Sveti Oci su molitvom zapravo nazivali molitvu Isusovu koja se proiznosi ovako: "Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog". Sveti Jovan Lestvičnik, govoreći o onima koji život provode u molitvenom tihovanju, kaže da "jedni od njih pevaju i veći deo svoga vremena provode tako (pevajući), dok drugi istrajavaju u molitvi" (Lestv.27). Pod pevanjem ovde se podrazumeva molitveno čitanje psalama (tada još nije bilo drugih molitava koje se danas upotrebljavaju), a pod molitvom se podrazumeva - molitva Isusova. Takvo značenje imaju i sledeće reči istog svetitelja: "Veći deo noći posveti molitvi, a manji pojanju psalma" (Lestv.27). Ovako značenje reči molitva i pevanje psalama u delu svetog Jovana Lestvičnika objašnjavaju kasniji veliki podvižnici i učitelji monaštva, prepodobni Simeon Novi Bogoslov i Grigorije Sinait.
Molitva Isusova ima dva vida: usnu i umnu. Podvižnik sam po sebi prelazi sa usne na umnu molitvu onda kada je molitva - pažljiva. Isprva se treba naučiti usnoj molitvi Isusovoj. Molitva Isusova se obavlja stojeći, a kada ponestane snage sedeći pa čak i ležeći. Najbitnije osobine te molitve jesu: pažnja, zatvaranje uma u reči molitve, proiznošenje molitve bez ikakve žurbe i skrušenje duha. Iako su ovi uslovi neophodni za svaku molitvu, lakše ih je ispuniti i više se zahtevaju prilikom savršavanja molitve Isusove. Prilikom pojanja psalama različite misli u koje je odevena molitva nevoljno privlače pažnju uma i na izvestan način ga rasejavaju. Ali kod molitve Isusove um se usredsređuje na jednu misao: na misao o Isusovom pomilovanju grešnika. Spolja gledano ovo delanje je sasvim skromno, ali opit pokazuje da je ono najplodnije od svih duševnih delanja. Silu i ugled daje mu svesilno i svesveto ime Gospoda Isusa Hrista. Prorok je, prorokujući o Bogočoveku, najavio: Svaki koji prizove Ime Gospodnje biće spasen (Joil 2,32). Proročke reči ponavlja apostol Pavle (Rim. 10,13) - jer ako ispovedaš ustima svojim da je Isus Gospod, i veruješ u srcu svome da ga Bog podiže iz mrtvih, bićeš spasen (Rim. 10,9). Sveti apostol Petar je, po isceljenju hromoga od rođenja, pred judejskim Sinedrionom zasvedočio sledeće: Knezovi narodni i starešine Izrailjeve! Ako nas (svete apostole Petra i Pavla) danas ispitujete zbog dobročinstva bolesnom čoveku, kako on ozdravi, neka je na znanje svima vama, i svemu narodu Izrailjevu, da u ime Isusa Hrista Nazarećanina, kojega vi raspeste, kojega Bog podiže iz mrtvih, njime stoji ovaj pred vama zdrav. Jer nema drugoga Imena pod nebom danoga ljudima kojim bi smo se mogli spasiti (Dap. 4,8-10,12). Korišćenje svesvetog Božanskog imena Isus u molitvi i moljenje u ovom imenu ustanovio je Sam Gospod naš Isus Hristos. U ovo je moguće uveriti se iz one najuzvišenije i najdublje besede koja se nalazi u Evanđelju od Jovana (Jn. 13,31 14,15, 16) i koju je Gospod vodio sa svetim Apostolima posle Tajne Večere, u onaj znameniti čas koji prethodi dobrovoljnom izlasku Gospoda na mesto izdaje i stradanja, spasonosnih za ljudski rod. Učenje koje je Gospod tada izložio nosi obeležja zaključnog, predsmrtnog zaveštanja, u kome je On sabrao i pred Svojim učenicima, a kroz njih i pred čitavim rodom hrišćanskim, izložio one za dušu najspasonosnije, ključne zapovesti, pouzdane i nepogrešive zaloge večnog života. Između ostalih dokaza i duhovnih darova dato je i potvrđeno dopuštanje i zapovesti za moljenje imenom Isusovim. I što god zaištete (od Oca) u ime Moje - rekao je Gospod učenicima Svojim - to ću učiniti, da se proslavi Otac i Sin. I ako išta zaištete u ime Moje, Ja ću učiniti (Jn. 14,13-14). Zaista, zaista vam kažem da što god zaištete od Oca u ime Moje, daće vam. Do sada ne iskate ništa u ime Moje; ištite i dobićete, da radost vaša bude ispunjena (Jn. 16,23-24). Šta je to što je u stanju da ispuni radošću onoga ko prima i što će biti darovano onima koji se mole imenom Gospoda Isusa? Biće darovani - odgovaram rečima Gospodnjim - Duh Sveti, koga će Otac poslati u ime Moje (Jn. 14,26). Ovo opitno priznanje pripada svetim Ocima i predstavlja njihovo predanje.
Svetitelj Ignjatije (Brjančaninov)
20 Oktobar 2011
Istinski raj
Poslao sam vam jedno pismo u kojem sam nešto malo pisao o raju, i verujem da vas je obradovalo. O, kada biste mogli da vidite samo delić raja, kada biste samo na trenutak mogli da čujete pojanje slatkih angela koji blistaju nebeskom svetlošću i šire rajski miomiris! O, kakva krasota i lepota! Na žalost, u pogledu svega toga mi se nalazimo u dubokoj pomrčini.
Tamo sve sija neizmernim blaženstvom. Šta vam govori Hristov presto? Hristos Gospodar sedi na prestolu i, usled te svetlosti, niko ne može da razlikuje Njegovo sveto i najslađe lice. O, kakva sladost i lepota! Šta je lepše od toga? To je istinski raj: gledanje lica Hristovog! Slava Krstu Tvome, Gospode, i Tvome Vaskrsenju!O, dubino premudrosti Božije! O, tajinstvo trosunčanog Božanstva! Blažen je onaj ko se smirio (ponizio) kao dete, i nezlobivom dušom postao poslušan svim zapovestima ljubavi Božije radi! Teško onome koga je nadvladao sopstveni egoizam, kao što je mene. Kolikih je božanskih darova sebe lišio takav čovek!
Čeda moja, smireno požurite da dostignete Hrista, koji je nas radi unizio Samoga Sebe - našeg najslađeg, ljubljenog Hrista, svetlost naših ubogih duša!
Pogledajte kakva nas lepota očekuje! Kad biste samo mogli da vidite kako je to lepo! Sve biste odbacili, pretvorili biste se u blato po kojem će svi gaziti, samo de ne budete lišeni svega onoga što vam je priugotovila slatka ljubav Isusova! O tome nam je obično govorio moj starac i ja to sada prenosim vama, da biste se i vi naslađivali. Učinio sam - i oprostite mi!
STARAC STARAC JEFREM
19 Oktobar 2011
Carstvo nepropadljivo
Čedo moje, ne zaboravljaj svoj cilj. Pogledaj nebo i lepotu koja nas očekuje. Šta su sadašnje stvari? Zar one nisu samo prah i pepeo, samo snovi? Zar ne vidimo da je sve (ovdašnje) podložno truležnosti? Međutim, višnje stvari su večne, Carstvo Božije je beskonačno i blažen je onaj ko u njemu obitava, jer će gledati slavu lica Božijeg!
Čedo moje, ne zaboravi da smo u ovom svetu samo privremeno, da naš život visi o koncu i da su sve lepote ovog sveta isprazne. Prema tome, svako ko prezre sujetne ovozemaljske stvari, odnosno ko ih ne bude strastveno želeo, biće pričastan večnim dobrima.Kada, dakle, posedujemo ovo poznanje istine, prirodno je da u svakom trenutku pogled svojih duševnih očiju okrenemo ka večnom životu, ka višnjem Jerusalimu, gde horovi angelski s nepojmljivom sladošću i mudrošću pevaju himne Božije. O, čeda moja, kakvu će slavu zadobiti vaše duše kada se nakon smrti uznesu na nebesa i pribroje angelima na nebu!
STARAC STARAC JEFREM
18 Oktobar 2011
Večno
Sve će proći i okončati se kao da nikada nije ni postojalo, i jedino će dela učinjena u Bogu ostati uz duše poslenika, koji će se zahvaljujući njima naslađivati večnim životom.
Blaženi su duhovni filosofi Božiji koji su se odrekli privremenog i obogatili večnim, a kada su se upokojili našli su svoje blago uvećano u riznicama Božijim! Blaženi su oni što su svoja srca očistili od korova greha i odgajili dobro seme, jer će za njih doći vreme da požanju klasove večnog života! Blaženi su oni koji duhovnim postom zasejaše suze, odnosno oni što su uvek bili žedni i gladni dobrih dela, jer će požnjeti večnu radost!STARAC STARAC JEFREM
17 Oktobar 2011
Blagočastiva pomisao ne iskorenjuje strasti, nego se bori protiv njih
- Pazi: strasti su duboko ukorenjene u nama, ali blagočastiva, dobra pomisao nam pomaže da ne postanemo njihovi robovi. Kada čovek ima samo dobre pomisli i ostvari stabilno duhovno stanje, onda strasti prestaju da deluju, a to je onda kao i da ne postoje. Znači, blagočastiva pomisao ne iskorenjuje strasti, već se bori protiv njih i može da ih potisne. Mislim da pisac opisuje šta su mogli da podnesu svetih Sedam Sinova i njihova majka, sveta Solomonija i njihov učitelj Eleazar, imajući blagoverne pomisli (Vidi 4 Mak. 5 i dalje), da bi pokazao kolika je moć dobre pomisli.
Jedna dobra pomisao ima istu moć kao jedno mnogočasovno bdenje! Ima veliku moć. Kao šta sada neko novo oružje laserskim zracima može da zaustavi raketu još u bazi i Da je spreči da bude ispaljena, tako i dobre pomisli predupređuju i prizemljuju rđave pomisli još na đavolovim "aerodromima", odakle inače "poleću". Zato se potrudite da, koliko god možete, pre nego što kušač stigne da vam zasadi rđave pomisli, vi sami zasadite dobre pomisli, kako bi vaše srce postalo cvetna bašta i kako bi vašu molitvu uvek pratio božanski miomiris vašega srca.Kada čovek zadrži, makar i na kratko, pomisao sleva, a to znači zlu pomisao o nekome, kakav god podvig, post ili bdenje posle činio, sve je uzalud. U čemu da mu pomogne podvizavanje, ako se uporedo ne bori da ne prihvata zle pomisli? Zašto da se prvo ne isprazni iz ćupa talog od ulja, koji je samo za sapun, pa da se posle u njega sipa dobro ulje, nego da se dobro ulje sipa na ono neupotrebljivo da se tako zaprlja?
Jedna čista, dobra pomisao ima veću moć od bilo kog podviga. Nekog mladića, na primer, savlada đavo i ima nečiste pomisli, pa tri dana bdi i posti da bi se oslobodio tih pomisli. Jedna čista pomisao bi, međutim, imala veću moć od tih bdenja i posta i više bi pomogla.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
14 Oktobar 2011
Raduj se zarđalo gvožđe
Ne žali se što je Bog popustio bolest na tebe.Seti se,da je Bog popuštao i teže bolesti na ljude svetije od tebe.Zamisli polugu gvožđa da stoji godinama na dnu kovačnice.Najzad počne moliti kovača,da od nje napravi nešto.Kovač hitro uzima gvožđe,baca ga u oganj,a potom,usijano,pod čekić.Treba li onda gvožđe da se žali?I tvoja bolest je za radovanje,a ne za žalost.Jer ti se molio Bogu,da te učini boljim čovekom.I Bog te je uzeo u rad,i počeo te kaliti i kovati.Bog te je uzeo u rad bolesniče!Raduj se zarđalo gvožđe iz dna kovačnice.
