дошли до Цркве рече: ако ме хоћеш уверити да си умрла, скини са себе сво рубље а ја ћу ићи пред тобом. Ако то учиним, рече она, многи ће се саблазнити  и мислити да је то лудо. А шта је теби до тога шта ће рећи људи, јер мртвом није важно напада ли га неко или му се смеје, већ је безосећајан према томе; ја ти могу доказати да сам умро за свет, јер равнодушно гледам на њега, јер се не стидим и не саблажњавам. Ово је девицу научило смирењу и привело још већем савршенству.

Једном је неки пустињак дошао Серапиону и он му је предложио да се помоле. Пустињак му је одговорио да није достојан ни да дише исти ваздух с њим, није допустио ни да му умије ноге због своје грешности. Серапион му је дао поуку: сине мој, ако хоћеш себи добро не излази из келије, буди пажљив према себи и свом рукодељу. Пустињак се огорчио толико да то није могао сакрити од старца. Ниси ли малочас говорио да си грешник, осуђивао си себе, а сада си се разгневио када сам ти с љубављу давао савет. Ако хоћеш да се смириш, учи се да великодушно подносиш увреде и уздржавај се од празнославља. Пустињак се покајао пред старцем и отишао смирен.

Преп. Серапион се упокојио у шездесетој години живота. Сећање на њега празнује се 14. маја.

ПРЕПОДОБНИ ВИСАРИОН ЧУДОТВОРАЦ

Преподобни Висарион је био родом из Египта и од младости светлост благодати Божје сијала је у његовом срцу. Упутио се у Јерусалим на поклоњење светим местима, посетивши и преп. Герасима. Вративши се у Египат зближио се са богопросвећеним Исидором. У то време су му и родитељи умрли и он је имање своје поделио ништима, примио монаштво и удаљио се у Скит. Његов пост био је необичан - по недељу-две, па и по четрдесет дана није јео ништа. У молитви је био неуморан, једном је четрдесет дана и ноћи престојао без сна и хране, подигнути руку ка небу. Четрдесет година није легао да спава, одеће готово није ни имао, и много је страдао од сунца и мраза. Једном је ишао Висарион по обали мора са својим учеником Дулом. Авва, рече ученик, јако сам жедан. Старац се помолио и осенио крстом воду и рекао: у име Господње, захвати и пиј. Ученик је насуо, и вода из мора била је пријатна за пиће, и налио у суд у случају да на путу опет ожедне. Старац видевши то рече: због чега си налио? Дула одговори: опрости ми, ако на путу пожелим да пијем. Тада старац рече: и сада Бог и увек Бог. Једном су ишли неком старцу. Ученик рече: сунце залази. Старац се помоли и рече: молим те, Господе да застане сунце док не стигнем рабу Твоме, тако је и било. Много пута је молитвом призвао кишу; реку је прелазио као по сувом. Све- штеници нису могли да изгоне демона из неког човека; Нико га не може излечити осим авве Висариона рекоше, али он неће због тога доћи у Цркву. Овако су се договорили: када авва Висарион уђе у Цркву и стане на молитву рећи ће му да пробуди брата. Старац рече брату: устани и иди напоље - и тада изађе из њега бес и оздрави човек оног часа. Једном је неки монах, због неког греха послат из храма. Висарион је устао и заједно са њим изашао: и ја сам такође грешан. Старац је читав живот провео плачући и уздишући из дубине душе. Упокојио се у дубокој старости крајем, 5. века. Спомен на њега празнује се 6. јуна.

СВЕТИ СИМЕОН,Христа ради јуродив

Свети Симеон се родио око 522. године, у време цара Јустинијана, од благородних родитеља. После 30 год. кренуо је да се поклони часном Крсту, а одатле је отишао у манастир св. Герасима, где га игуман Никон обуче у свети велики ангелски образ. Кроз годину дана но- ћу је напустио манастир и населио се у пустињу близу Мртвог мора. За 30 година толико се ослободио страсти, да је плот његова била као неко безосећајно дрво, никакве жеље немајући. Пре него је изашао у свет, поново се поклонио Крсту и Гробу Господњем, да би његова дела прикрио пред људима. На ђубришту је нашао мртвог пса, везао га ужетом и вукао кроз градска врата. Видећи га деца су викала: црнац јуродиви, црнац јуродиви. Другог дана, у недељу, накупио је ораха, ушао у цркву и почео орасима да гаси свеће за време Литургије. Хтели су да га истерају, али се он попео на амвон и гађао жене орасима; излазећи из Цркве преврнуо је сто са хлебом, због чега су га трговци избили до смрти.

Једном је неки трговац храном који је упао у Северијеву јерес видео блаженог, и не знајући да је он јуродив, позвао га да за њега продаје сочиво и боб. Симеон је пристао. Почео је да по вољи раздаје народу и да сам једе, читаву недељу. Када је газда видео шта он ради, истукао га је и прогнао.

Блажени је имао и блиске људе пред којима није морао да се претвара. Код једног од њих била је служавка, која је са неким имала тајну везу. Када су је принудили да именује виновника, она рече да је била са Симеоном. Када се то прочуло, Симеон се повукао. Када је дошло време порођаја, дете није могло да се роди. Туда је пролазио Симеон. Када су тражили да се помоли, рекао је да се она неће решити бремена док не именује човека са којим је остала бременита. Тако је и било, и дете се одмах јавило на свет. 588. године предсказао је земљотрес. Неколико дана раније Симеон је машући тукао по неким стубовима на којима су се држале грађевине: чврсто стој, Господ ти наређује; другима: ти, нити стој, нити падни; и у време земљотреса они стубови којима је рекао да стоје, остали су, други су пали, а онима којима је рекао "нити стој, нити падни" нагнувши се тако стајаху.

