Веома важну истину ми је открио Свети Теофан Затворник: био сам потпуно у недоумици како сабрати мисли, како престати да се развлачим и растачем на разна, глупа маштања. Показује се да су неопходна три главна метода.
Први – постојано јачати осећање присуства Божијег, да је Господ близу, да те целог види, да је Он потпуно поред.
„У том памћењу треба сваки да се укрепљује до тога степена, да постане неодвојиво од пажње. Бог је увек и свагда са нама, и поред нас и у нама. Али ми нисмо свагда са Њим, јер Га се не сећамо, и зато што се не сећамо, дозвољавамо себи много тога, што не би дозволили, да се сећамо.
Узмите на себе труд навикавања на то сећање. Ту не треба ништа посебно, само намера да се прихвати и напрегнути се да памтимо, да је Господ у вама, и близу и гледа на вас и у вас тако јасно, као када би вам неко гледао у очи. Шта год радили, памтите, да је Господ близу и да гледа.
Почните да се трудите да се навикнете на то, да се привикавате и, како се само привикнете или се мало-помало почнете навикавати, видећете, какво спасавајуће дејство произилази од тога у души. Не заборављајте само, да сећање на Бога треба имати, не као о било којој другој ствари, већ то сједините са страхом Божијим и поштовањем. Богобојажљивим људима све од тога бива." [1]
„Све мисли ума нашега су обраћене на земљу и никако их не подижемо ка небу. Њихов предмет – сујетно, телесно, грешно. Ви сте видели, како се магла ваља по долини? Ето, то је тачна слика наших мисли. Све се оне вуку и шире по земљи. Али, осим те спуштености, оне се још непрестано комешају, не стоје на једном, оне се сударају, попут роја комараца лете. Међутим, оне не остају без последица.
Не, испод њих лежи срце, и од њих на то срце, непрестано падају ударци и производе одговарајуће дејство. Каква је мисао, такав је и покрет срца. Прво радост, па досада, па завист, па страх, па нада, па самоувереност, па очајање – једно за другим изничу у срцу. Нема заустављања и никаквог поретка нема, тако као и у мислима. Срце се непрестано тресе од осећања, попут јасиковог листа.
И на том делу се не зауставља. Мисли са осећањем увек рађају жељу, јачу или слабију. Под лутајућим мислима и осећањима, без реда лутају и жеље: ово добити, друго одбацити; једноме опростити, другоме се осветити; па бежати од свих, па иступити на средину и деловати; у једном послушати, а у другом поставити на своје, и друго, и друго, и друго.
Не да би се све то испунило, већ као загонетке – ово на ово, то на друго – које се непрестано рађају у души. (Посмотрите за собом, када например седите за послом; видећете све то у себи, као на сцени.)
Ето какав је хаос и сметеност у нама изнутра. Од њега је и хаос у животу, и некакав мрак уоколо. И не очекујте ни поредак у мислима, док не уништите тај унутрашњи хаос. Оно и само по себи причињава много зла, али посебно је штетно, јер му прилазе демони, и окрећу и комешају тамо унутра још више, чинећи све на зло нама и на нашу пропаст". [2]
„Ако би за исправљење нашег унутрашњег живота довољно било пожелети и да се све тамо јави у најбољем виду, или рећи реч и за њом, тренутно да се јави и дело, том вам онда и не би требало говорити...
Али такав закон морално-слободног живота, штавише, у суштини је повређен, да и постоји чврста одлучност и благодатна помоћ је спремна, али треба се напрегнути и борити се, а пре свега, са самим собом (...)
Потребно је уложити и усиљени труд над собом, над својом унутрашњошћу, труд и напор, окренути на то, да би хаос који царује унутра, уништили и уместо њега увели поредак и строј, за чим следује унутрашњи мир и постојано радосно стање срца. (...)
Унутра је хаос: то знате из искуства. Њега треба уништити: то ви желите, на то сте се и решили. Борите се директно за уклањање разлога тог хаоса. Разлог хаоса је тај, што је наш дух изгубио њему сродну тачку ослонца. Његов ослонац је у Богу.