Nikolaj Velimirović
13 Oktobar 2011
Saučesnici
Gospod propovedaše, a žene mu služahu svojim imanjem. Na taj način one se pokazaše kao saučesnice u samoj propovedi (Lk.8,1-3). Nije svima dano da propovedaju Jevanđelje, ali svi mogu sadejstvovati u njegovom rasprostranjenju i biti saučesnici u najznačajnijem poslu na zemlji. Takvih saučesnika i saučesnica je bilo mnogo u vreme propovedničkog truda svetih apostola, njihovih prejemnika, i najzad, u čitavoj istoriji Crkve. Oni se i do danas javljaju. Naši apostoli na Kavkazu i u raznim mestima Sibira se usrdno trude, trpeći svaku nevolju i sva lišavanja. Oni produžavaju delo Gospoda i svetih apostola. One žene i udi koje im pružaju pomoć stupaju, takođe, u red žena koje su služile Gospodu, i udostojavaju se ravne nagrade sa njima. Gospod je rekao: Koji prima onoga koga pošaljem, mene prima (Jn.13, 20). Znači, On poistovećuje sebe sa onim koga šalje na propoved. Iz toga sledi da i uslugu, koja se ukazuje onima koje je On poslao, poistovećuje sa služenjem Njemu samome. Po zakonu blagosti i Njegove pravde svako će primiti nagradu po tome kako je primio [Njegove] poslenike (Mt.10,40-42). To je, dakle, dovoljna pobuda da ruke svoje ne odvraćamo od napora za sveobuhvatnu pomoć velikom delu jevanđelske propovedi.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
12 Oktobar 2011
Molitva
Molitva je uznošenje uma i srca Bogu, sozercanje Boga, odvažan razgovor stvorenja sa Tvorcem, stajanje duše pred Njim sa strahopoštovanjem kao pred Carem i Samo-Životom, koji svima daje život; zaboravljanje radi Njega svega što nas okružuje, hrana duše, vazduh i svetlost, njena životvorna toplota, očišćenje grehova, blagi jaram Hristov, lako breme Njegovo. Molitva to je stalno osećanje (saznanje) svoje nemoći ili duhovnog siromaštva, osvećenje duše, predokušaj budućeg blaženstva, anđelsko blaženstvo, nebesni dažd, koji osvežava, napaja i zemlju duše čini plodonosnijom, sila i moć duše i tela, osveženje i očišćenje misaonog vazduha, prosvetljenje lica, veselje duha, zlatna veza, koja sjedinjuje stvorenje sa Tvorcem, bodrost i hrabrost u svim nevoljama i iskušenjima života, svetiljka života, uspeh u delima, ravnoangelsko dostojanstvo, utvrđenje vere, nade i ljubavi. Molitva to je zajednica sa Anđelima i Svetima, od pamtiveka Bogu ugodivših. Molitva je ispravljenje života, mati skrušenog srca i suza, snažni podsticaj na dela milosrđa; sigurnost života; uništenje straha od smrti; prenebregavanje zemaljskog bogatstva, željenje nebeskih blaga, očekivanje Sudije celoga sveta, opšteg vaskrsenja i života budućeg veka; pojačano staranje za izbavljenje od večnih muka; neprestano iskanje milosti (pomilovanja) od Vladike; hođenje pred očima Božijim; blaženo iščeznuće pred presazdavajućim i sveispunjavajućim Tvorcem, živa voda duše; molitva je smeštanje u srce svih ljudi ljubavlju, nizvođenje neba u dušu; useljenje u srce Presvete Trojice, po rečenom: u njemu ćemo doći, iu njemu ćemo se nastaniti (Jn. 14, 23).
SVETI JOVAN KRONŠTATSKI
11 Oktobar 2011
Hrist i grešnica
Simon farisej poštuje Gospoda i zove ga kod sebe. Međutim, on se sablažnjava, videvši da Gospod bez odbojnosti k sebi pušta grešnicu. On počinje da misli: Da je On prorok... (Lk.7, 39). Zbog čega se tako desilo? Zbog toga što se on sav obuzeo brigom oko gošćenja. Usled tog usrđa on je zanemario zdravo rasuđivanje o Božijem poretku. Te dve oblasti - životna i duhovna, svojim svojstvima i zakonima nimalo ne liče jedna na drugu. Naš um, međutim, sudi upravo po zakonima onoga čime je u najvećoj meri obuzet. Prema građanskim normama, sa javnom grešnicom ne treba opštiti. Simon tako i rasuđuje, zaboravivši da pokajanje svakoga čini čistim, i da grešnike ravna sa pravednicima. On misli da grešnici ne priliči da bude prisutna. Pošto je ne tera, zaključuje on, Spasitelj sigurno i ne zna ko je ona. Od te misli se odmah rodila i druga: "Ako ne zna, kakav je On onda prorok?" Simon to nije izrekao rečima, već je samo pomislio. Spolja gledano, na njemu i u njegovoj revnosti, kao dobrom domaćinu, nije došlo ni do kakve promene. Međutim, Gospod je video njegovo srce, i po njegovom srcu mu i daje urazumljenje. On mu je skrenuo pažnju da je baš grešnicima mesto oko Njega, te da mu je grešnica, koja je prišla srcem, u većoj meri ukazala čast nego on koji ga je samo ugošćenjem počastvovao. Ono što je spoljašnje, čoveka može dovesti do osećanja samopravednosti, koje je neprijatno Gospodu. Ono, pak, unutrašnje uvek čoveka drži pri osećanju njegove nepotrebnosti pred licem sveznajućeg Gospoda.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
10 Oktobar 2011
Rod neverstva
S kime ću uporediti ljude ovoga roda (Lk.7,31), tj. nevernike? Gospod to pitanje postavlja kao u nedoumici. Zar mi nećemo još više biti u čuđenju povodom javljanja neverja? Mi smo začuđeni pred nedoumicom: kako ići protiv svestrane očevidnosti? Međutim, ipak idu. Što se satana protivi - nije čudno. Samo ime je takvo: protivnik istine i dobra. On jasno vidi da Bog postoji, da će mu suditi i da će biti osuđen, da mu je kazna već pripremljena. Pa ipak, sve ide protiv - i ne radi čega drugoga, nego samo radi zla, tj. na veću svoju pogibao. Zar ne vlada isti duh bogoborstva i u onima koji ne veruju? U krajnjem slučaju, po pojmovima koje imamo o duši i njenim dejstvima, neverje je pri svoj očevidnoj osnovanosti vere - neobjašnjivo. Neobjašnjivo je i ropstvo grešnika grehu i nakon što jasno uvidi da ga greh vodi u propast. I do kakve se samo protivrečnosti dolazi! Samo oni koji ne veruju i strastoljupci odbacuju postojanje satane i nečistih duhova. Oni kojima bi više od svih priličilo da su na njihovoj strani, sasvim odstupaju od njih. No, zar nije i samo to mišljenje od nečistih duhova? Tamni ljube tamu i uče govoriti da ih nema, i da se u naravstvenom svetu sve vrši samo od sebe, bez njihovih zamki i lukavstava.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
07 Oktobar 2011
Sila Božija
Sveti Jovan Preteča šalje svoje učenike da pitaju Gospoda: Da li je On Onaj što će doći ili drugoga da čekaju? (Lk.7,19). On nije pitao radi sebe, budući da je, kao obavešten sa neba, tačno znao ko je Isus Hristos. Pitao je radi učenika. Učenici su, pak, tražili rešenje tog pitanja ne iz ljubopitljivosti, nego iz iskrene želje da saznaju istinu. Takvima nema potrebe da se mnogo govori. Gospod im i nije govorio, nego je samo ukazao na ono što je tom prilikom učinio. Božanstvena dela su svedočila o Njegovom Božanstvu. To je bilo tako očigledno, da oni koji su došli sa pitanjem, više nisu postavljali pitanja. Tako je uvek. Sila Božija živi u Crkvi. Onaj ko iskreno traži istinu, odmah će je doživeti i uveriti se u nju. To opitno osvedočenje čini kraj svim pitanjima i savršeno umiruje. Onome ko neće da veruje i ko u Crkvi i Hrišćanstvu počne da, umesto osnove vere, traži povode za opravdanje svoga neverja, nikakva ukazanja neće izgledati zadovoljavajuća. On će svoje neverje da smatra osnovanim, makar njegove osnove bile ništavne i zasnivale se na sitnicama. To hoće njegovo srce - i zbog toga sve kod njega može da prođe.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
06 Oktobar 2011
Jezik i dela
A što me zovete: Gospode, Gospode, a ne izvršujete što govorim? (Lk.6,46). Zbog čega ga zovu Gospodom, a ne vrše volju Gospodnju, tj. zbog čega delima ne priznaju Njegovo Gospodstvo? Zbog toga što samo jezikom zovu, a ne i srcem. Kada bi srce izgovorilo: "Gospode, Ti si moj Gospod", u njemu bi prebivala puna gotovost da se povinuje Onome koga ispoveda svojim Gospodom. Pošto toga nema, jezik i dela se razilaze. Međutim, dela su uvek onakva kakvo je srce. Šta, zar ne treba ni zvati: "Gospode, Gospode"? Ne, ne to. Neophodno je da se spoljašnjoj reči pridoda i unutrašnja reč, tj. osećanje i raspoloženje srca. Sedi i razmisli o Gospodu i o samome sebi: ko je Gospod, a ko si ti; šta je Gospod za tebe učinio i čini; zašto živiš i dokle ćeš živeti... Tada ćeš doći do ubeđenja da se ne može bez ispunjavanja sve volje Gospodnje. Nema nama drugog puta. To ubeđenje će roditi spremnost da se na delu ispuni ono što se govori rečju "Gospod". Pri takvoj gotovosti probudiće se i potreba za pomoću sviše. Sa njom će, pak, doći i molitva: "Gospode, Gospode! Pomozi i daruj nam silu da hodimo po volji Tvojoj". Tada će mu naše prizivanje biti ugodno.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
05 Oktobar 2011
Ne sudite, opraštajte, dajte
"Ne sudite, opraštajte, dajte"... (Lk.6,30-38) - na prvi pogled sve sam gubitak, i niotkuda dobitak. Međutim, evo šta se obećava: ako ne budeš osuđivao, i tebe neće osuditi; ako budeš opraštao i tebi će se oprostiti; ako budeš davao, i tebi će se dati. Sada taj dobitak nije vidljiv, ali će nesumnjivo doći onome koji od srca učini ukazana lišavanja. Doći će, naime, u čas kada se više od svega bude osećala potreba za neosuđenošću i oproštajem. Kako će se samo on tada obradovati, iznenada se udostojivši takvih blaga, i to, naočigled, ni zbog čega! I obratno, kako će žaliti i tugovati onaj koji u svoje vreme nije umeo umesno da iskoristi svoje nasleđe! Tada bi on sve da oprosti i da sve razda. Međutim, već je kasno. Sve, naime, ima svoje vreme. Ne žure svi za takvom dobiti, koja dolazi pravo u ruke, premda gotovo uvek posle gubitka. Baci, po ruskoj poslovici, hleb i so iza sebe, i oni će se obresti ispred tebe. Vid delovanja u pokazanim slučajevima zaista liči na bacanje. Međutim, tu se ne baca u propast, nego u ruke Božije. A u tim rukama je sigurno očuvanje. I dobijanje iz njih je nesumnjivo. Samo dodaj veru i nadu.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
04 Oktobar 2011
Trpljenje
Teško bogatima, sitima, koji se smeju, o kojima ljudi dobro govore. I opet, blago onima koji trpe svako poniženje, udarce, otimanja, prisilne napore (Lk.6,22-30). Dakle, nešto sasvim suprotno od običnog ljudskog rasuđivanja i osećanja! Misli Božije su daleko od pomisli ljudskih kao nebo od zemlje. A i kako bi moglo biti drukčije? Mi smo u izgnanstvu, a izgnanicima nisu tuđe uvrede i žalosti. Mi smo pod epitimijom, a epitimija se i sastoji od lišavanja i napora. Mi smo bolesni, a bolesnima su korisniji gorki lekovi. Sam Spasitelj nije imao gde glavu skloniti u čitavom svom životu, i završio je na Krstu. Kako, onda, mogu očekivati bolji udeo oni koji slede za Njim? Duh Hristov je duh gotovosti da se sve trpi i da se blagodušno nosi svaka žalost. Uteha, čast, raskoš, izobilje - strani su za Njegov ukus i Njegove zahteve. Njegov put ide kroz besplodnu i surovu pustinju. Obrazac za to je četrdesetogodišnje lutanje Izrailja po pustinji. A ko ide tim putem? Svaki onaj koji iza pustinje vidi Hanaan, u kome teku med i mleko. U vreme svoga stranstvovanja putnik dobija manu, i to ne sa zemlje nego sa neba, ne telesno, nego duhovno. Sva slava je u onome - unutra.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
03 Oktobar 2011
Čista savest
Ako neko od prisutnih želi da iskuša blagodat, taj sam sebe obmanjuje i potvrđuje da ne poznaje njezinu silu. Sačuvaj, čoveče, u sebi dušu nelicemernu radi Onoga koji ispituje srca ,i utrobe. Kao što se pri regrutovanju mladića za vojsku motri na uzrast i telesno zdravlje, tako i Gospod, birajući duše, ispituje volju. Ako se ustanovi da je u nekom prikriveno licemerje, takav se odstranjuje kao nesposoban za istinsko služenje. Svakome ko se nađe dostojan, daruje se blagodat: ne dajte svetinje psima, nego na kome se vidi čista savest, na tome se polaže spasiteljni i čudesni pečat od koga drhte zlodusi i koji poznaju anđeli da bi prvi, kao proganjani, pobegli, a ovi drugi, kao svoji, zajedničarili sa njim. Svi koji primate ovaj duhovni i spasonosni pečat, treba da imate i slobodnu volju za njega. Kao što je za mač ili za pero potreban delatnik, tako je i za blagodat potreban vernik.
