Историчари Цркве и агиографски писци се слажу у томе да је поштовање Василија Острошког као светитеља настало одмах након његовог престављења, односно да је Црква развијала његов култ под утицајем и на захтев верног народа.
Свети Василије Острошки данас је код Срба свакако један од најпоштованијих националних светитеља. Његов глас и углед чудотворца и богоугодника распростире се по читавом православном свету. Живео је у тешком времену српске историје, у крају који је сиромашан земаљским благом, али богат вером, у коме је средњовековна српска хришћанска традиција толико јака да је обилно хранила снагом за одржање и препорађање. На основу сачуваних података, најсигурније би се могло рећи да је рођен око 1610. године, на почетку XVII века када је српски народ највећим делом био под влашћу османског господара, а својим мањим деловима под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике.
Светосавски патријарашки трон у немирном и страдалном XVII веку има за своје чуваре духовне вође који су у два случаја били жртве турске освете ради покушаја укључивања у ослободилачке планове и пројекте. Убијени су патријарси Јован Кантул 1613. и Гаврило Рајић 1655. године. Политички авантуризам не обузима Патријарха Пајсија (1614-1647) који је сав уронио у књигу и културни рад. Патријарх Максим Скопљанац (1655-1674, †1680) води рачуна о јурисдикцијској целовитости своје власти као Пећког Патријарха и духовног вође српског народа. Ипак, настала политичка бура и примери худе судбине претходника, приморавају Арсенија III Црнојевића на сеобу 1690. У оваквим општим приликама живи и опстајава на путу богоугодника и јерарха Српске Цркве и Василије, Митрополит захумски.
ИСТОРИЈСКА СТРАНА АРХИПАСТИРСТВА
Рођен од оца Петра и мајке Ане у селу Мркоњићи у Поповом Пољу, у залеђу Дубровника, на међи старе Травуније и Захумља, српских приморских области средњег века. На крштењу добија име Стојан. Одрастао је у крају са јаким светосавским предањем, а изложеном медитеранским културним утицајима, који има добре саобраћајне везе где делују и стране пропаганде. Ту се осећај посебности нарочито профилисао, а жеља за истрајавањем у аутентичној култури је била некако наглашенија. По родитељском благослову одлази у Манастир Завалу где завршава први степен образовања, код рођака, игумана Серафима, чије се братство бавило и преписивањем књига. Послушник Стојан одлази доцније из Завале у Тврдош где се монаши и добија чин јеромонаха. Подаци даље говоре да свештеномонах Василије одлази у Цетињски манастир, бива придворни монах у Пећкој патријаршији, код Патријарха Пајсија, а извесно време борави и на Светој Гори. Први помен Василија као архијереја имамо на запису из 1639. у књизи, која је поклон Манастиру Тврдош и на којој се потписао „смерни Митрополит захумски Василије“.
Према историчару Ђоку Слијепчевићу (1907-1993) Митрополит Василије је прешао на „источнохерцеговачку епархију“, са седиштем у околини Оногошта (Никшића). Према сачуваној Грамати од 6. августа 1651. године коју је издао Гаврило Рајић „Архиепископ пећки, Патријарх Срба и Бугара, далматинског Приморја и Илирика“ Владика Василије Јовановић је добио на управу област која обухвата Никшић, Плану, Колашиновиће, Морачу, као и цели пријепољски кадилук. Митрополит Василије се настањује у Манастиру Доњи Острог. Преузео је црквену управу над поменутим крајем у веома тешким приликама. О њима понајбоље сведочи запис на једном рукописном минеју који је преписиван у Врхобрезници код Пљеваља, „при Митрополиту захумском кир Василију Јовановићу“: „Они чинише свирепост Христовом стаду као неукроћени лавови и љути рисеви, и змије које лете да прогутају све верне. Куће пленише, имања грабише, и људи свакога узраста беху у страху и тузи. И верни и неверни остављаху своја села и домове, бежаху у друге градове и села и беху дошљаци код туђина. ... Тада манастири велике невоље и тегобе подносише ... и три и по четири хиљада гроша намета тражише“...
Друштвене везе и обзири су попустили. Митрополит Василије био је принуђен да се жали Патријарху Максиму који је посебним документом загарантовао имање Манастира Острог и онима који буду покушали да сруше међе и приграбе туђе претио је клетвом. Кнезу Раичу, главару племена Вражегрмаца, пише 1667. да је имање Вели До, Митрополит Василије купио од Саве Лаковића. „Да одузме Господ Бог таквом разоритељу његов дом и њега и његове синове и његову стоку и све његово имање да му Господ Бог изненада расеје“. Подвижништво Светог Василија и његов духовни напор у горњоострошким испосницама је историјски документовано. У једном попису острошког имања из 1666 каже: „Пишем ради уверења, да се зна како бејах неко време у пустињи и приложих усрдно свој труд и своје имање не поштедих“.