И тако, прво: неопходно је навикнути се непрестаном сећању на Бога, са страхом и поштовањем. (...) Увек будите са Господом, шта год чинили и увек се обраћајте Њему умом, старајте се да се држите тако, као човек који је пред царем. Брзо ћете се навићи, само не одустајте и не прекидајте. Ако будете са добром савешћу испуњавали то мало правило, онда ће тај унутрашњи хаос бити стешњен изнутра и иако ће избијати, час у виду празних и непотребних помисли, час у виду неумесних осећања и жеља, али ћете ви тренутно примећивати ту неправилност и прогонити те непозване госте, журећи да сваки пут установите једномислије са Јединим Господом“ [3]
„Да би се боље навикли на сећање на Бога, за то код ревносних хришћана постоји посебна метода, односно, непрестано понављати кратку, са две-три речи, молитву. Највећим делом је то: Господе помилуј! Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног! (...)
Идете ли, седите ли, радите, једете, идете на спавање – увек говорите: Господе, помилуј! Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног! Од дугог упражњавања у томе, речи ће се тако везати на језик, да ће се саме собом понављати. А то веомa зауставља лутање и летење мисли. Али опет не заборавите да се сједините са речима са поштовањем“. [4]
„Надахњујем вас! Крените марљиво и продужите не заустављајући се – и брзо ћете достићи жељено. Настаће пажња са поштовањем у Једином Богу, а са тиме ће прићи и унутрашњи мир. Говорим: брзо, опет, не кроз дан или два. Потребни су, може бити, и месеци. О када не би биле и године! Молите Господа и Он Сам ће вам помоћи.
Посебно томе додајте и следеће: ништа не чинити, што савест забрањује и ништа не пропуштати, што она говори да се чини – без обзира да ли је то велико или мало. Савест је увек наша морална кочница. Што се унутар нас –мисли, осећања и жеље – предају недозвољеном лутању, разлог томе је, између осталог и то, што је савест изгубила силу.
Вратите јој силу, изјављујући јој пуну покорност. Ви сте је сада просветили, појаснивши све, шта морате чинити и шта не чинити. Изволите да следујете том непромењиво и тако одлучно, да би пре умрли, а да ништа себи не дозволите да учините против савести. Што одлучније будете тако поступали, тим ће бити више могуће да се савест врати, тим ће вам пуније и снажније она говорити шта морате и уклонити од непотребног и у делима, и у речима, и у омислима, и унутрашњост ваша ће бити у успешнијем поретку. Савест са трепетним сећањем на Бога – главни кључ за отварање истинског духовног живота. (...)
Више од та два правила ништа и не треба. Допуните их само трпљењем. Успех неће доћи одмах, треба чекати, трудити се, постојано, неуклоњиво. Треба се трудити и главно је, ни у чему не уступати у угађању себи или свету. Противљења ће бити непрестана започетом поретку. Треба им одолевати, последично, напрегнути силе, и последично, трпети. Обуците се у то свемоћно оружје и никада не падајте духом, због неуспеха. Све ће доћи са временом. Надахњујте се у трпљењу том надом. Јер све то тако бива, оправдано искуствима свих људи, који су тражили и изградили спасење.
Тако, ево свега! Сећати се са поштовањем Бога, следовати савести и наоружати се трпљењем са надом. То није много – семе свега. Да вас благослови Господ, тако се настројите и стојите у том расположењу.“ [5]
Како је све то важно! И заиста, код нас се чешће од свега успоставља неправилан поглед на себе, на Бога, на свет који нас окружује, што се уму увек представља, да смо ми потпуно сами, да је око нас огромни хладни и туђи свет, а да је Бог негде далеко, далеко, негде иза високог неба, иза једва видљивих звезда, негде још бесконачно даље. Он, наравно, одатле, са висине све види, зна, али све тако – издалека, са висине.