SVETI KIRILO JERUSALIMSKI
30 Septembar 2011
Duhovni preobražaj
Ako neko od prisutnih i dalje robuje grehu, taj neka se verom pripremi za slobodu i usinovljenje i skinuvši sa sebe grehovno robstvo, neka stupi u najblaženije služenje Gospodu; neka se udostoji nasleđa u Carstvu nebeskom kroz ispovedanje; svucite staroga čoveka koji propada u prelesnim pohotama,[7] da biste se obukli u novog, obnovljenog razumom po obličju sazdavšeg ga. Kroz veru zadobijte zalog Duha Svetoga čime će vam olakšan biti pristup u staništa večna. Pristupite tajanstvenom pečaćenju da biste bili poznati Vladici i da bi vas On pribrojao svetom i slovesnom Hristovom stadu koje će stajati sa desne strane i naslediti pripremljeni život. Oni koji se još uvek nalaze pod teretom greha stajaće sa leve strane, pošto nisu pristupili blagodati Božijoj koju Hristos daruje novorođenjem kroz Krštenje. Ne mislim na telesno novorođenje, nego na duhovni preobražaj. Naša tela se rađaju od telesnih i vidljivih roditelja, a duše se preobražavaju verom; duh diše tamo gde hoće. Tada ćeš, ako budeš dostojan, čuti reči: dobro, slugo dobri i verni! Kada? Ako se na tvojoj savesti ne nađe ni najmanje strasti.
SVETI KIRILO JERUSALIMSKI
29 Septembar 2011
Pokajni grešnik
Učenici Novog zaveta i pričasnici tajni Hristovih! Sada samo imenom, a uskoro i blagodaću, izgradite u sebi srce novo i duh nov[2] da bi se zajedno sa vama radovali žitelji neba. Jer ako, po svedočanstvu evanđelja, na nebesima biva radost zbog jednog pokajanog grešnika,[3] koliko će veselje biti na nebesima kada se mnogo duša pokaje i preobrazi? Pošto stupiste na put blaženi i ispravni, tecite pobožno i čestito poprištem pobožnosti; jedinorođeni Sin Božiji koji je svagda gotov i spreman da vas izbavi (pred)stoji i ovde i poziva: pristupite mi svi obremenjeni i umorni i ja ću vas odmoriti.[4] Vi koji ste obremenjeni prestupima i vezani okovima greha, čujte proročki glas koji kaže: umijte se, budite čisti, odbacite lukavstvo od duša vaših ispred očiju mojih,[5] da bi vam anđeoski horovi uskliknuli: blaženi koji napustiše bezakonje i kojima se prikriše gresi.[6] Vi koji sada upaliste i zažegoste svetilnike vere sačuvajte ih u rukama vašim neugasivima da bi Onaj, koji je na Golgoti otvorio raj razbojniku zbog vere njegove, udostojio i vas da zapojite svadbenu pesmu.
SVETI KIRILO JERUSALIMSKI
28 Septembar 2011
O BOGU
Bog je oganj koji zgreva i razbuktava srca i utrobe. Dakle, ako u svojim srcima osećamo hladnoću, stud koja dolazi od đavola, jer je đavo studen, to prizovimo Gospoda i On će doći i zgrejati srce naše ne samo savršenom ljubavlju prema Njemu nego i prema našim bližnjima. Toplina izgoni stud dobromrsca.
Oci su napisali, kada su ih pitali: traži Gospoda, ali ne ispituj gde živi.Boga ne nazivaj Pravičnom Sudijom, veli Prepodobni Isaak, jer na tvojim delima ne vidi se Njegova pravosudnost. Neka Ga je David i nazivao Pravosudnim i Pravednim, no Sin Njegov pokazao nam je da je Bog više - dobar i milostiv. Gde je pravičnost suda Njegovog, kada smo mi bili grešnici a Hristos je umro za nas (Isaak Sirin, slovo 90).
Gde je Bog, tamo nema zla. Sve što od Boga potiče, odiše mirom i korisno je duši, i privodi čoveka smirenju i
samoosuđivanju.
Bog projavljuje Svoje čovekoljublje prema nama ne samo onda kada činimo dobro, nego i onda kada Ga žalostimo i prognevljujemo - kako dugotrpeljivo snosi On bezakonja naša i, kada kara, kako milostivo kara!
Što je čovek savršeniji pred Bogom, to (vernije) hodi Njegovim tragom, a u svetlosti Istine Bog mu javlja Lice Svoje. Jer, pravednici, u meri u kojoj ulaze u sazrcanje Boga, vide na ovom svetu Lik Njegov kao u ogledalu, a tamo vide javljenje Istine.
Ako ne znaš Boga, nemoguće je da se u tebi probudi i ljubav prema Njemu, i Boga ne možeš ljubiti, ako Ga ne vidiš. A viđenje Boga dolazi od bogopoznanja, jer sazrcanje Boga ne prethodi bogopoznanju.
O delima Božijim ne treba rasuđivati puna stomaka, jer pri punom stomaku nema viđenja tajni Božijih.
SERAFIM SAROVSKI
27 Septembar 2011
Strasti
Eto gde je početak i koren naše grehovnosti! U dušu ulazi pomisao, zamišlja se predmet, - grešan ili bezgrešan, to je svejedno, po mišljenju prepodobnog Nila, - mi obraćamo pažnju na njega, posvećujemo mu misli, ushićujemo se njime, počinjemo da ga želimo, a ovoj glavni cilj - cilj spasenja ili prebivanja u Bogu i svemu božanskom, zaboravljamo. I sve se to često događa bez našeg znanja. Mi smo toliko slabi, rasejani, lakomisleni, nebrižni, da nas zanjiše i najmanji lahor tih pomisli, a one nas neprekidno, kao kakav vihor, saleću od jutra do večeri, od večeri do jutra; i otud stalno grešimo. I svemu tome često se izlažemo ne znajući. Utoliko gore! Šta da činimo kako bismo se izbavili od takvog, bez sumnje, pogibeljnog stanja? Neophodno je da znamo i za svagda upamtimo da sve što se sa nama događa ne proističe ni zbog naše slabosti, niti rasejanosti, nebrige ili lakomislenosti, već - najčešće - iz neznanja na koji nas način pomisli dovode do strasti, zbog neukosti i nedovoljne želje da se borimo sa njima i da ih pobeđujemo, zbog zaboravljanja na svoje naznačenje, zbog nepripremljenosti da im se suprotstavljamo. O, kako je važno izučavati te mnogobrojne kretnje pomisli u duhovnoj borbi! Kako je neophodno uvek se setiti i upotrebiti u borbi ona sredstva koja će nas izbaviti od poraza i osigurati nam pobedu! Inače, kako bismo se spasili?!
SVETI NIL SORSKI
26 Septembar 2011
Blaženi
Gospod govori da su blaženi siromašni, gladni, oni koji plaču, osramoćeni (Lk.6,20-23), premda pod uslovom da se trpljenja drže Sina Čovečijeg radi. Blaženim se, dakle, naziva život koji je ispunjen nevoljama i lišavanjima svake vrste. Uteha, sitost u svemu, počast, po ovoj reči, ne predstavljaju nikakvo blago. A tako i jeste. Međutim, dok boravi u njima, čovek toga nije svestan. Tek kada se oslobodi od očaranosti njima, on vidi da ne predstavljaju nikakvo blago, već da samo nose njegov prizrak. Duša ne može bez uteha, ali njih ne treba tražiti u čulnome; ona ne može bez vrednosti, ali one nisu u zlatu i srebru, u raskošnim kućama i odećama, niti u spoljašnjoj punoti; ona ne može bez časti, ali se ona ne sastoji u ropskom ljudskom klanjanju. Postoji druga vrsta uteha, drugo izobilje, druga počast - duhovne prirode, koja je srodna duši. Ko ih nađe, više neće hteti ono spoljašnje. I ne samo da ga neće hteti, nego će ga i prezirati i mrzeti budući da sprečava javljanje i viđenje onog duhovnog, i budući da dušu drži u mraku, opijenosti i grehu. Zbog toga oni iz sve duše pretpostavljaju siromaštvo, nevolje i svoju neznatnost. Oni se u njima osećaju dobro, kao u nekoj sigurnoj ogradi od očaranosti obmanama sveta. Međutim, šta da rade oni koji sve to spoljašnje imaju bez vlastite želje? Oni treba da se, po reči svetog apostola, prema svemu tome odnose - kao da ništa nemaju (1.Kor.7,30).
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
23 Septembar 2011
Bdenje
I provede svu noć u molitvi Bogu (Lk.6,2). To je osnova i načelo hrišćanskih svenoćnih bdenja. Molitveni žar odgoni san, a zanos duha ne daje da se primeti proticanje vremena. Pravi molitvenici ga ne primećuju. Njima se čini kao da su tek stali na molitvu, a ono se već i dan pojavljuje. Međutim, treba proći veliki trud u bdenju da bi se došlo do tog savršenstva. Taj podvig su preduzimali i preduzimaju usamljenici; vršili su ga i vrše u opštežiću; upražnjavali su ga i upražnjavaju ga pobožni i bogobojažljivi svetovnjaci. Bdenje se vrši sa naporom, ali je plod od njega u duši očigledan i trajan: umirenje i umilenje duše pri iznemoglosti tela. Ovo stanje je veoma dragoceno za one koji revnuju za duhovni napredak! (Na Atonu), gde su uvedena, nikako ne žele da ih napuste. Svi osećaju da je bdenje naporno, ali niko ne želi da izmeni poredak, i to zbog koristi koju duša od njega stiče. San više od svega uspokojava i hrani telo, a bdenje ga više od svega smirava. Ko je sit sna, spor je za duhovna dela i hladan prema njima, dok je onaj koji bdi - brzopokretan kao srna, i vatren duhom. Telo treba poučavati dobru, kao roba. To se ničim tako uspešno ne može postići kao čestim bdenjem. Tu telo u potpunosti "trpi" vlast duha nad sobom; tu se izbegava navika da telo gospodari duhom; tu se duh uči da vlada nad telom.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
22 Septembar 2011
Blagoobraznost
Svatovima ne priliči da poste dok je ženik sa njima (Lk.5,34), rekao je Gospod, i time izrekao zakon da među vrlinama i podvizima sve treba da ima svoje mesto i vreme. Zaista, neblagovremeno i neumesno delo može i da izgubi svoju vrednost, ili u potpunosti ili delimično. U spoljašnjoj prirodi Gospod je sve ustrojio srazmerno, uravnoteženo i skladno. On hoće da i u naravstvenom poretku sve bude blagoobrazno i umesno. Unutrašnja blagoobraznost predstavlja vezu vrline sa skupinom svih vrlina, ili harmoniju vrlina, pri čemu se ni jedna ne ističe bez potrebe, već su sve u skladu, kao glasovi u horu. Spoljašnja blagoobraznost svakom delu daje svoje mesto, vreme, i druge prikladnosti. Rezultat takvog blagoustrojstva biće utisak sličan utisku koji odaje lepa osoba odevena u prekrasnu odeću. Vrlina je blagoobrazna, prijatna i unutra i spolja. Takvom je čini hrišćanska blagorazumnost. Lepota, pak, staraca jeste rasuđivanje, stečeno iskustvom i zdravim razmatranjem žitija svetih, u svetlosti reči Božije.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
21 Septembar 2011
VOLjA BOŽIJA
Volja Božija za nas je takva da se mi, živeći na zemlji, naučimo da upoznajemo Boga i da sa radošću i željom sledimo spasonosnu volju Božiju, koja je jedina spasonosna i ispunjava život istinskim sadržajem. Čovek može da radi bilo koji posao, od najništavnijeg pa do najvećeg, i da se time ili spasava ili propada. Živećeš za Boga, radi Boga i u slavu Božiju to je spasenje, i to je istinski a ne efemerni smisao života. Da je bila Božija volja da postaneš žena i majka, ti bi to odavno postala. Sada pak, kad ti je 47 godina, tvoja čežnja za prošlim nije ništa drugo do iskušenje.