Два дана пре смрти блажени је открио о приближавању своје кончине и молио је ђакона Јована да за два дана дође у његово склониште. После два дана нашли су га испод лежаја мртвог. Покојника су носили поред дома новообраћеног Јевреја који је, чувши мноштво преслатких гласова, погледао кроз прозор али никога није видео осим двојице која су носила тело. Анђели су певали и велико благоухање испунило је ваздух. Ђакон Јован је кренуо до светог, и не нашавши га плакао је много и кренуо ка гробу желећи да га сахрани часно на другом месту, а када је отворио гроб није нашао тело светог. Господ је наредио својим анђелима да га пренесу на друго место. Упокојио се праведни Симеон 21. јула, око 590. године.

ПРЕПОДОБНИ ТОМА,
Христа ради јуродив

Преп. Тома јуродив подвизавао се у једном од Сиријских манастира. Желећи да сакрије своје житије примио је тежак подвиг јуродивства. Једном је Тома био у Антиохију због набавке за свој манастир. Економ антиохијске Цркве га је ошамарио. Тада су сви негодовали због овог поступка. Тома рече да он више неће примати, а Атанасије неће давати. Као и друго и то се испунило. За један дан Атанасије је скончао, а Тома се преселио у вечни живот на повратку у Дафну. Тело су му погребли на гробљу за странце, са телима других. Али се тела, по сили Божјој, померише од његовог тела на веће растојање. Антиохијци су о томе обавестили патријар. Јефрема. Његово тело пренесено је у Антиохију и достојанствено сахрањено. Сећање на преп. Тому Црква слави 24. априла.

СВЕТИ АНДРЕЈ,
Христа ради јуродив

Блажени Андреј је у детињству био купљен у ропство од једног константинопољског велможе. Андреј се одликовао лепотом, памећу и добрим понашањем. Господин га је заволео и дао га да учи науке. Андреј је научио граматику, грчки језик и волео је богонадахнуте књиге. Једном је на молитви Андреј заспао. У сну је видео две војске: на једној страни чете светих, на другој Етиопљане који су им предлагали мегдан са једним ужасним исполином. Затим је видео како од горе силази један прекрасан младић, држећи у руци три венца и чуо да су ти бесцени венци за онога ко победи Етиопљанина и сам се решио на мегдан, тражећи поуку од тог младића; то је био сам Господ. Победивши, чуо је из уста Наставника: од сада си ти наш друг и брат; буди наг и јуродивствуј Мене ради, и добићеш велику награду у дану Мога Царства. Кренувши за овим гласом, Андреј је започео подвиг јуродивства. Затим је био утврђен у свом подвигу виђењем св. Анастасије која је беседила са св. Јованом Златоустим; на питање св. Јована да ли ће излечити и овог Андреја, мученица одговори: лечење њему није потребно, јер њега лечи Онај, Који му је рекао: јуродивствуј Мене ради. Други пут је видео цео пук демона који су јурили да га убију, и спасао га је св. Јован Богослов. Следећи пут је видео Цара који му је дао да проба нешто веома горко и рекао да је такав мучан пут оних који га служе у овом животу; Затим му је дао слатку мaну: таква је храна оних који раде за Мене, мужествено трпе све до краја. Заврши и ти свој подвиг, и за мало страдање у веки векова у животу бесконачном пребиваћеш. Ако би ми неко дао милостињу, он ју је делио ништима. Није имао где главу да склони. Када је хтео да упокоји своје многотрудно тело, одлазио је где су лежали пси, али ни они га нису примали или су сами од њега бежали.

Један пљачкаш гробова решио је да опљачка недавно сахрањену богату девицу. На путу је срео Андреја; св. прозорљивац видећи га, рече му: тако говори Дух, који суди ономе који отима одећу оних у гробу; нећеш видети сунца, нећеш видети дана, ни лица људског; затво-риће се за тебе врата дома твога и неће се отворити. Када је наступила ноћ, лопов је одвалио камен и ушао. Узео  је горњу одећу и све драгоцености. Добар је и хитон, помислио је, и скинуо га. И оставивши голо тело хтео је да изађе, када се умрла придигла као пробуђена, ударила га по лицу, и он је ослепео.  Почео је да проси, често помињући св. Андреја.

Једна жена, Варвара, с ужасом га је видела како блиста као огњени стуб међу онима који су га гурали, ударали и вређали. Демони су ишли за њим говорећи: недај Боже још једног оваквог на земљи; а за оне који су га тукли говорили су: безумници, за то ћете бити осуђени у дан смрти. Андреј је као пламен јурио на њих: Ја се молим за њих Владики моме да им то не прими у грех, јер то чине по незнању. Док је то говорио, отворило се небо и белоснежни голуб с гранчицом у кљуну слетео је и рекао је светоме: прими гранчицу ову коју ти је Господ Сведржитељ послао из раја као знак благодати своје, јер си ти човекољубив и милостив као Он сам. Прашташ онима који те бију и молиш се за њих да им се то не узме за грех.