НАСТАЈАЊЕ КУЛТА
Историчари Цркве и агиографски писци се слажу у томе да је поштовање Василија Острошког као светитеља настало одмах након његовог престављења, односно да је Црква развијала његов култ под утицајем и на захтев верног народа. Митрополит захумски и целе Херцеговине Василије се упокојио 29. априла 1671. у Манастиру Острог. Леонтије Павловић (1914-1997) истиче да је култ Светог Василија Острошког уобличен коначно у времену када фанариотски епископи имају власт у српским епархијама. Ипак, треба рећи да је формирање самог култа био независан процес, и да је препознавање светости у личности херцеговачког архијереја препознато од стране врха Црквене власти док је још трајала самосталност Пећке патријаршије.
Већ 1714. године у једном запису је назван „острошким светитељем“, а запис на Минеју из 1732. године сведочи да у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице „почивају прекрасне мошти Св. Василија“. Сведочанства о прилагању свештених предмета, икона и одежди „Св. Василију у Острог“ потичу из српског трговачког слоја друге половине XVIII века.
Службу и синаксарско житије Св. Василија „нетљено почивајушчаго во Острозје иже во Черној Горје“, написао је последњи Србин на Пећком патријарашком престолу Василије Бркић (1763-1772), а они су штампани у београдском Србљаку (1861). Светитељеве мошти су пронађене седам година након његовог престављења 1678. године. Према тим подацима Св. Василије се у сну јавио игуману Манаститра Косијерево, Рафаилу, који је након краће сумње ипак одлучио да их извади из земље. Видећи њихову нетљеност положио их је у кивот и сместио у Манастир Горњи Острог. Мошти су склањане са Острога на Цетиње, године 1852. када је Омер-паша Латас напао Црну Гору и у време рата 1876-1878. У време немира дешавало се да их месно православно становништво склања и закопава у земљу.
Њихова чудотворна моћ привлачила је народ различитих вероисповести који су долазили на Острог да би добили духовно олакшање или исцељење телесних немоћи. Страни путописци XIX века примећују како Св. Василију хрле не само православни него и римокатолици, а још више и муслимани из Херцеговине, Босне, и Шиптари из околине Скадра, и долине реке Дрим. Знало се за обичај да се главари знатнијих муслиманских родова братиме са острошким игуманима. Први су били уверени да им је дата почаст и нека врста религиозне заштите, а други су били сигурни да им турске власти и несмотрени појединци исламске вере не могу чинити невоље јер ће братске везе учинити своје. Популарност мале пећинске црквице са моштима Светитеља нашироко описују Дентон (1865), Лемб (1843) и Вилкинсон (1844). Посетиоци Острога који Св. Василију долазе са јаком вером и чистом савешћу, тада, баш као и данас добијају Божији благослов.
Свети Василије Острошки данас је код Срба свакако један од најпоштованијих националних светитеља. Његов глас и углед чудотворца и богоугодника распростире се по читавом православном свету. Живео је у тешком времену српске историје, у крају који је сиромашан земаљским благом, али богат вером, у коме је средњовековна српска хришћанска традиција толико јака да је обилно хранила снагом за одржање и препорађање. На основу сачуваних података, најсигурније би се могло рећи да је рођен око 1610. године, на почетку XVII века када је српски народ највећим делом био под влашћу османског господара, а својим мањим деловима под влашћу Хабзбуршке монархије и Млетачке републике.
Светосавски патријарашки трон у немирном и страдалном XVII веку има за своје чуваре духовне вође који су у два случаја били жртве турске освете ради покушаја укључивања у ослободилачке планове и пројекте. Убијени су патријарси Јован Кантул 1613. и Гаврило Рајић 1655. године. Политички авантуризам не обузима Патријарха Пајсија (1614-1647) који је сав уронио у књигу и културни рад. Патријарх Максим Скопљанац (1655-1674, †1680) води рачуна о јурисдикцијској целовитости своје власти као Пећког Патријарха и духовног вође српског народа. Ипак, настала политичка бура и примери худе судбине претходника, приморавају Арсенија III Црнојевића на сеобу 1690. У оваквим општим приликама живи и опстајава на путу богоугодника и јерарха Српске Цркве и Василије, Митрополит захумски.
ИСТОРИЈСКА СТРАНА АРХИПАСТИРСТВА
Рођен од оца Петра и мајке Ане у селу Мркоњићи у Поповом Пољу, у залеђу Дубровника, на међи старе Травуније и Захумља, српских приморских области средњег века. На крштењу добија име Стојан. Одрастао је у крају са јаким светосавским предањем, а изложеном медитеранским културним утицајима, који има добре саобраћајне везе где делују и стране пропаганде. Ту се осећај посебности нарочито профилисао, а жеља за истрајавањем у аутентичној култури је била некако наглашенија. По родитељском благослову одлази у Манастир Завалу где завршава први степен образовања, код рођака, игумана Серафима, чије се братство бавило и преписивањем књига. Послушник Стојан одлази доцније из Завале у Тврдош где се монаши и добија чин јеромонаха. Подаци даље говоре да свештеномонах Василије одлази у Цетињски манастир, бива придворни монах у Пећкој патријаршији, код Патријарха Пајсија, а извесно време борави и на Светој Гори. Први помен Василија као архијереја имамо на запису из 1639. у књизи, која је поклон Манастиру Тврдош и на којој се потписао „смерни Митрополит захумски Василије“.