Lekaru, lekaru! Osvrni se unaokolo! Svojim bolesnicima ne bi trebalo da prenosiš ništa od tvog unutrašnjeg sadržaja - oni to neće razumeti. Njima su potrebni tvoja ljubav i tvoj profesionalizam, i sve je to u Bogu, u molitvi za njih. O kakvom neobrađenom deliću svoje duše ti još govoriš? Sve je kod nas na mestu, od Boga blagosloveno, a što se iskušenja tiče, već je odavno došlo vreme da se sa njima borimo, da ih prepoznajemo i iskorenjujemo.ARHIMANDRIT JOVAN (KRESTJANKIN)
20 Septembar 2011
Grehovna bolest
Pred Gospoda je pao ničice gubavi čovek moleći: Gospode, ako hoćeš možeš me očistiti. Gospod je rekao: Hoću, očisti se! I odmah guba pade sa njega (Lk.5,12-13). Kada čovek sa verom, pokajanjem i ispovešću pribegne Gospodu, odmah spada svaka naravstvena guba. Ona istinski spada i gubi svaku silu nad njim. Zbog čega se, pak, guba ponekad opet vraća? Zbog toga što se vraćaju i telesne bolesti. Onome ko je ozdravio kaže se: "Nemoj to da jedeš... Nemoj to da piješ... Ne idi tamo". Ako on ne posluša, bolest se vraća. Tako je i u duhovnom životu. Treba biti trezvouman, treba bdeti, moliti se. Tada se i grehovna bolest neće vratiti. Ako, pak, ne paziš na sebe, ako sebi bez razmišljanja dozvoliš da sve vidiš, ili slušaš, ili govoriš, ili radiš - greh će se vratiti i ponovo se osnažiti? Gospod je gubavome naredio da sve ispuni po zakonu. Evo šta to znači: po ispovesti treba primiti epitimiju i ispravno je izvršiti. U njoj je sakrivena velika predupređujuća sila. Međutim, zbog čega neki govore: "Mene je savladala grehovna navika i ne mogu sa sobom da izađem na kraj". Ili zbog toga što su u ispovesti ili pokajanju bili nepotpuni, ili što se slabo drže predostrožnosti, ili što se samo prave da su nemoćni. Onaj ko bez truda i samoprinuđavanja hoće sve da uradi, biva ismejan od vraga. Reši se da istraješ do smrti, i da na delu pokažeš rešenost, pa ćeš videti kakvu ćeš silu obresti. Istina je da kod svake snažne strasti strah ovladava dušom. Međutim, to nije opravdanje. Jer, on će pobeći čim, uz Božiju pomoć, učiniš zaokret prema unutra.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
19 Septembar 2011
O molitvi
Po mišljenju svetih otaca, molitva je, kao ćerka ispunjavanja evanđelskih zapovesti, ujedno i majka svih dobrodetelji. Molitva rađa dobrodetelji usled sjedinjenja ljudskog duha sa Duhom Gospoda. Dobrodetelji koje rađaju molitvu razlikuju se od dobrodetelji koje rađa molitva: prve su - duševne, a druge - duhovne. Molitva je pre svega ispunjavanje prve i najveće zapovesti - jedne od one dve zapovesti na kojima počivaju Zakon, Proroci i Evanđelje. Čovek ne može da se svim mislima, svom snagom, svim bićem svojim ustremi ka Bogu drugačije, nego pomoću molitve, kada ona podigne iz mrtvih i oživi dušu silom blagodati. Molitva je ogledalo monaškog napredovanja. Razmatrajući svoju molitvu monah doznaje da li je dostigao spasenje, ili se još uvek pati u ustalasanom moru strasti, izvan sveštenog pristaništa. U takvom poznanju on za rukovoditelja ima bogonadahnutog Davida koji je, molitveno se obraćajući Bogu, rekao: Po tome poznah da sam Ti mio, jer se neće uzradovati neprijatelj moj nada mnom. Mene si radi nezlobivosti sačuvao, i utvrdio si me pred licem Tvojim doveka (Ps.40,12-13). Ovo znači: shvatio sam, Gospode, da si me pomilovao i usvojio Sebi, po tome što sam, silom moje molitve, postojano pobedonosno odbacivao sve đavolje pomisli, maštanja i osećanja. Ova milost Božija prema čoveku javlja se onda kada čovek oseti milost prema svim svojim bližnjima i kada oprosti svima koji su mu nepšto skrivili.
Molitva treba da bude glavni podvig monaha. U njoj treba da se usredsrede i sjedine svi njegovi podvizi; posredstvom nje monah se sasvim priljubljuje uz Gospoda, sjedinjuje se u jedan duh sa Gospodom. Od samog stupanja u manastir treba da se naučimo na pravilnu molitvu, da bi smo napredovali u njoj i da bi smo posredstvom nje ustrojili svoje spasenje.Pravilnoj molitvi i našem napredovanju u njoj suprotstavljaju se naša povređena priroda i pali anđeli koji se trude da nas zadrže u potčinjenosti sebi, u padu i odbačenosti od Boga, što je zajedničko ljudima i palim anđelima.
SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV
16 Septembar 2011
UGLEDANjE NA ISUSA HRISTA
U svim životnim prilikama trudi se da se ugledaš na Gospoda Isusa Hrista. Ući u sebe i saobrazi se Božanskom primeru, postupaj onako kako bi u tom slučaju postupio Hristos. U svim rečima i delima ugledaj se na Njega. A da bi znao reči i dela Isusa Hrista marljivo proučavaj Sveto Pismo i češće idi u crkvu. Nema nijednog dela iz Njegovog života koje ne bi predstavljalo primer na koji treba da se ugledamo.
Isus Hristos je savršeni uzor, i ljudi nikada neće moći da dostignu takvo savršenstvo, ali je naš zadatak da se ugledamo na Njega koliko imamo snage i mogućnosti i da budemo Njegovi istinski sledbenici. Bez blagodati Božije svojim silama ne možemo to da činimo, zato usrdno moli Gospoda da ti da blagodat Svetog Duha.Savetujem ti, čedo moje, da sve činiš oprezno, bez žurbe, zato što žurba pričinjava veliku štetu unutrašnjem duhu. Nemoj se truditi da se istakneš duhovno-moralnim podvizima da bi te ljudi znali i da bi se oduševljavali tvojim delima, drugim rečima, radi proslavljanja svog imena.
SHIIGUMAN SAVA PSKOVSKO-PEČERSKI
15 Septembar 2011
PLODOVI POKAJANjA
Jednom prilikom dolazi kod mene jedno duhovno čedo i kaže: "Oče, da li mogu da molim Boga da mi da smrt?" " Šta se desilo?" pitam.
"Strašno mi je teško da živim... Za sve ću morati da odgovaram, za svaki korak, za svaki pogled, za svaku reč. Bolje mi je da sad umrem, jer ću do starosti nakupiti mnogo grehova.""A ti nemoj da ih slažeš u kofer. Korak, pogled, prazna reč - nisu smrtni grehovi. Oni su strašni samo za one koji na njih ne obraćaju pažnju, koji ih ne priznaju za grehove, ne kaju se i ne popravljaju se, a ti odmah moli Boga za oproštaj pred krstićem koji nosiš oko vrata, kao što je činila Prep. Marija Egipatska, a zatim se pokaj pred duhovnim ocem i potrudi se da se popraviš, pa od ovih grehova neće ostati ni traga. Sad bi za tebe strašnije bilo da umreš nego da živiš zato što si došla do pokajanja, ali u tebi još nema plodova pokajanja. A da se čovek ne bi plašio da umre treba da stekne plodove pokajanja.
Lako je umreti. Malodušni ljudi, čak, život završavaju samoubistvom. To su oni koji ne žele da se bore s teškoćama, ali ovakvi su dostojni sažaljenja, pa, čak, i prezira. Za takve se Sveta Crkva ne moli. Ko nam je dao pravo da raspolažemo svojom sudbinom? Nismo se rodili po svojoj volji, i ne treba ni da umremo po svojoj volji! Drskost je moliti Boga za smrt! To je očigledan dokaz da ne želimo da živimo po volji Božijoj. Je li ti jasno?"
"Jasno mi je, oče, a šta su to plodovi dostojni pokajanja."
"Plodovi dostojni pokajanja jesu hrišćanske vrline i dobra dela. U Jevanđelju se mnogo piše o plodovima pokajanja. Evo, na primer, apostol i jevanđelista Luka piše: Rodite, dakle, plodove dostojne pokajanja (Lk. 3, 8), a zatim objašnjava: Koji ima dvije haljine peka dade onome koji nema; i koji ima hrane neka čini isto tako (Mk. 3,11).
A evo još duhovnih plodova: Obucite se, dakle, kao izabranici Božiji, sveti i ljubljeni, u milosrđe, dobrotu, smirenoumlje, krotost, dugotrpeljivost (Kol. 3, 12-14). Osnovni plod pokajanja je ljubav (Jn. 15,216).
Apostol Pavle kaže: Ako razdam sve imanje svoje, i ako predam tijelo svoje da se sažeže, a ljubavi nemam, bišta mi ne koristi (1. Kor. 13, 38).
Tako činite (t.j. donosite dostojne plodove pokajanja) tim prije što znate vrijeme, da je već čas da ustanemo od sna (Rimlj. 13,11).
Plodovi pokajanja proističu iz istinskog pokajanja. A istinsko pokajanje znači iskrenu nelicemernu skrušenost zbog grehova. U Svetom Pismu se navode konkretni primeri istinskog pokajanja koje donosi dostojne plodove. Evo na primer, kakav je plod pokajanja doneo Zakhej, nepravedni skupljač poreza? Razdao je polovinu imanja i još je više vratio onima kojima je uzeo suviše.
Prep. Marija Egipatska je u mladosti vodila poročan život. Kakav plod pokajanja je donela? Otišla je u pustinju i počela da živi celomudreno.
Tako i mi treba da činimo. Na primer, obuzima nas gordost i taština. Molimo Boga da nam podari smirenje. A kako praktično da preradimo svoju grehovnu prirodu? Treba da budemo pretopljeni u ognju klevete, spletki, podsmeha, raznoraznih poniženja i uvreda od strane svih ljudi, pa čak i od najbližih rođaka - Gospod nam šalje ono za šta Ga molimo, zato što kada molimo od Boga smirenje to znači da molimo da nam pošalje ljude koji bi nas smirili. I ako dobrodušno, bez roptanja, bez ozlojeđenosti i razdražljivosti to primamo i ako radosno blagodarimo Bogu za sve to, molimo se za one koji su nas uvredili i ne menjamo svoje dobro raspoloženje prema njima to znači da donosimo plodove istinskog pokajanja.