Једног монаха излечио је среброљубља. Као и ап. Павле био је дигнут до трећег неба и од Самог Господа чуо три речи, које после никоме није могао рећи. Његово последње виђење служило је за установљење празника Покрова Пресвете Богородице. На свеноћном бденију, на св. гробу у Влахерни, присутвовао је и Епифаније. Око четвртог часа ноћи Андреј је јасно видео Пресвету како иде од царских двери у страшној пратњи Претече и сина Грома, а многи свети ишли су пред Њом а остали иза Ње, певајући духовне песме. Када је Она дошла до амвона, блажени упита Епифанија: видиш ли Госпођу и Владарку света? Он одговори: да, духовни оче. И док су они посматрали Богомајка приклони колена Своја, молећи се много сати, умивајући сузама своје непорочно лице. После молитве она је ушла у олтар и молила се у њему за окупљени народ. Када је завршила молитву, Свој омофор у виду муње скинула је са Своје пренепорочне главе с прекрасном часношћу и распрострла га изнад свих стојећих у храму. Док је тамо била и Пресвета Богородица видљив је био и он, а када се удаљила, невидљив је постао и он. Бл. Андреј упокојио се 510 . год. Сећање на њега Црква празнује 2. октобра.

Преподобни
ИСАКИЈЕ ЗАТВОРНИК

Преподобни Исакије је пример тога да је немогуће проћи живот без искушења, и да не може бити таквог искушења које не би издржале људске моћи укрепљене силом Божјом.

Исакије је био богати трговац града Торопца. Желећи монашки живот све је раздао, отишао је преп. Антонију и овај га је замонашио. Исакије је почео да води строги живот. Купио је јарца, одрао му кожу и преко власенице се покрио сировом кожом која се на њему осушила. Затворио се: његова храна била је просфора, а воду је пио на меру; то му је Антоније давао кроз оканце кроз коју је једва пролазила рука. Тако је он провео 7 година, не лежући, но седећи закратко се предавао сну. Једном је сео да се одмори; свећа се угасила. Изненада је пећина засјала светлошћу; уђоше два светла младића као сунце. Исакије, рекоше они, ево Христос иде - поклониму се! Он није схватио демонску замку и није се оградио крсним знамењем, ни сазнањем своје неважности. Пошао је и поклонио се овом као Христу. Демони завикаше: ти си наш, Исакије! Лажни христос рече: узмите трубе, тимпане и гусле и играјте, нека и Исакије с нама игра. Измучили су Исакија, наругали се и отишли. Антоније је то јутро по обичају дошао, помолио се... али одговора није било и помислио је да се Исакије представио, па је послао у манастир за братију. Развалили су улаз и изнели га. Тада су приметили да је још жив. Игуман Теодосије рече: то је дело демонско. Када је Антоније морао да се повуче у Чернигов кнезу Свјатославу, Теодосије је примио Исакија у своју келију и служио му. Две године је лежао не примајући ни воду ни храну, нем и глух. Теодосије се упорно, даноноћно молио за њега. Треће године је почео да хода, слуша и говори, али као новорођенче. У Цркви није хтео, па су га на силу одводили. Хлеб није узимао ако му у руку нису полагали. Малопомало опорављао се од страшног потреса и поново пошао да води строги живот, ходећи бос. После јутрења помагао је у кухињи. Један од кувара, такође Исакије, рече блаженом: Исакије ено тамо црни гавран, иди и узми га. Исакије се поклонио до земље, отишао и узео гаврана и донео му. Толико је био безазлен.

За време игумана Никона настанио се опет у пећини преп. Антонија, скупљао децу и облачио их као монахе, због чега су га тукли и игуман и њихови родитељи.

Једне зимске ноћи заложио је пећ; пећ је била лоша, огањ се разгорео и почео да пробија кроз пукотине пећи. Немајући чиме да их затвори стао је на отвор босим ногама и сишао када се пећ угасила. На крају је задобио моћ над бесовима: Обманули сте ме јер нисам прозрео ваше лукавство, сада је Господ Исус Христос са мном и молитва оца мога Теодосија и победићу вас. Демони су му чинили много зла. Ти си наш, ти си се поклонио нашем владару. Ваш господар  непријатељ је Христов, а ви сте зли, одговарао је Исакије ограђујући се крсним знамењем и они су ишчезавали. Ноћу су долазили покушавајући да га заплаше: изађи Исакије или ћемо те живог закопати. Он је одговарао: да сте добри долазили би дању, али ви сте тама и тама је удео ваш. Осенио их је крстом и они су ишчезавали, и опет се јављали као медведи, змије и други гадови: победио си нас, Исакије. Ви сте победили мене у обличју Исуса Христа и анђела, а сада се јављате у свом правом обличју гадова, звери и змија; ви сте баш такви гадни и зли. Последња борба трајала је три године. Када се разболео пренели су га у манастир и осмог дана се упокојио, 1090. године, 14. фебруара.

БЛАЖЕНИ ПРОКОПИЈЕ,
Христа ради јуродив,
Устјушки чудотворац

Прокопије је био страни трговац и трговао је у Новгороду. Задивљен учењем Православне Цркве одрекао се папизма,  прихватио Православље и оставио трговину. Напустивши Хутинску обитељ кренуо је путем јуродивства. Одмарао се на голој земљи, а  од неправе- дника није примао милост. Снег је завејао домове, а ветар и мраз били су тако силни да су птице падале мртве на земљу, а стока и људи су се смрзавали. Сва врата су му била затворена, а неки су га отерали. Страдалац је на једном углу наишао на место где су лежали пси, али и пси су отишли од њега. Буди имја Господње од ниње и до вијека, рече Прокопије, дршћући целим телом, молећи Бога да прими душу његову. Изненада је осетио топлоту и пред собом угледао анђела са прекрасном гранчицом у руци: небесни посетилац додирнуо је гранчицом Прокопијево лице и оживео га.