Ми желимо да „следимо сенку“ Његову у блиском нам свету, да би некако оживели у свом срцу сећање на Њега. Ми гледамо на иконе, на нама приближени образ Његов, лик, насликан на дрвету бојама из камења, да би некако сабрали своја осећања у један зрак, усмерили га негде далеко у неизмериву даљину и нама се чини, да наша молитва мора да лети у ту бесконачну висину, негде тамо дуго да куца на наднебесна врата, преднебесног жртвеника, да би били услишени. Али наше молитвено обраћање Светима брзо достиже свој циљ, наши Свети Покровитељи, ако их орасположимо да се нас заступају, узимају наше молбе, полазе са њима (опет исто далеко-далеко, високо-високо) и тамо моле за нас...
Али заиста, све су то начини, који толико удаљено сликају сенку стварности. Несрећа је када ми саму реалност почињемо да мешамо са њеном сенком. Како је чамотно, млитаво, без радости, такво расположење, тим више што молитва наша и без тога, не може да има ревности и смелости.
И како се све мења, када се сетиш да је Бог овде, поред тебе, сасвим близу теби, ближе од свих и свега. Он је „около“ и „унутар“ – и свуда! Он је заиста овде, сада, у свој Својој пуноћи, у Три Лица – Отац, Син, Дух Свети! И Он не само да слуша моју молитву сада, већ чак и пре, него ја успем да је произнесем, зна моју мисао, пре него успем да је размотрим, облачећи је у речи.
Он је ближе мојој души, од мене самога. Он ме види боље, од мог унутрашњег ока, види ме скроз; као што ја могу да видим суд из прозрачног стакла на јаркој светлости, тако Он сада види целог мене овде, сада, у сваком трену мог постојања.
Он је заиста овде и свуда у свој Својој сили, слави и моћи!
И ми смо удаљени од Њега, не местом, не растојањем, не временом, већ само грубошћу, одебљаношћу, помраченошћу свог палог стања. Нама не допушта да Га видимо, славу Његову и сијање, груби, оземљани оквир душевности која робује праху, буквално као врећа од платна, као смиривајућа јакна, навучена на наше погорђено, узнесено „ја“.
Зато се и не треба устремљивати срцем и умом иза предела видљивог света, у „далеке висине“, да би тамо викали док нас Бог не чује, већ сабирати их у једно, усредсређивати се у само срце нашег живота, одатле смирено звати и дању и ноћу Онога, Који нам је ближе од свих и свега, Који је души неопходнији и жељенији од свих и свега.
Заиста, због тога смирено гледамо на иконе, да би ту, оборивши поглед, тражили Њега, Који је засијао сенком – боље, бљеснуо светлим лучем светлости кроз насликани бојама лик: тражити Га кроз дубину свог срца овде, у самој близини душе, у њеној области духа.
Зато се обраћамо ка Светима, просимо њихову помоћ, заступање, да се овде – у души - тим затвореним вратима, у која треба куцати непрестано, да се овде треба приближити тим затвореним вратима у нади, да ће се куцајућем отворити (уп. Матеј 7:8; Лука 11:10) и да Заступници могу да измоле најбрже њихово отварање. Али све је то овде, сасвим близу нашег срца!
„Царство је Божије унутра у вама (уп. Лука 17:21); уђи у клет своју и затворивши врата своја, помоли се тајно(уп. Матеј 6:6); и к њему ћемо доћи и к њему ћемо се настанити (уп. Јован 14: 23). Како је све близу, како поред нас – чини се – само да испружиш руку и да се дотакнеш. Како је то важно за оживљење духовног живота - осећање свеприсуства Божијег.
Вероватно је, овде кључ ка унутрашњем животу, овде и врата за њега.
[1] Свети Теофан Затворник: "Шта је духовни живот и како га живети" (У Србији као "Живети за вечност")
[2] Ibid 186-187.
[3] Ibid С. 188-190
[4] Ibid С. 185