SHIIGUMAN SAVA PSKOVSKO-PEČERSKI
14 Septembar 2011
Životne teškoće
Trebalo bi da znate jednu neospornu istinu, koja nam je data upravo zbog našeg vremena. Sada, u odsustvu duhovnih rukovoditelja i pri slabljenju vere verujućih, Gospod je ljudima dao nelicemernog rukovoditelja koji i leči, i uči, i urazumljuje. To su životne teškoće - patnje i bolesti. Ljudski um je spletkaroš a srce je postalo lukavo. Zbog toga je veoma teško kontrolisati svoje postupke. Znajući za to, Gospod nam je dao gorak lek za duševne bolesti - telesne bolesti.
Molite se i ne očajavajte. Pijte ulje od miropomazanja i njime se pomazujte. Najvažnije je, međutim, da se ne samo rečima nego i uistinu predate volji Božijoj, i On će Vam u svoje vreme poslati oslobođenje.
Neka Vas Bog blagoslovi!
ARHIMANDRIT JOVAN (KRESTJANKIN)
13 Septembar 2011
"Carstvo Božije unutra je u vama " (Lk 17, 21)
- Dušo moja, kada se u nama nalazi deo radosti rajske, onda je Carstvo Božije u nama. Nasuprot tome, kada imamo u sebi teskobu i grižu savesti, onda u sebi imamo deo pakla. Velika je stvar da čovek. bude kadar da na ovome svetu oseti deo rajske radosti. A to nije teško postići; ali nažalost, egoizam nas sprečava od te duhovne veličanstvenosti.
Čovek sam može svoj život da učini rajskim, ako prepusti da njime upravlja Bog, kao dobri Otac. Treba da se uzda u Boga i da ima nadu u Njega za sve što preduzme da učini i da Ga zbog svega slavi. Ne treba da gaji teskobu. Teskoba cepa dušu, parališe je. KaDa ište Carstvo Nebesko, dolazi i sve ostalo. Jevanđelje kaže: "Ištite najprije Carstvo Božije" (Mt 6, 33), ali i "Carstvo nebesko s naporom se osvaja, i podvižnici ga zadobijaju" (Mt 11,12).Ljudima je danas postalo teško u životu, jer im nije dovoljno malo, nego stalno jure za materijalnim dobrima. Ali svi oni koji žele da žive pravim, čistim duhovnim životom, pre svega treba da budu zadovoljni malim, Kada im je život pojednostavljen, bez mnogo glavobolja oko ovoga, ili onoga, biće oslobođeni ovosvetskog duha i ostaće im vremena za duhovnost. Inače će se umarati pokušavajući da prate modu, izgubiće svoj unutrašnji mir i steći će samo veliku teskobu.
A vidim da ljudi često od svog života naprave mučenje! Kada sam danas sa jednim čovekom dolazio iz Uranopolisa, zamolio me da svratimo na kratko do njegove kuće. Pošto je insistirao nisam želeo da mu pokvarim zadovoljstvo. Čim smo stigli do vrata, vidim kako skida cipele i ulazi u kuću na vrhovima prstiju. "Šta ti je, zašto tako hodaš?" upitah ga. "Ništa, starče", kaže, "hodam pažljivo, da ne pokvarim parket." I šta da mu kažeš? Muče se ljudi bez razloga.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
12 Septembar 2011
Iskušenja
Đavo Bogočoveku pristupa sa iskušenjem (Lk.4,1-13). I od ljudi ko biva oslobođen od toga? Onaj koji vrši volju lukavog ne trpi napade, nego samo biva usmeravan na sve veće i veće zlo. Čim, pak, čovek počne da dolazi k sebi i da pomišlja na novi život po volji Božijoj, odmah se pokreće sva vojska satanska: kako koji zna žuri da raseje dobre misli i namere pokajnika. Ako ne uspeju da ga od toga odvrate, oni se staraju da ometaju dobro pokajanje i ispovest. Ako, pak, ni u tome ne uspeju, trude se da poseju kukolj usred plodova pokajanja i napora u očišćenju srca. Ne uspeju li da uliju svoj duh, pokušavaju da iskrive dobro. Odbijani u unutrašnjosti, napadaju spolja. I tako do kraja života. Čak ni umreti ne daju u miru. I po smrti jure za dušom dok ne prođe vazdušna prostranstva u kojima lebde i imaju svoje jazbine. "O kako je to neutešno i strašno!" Za verujuće, međutim, tu nema ničeg strašnog. Jer, nad onim ko je bogobojažljiv oni nemaju nikakve sile, već samo galame unaokolo. Trezvoumni molitvenik pušta strele na njih, i oni se drže daleko od njega, ne smejući da mu pristupe. Jer, oni se boje istinskog poraza. Oni u ponečemu uspevaju samo zbog naših propusta. Ukoliko oslabimo u pažnji, ili dozvolimo da se zavedemo njihovim prizracima, oni počinju da nas smelije uznemiravaju. Ako se na vreme ne opomenemo svog propusta oni nas opkoljavaju, a ukoliko se duša doseti prevare - opet odskaču i iz daleka posmatraju ne bi li opet kako prišli. Tako dakle, budi trezvouman, bdi, moli se, i neprijatelj ti ništa neće moći učiniti.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
9 Septembar 2011
Molimo se
Svi ljudi na zemlji sačinjavaju jednog čoveka, jednog svečoveka. Taj svečovek star je mnogo hiljada godina i rasprostrt je na celoj našoj planeti. Sva istorija dosadašnja i odsadašnja sačinjava istoriju svečoveka. Taj svečovek je veća moć i veća inteligencija od naše pojedinačne moći i inteligencije. Razbacani i razdeljeni mi se osećamo kao siročad, nejaki i ubogi. Jaki i ponosni pak osećamo se mi onda, kad se zamislimo u jedinstvu s celim rodom ljudskim, sa svima ljudima na zemlji, kao što se danas osećamo, na dan zajedničke molitve hrišćanske univerzitetske omladine na celoj planeti našoj.
Zato se mi molimo danas za sve male i neslobodne ljude, čiju sudbu mi Srbi osobito dobro pojimamo. Njihovo olakšavanje i mi ćemo osetiti, ma gde oni živeli.Mi se molimo za sve one, koji su gori i neprosvećeniji od nas.Kad oni budu bolji i prosvećeniji, i mi ćemo se osetiti još bolji i još prosvećeniji, kao što se jedan zdrav deo na telu oseti još zdraviji, kad jedan drugi bolestan deo tela ozdravi.
Mi se molimo za one, koji su veći i kulturniji od nas. Mi na njih gledamo kao na one tice, koje napred lete i prosecaju vazduh svojim krilima. Mi se molimo za njih, da ne klonu i ne sustanu, jer dok god oni bodro prednjače, mi se osećamo u zaklonu i sigurnosti.
Mi se molimo za Evropu, jer ona je naša šira domovina i naše ognjište, na kome se i mi, kao i ostali svet, još uvek grejemo i osvetljavamo.
Mi se molimo za Ameriku, drugi najprosvećeniji kontinent u svetu, molimo se za ovaj novi, mladi svet, pun poleta i inicijative; pun optimizma i radosne volje za život.
Mi se molimo i za ljude ostalih kontinenata. Molimo se i za crnce i crvenokošce. Molimo se za ljude žute rase, koja sad preživljuje najtežu krizu u istoriji svojoj.
Mi se molimo i za one ljude, koji veruju u Muhameda, ili u Budu. Molimo se i za one, koji se klanjaju Jehovi. Molimo se i za naše protivnike, KOJI našu veru nazivaju verom u mrak. Molimo se i za one, koji veruju u veštice. Molimo se i za one, koji se klanjaju suncu i zvezdama. Molimo se za sve sujeverne i sve bezverne na celoj ovoj zvezdi, na kojoj svi zajedno živimo, i koja nas trpljivo nosi između jata mnogih drugih zvezda, i koja nas sve hrani i greje. - Jednom rečju: mi se molimo za svu decu naše majke zemlje, za svu braću našu i sestre naše.
Mi se tako molimo, jer vera nam naša nalaže, da se tako molimo.
SVETI VLADIKA NIKOLAJ
8 Septembar 2011
Plodovi
Sva pokrivena lišćem, smokva je bila naizgled divna, ali se nije udostojila blagoslova od Gospoda, budući da nije imala ploda. Ploda, pak, nije bilo zato što nije bilo unutrašnje plodotvorne sile. Koliko takvih smokava ima u naravstvenom smislu! Naizgled je sve u redu, a unutra nema ničega. Ima ljudi koji su ozbiljni, časni i sve po hrišćanski ispunjavaju, ali koji duha života u Hristu Isusu nemaju. Zbog toga i nemaju plodova života. Ono što je u njima samo se naziva plod, premda u stvari nije. U čemu je, pak, duh života u Hristu Isusu? O tome možemo reći: u njemu je jedno od Gospoda, a drugo od nas. Od Gospoda je plodotvorna duhovna sila, a od nas je samo prijemnik te sile. O poslednjem više treba da se pobrinemo. Njegov koren je osećanje da gineš, i da bi, kad ne bi bilo Gospoda, zaista poginuo. Iz njega se, za sav život, pri svim delima i naporima, rađa skrušenost i smirenje u srcu. Osim toga, pošto je budućnost neizvesna a neprijatelja ima mnogo, i pošto je spoticanje moguće u svakom trenutku - javljaju se strah i trepet u građenju spasenja i neprestani vapaj: "Kako sam znaš, spasi me!" Teško onome ko se utvrđuje na bilo čemu drugom osim na Gospodu. Teško onome koji se trudi za bilo šta osim za Gospoda! Stoga ti, koji se trudiš na delima koja se smatraju bogougodnim, zapitaj sebe za koga se trudiš? Ako savest smelo odgovori: "Samo za Gospoda", biće dobro, a ako ne, onda zidaš kuću na pesku. Eto nekoliko ukazanja o unutrašnjem plodotvornom duhu. Po tome i ostalo razumi.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
7 Septembar 2011
ISPOVEST II
Nemojmo, prijatelju moj, nikoga ponižavati, ni pred kim se ne uznosimo, sećajmo se da smo gori od svih i zato na svaku prekornu reč iskreno recimo: oprosti. Ova reč odagnava smućenje od duše, guši gnev, uništava razmirice, čini da zavlada mir, tako da zla sila nema mogućnosti da naškodi onome ko od srca kaže: " Kriv sam, oprosti mi."
Na ispovesti čovek ne treba da čeka da mu duhovnik postavlja pitanja, već sam treba da ispoveda svoje grehove, ne stideći se, ne skrivajući i ne umanjujući njihovu važnost. Ukoliko je ispovest zajednička, čovek treba sve grehove koje sveštenik nabraja, da dovede do svesti i da ih oseti i da prizna da je kriv za sve, jer ako neke grehove nismo činili delom, mogli smo da ih počinimo rečju ili mišlju. Reč "grešan sam" treba izgovoriti s osećanjem dubokog pokajanja, a ne mahinalno.
Ispovest je podvig samoprinuđivanja. Mnogi ne mogu da izbegnu sablazan samoopravdavanja i na ispovesti često govore duhovniku: eto da sam zgrešio - zgrešio sam, ali taj i taj me je primorao na greh... Naročito kad se ljudi kaju za svađu, gnev, razdražljivost, obavezno osuđuju druge. Njih krive, a sebe opravdavaju. Ovakvo pokajanje je falš, lažno, lukavo, licemerno, mrsko Bogu. Ono je znak samoljublja i odsustva ličnog dubokog pokajanja.
Ponekad ljudi kažu:
" Oče, imam slabo pamćenje ne mogu da se setim greha." Pogledaš, mlad, zdrav, čovek, a žali se na zaboravnost.
"Ne," kažem," nije stvar u pamćenju."
"Stvarno, oče, ničeg se ne sećam."
"Verujem, verujem! Ali, to nije zbog toga što imaš loše pamćenje, nego zato što živiš nepažljivo i rasejano i ne pridaješ grehovima ozbiljan značaj. Ne zadržavaš pažnju na grehovima koji imaju ozbiljan značaj. Ne zadržavaš svoju pažnju na gresima, ne fiksiraš ih u sećanju, zato ih i zaboravljaš."
Eto, i ti, D., treba na to ozbiljno da obratiš pažnju, kod tebe takođe postoji nedostatak u tom pogledu.