За велике подвиге Бог је Прокопија обдарио даром прозорљивости. Једне недеље говорио је народу у храму: покајте се, браћо, од грехова својих, иначе ће град пропасти од града огњеног; и тако три дана непрекидно плачући  позивао је на покајање. Недељу дана после првог позива над градом се појавио црни облак. Од удара громова тресле су се зграде. Прокопије се пред иконом Богородице молио да умилостиви Сина Свога; и сав народ се са вапајем молио за спасење: из иконе је потекло миро и у храму се разлило благоухање. У том трену огњени облак се удаљио од града. На двадесет врста од града пало је запаљено камење и потпуно уништило област, али нико од људи није страдао. Истекло миро исцељивало је болесне. У левој руци носио је три жарача. Примећено је да када их је држао главом према горе, година је била родна, када их је обарао доле, у свему је владала оскудица.

Блажени Прокопије се упокојио у старости, 1303. године 8. јула.

Лукавством јереја и ђакона разорена је часовија на његовом гробу и избачена икона 1547. Московски Сабор је утврдио празник бл. Прокопија.

Многи болни исцељују се код његовог гроба. Луди, слепи, хроми и сви прослављују угодника Божјег за даровано им разрешење од тешких грехова.

БЛАЖЕНИ ЈОВАН,
Христа ради јуродив,
Устјушки чудотворац

У Пухову од благочестивих и времешних сељана Саве и Марије родио се син Јован. Од младости је водио строги живот. Средом и петком није јео ништа, а остали данима само хлеб и воду. Када га је мати упитала због чега пости тако млад, одговарао је: да би се спасао од греха, јер без њих није нико осим Бога; нећу да храним тело да не би постало мој непријатељ. Када је отац умро, мајка се замонаши под именом Наталија. Отрок Јован је био са њом, молчаљив као и раније.

Потом је почео да јуродивствује. Свој строги живот није могао да сакрије од људи. Свештеник Јован пожелео је да види шта блажени ради ноћу; и видео га је у соби како се уздигнутих руку сатима моли за оне који чине неправду. Када је завршио молитву, напунио је пећ угљем, оградивши се крсним знаком са речима: Светлост Твога лица знак је на нама Господе, легао на зажарени угаљ. Свештеник уплашен да се Јован не испече утрча у собу. Блажени изађе из пећи и страшно погледа радозналца: никоме не смеш рећи за ово до моје смрти. Свештеник је дао реч и одржао је.

Жена кнеза Теодора, кнегиња Марија, боловала је са страшном температуром и послала је слугу блаженом, да би се он помолио за њу. Послани слуга није успео ни да стигне до ђубришта на којем је Јован седео, када је изненадна блажени узвикнуо: здравствуј, добри кнеже Теодоре с кнегињом својом. Када се слуга вратио, нашао је кнегињу здраву.

Блажени Јован се упокојио 29. маја 1494. год.

1613. Устјуг је молитвама својих чудотвораца био не само заштићен од Пољака, већ су потпуно потукли римокатоличке ратнике.

ПРЕПОДОБНИ
МИХАЈЛО КЛОПСКИ,
Христа ради јуродив, Новгородски чудотворац

У време великог кнеза Василија Димитријевича и игумана Теодосија, у лето 23. јуна 1408. године, држано је јутрење у Клопској обитељи, тада бедној и непознатој. Када су певали девету песму канона јеромонах Макарије је пошао да окади и своју келију. Но у закључаној келији седео је човек, одевен монашки, и при светлости свеће писао. Уплашени Макарије рекао је игума ну и после јутрења сви су отишли до келије и опет су нашли инока унутра. У време Литургије певао је са осталима, а за трпезом је читао житија са дубоким разумевањем и благопријатно.

Једном, на празник Преображења, Клопску обитељ посетио је кнез Константин Димитријевич, лишен свог наслеђа од великог кнеза Василија; после причешћа је био са кнегињом на заједничкој трпези, на којој је читана историја многострадалног Јова. Кнез је чуо чтеца, пришао му и са дубоким поштовањем му се поклонио, говорећи игуману: то је Михајло Максимович. Због чега од нас скриваш своје име, упита игуман. Бог зна, одговори блажени. Он је наш рођак, рече кнез. Од тада су га још више поштовали, али он је почео још више да јуродивствује.

Блажени Михајло прорекао је игуману Теодосију: седећеш у владичанском двору, али се престола нећеш удостојити. Тако је и било. 1419. године кнез Константин је опет био у обитељи иштући молитве. Не очајавај кнеже, дговори Михајло, но имај веру у Пресвету Тројицу и саздај храм Живоначалној Тројици и добићеш не само наслеђе већ и небеско станиште. Позвао је каменоресце и саздао храм. На дан освећења враћена му је очевина.

У време суше извео је источник, а у време глади хранио је "пет хиљада с пет хлебова" а да се залиха жита у амбару није смањивала. Предвидео је и царевање Ивана Васиљевича и пад Новгорода.

Архиепископу Евтимију, "брадатом", себичне нарави и опаком рекао је: за кога ти узимаш? Дозвољавају ли правила да ти, пастир, опљачкаш стадо? Среброљубиви владика, поражен изобличењем, разболео се и умро.

<Кнезу Шемки је рекао: довољно беде си натоварио на народ, ако се опет вратиш, гроб те чека. Шемка се оглуши и би поражен. Слушај, кнеже, како је земља три пута застењала и зове те к себи. Отровали су га његови бојари.

11. јануара 1453. године, тешко болестан, изнемогао, причестио се Св. Тајнама, узео је тамјан и угаљ и вратио се у своју келију.

Гроб није било могуће ископати јер је земља од мраза била као камен тврда. Игуман се сетио места на коме је блажени у последње време волео да стоји, и земља је на том месту била веома мека. Велика исцељења дешавају се од овог гроба онима који са вером приступају.

