РАЂАЊЕ ДЕЦЕ КАО НАЧИН ЗА СПАСЕЊЕ МАЈКЕ

... Али ће се спасти рађањем деце (1. Тим. 2,15) Рађање деце је природна појава, захтев природе, оно што је заједничко за човека и животињу. Па, ипак, апостол Павле говори о жени да се она спасава рађањем деце, то јест да кроз рађање деце може да угоди Богу и да добије блаженство у будућем животу. Па због чега она добија такву награду, кад рађање деце само по себи, као дар природе, није ни врлина ни заслуга? А међутим нема мало примера да су мајке постајале срећне кроз своју децу и на највиши од таквих примера указује догађај празника Рождества Богородице. У Назарету је живела јеврејска породица која се састојала од мужа и жене; њихова имена су Јоаким и Ана. Они нису имали деце и можда би умрли непознати, као и други Јевреји, који су чекали појаву Месије Христа. Али после педесетогодишње неплодности Ана је родила кћи преблагословену Марију, чијим рађањем не само да је она добила спасење, већ је послужила и почетку нашег спасења. Па како рађање деце постаје средство мајке за спасење? На ово одговара Апостол: "Ако остане у вери и љубави и у светињи с поштењем". Првобитно васпитање деце почива на обавези мајке; а васпитање треба да буде искључиво у духу вере и морала хришћанског. А како ће мајка упутити у веру своју децу, којим молитвама да их научи, кад ни она сама не верује или не зна у шта треба веровати? Може ли да утврди децу у правилима љубави хришћанска мајка која нема чисту љубав ни према мужу, ни према домаћим, ни према ближњим, која ако и воли децу, онда их воли животињском љубављу, у смислу њиховог дојења, храњења и очувања њиховог здравља? Може ли мајка да усади у њихова срца осећај стида и гнушања према свему што је за осуду, кад она на све гледа лакомислено, мисли само на задовољства и забаве, дозвољава, чак, поступке који се осуђују у сваком честитом друштву и неизбежно су предмет раздора и искушења у њеној породици? Искушења су заразна, а мајчина су за децу неодољива. Али као што се понекад о ружним навикама говори да се оне упијају са мајчиним млеком, тако су и добре навике, света расположења тим чвршћа, што се дубље укорењују у души од малолетности. Очеви и мајке треба и сами да буду добри, верујући, с пуно љубави у себи, часни, да би децу васпитали сличним себи, да би за њихово васпитање очекивали себи награду. Зашто су се Јоаким и Ана удостојили да буду родитељи Пресвете Богородице? Зато што су били праведни и благочестиви. То што нису имали децу је за њих било тешко искушење. Али њихова вера није слабила; они су се молили за исцелење од неплодности не годину дана, не две године, већ педесет година. Једном је Ана случајно у врту видела на дрвету гнездо и у њему птиће који су се покрили перјем. Растужила се што се и птице небеске децом теше, а она не зна за ову утеху. Нека друга жена би на њеном месту почела да ропће на Божији Промисао, али Ана се у том минуту обратила са сузама и са молитвом Богу: "Господе, Господе! Ти знаш понижење бездетности. Сам ми исцели болест мог срца и будући неплодну покажи ме плодном". Тада јој се јави Анђео и обавести је да ће ускоро постати мајка. А да су она и њен муж били добротвори, довољно показује обичај који су поштовали, а по којем су они од свега што имаше у изобиљу један део давали за црквене потребе, а други сиромашнима. Ако је моралан живот сам по себи угодан Богу, шта може да придода њеном достојанству рађање деце? Све зависи од њиховог васпитања. Како родитељи, макар су сами добри, могу да потпадну под страшну одговорност због небриге о својој деци, због њихове искварености, због небриге о њиховом исправљању, чега пример нам је дат у судбини првосвештеника Илија, тако, напротив, они родитељи, који су се, иако им нису били страни греси младости, ипак старали да "подижу децу своју у васпитању и науци Господњој" (Ефес. 6, 4), да припремају у њима не само корисне чланове друштва, већ, према изразу Златоуста (у Беседи на 1. Тим.), "борце Христове", кроз ово стичу себи и велику утеху на земљи, и награду на небу. О одговорности за децу говори древна изрека: "Боље је умрети без деце, него имати чедо нечасно" (Сир. 16, 40). А деца, васпитана у побожности, су најтоплији и, можда, најуспешнији молитвеници за своје почивше родитеље. Уосталом, рађање деце никако није средство за спасење, заједничко свима. Спасиће се и девственици, ако сачувају своју чедност и остану целомудрени. Знамо удовице које су "служиле Богу дан и ноћ постом и молитвама" (Лк. 2, 37). И сви безбрачни и бездетни могу да угађају Богу васпитавањем туђе деце, давањем уточишта сирочади и другим добрим делима. Пут спасења је сваком отворен: иди и спасавај се.