Ne zaboravljamo da sednemo za sto zato što hoćemo da jedemo... Ako bismo isto tako snažno žudeli za nebeskom hranom takođe ne bismo zaboravili svoje grehove. Čovek ne seda za sto s džakom na leđima, u kožuhu i rukavicama. Prvo zbaci teret, oslobađa ga se, jer mu on smeta da jede. Tako i Nebeskom Trpezom nećemo moći da se nasladimo ako pokajanjem ne zbacimo sa sebe teret grehova. Duša se svakodnevno opterećuje grehovnim teretom, svakog dana treba i da ga zbaca pokajanjem.
Ispovedaj se Bogu pred krstićem koji nosiš oko vrata. To je krajnje neophodno onome ko zbog životnih uslova ne može često da se ispoveda i pričešćuje. Gospod prima i ovakvo pokajanje. Tako ćeš se navići i zapamtiti svoje grehove i prebivaćeš u stalnom spasonosnom pokajanju. Primer za ovo jeste Prepodobna Marija Egipatska.
Navika je druga čovekova priroda. Ona, kako se kaže, ulazi u njegovo telo i krv i postaje neodvojiva od čoveka, kod njega se razvija takozvani refleks. Čovek mnoge stvari radi iz navike ne razmišljajući: trepće, pravi ritmične pokrete prilikom kretanja i sl.
Čovekova navika da trepće čuva rožnjaču da se ne osuši, navika da maše rukama prilikom hodanja pomaže čoveku da sačuva ravnotežu; tako je i u duhovnom životu, na primer Prep. Makarije Egipatski je stekao pobožnu naviku da sve stvari zakršta i da se pre početka svakog posla krsti, t.j. da ništa ne počinje bez blagoslova. Jednom je demon smislio kako da ga iskuša. "Sakriću se," misli, "u umivaonik i nateraću ga da zaboravi, on će zaboraviti da zakrsti umivaonik, a tada... eh, kako ću se našaliti s njim!" Tako je i učinio. Prep. Makarije prilazi umivaoniku, iz navike ga zakršta i krsnim znamenjem zapečaćuje demona u umivaoniku. Demona je opalilo krsno znamenje i on poče da preklinje Prep. Makarija da ga pusti.
Vidiš, D., kako je za nas dragocena pobožna navika, i uopšteno govoreći, čovek treba tako da bude raspoložen da smatra da je bolje da ne greši nego da pošto zgreši ispoveda grehove.
Ma kako potpuna i iskrena ispovest bila ipak će na duši još biti uočljivi tragovi grehovnih mrlja. Oni će se konačno izgladiti tek onda kada s radošću od Boga primimo i epitimiju (kaznu) za svoje grehove. Međutim, ko se od nas raduje patnjama i bolestima? Retko ko! Dakle, iz dana u dan, iz godine u godinu grehovi se talože u duši i od takve težine biva teško ne samo samom čoveku, već i duhovnom ocu. Demoni nam obično sugerišu ili da uopšte ne ispovedamo grehove duhovnom ocu ili da ih ispovedamo kao da se to desilo nekom drugom ili da prebacujemo krivicu svog greha na druge. Eto, posvađao sam se i izgovorio mnogo suvišnih reči zato što su me M. i P. izveli iz takta, naveli su me na to.
Ispovest sa samoopravdanjem je mrskost pred Bogom! Gde je skrušenost zbog grehova, gde je samoponiženje? Umesto njih prisutno je osuđivanje! Ranijim grehovima dodali smo novi greh... Pomešali smo kašu s razbijenim staklom (tajnu očišćenja s grehom osuđivanja) i umesto ozdravljenja dobili smo nove čireve i duševne bolesti: pomračivanje savesti, stid i prekor, težinu na duši.
Ne! To nije ispovest. To je izopačavanje Svete Tajne. Za čoveka ni u kom slučaju nije korisno da se pravda: ukoliko mu je savest čista, zašto da se brine, pre ili kasnije Gospod će pokazati istinu, opravdaće nas, a ako nas savest razobličava ne smemo više da se pravdamo, zato što se tom grehu dodaje novi greh - laž. Ukoliko nas savest ili duhovni otac razobličavaju treba pažljivo da oslušnemo i da se popravimo. Treba da se zainteresujemo za spasenje i tada ćemo bez dopunskih pomagala pamtiti svoje grehove. Čovek ne zaboravlja ono što ga zanima.
Ukoliko putuješ vozom i gledaš kroz prozor nećeš ništa propustiti. Svaka sitnica, svaka crta će ostati u tvom sećanju i sve ćeš moći da ispričaš drugima detaljno. Ako gledaš kroz prozor nezainteresovano, očima koje ništa ne vide, ukoliko si obuzet svojim mislima, tvoja priča o putovanju će biti suvoparna, kratka, u opštim crtama, bez detalja. A možda ćeš morati da kažeš čak i: "Ničega se ne sećam! Sve sam zaboravio!" Evo tako onda biva i na ispovesti.
SHIIGUMAN SAVA PSKOVSKO-PEČERSKI6 Septembar 2011
ISPOVEST
Jedno od glavnih dejstava pokajanja jeste ispovest. Nakon što se grešnik osvesti, poput jevanćeljskog bludnog sina, ispita reči i savest, pozna svoje grehove, obrati se Bogu sa skrušenim i smirenim srcem, prekori, osudi i oplače sebe pred Njim, on mora iskreno da ispovedi svoje grehove pred sveštenikom, da otkrije svoje grehovno stanje.
Prilikom pristupanja ispovesti treba ispuniti tri uslova:
Treba da se pomiriš sa svima kojima predstavljaš teret. Ako nisi stigao lično da se pomiriš, onda njima u mislima oprosti od sveg srca, opravdaj ih, a sebe okrivi. Kad se sretneš s njima zamoli ih za oproštaj i ponašaj se u skladu sa svojim pokajničkim osećanjem.
Treba imati skrušenost srca i smirenje. Onaj ko se kaje i spoljašnje treba da pokaže svoje smirenje, da klekne na kolena.
Moli se nerasejano.
Dakle, pre svega moraš da se pomiriš sa svima koji su ti teški i kojima si ti težak. Možda ćeš reći: "Zašto da idem da se mirim, ja se ni na koga ne ljutim. Ko se ljuti na mene neka moli za oproštaj." A zašto se ljute na tebe? Znači, nečim si ih povredio! Hajde, proveri svoju savest! Ukoliko se ispostavi da ti je savest zaista čista, da nikoga ničim nisi uvredio, ipak, radi ljubavi prema bližnjem, prići i zamoli za oproštaj sve one koji se gneve na tebe zbog zavisti, zbog ljubomore ili nekog drugog razloga. Jer, oni su u velikoj opasnosti. U Jevanđelju se kaže: " Svaki koji se gnjevi na brata svoga ni za što, biće kriv sudu" (Mt. 5, 22). I ako ne uložiš napor da se pomire s tobom, ispostaviće se da si i ti narušio zapovest Božiju o ljubavi. Kako ćeš prići Čaši Života?
Neki kažu: sramota je i poniženje moliti za oproštaj. Sramota je zavlačiti ruku u tuđi džep, a dobro delo nikad nije sramota učiniti. Ovim čovek pokazuje svoje smirenje, a smirenje i ljubav su najveće vrline. U onome ko se toga stidi, znači, još nije nestala strast gordosti, i on upravo nje treba da se izbavi, treba silom volje da primora sebe da moli za oproštaj. Ponekad^ljudi postavljaju pitanje: "Oče, šta da radim kad ne žele da se pomire?"
Ljudi ne žele da se pomire samo s onima koji mole za oproštaj, a istovremeno opravdavaju sebe.
Ljudske duše se međusobno razumeju, da tako kažem, bez reči, srce srcu govori, tako da ako iskreno praštamo, ako se ne vređamo i ako za sve krivimo samo sebe, a druge opravdavamo sigurno će se s nama pomiriti čak i najnepomirljiviji neprijatelji.
Međutim, ako čak ni u takvim uslovima ne žele da se pomire onda " činite dobro onima koji vas mrze" (Mt. 5, 44). Ako budemo činili dobro onima koji nas vređaju ta milost će nas više od svih drugih dobrodetelji zaštiti na mitarstvima i na Strašnom Sudu.
SHIIGUMAN SAVA PSKOVSKO-PEČERSKI
5 Septembar 2011
molitva pre spavanja
- Odrasli treba da se ponašaju dostojanstveno. Oni treba da čitaju molitve pre spavanja, a maloj deci treba da kažu: "Ako želite, ostanite malo." Ako su deca nešto veća, porodica već može da ima svoj tipik: na primer, petnaest minuta veliki, a dva, ili pet minuta deca, a onda koliko sama žele. Ako ih roditelji zadržavaju na celom čitanju molitava pre spavanja, može im dosaditi. Ne treba ih prisiljavati, jer ona još ne razumeju moć i vrednost molitve. Roditelji, pretpostavimo, mogu da jedu i pasulj i meso, ili kakvu god jaku hranu. Ali kada dete još samo pije mleko, hoće li mu roditelji reći da jede meso, jer je dobro za jačanje? Možda i jeste dobro za jačanje, ali jadno dete ne može da ga svari. Zato mu u početku daju samo malo soka od mesa, kako bi poželelo i drugi put da ga jede.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
2 Septembar 2011
Zle pomisliIznutra iz srca ljudskog izlaze misli zle, preljube, blud, ubistva, krađe, lakomstva, pakosti, lukavstvo, razvrat, zlo oko, hula na Boga, gordost, bezumlje (Mk.7,21-22). Ovde su nabrojani samo najrašireniji gresi. Međutim, i svi drugi, i veći i manji, izlaze iz srca. Vid u kome se oni javljaju jeste zla pomisao. Prvo seme zla koje pada na misao jeste: "Da se učini to i to". Odakle i kako ono pada? Jedan deo tih pomisli se može objasniti izvesnim zakonima sejanja i sjedinjavanja ideja i likova. Međutim, samo jedan deo. Drugi, znatniji deo, dolazi od samopokretnog razdraženja strasti. Živeći u srcu, strast ne može a da ne zahteva zadovoljenje. Taj zahtev se ispoljava pozivom na ovo ili ono, a sa pozivom je sjedinjen ovaj ili onaj predmet. Odatle misao: "A, eto šta treba uraditi!" Otuda se, na primer, kod gladi oseća poziv na hranu. Sa pozivom pada na misao i sama hrana, a sa njom želja da se dođe do ovog ili onog i da se ono pojede. Tpeći, i možda najobimniji deo, proishodi od nečistih sila. Njima je ispunjen vazduh i one se u čoporu vrzmaju oko ljudi. Svaki po svome rodu razvija dejstvo na lica sa kojima se cpeće. Od njih leti zlo kao iskre od užarenog železa. Gde postoji prijemčivost, iskra se unedrava, a sa njom i misao o zlom delu. Time, i ni sa čim drugim se ne može objasniti (inače neobjašnjivo) rađanje zlih pomisli usled poslova koji nemaju nikakvo srodstvo sa njima. Međutim, sva ta razlika u uzrocima ne zahteva i razliku u postupanju sa zlim pomislima. Zakon je jedan: ako se javi zla pomisao - odmah je odbaci, i posao je završen. Ne odbaciš li je u prvom trenutku, u drugom će biti teže, a u trećem još teže. I već nećeš primetiti kako će se roditi saosećanje, želja i rešenje, i kako će se javiti i sredstva... Pa, eto i greha pod rukom. Prvo protivljenje zlim pomislima je trezvoumlje i bodrost sa molitvom.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
1 Septembar 2011