Свети Блажени
НИКОЛАЈ КАЧАНОВ,
Христа ради јуродив,
Новгородски чудотворац

Неки се диве богатству, други хвале славу и власт, трећима се допада укусна храна. Да ли је то вредно дивљења? Све то ишчезава с овим животом. Толико је било богатих и славних, где су они? Једино је слава светих неугасива. Такав је био и бл. Николај Качанов.

Родио се од богатих родитеља Максима и Јулијане, познате као праведне. Удаљивши се од дечјих игара, утеху је налазио у молитви. Приљежна молитва сачувала га је од злих дела и призвала небеску помоћ младом Николају. Да би избегао славу људску примио је подвиг јуродивства Христа ради. Умртвљујући плот, смиривао се и представљао се безумним и грешним; и тајно се молио за оне који су га вређали и тукли.

У Новгороду је живео велможа који је дубоко уважавао блаженог и позвао га на пир. Како је Богу угодно, тако ће бити, одговори Николај. Када је блажени дошао велможе није био код куће, и слуге су почеле да га исмевају и бију, не знајући да је он позван. Велможа се вратио, дошли су и гости, и слуге су са ужасом обавестиле господара да су сви судови са вином ођедном празни. Домаћин се сетио Николаја и послао слуге да га нађу и измоле опроштај. Слуге су га нашле и поклониле су му се до земље моливши опроштај и позвали га у двор. Како је Богу угодно, тако ће бити, рече блажени. Домаћин је с радошћу дочекао Николаја, посадио га са најугледнијим гостима, молио опроштај и тражио благослов да се изнесе пиће. Нека буде како хоћеш, одговори блажени. Бурад су опет била пуна, а вино неупоредиво боље него раније. Не говори никоме о благодати коју ти је послао Бог, каза му блажени, и тајно изађе из дома.

Истовремено с Николајем у Новгороду је живео јуродиви Теодор. Николај је живео на Софијској страни а Теодор на Трговачкој. Представљали су се као непомирљиви непријатељи.

Један бојар је позвао бл. Теодора код себе. Али овај се није сложио да дође на страну "злог Николе". Када је ипак прешао, пред њим се појавио бл. Николај и почео да га грди и бије. Јурио га је улицама све до реке. Ни ту се нису зауставили и као по сувом обојица потрчаше. Не ухвативши "непријатеља", Николај баци за њим главицу купуса. Николај се представио 27. јула 1392. године.

Многа исцењена дешавају се од песка и свете воде из његовог гроба. Први се од те воде излечио неки еп. Лука који је патио од неизлечиве болести.

БЛАЖЕНИ ТЕОДОР,Христа ради јуродив,
Новгородски чудотворац

Блажени Теодор се родио у Новгороду и у младим годинама научио се писмености и усрдно је читао Свето Писмо и житија светих, строго је постио и до заласка сунца ништа није јео. По жестоком мразу ходао је бос и полунаг. Ноћу је обилазио Цркве на Трговачкој страни и молио за благоденствије града, за спас од глади, рата, међусобне борбе, најезде... Његов савременик је био бл. Николај Качанов. Блажени су разумели један другог и обличавали су крваве сукобе два дела града. Прозорљиви Теодор ишао је по стоговима и викао: "чувајте хлеб", и заиста наступила је глад. Други пут је викао на улици: "овде ће бити чисто; добро је да се сеје репа", и пожар је опустошио то место.

Причестивши се Божанских Тајни предао је Богу своју чисту душу 19. јануара 1392. године.

СВЕТИ БЛАЖЕНИ ЈАКОВ,Боровицки чудотворац

Ко је био овај, угодник Божји, где је живео и умро, не зна се...

Прва појава раба Божјег Јакова била је необична. По бесном току набујале реке, у светли уторак, супротно бујици, пливала је огромна санта леда. На њој је био дрвени ковчег, гроб са отроком у њему. Плашећи се одговорности за мртво тело сељани су санту одгурнули од обале. Санта није послушала и вратила се. Онда су је низ ток одвукли за врстудве од Боровича. У зору следећег дана била је опет на истом месту. И трећи пут су је одвукли, али опет се појавила на истом месту. После тога, ноћу, јавио се многима у сну блажени отрок и са прекором рекао: због чега, ви хришћани гоните мене, хришћанина, немилосрдно. Моје име је Јаков - као ап. Јаков. Преблаги Бог прославио је свог угодника, даде моштима његовим да чине многа чудеса, и болести усцељују. Сећање на праведног Јакова празнује се 23. октобра.