Према историчару Ђоку Слијепчевићу (1907-1993) Митрополит Василије је прешао на „источнохерцеговачку епархију“, са седиштем у околини Оногошта (Никшића). Према сачуваној Грамати од 6. августа 1651. године коју је издао Гаврило Рајић „Архиепископ пећки, Патријарх Срба и Бугара, далматинског Приморја и Илирика“ Владика Василије Јовановић је добио на управу област која обухвата Никшић, Плану, Колашиновиће, Морачу, као и цели пријепољски кадилук. Митрополит Василије се настањује у Манастиру Доњи Острог. Преузео је црквену управу над поменутим крајем у веома тешким приликама. О њима понајбоље сведочи запис на једном рукописном минеју који је преписиван у Врхобрезници код Пљеваља, „при Митрополиту захумском кир Василију Јовановићу“: „Они чинише свирепост Христовом стаду као неукроћени лавови и љути рисеви, и змије које лете да прогутају све верне. Куће пленише, имања грабише, и људи свакога узраста беху у страху и тузи. И верни и неверни остављаху своја села и домове, бежаху у друге градове и села и беху дошљаци код туђина. ... Тада манастири велике невоље и тегобе подносише ... и три и по четири хиљада гроша намета тражише“...
Друштвене везе и обзири су попустили. Митрополит Василије био је принуђен да се жали Патријарху Максиму који је посебним документом загарантовао имање Манастира Острог и онима који буду покушали да сруше међе и приграбе туђе претио је клетвом. Кнезу Раичу, главару племена Вражегрмаца, пише 1667. да је имање Вели До, Митрополит Василије купио од Саве Лаковића. „Да одузме Господ Бог таквом разоритељу његов дом и њега и његове синове и његову стоку и све његово имање да му Господ Бог изненада расеје“. Подвижништво Светог Василија и његов духовни напор у горњоострошким испосницама је историјски документовано. У једном попису острошког имања из 1666 каже: „Пишем ради уверења, да се зна како бејах неко време у пустињи и приложих усрдно свој труд и своје имање не поштедих“.
НАСТАЈАЊЕ КУЛТА
Историчари Цркве и агиографски писци се слажу у томе да је поштовање Василија Острошког као светитеља настало одмах након његовог престављења, односно да је Црква развијала његов култ под утицајем и на захтев верног народа. Митрополит захумски и целе Херцеговине Василије се упокојио 29. априла 1671. у Манастиру Острог. Леонтије Павловић (1914-1997) истиче да је култ Светог Василија Острошког уобличен коначно у времену када фанариотски епископи имају власт у српским епархијама. Ипак, треба рећи да је формирање самог култа био независан процес, и да је препознавање светости у личности херцеговачког архијереја препознато од стране врха Црквене власти док је још трајала самосталност Пећке патријаршије.
Већ 1714. године у једном запису је назван „острошким светитељем“, а запис на Минеју из 1732. године сведочи да у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице „почивају прекрасне мошти Св. Василија“. Сведочанства о прилагању свештених предмета, икона и одежди „Св. Василију у Острог“ потичу из српског трговачког слоја друге половине XVIII века.
Службу и синаксарско житије Св. Василија „нетљено почивајушчаго во Острозје иже во Черној Горје“, написао је последњи Србин на Пећком патријарашком престолу Василије Бркић (1763-1772), а они су штампани у београдском Србљаку (1861). Светитељеве мошти су пронађене седам година након његовог престављења 1678. године. Према тим подацима Св. Василије се у сну јавио игуману Манаститра Косијерево, Рафаилу, који је након краће сумње ипак одлучио да их извади из земље. Видећи њихову нетљеност положио их је у кивот и сместио у Манастир Горњи Острог. Мошти су склањане са Острога на Цетиње, године 1852. када је Омер-паша Латас напао Црну Гору и у време рата 1876-1878. У време немира дешавало се да их месно православно становништво склања и закопава у земљу.
Њихова чудотворна моћ привлачила је народ различитих вероисповести који су долазили на Острог да би добили духовно олакшање или исцељење телесних немоћи. Страни путописци XIX века примећују како Св. Василију хрле не само православни него и римокатолици, а још више и муслимани из Херцеговине, Босне, и Шиптари из околине Скадра, и долине реке Дрим. Знало се за обичај да се главари знатнијих муслиманских родова братиме са острошким игуманима. Први су били уверени да им је дата почаст и нека врста религиозне заштите, а други су били сигурни да им турске власти и несмотрени појединци исламске вере не могу чинити невоље јер ће братске везе учинити своје. Популарност мале пећинске црквице са моштима Светитеља нашироко описују Дентон (1865), Лемб (1843) и Вилкинсон (1844). Посетиоци Острога који Св. Василију долазе са јаком вером и чистом савешћу, тада, баш као и данас добијају Божији благослов.