PostNišta nema što bi čoveka moglo opoganiti od onoga što spolja ulazi u njega, nego što izlazi iz njega ono je što pogani čoveka (Mk.7,15). To mesto, kao i slična njemu (na primer: Jelo nas ne postavlja pred Bogom) obično ističu oni koji ne drže post po ustavu i poretku Crkve, smatrajući da tim dovoljno opravdavaju svoje nepošćenje. Koliko je i da li je zaista zadovoljavajuće to pravdanje zna svaki verni član Crkve. Postom je ustanovljeno uzdržavanje od nekih jela ne zbog toga što bi bila nečista, nego stoga što se podvizavanjem lakše postiže stanjivanje tela, neophodno za unutrašnji napredak. Taj smisao zakona posta je toliko suštastven da se oni koji bilo kakvu hranu smatraju nečistom, pribrajaju jereticima. Zbog toga oni koji nisu skloni postu ne bi trebalo da nastoje na tome. Oni pre treba da ističu da post nije obavezan, premda i predstavlja sredstvo za pobeđivanje grehovnih priziva i stremljenja tela. Međutim, ni na toj tački se ne mogu utvrditi. Ako je unutrašnje napredovanje obavezno, obavezno je i sredstvo koje ga omogućuje, tj. post. Upravo to savest i govori svakome. Međutim, da bi umirili savest, neki govore: "Ja ćy na drugi način da nadoknadim napuštanje posta", ili: "Meni post može da škodi", ili: "Ja ćy da postim kad xoćy, a ne u utvrđene postove". Prvo izgovaranje je neumesno, budući da bez posta još niko nije uspeo da izađe na kraj sa svojim telom i da svoju unutrašnjost uredi kako treba. Poslednje je takođe neumesno zato što je Crkva jedno telo: odvajati se od drugih u njoj protivno je njenom ustrojstvu. Napustiti opšta pravila Crkve može samo onaj koji izađe iz nje. Sve dok je čovek njen član, ne može da govori i postupa na taj način. Drugo izgovaranje poseduje privid ispravnosti. Tačno je, međutim, da se obaveza posnih ograničavanja skida sa onih kojima posna jela škode. Post je ustanovljen ne radi ubijanja tela, nego radi umrtvljenja strasti. Međutim, kad bi se ljudi koji ne mogu podneti post savesno prebrojali, pokazalo bi se da ih je tako malo da im je broj sasvim zanemarljiv. Ostaje od svega samo jedan uzrok nepošćenja - odsustvo htenja. Protiv toga se ne može sporiti. Ni u raj nikoga neće uzeti protiv njegove volje. Međutim, kada budu osudili na ad - hoćeš nećeš - moraćeš da ideš: uhvatiće i baciće.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
31 Avgust 2011
Pouka od VartimejaJednoga dana Vartimej, sedeći kraj puta, začuje da neko ljudstvo prolazi pored njega. Njegov izvežbani strah razaznaje nešto naročito u hodu tih ljudi, u njihovom razgovoru, i atmosferi uopšte. To nije bučna gomila ili karavan, ta skupina ima neko svoje središte. Vartimej pita narod u prolazu:"Ko je to"? Oni odgovaraju:"Isus iz Nazareta". U tome trenutku svekoliko nadanje i očajanje njegovog života dostižu vrhunac. On je, u isto vreme, u najdubljoj tami i najblistavijoj svetlosti. Mogao bi biti isceljen, jer pored njega prolazi Bog. Ali, morao bi da ugrabi nastali trenutak, koji će minuti u magnovenju. Isus će mu biti na dohvatu samo nekoliko koraka. Pre toga, biće isuviše daleko, zaokupljen razgovorom sa drugima. Nakon toga, otići će od njega daleko, zauvek. Vartimej vapajem izvija svoju očajničku nadu: "Isuse, sine Davidov, pomiluj me!" To je, beć samo po sebi - ispovedanje vere. Slepi čovek mora da se tome domislio u mesecima koji su susretu predhodili, čuvši sve priče o isceljenjima koja je učinio Gospod. Za Vartimeja Isus nije tek neki litajući prorok. Isus je sin Davidov. Vartimej Ga tako naziva, tako Mu se i moli. No, svi glasovi oko slepoga zagrajaše, naređujući mu da ućuti. Kako se samo usuđuje da postavi jedan tako beznačajan zahtev Učitelju, koji govori o nebesnim stvarima?! Ali Vartimej zna da je čitav njegov život, sva radost i sve očajanje njegovog života - u njegovom slepilu i mogućnosti da ono bude izlečeno. Tako on viče k Isusu a ljudi ga, ukoliko glasnije viče, ljutitije ućutkuju. Napokon, zato što se moli usrdno za jedinu životno mu važnu stvar, Gospod ga čuje i isceljuje ga i otvara pred njim nov život.
Ovo je uistinu teška pouka. Kako bismo ozbiljni morali biti u moljenju, ako hoćemo da se udostojimo veličine sopstvene sudbine i Boga, Koji u Svome smirenju želi da nas sluša! Očaj, glad za Bogom, životna neophodnost za nas onoga što ištemo, sve su to uslovi da se strela naše molitve sigurno vine svojoj meti, izmetnuta iz napetog luka snažnom mišicom i pouzdanim okom.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
30 Avgust 2011
Velika udobnost duhovno onesposobljava čovekaDanas svet gleda na lepotu i tako sam sebe obmanjuje. Evropljanima[1] to pomaže: čekićima i testerama večito prave neke nove, lepe stvari, navodno praktičnije, kako ljudi ne bi morali ni za.čim iole da potegnu. Ranije uz pomoć različitog alata koji se koristio za rad, ljudi su bivali jači, krepKiji. Sa današnjim raznoraznim pomagalima, posle rada moraju da idu na fizioterapije i masaže. Lekari se danas specijalizuju u masaži! Vidiš danas stolara sa ovolikim stomakom! Gde si na takvog drvodelju mogao da naiđeš ranije! Da li bi, deljući hoblicom levo-desno, mogao da pusti stomak?
Mnoge udobnosti, kada pređu granice, onesposobljavaju čoveka i on se ulenji. Iako bi mogao rukom nešto da okrene, misli: "E ne, bolje da pritisnem dugme pa nek' se samo okreće"! Kad čovek navikne na lako, posle hoće sve da ide tako. Danas ljudi hoće malo da rade, a mnogo da budu plaćeni. Kad bi moglo da uopšte ne rade, bilo bi još bolje! Ovakav duh zapatio se i u duhovnom životu - hoćemo da budemo sveti bez truda.
Isto tako, većina njih koji su osetljivog zdravlja, trpe upravo zbog lagodnog života. Ako dođe do rata, kako će to da podnesu ovakvi ljudi,; navikli samo na udobnost? Ranije je narod bio u najmanju ruku prekaljen, čak i deca, i sve se dalo izdržati. Danas im trebaju vitamini B, C, D i ... mercedesi, kako bi preživeli! Vidiš, i dete sa nekom atrofijom, ako krene da se bavi bilo kojim poslom, polako dobija mišice. Dolazi mi mnogo roditelja i govore mi: "Moje dete je paralizovano", dok su mu u stvari noge samo malo više oslabele. Oni ga nahrane - ono sedne; oni ga opet nahrane - ono opet sedne. I tako, kako samo sedi, noge mu se uopšte ne ukrepljuju hranom, i tako završava u kolicima: "Pročitaj mu molitvu, kažu mi, dete mi je paralizovano". A ja se pitam, ko je tu paralizovan, dete ili roditelji? Ja im kažem da mu daju hranu koja ne goji, da ga vode da šeta. Tako, s vremenom tope se kilogrami, polako se kreću sve prirodnije, a na kraju neki igraju i fudbal! Bog će pomoći zaista paralizovanoj deci kojoj ne mogu pomoći ljudi. Jedno dete iz mesta Konice, izuzetno nemirno, bomba beše spržila. Noga mu se bila zgrčila i nije mogao da je ispruži. No, pošto ga mesto nije držalo i nije se nikako dalo umiriti, od te njegove nestašnosti stalno je pokretalo nogu, i - protegnuše se nervi i dečačić prohoda. Posle je išao i u ustanike!
I mene je, kad mi se noga beše ukočila od išijasa, kada sam s brojanicom u rukama hodao, popustio bol. Kretanje mnogo puta pomaže. Ja ako se razbolim dva do tri dana, pa ne mogu da se krećem, kažem sebi: "Brže, pomozi mi, samo malo da ustanem, da se mogu pokrenuti, a posle ću ja za sve da pobrinem... Ići ću da nasečem drva". Jer, ako ostanem u krevetu, biće mi još gore. Zato, čim se malo osmelim, makar bio i prehlađen, stisnem zube i ustajem da nasečem drva. Dobro se obučem, preznojim, i prehlada iščezava. Naravno, znam da je ležanje mnogo prijatnije, ali nateram sebe i ustajem, i sve nestaje. Evo, vidim kako mi, kad mi dođu ljudi i sedim sa njima na panju, trnu noge. Mogao bih uzeti kakvu podlogu i sesti na nju, ali gde posle da nađem jastučiće za sve. Zato, kada gosti odu, ja po noći šetam jedan sat sa brojanicom. A pošto imam neki mali problem sa cirkulacijom u nogama, kad se vratim u sobu, protegnem malo noge. Naime, ako zapustim sebe, posle treba drugi da brinu o meni. A sada sam ja taj koji brine o drugima. Jesti li razumeli? I zato čovek ne treba da se raduje ležanju, jer to ne pomaže.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
29 Avgust 2011
- Starče, zašto se danas ljudi toliko puno muče?- Zato što izbegavaju trud. Upravo je ovaj komoditet zaslužan za to što se čovek razboli i što trpi. Sve te olakšice učinile su da svet u naše doba siđe sa uma. Ovo mekuštvo u današnje dane donelo je sobom mnoge bolesti. Ranije kroz šta sve ljudi nisu prolazili, dok ne bi uzorali jednu oranicu! Kakav je to bio napor, ali i kako je sladak bio taj hleb! U to vreme ni slučajno ne bi mogao da naiđeš na bačeni komad hleba! Ako bi i naišao na putu na poneki komadić, podizao bi ga i ljubio. Oni koji su pretrpeli okupaciju, i dan danas kad spaze komad hleba, ostavljaju ga u stranu, dok ga ostali bacaju; ne razumeju njegovu vrednost. Danas se hleb baca u đubre, čovek ga ne ceni. Ma većina njih ne zna da kaže ni jedno "slava Bogu" za blagoslove koje dobijaju. Danas se život odvija po principu "lako ćemo".
Oskudica u mnogome pomaže. Ljudi tek kada budu nečeg lišeni, shvataju vrednost toga. Oni koji oskudevaju svesno, uz rasuđivanje, sa smirenjem, iz ljubavi prema Hristu, osećaju duhovnu radost. Ako neko npr. kaže: "Danas neću piti vode zato što je taj i taj bolestan. Bože moj, ne mogu ništa drugo da učinim", i tako uradi, Bog će ga orositi, ne vodom, već duhovnom limunadom, božanskom utehom. NaMučenom čoveku pruži sasvim malu pomoć, i biće ti veoma zahvalan.. Jedno lepo vaspitano i iz bogate kuće dete, kakve god želje roditelji mu ispunjavali, ništa više ne može obradovati. Može da ima sve živo a da pati. I sve pred sobom da rastura. Dok neka dečica, sirota, za sasvim malu pomoć osećaju veliku zahvalnost. Ako im se nađe prijatelj koji će im obezbediti putne troškove do Svete Gore, koliko li samo znaju da zahvaljuju i njemu, i Hristu! Mogu se čuti mnoga deca iz bogatih kuća kako govore: "Imamo sve; zašto da imamo sve?" Čangrizavi su, zato što im je isuviše dobro, umesto da zahvaljuju Bogu i da pomognu i ponekom siromahu. To je najveća nezahvalnost! Osećaju se praznima, zato što im od materijalnih blaga ništa ne nedostaje. Dolaze u sukob sa roditeljima, jer im ovi daju sve na izvol'te; odlaze i idu naokolo sa jednim rancem na leđima. Roditelji im daju novac, zovu ih telefonom kako ne bi brinuli, a deca potpuno ravnodušna. I na kraju dolazi do toga da ih roditelji traže. Jedan momak je imao sve što bi se moglo poželeti, ali ni u čemu nije nalazio zadovoljstva. Krišom je otišao od kuće i spavao po vozovima, kako bi malo osetio kako izgleda mučiti se. A bio je iz dobre porodice! A da je imao neki posao, i da je živeo od svoga znoja, imao bi smisla njegov trud, i osećao bi olakšanje i slavio bi Boga.