СВ. БЛАЖЕНИ НИКОЛАЈ,
Христа ради јуродив,
Псковски чудотворац

Блажени Николај је родом из Пскова, али подвигом је постао грађанином Небеског Јерусалима. Друге недеље Великог Поста Цар Иван Грозни се сместио у селу Љубљатову, пет врста од Псковска. Згромивши Новгород, Грозни је исту судбину наменио и Псковску. Страх и ужас овладао је свима, свуда плач и спремање да се побегне; сви су ноћи проводили на молитви. Следећег јутра, 20. фебруара, на улицама се указао необичан призор. По свим улицама до Кремља, пред сваким домом, постављен је сто са хлебом и сољу. А пред њим сви грађани свечано обучени. Само је један човек, бос, безбрижно шетао од стола до стола и храбрио житеље. Када се царска пратња указала у даљини, сва звона достојанствено су зазвонила. Они у вратима ударили су челом у земљу пред царем. Намесник је принео цару хлеб и со, дубоко се клањајући. Иван га јаросно погледа и одгурну; со се расула по снегу. Сви су претрнули од ужаса. Цар ујаха у град. Цео град је био на коленима. Изненада се пред њим јавио Никола који је на штапу, као дете, дојахао до цара: Иванушка, Иванушка , кушај хлеба и соли а не људске крви.  Љутити цар нареди пратњи да га ухвате, али он се изгуби у маси народа. На степеништу Тројицког Сабора дочекао га је игуман Корнилије. Грозни је ушао у храм и одстојао молебан. На изласку га је опет срео Николај и одлучно позвао у сво-ју келију. У убогој келији на чистом чаршаву лежало је огромно парче крвавог меса. Узми, Иванушка, узми, с поклоном га понуди блажени. Ја сам хришћанин и не једем месо за време поста, рече цар. Радиш ти и много горе, рече Николај, храниш се телом и крвљу људском, за- борављјући не толико пост, колико Бога. У царевој души све је закипело. Наредио је да се скину црквена звона и отме ризница. А јуродиви му строгим гласом рече: не отимај од нас, пролазниче, бежи од нас. Ако оклеваш нећеш имати на чему да побегнеш одавде. Цар не поверава и нареди да се звоно Свете Тројице скине. Тог часа његов најбољи коњ паде под њим. Цар уплашен одмах напусти град.

Праведни Николај представио се 28. фебруара (7084.) 1576. године.

СВЕТИ БЛАЖЕНИ МАКСИМ,
Христа ради јуродив,
Московски чудотворац

Време када је живео бл. Максим било је за Русију страшно: татарски јарам, суша, глад и помор гушили су бедни народ. Љута је зима, али је сладак рај, говорио је блажени, готово наг трчећи по Москви: потрпимо, и бићемо људи; постепено и сирово дрво запламти. За тр-пљење даће Бог спасење. Не плаче бијен, плаче небијен... По бради Авраам, по делу Хам...

Сахрањен је у Цркви Бориса и Гљеба 11. новембра 1433. године. Свеправедни судија прославио га је многим чудесима...

Помоли се угодниче Божји, блажени Максиме. О нас земљи привезаних... да нам да силу да победимо страсти, мисли и жеље греховне. Да зароби наш  охоли ум послушањем вере, избави и дарује нам мудрост духовну. Да загреје наша срца љубављу к Њему, нашем Саздатељу и нашим ближњима.

СВЕТИ БЛАЖЕНИ ВАСИЛИЈЕ,Христа ради јуродив,
Московски чудотворац

После усиљених и усрдних молитава остарелим Јакову и Ани роди се син Василије. Пре зачећа изабра га Бог и пре рођења освети, а од самог рођења знаменовао је своје призвање, јер је сисао млеко само са десне стране, а не са леве.

Једва покривен рубљем ходао је улицама Москве. Ако је љута зима, рај је сладак, говорио је указујући на четрдесет мученика из Севастијског језера. Ноћи је проводио у молитви.

1521. године ноћу се молио пред северним дверима Успењеског храма са неким побожним људима за избављење руског царства од татара. У храму се чуо страшан шум, узнео се пламен, а од иконе Владимирске Бо городице разлегао се глас који је обличавао безакоње житеља Москве: топла молитва и сузе блаженог потекоше још јаче. Чудан огањ и шум нестадоше. Татари су рушили град за градом. Поља Москве била су  спаљена, али Татари преплашени виђењем небројеног мноштва страшних ратника око Москве напустише Русију.

23. јуна 1547. дође блажени у манастир Воздвижења пред Црквом и умилно гледаше и неутешно плакаше. То тајанствено мољење било је предзнак страшног пожара следећег јутра. И храм, домови и дворац великог кнеза изгорише, "метал се као вода разливао".

Свети Митрополит Макарије и цар дивљаху се Василију и хвалише Бога што у њихово време даде таквог мужа. Тако је једном и Василије позван у двор код цара, где му сви одаше достојну хвалу. И кад му сви дадоше да пије, он пиће трипут изли кроз прозор, говорећи: не љути се, царе, јер ја тиме угасих пожар који бесни у Новгороду. И брзо се удаљи из палате. Цар запамтивши дан и час посла гласника у Новгород. Житељи Новгорода посведочили су да су у тај час и дан видели нагог човека који је угасио пожар.

Дошло је на памет Ивану Грозном да сазида дворац на Врапчијем брду, и дошао је цар у храм мислећи о окончању свог дела. Дошао је и Василије сакривши се од цара. После Литургије упита цар блаженога: где си био? Тамо где и ти, на светој Литургији. Како те нисам видео? А ја сам тебе видео у храму светом и на неком другом месту. Нигде нисам био, рече цар, осим у храму. Није истина, рече блажени, видео сам те како луташ мишљу по Врапчијем брду и градиш двор. Замислио се цар и рекао: истину говориш, тако је било; и заволео још јаче блаженог.

Блажени је идући улицама целивао углове неких домова, а на друге се бацао камењем. Када се у неком дому читало Свето Писмо, молило или неко друго побожно дело чинило, он је бацао камење одгонећи демоне, да ни на углу не би имали станишта. Када је пролазио поред домова у којим се пило вино, певале безобразне песме, са сузама је на углу љубио отераног анђела чувара да би се он умолио Господа за њихово спасење.

Једном га је један добри велможа обукао у бунду. Видевши га неки неваљалци смислише да му је отму. Један је легао као мртав, а други су молили Василија да нешто прода за погреб бедника. Давно ли је умро, упита Василије? Малочас, одговорише они. Блажени бундом покри лажова и рече: буди од сада мртав за лукавство своје и овај заиста оста мртав да лежи.

Једном је блажени пролазио поред крчме у којој је један зли крчмар призивао са сваком чашом демона. Блажени је са тугом посматрао пијанице; за њим уђе и један јадник и тражио вина. Крчмар је са злим поривом викнуо на њега: лукави да узме тебе пијаницу. Чувши ово несрећник се прекрсти, а блажени запљеска рукама и громко се насмеја: добро, добро си учинио, увек тако ради и спашћеш се од невидљивог непријатеља. Када је крчмар призвао лукавог демон је ушао у чашу, а када се човек прекрстио демон је изашао из вина и побегао из крчме.

Вест о његовој болести дошла је до цара. Са царицом, великом кнегињом Анастасијом, и царевићима, Јованом и Теодором, дошли су да посете блаженог и ис просе молитве. Блажени је Теодору прорекао да ће бити наследник. Созерцавајући  долазак анђела Господњих блажени предаде душу своју Богу и цео град се напуни благоухањем. Цар и кнежеви носили су тело блаженог, а митрополит и архијерији певали су псалме и песме духовне. Упокојио се блажени 2. августа у 88 години живота. Само тог 2. августа сто двадесет болних добише исцељење; моли се преблажени Василије за спасење душа наших, који славимо твоје успење.

СВЕТИ БЛАЖЕНИ ЈОВАН,Христа ради јуродив,
Московски чудотворац

Назван Велики Калпак и Водоносац, изабрао је Јован, тежак рад у солани, где је бесплатно радио. На неко време удаљио се у Ростов. На тело своје ставио је гво здене вериге и крст, на главу калпак, на прсте ексере као прстење, а у руци дрвене бројанице. За безакоње и пијанство Бог је казнио Русију, рекао му је преп. Иринарх; даће ти Бог да поучиш људе од Истока до Запада.

Борису Годунову је рекао: умна главо, разуми Божја дела, Бог дуго чека, али јако бије.

Пре упокојења једном хромом човеку је стао на ногу и одмах га исцелио. Потом је блажени отишао на реку, скинуо вериге и трипут се полио водом, спремивши се за погреб. За време погреба десило се небеско знамење; подигла се страшна бура са муњама и громовима: иконе су попадале и побиле много људи. Ризничар је у олтару убијен, ђакона су једва живог извели. Свештеника Јована бура је подигла изнад дрвећа и треснула га о земљи и једва се исповедао пре смрти. Много народа је убијено, други су оглувели, трећи страшно спаљени. Само Бог зна тајну ове небеске казне.

Блажени се упокојио 3. јула 1589. године. Мошти блаженог су чудотворне.

БЛАЖЕНИ ИСИДОР,Христа ради јуродив,
Ростовски чудотоврац

Дошао је у Русију из Немачке, убеђен у неодрживост римокатоличке вере. Из града у град ишао је блажени све до Ростова, и сместио се на неком ђубришту. О, Исидоре, говорио је себи, многим невољама ваља ти ући у Царство небеско.

Један богати трговац запао је у страшну буру. Сви на броду очекивали су смрт. Као и сапутници пророка Јоне бацили су коцку да би сазнали тешког преступника, због кога је страдао брод. Коцка је пала на трговца. Они га бацише у море и отпловише даље, а трговац је почео тонути. У том часу пред њим се јавио Исидор, ходећи по мору као по сувом. Ухвативши га за руку упитао га: познајеш ли ме? И ставивши га на даску кренуо за бродом; изравнавши се са бродом пренео га на брод наредивши му да никоме ово не открива.

На свадби кнеза Саве Оболенског с кнегињом Даријом дао је младожењи капу од пољског цвећа: ево теби и архијерејска капа. На порођају је кнегиња умрла, а кнез поражен губитком напусти свет, постриже се под именом Јоасаф и постаде архиепископ Ростовски.

Једном су га изгнали са гозбе кнеза Владимира на којој је био и архиеп. Васијан. Када је требало изнети пиће, ни капи у судовима није било. Кнез је био очајан. Тада се појави блажени држећи у руци просфору, носећи је архијереју, а коју је малочас добио од митропо-лита у св. Софији у Кијеву.

Блажени Исидор се упокојио 14. маја 1474. године. У часу његове кончине градом се разлило необично благоухање.

После многих година кончине блаженог једном свештенику из Вознесенског храма усхтело се да зна у каквом су стању чудотоврне мошти. Када је почео да копа нека страшна сила га је одбацила да сатима није долазио свести. Када се повратио молио је за опроштај од блаженог због своје дрскости и здрав се вратио кући.

БЛАЖЕНИ ЈОВАН ВЛАСАТИ,
Христа ради јуродив,
Ростовски чудотоврац

У Ростовском храму свештеномученика Власија почивају мошти Јована Власатог. На гробници леже сребрни крст и Псалтир на латинском језику који је архиеп. Димитрије Ростовски преповио и обновио; толико је св. Димитрије поштовао блаженог. После кончине блаженог 3. септембра 1580. године од његовог гроба потекла су исцељења; једно од њих је добио митроп. Кирил који је био лишен моћи да покреће руке и ноге, а после исцељења могао је поново да преузме епархију.

БЛАЖЕНИ ЛАВРЕНТИЈЕ,
Христа ради јуродив,
Калужки чудотворац

У дому кнеза Симеона Ивановича живео је раб Божји Лаврентије. Блажени је примао делатно учешће у бригама и потребама својих суграђана и молитвама својим спасавао их је од опасности. 1512. нападоше Калугу Агарјани, против којих је устао кнез Симеон са малом војском. Лаврентије у кнежевском дому изненада завика: дајте ми моју оштру секиру, нападоше пси кнеза Симеона, да га одбраним од паса. И оде блажени и бодрећи их рече: не бојте се; и победи и прогна кнез Агарјане. Вративши се Лаврентије као јуродив рече: одбра- них од паса кнеза Симеона.

10. августа праведни Лаврентије се представио и погребен је у храму Рождества Христова.

Исцељења од болести и демона и друга посмртна чудеса пројавила су бл. Лаврентија

.

БЛАЖЕНИ ПРОКОПИЈЕ,
Христа ради јуродив,
Вјатски чудотворац

Идући у поље на рад као дванаестогодишњи дечак, ударио га је гром и он је изгубио памет. Родитељи су се много ожалостили због губитка сина јединца, али га је игуман Прокопије исцелио.

Са 20 година отишао је из родитељске куће и у великом трпљењу и ћутању пребивао је и све трпео. Прозорљив дизао је болне рукама својим и радовао се због њих; а оне који ће болесни умрети  није дирао, већ је над њима плакао и полагао крстобразно руке на груди своје. Предсказивао је пожар звоњењем звона. Када је од цара стизао указ ређао је на тргу дрва и тукао их као људе. Једном је у суду с војводе Жемчужникова скинуо шапку и ставио је себи на главу. Војвода му је уступио место. Блажени га је узео за руку и увео у затвор. После неколико дана војвода је ухапшен и затворен због неправиности у служби на седам дана.

Једном је блажени дошао у дом свог духовника за време ручка, узео нож и над главом његовог сина, исто свештеника, махао као да хоће да га убоде у груди. Сви су се престрашили, блажени баци нож, загрли младог свештеника Јована, горко заплака и оде. Кроз годину дана рођаци су изболи тог свештеника ножем.

ЖЖена његовог духовника патила је од зубобоље и свештеник га је замолио да се помоли за њено здравље. И Прокопије извади свој зуб и рече: узми. Када је узела у уста тај зуб, муке су јој престале.

Једно јутро је дошао у кућу полицијског чиновника Данила, попео се на пећ и с ње бацио дете на под, а сам легао на оно место. Када се отац вратио нашао је сина мртвог. И када су требали да изнесу тело и опевају мртвог Прокопије сиђе с пећи, удаљи све из избе, потом узме дете у руке које одмах заплака. Дете је порасло - подигло је буну па га је народ бацио с моста.

Једном је на Литургији узео за руку младог појца, повео га до царских двери и гурнуо у олтар; после шест година постао је свештеник, а касније игуман Кипријан.

Представио се блажени 21. децембра 1627. г.

Једној жени Марији Тимотијевој јавила су се два светлоносна мужа, називајући један другог Трифон и Прокопије, и обећали јој исцељење.

БЛАЖЕНИ АНДРЕЈ ТОТЕМСКИ

После смрти родитеља отишао је у манастир Васкрсења. Подвижник Стефан му је саветовао да прими на себе подвиг јуродивства. Ходао је бос, а хранио се само хлебом и водом. Зими је бос и по педесет врста ишао на храмовне празнике. Тихо скончавши, сахрањен је под Звоником храма Васкрсења, 10. октобра 1673. године. По кончини блажени Андреј прославио се чудесима.

БЛАЖЕНИ МАКСИМ ТОТЕМСКИ

Јуродивствовао 45 година, упокојио се 16. јануара 1650. године.

БЛАЖЕНИ ГЕОРГИЈЕ ШЕНКУРСКИ ЧУДОТВОРАЦ

Сећање на њега Црква празнује 26. априла.

БЛАЖЕНИ КИПРИЈАН,
Суздаљски чудотворац

Представио се у лето 7130, 2. октобра, тј. 1622. године.

БЛАЖЕНИ СИМЕОН,Јурјевецки чудотворац

Као веома млад побегао је од рођака и живео по пољима, а остало време по непроходним шумама и јаругама. Неки сељаци су га нашли у шуми, а он као безумник само је понављао: Симон, Симон. Сељани су се сажалили над њим и дали га на старање свештенику Јосифу. Симеон је био у свему послушан, радећи домаће послове и свима без плате помагао.

После 15 година прешао је у Јурјевец. Зими је ходао бос по леду Волге. Дању се молио на степеништу Цркве и посећивао Богојављенски манастир.

Једном је ушао у дом војводе, али војвода га је избацио и избио док је блажени наговештавао несрећу. Следећег дана жена тог војводе је пала са степеништа и убила се.

Други пут је наговестио пожар. Силан ветар изазвао је пожар. Војвода је дошао да га моли да одврати несрећу од града. Блажени удари војводу по образу, показа на место најјачег пожара, и пламен тог часа згасну.

Свештеник Алипије је прогутао кост која му је застала у грлу. Кост је давила свештеника и причињавала му неизрецив бол; и они очекиваше скору смрт. Блажени га је срео, скочио на њега и почео да га дави. Од страха и боли свештеник је скоро умро. На опште изненађење из грла је избацио велику кост и много крви.

Једне јесени када је ноћ била светла и када је дувао јак ветар, подижући велике таласе на Волги, Петар Сутирев је видео како неко хода по води. Прешавши Волгу, незнаник је пошао ка њему и он је препознао Симе- она. Мир теби, друже, рече му блажени. Именом Божјим заклињем те, не говори никоме да си ме видео да ходам по Волги, или ћеш уместо благослова бити од Бога кажњен.

Други пут га је један житељ видео како хода по води. Прешавши, рекао је овоме: четрдесет година после моје смрти тамо ће бити устројен манастир.

Војвода Теодор Петлин дао је да блаженог на смрт претуку и он је примивши Свете Тајне предао пречисту своју душу Господу, 4. новембра 1584. године.