Danas većina ne oskudeva ni u čemu, i zato ljudi nisu usrdni. Ako ce čovek ne izlaže trudu i naporu, ne može da ceni ni tuđi trud. Kakav je smisao u tome da se npr. traži lak posao, da ce na lak način zarađuje novac, pa da se posle priziva nevolja? Šveđani na primer, za sve živo primaju dodatke od države bez da zasuču rukave, pa zato i tumaraju ulicama. Ono za šta se oni brinu je magla, a opet imaju stres, zato što su na duhovnom polju ispali iz koloseka, kao točkovi koji se besciljno kotrljaju po putu i završavaju u provaliji, kad se otkače sa osovine.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
26 Avgust 2011
BožanskoI pešice iz svih gradova hitahu onamo... i skupiše se oko njega (Mk.6,33) u pustinji Vitsaidskoj, gde je učinjeno čudo nasićenja pet hiljada ljudi sa pet hlebova i dve ribe. Šta je vuklo narod ka Gospodu? Osećanje za Božansko. Sakriveno pod pokrovom ljudske prirode, Božanstvo Gospoda se projavljivalo u reči, delu, pogledu, u svemu što je bilo vidljivo na Njemu. Projavljivanja Božanstva budila su u srcu skriveno osećanje za Božanstveno, i njime vukla ka Gospodu. Niko nije u mogućnosti da spreči takvo približavanje, ne samo sa strane, nego ni sam čovek koji ga oseća u sebi, budući da je ono dublje i jače od svih drugih osećanja. To Božansko u Gospodu Spasitelju privlačilo je Njemu kasnije ljude svih naroda pod nebom. Isto se dešavalo tokom istorije Crkve, a i do sada tako biva. I mali trag Božanskog privlači ka sebi. Šta sledi iz takvog iskustva stremljenja našeg duha ka Božanskom na svim mestima i u svim vremenima? Ono svedoči o natprirodnom, o Božanstvu, koje je njegov izvor. To stremljenje leži u osnovi našeg duha i čini njegovu prirodu, što se može videti iz naših umnih, estetskih n delatnih zanimanja. U prirodi ne može postojati obmana i laž. Dakle, njih nema ni u tom stremljenju ka Božanskom. Odatle proističe da Bog i Božansko postoje, i da naučnici, koji odriču natprirodno, idu protiv prirode duha ljudskog.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
25 Avgust 2011
Rad je blagoslov- Nekada su govorili:"Bolje da izližeš đonove, nego pocepaš pokrivače. " Šta su time, starče; hteli da kažu?
- Hteli su da kažu: "Bolje da izližeš đonove radeći, nego da pocepaš pokrivače lenstvujući." Rad je blagoslov, rad je dar Božiji. Daje živost telu, svežinu umu. Da Bog nije.čoveku podario rad, on bi se uplesnjivio. Oni koji su vredni, ni u starosti ne prestaju da rade. Ako prestanu da rade, iako još imaju snage, snaći će ih melanholija. To je za njih smrt. Sećam se jednog starog čoveka, u Konici, koji je imao gotovo devedeset godina, a bez prekida je radio. Naposletku je umro na njivi, na dva sata hoda od kuće.
Inače, i onaj, tako zvani telesni (aktivni) odmor, koji mnogi traže, nije ništa posebno. Tako zaboravljaju teskobu. Imaju hranu, slatkiše, kupanje, odmaranje. Ali čim se sve završi, traže drugi odmor. Tako su neprestano potišteni, jer im uvek nešto nedostaje: osećaju nekakvu prazninu, a njihova duša traži ispunjenje. Međutim, onaj ko se umara na poslu, može da ima neprestanu radost, duhovnu radost.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
24 Avgust 2011
Spasava veraStoga vas, braćo i čeda, ovo prvo molim da, položivši svu nadu svoju na Boga, držimo se pre svega prave vere njegove. Jer, kao što reče Apostol, "temelje drugoga niko ne može postaviti osim onoga kojega postavi" Duh Sveti preko Svetih Apostola i bogonosnih Otaca, a to je -- prava vera koja je na svetih sedam vaseljenskih sabora potvrđena i propovedana. I zato na ovom temelju svete vere treba nam zidati zlato i srebro i drago kamenje, to jest dobra dela. Jer niti koristi ispravnost života bez prave i prosvećene vere u Boga, niti nas pravo ispovedanje [vere] bez dobrih dela može izvesti pred Gospoda, nego treba imati oboje, da "savršen bude čovek Božji", a ne da zbog nedostatka [jednoga] hramlje život naš. Jer, kao što reče Apostol: "Spasava vera, koja kroz ljubav dela".
SVETI SAVA
23 Avgust 2011
O iskušenjuSpasavajte se! Želim Vam mir od Gospoda! Bura koja postoji u Vama nije nikakva nesreća, nego gotovo uobičajeno stanje stvari. Morate čvrsto stajati. Sve tako, kao što činite, vapijući Gospodu, Presvetoj Vladičici i svima svetima. Proći će. Odakle to? Ne dosećaš se, a nema ni potrebe da se dosetiš. To dožive svi koji idu tim putem. Istina je samo da Gospod ne odbacuje, nego da je prisutan i da motri kako će se duša boriti u toj dopuštenoj bici. On neće dozvoliti da budemo iskušavani više nego što možemo da podnesemo. Neka Vas Gospod umiri!
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
22 Avgust 2011
Preobražava se i voda i gora, preobrazimo se i mi sa HristomSećan vam praznik Preobraženja Gospodnjeg!
''Jednoga dana, treće godine Svoje propovedi na zemlji, Isus povede apostole Petra, Jakova i Jovana i izađe s njima na goru Tavor da se moli Bogu. Dok se molio, Njegovo se lice izmeni i zasija kao sunce, a haljine Njegove postadoše sjajne i bele kao sneg. Tako se On preobrazi pred njima i pokaza deo Svoje božanske slave. Pored Hrista ukazaše se Mojsije i Ilija i razgovarahu s Njim o smrti koja Ga čeka u Jerusalimu.
Zatim se spusti jedan sjajan oblak i zakloni ih, "i gle, glas iz oblaka govoraše: ovo je moj ljubljeni Sin, koji je po mojoj volji; njega slušajte." (Mt. 17;5)
Kad apostoli čuše glas Božji, uplašiše se i padoše licem na zemlju. Isus im priđe, dodirnu ih i reče:"ustanite i ne bojte se!" (Mt. 17;7) Kad podigoše oči, oblaka više nije bilo. Videše samoga Isusa koji je opet imao Svoj običan izgled. I siđoše s gore.
Na gori Tavoru, kao i na reci Jordanu tri godine ranije, Bog Otac potvrđuje da je Isus Sin Božji. Takođe pojavljivanje dvojice starozavetnih proroka, Mojsija i Ilije, kao Isusovih slugu, razbija jevrejsku zabludu da je Isus neki od proroka (Ilija, Jeremija,...), već se On ovim predstavlja kao Car nad prorocima. Ovim je Gospod hteo da ojača veru svojih učenika kako u nastupjućim danima Njegovog stradanja ne bi otpali od Njega.
On nije poveo sve apostole, već samo trojicu najljubljenijih, zato što je znao da će Ga Juda izdati, te zato nije bio dostojan da vidi Božansku slavu Hristovu, a opet nije hteo da ga ostavi samog pod gorom da ne bi kasnije time pravdao svoje izdajstvo.
Preobraženje se u Pravoslavlju ubraja u 12 velikih Hristovih praznika. Slavi se na Istoku od VII veka. Zapadna crkva unela ga je u svoj kalendar tek 1457. godine, i to u slavu pobede hrišćanske vojske nad Turcima kod Beograda. Naime, Janoš Hunjadi, kod nas zvani Sibinjanin Janko, mađarski velikaš, zajedno sa franjevcem Ivanom Kapistranom sprečio je sa vojskom prodor Turaka na sever. Obojica su kratko nakon pobede umrli, prvi u Zemunu, a drugi u Iloku.
Preobraženje pada uvek u vreme Gospojinskog posta. Zato je praznična trpeza uvek posna, obogaćena ribom i vinom. Danas se na kraju Svete Liturgije služi obred sveštanja grožđa. U crkvenim bogosluženjima praznuje se sedam dana, tokom kojih se pevaju pesme posvećene ovom jevanđelskom događaju.
Na ikoni Preobraženja predstavljen je Gospod Isus Hristos na gori, okružen svetlošću, sa sagovornicima Ilijom i Mojsijem, dok trojica apostola, Petar, Jakov i Jovan, uplašeni leže na zemlji.
Ima brojnih hramova posvećenih ovom prazniku, u Pančevu, Zagrebu, Sokobanji, Smederevskoj Palanci i drugi, kao i manastira, kao što je Preobraženje u Ovčaru. Jedan od najupečatljivijih opisa praznovanja nalazimo kod Jakova Ignjatovića, koji dočarava proslavu u slavnoj Sent Andreji. I danas se Srbi u Mađarskoj na ovaj praznik masovno okupljaju. Negde se na današnji dan održavaju sabori, kao u manastiru Miljkovu kod Svilajnca, Orahovici u Slavoniji i drugde.
Tropar, glas 7:
Preobrazio se jesi na Gori, Hriste Bože, pokazavši učenicima Tvojim slavu Tvoju, koliko mogahu. Neka obasja i nas grešne večna svetlost Tvoja, molitvama Bogorodice, Svetlodavče, slava Tebi.
SPC.rs
19 Avgust 2011
Očuvajmo veruO našoj ispravnosti pred Bogom svagda svedoči spokojstvo duha, koje Duh Sveti rađa u pravednoj duši.
Vi se rukovodite trenutnim utiscima, ne spuštajući se u dubinu Božijih odluka, o kojima svedoče Sveto Pismo i vascela crkvena istorija. Ja neću pokušavati da Vas uspokojim niti ubećivanjem, niti primerima niti sopstvenim opitom, jer u Vašoj duši nema glavnog izvora spokojstva - čvrste i nesumnjive vere u promisao Božiji, u to da je glavni Kormilar Crkve Sam Hristos. Kod vas je pak sve i u svemu - sumnja.
Da li to znači da Gospod greši ili da uopšte ne upravlja svetom? Da li su istinski poslenici Crkve samo oni, koje je u nju doneo vetar "slobode"?
Odgovore na Vaša pitanja, koje ste postavili u pismu, meni svakodnevno odgovara čitanje iz Apostola i Evanđelja. U meni se javlja pitanje, izazvano nedoumicom: zar otac K. ne čita Sveto Pismo i zar sve sile njegove duše, uma i srca odlaze samo na savremenu periodiku?
Ono što se događa u svetu nije nikakvo otkriće, i sve to je trebalo da bude; i Drugi dolazak se približava, i ljudi će se, prema obećanju, spasavati do poslednjeg dana sveta. Jedni će se spasavati a drugi će propadati. Njihovo najvažnije spasonosno delo je očuvanje vere. Trebalo bi da se i dušom i srcem brinemo za svoju i za veru onih koji su nam povereni. U svim vremenima odjekuju reči: Vera tvoja spasla te je, idi s mirom i Po veri vašoj neka vam bude.
Ako nema vere nema ni sveta.
Svaki se po svojoj veri spasava na svom poprištu. Ljudske greške - moje, Vaše ili greške Sinoda i svjatjejšeg patrijarha - stoje pred sudom Božijim. Međutim, jedno je sud Božiji a drugo sud čovečiji.
Kako se često događa da se ono, što uzrujanom umu izgleda kao greška, Božijom zapovešću i vremenom pokaže kao sveto delanje, i da njegov tvorac bude ovenčan vencem!
Gde su oni, koji su teškim optužbama i potocima prljavih kleveta i intriga bolom probadali srce patrijarha Tihona i prikivali ga za krst?
Međutim, krst je dao Spasitelj, i On je o stradalniku izrekao poslednju reč: "Sveti"!
Sudite sad! U rukama sam držao strašne knjige u prekrasnim koricama - bilo je to svedočanstvo o pobuni protiv Crkve i o borbi sa njom.
Prema Božijoj zapovesti, sa bojnog polja odlaze i sveti i grešni. I oni koji su gradili i oni koji su rušili. Zar ćemo Vi ili ja izgovoriti sud o tome kako su oni živeli? Ne i ne!
Za sebe ću, to pouzdano znam, morati da odgovaram. Glavno je da ću odgovarati za to, da li izvršavam svoje blagosloveno delo, da li se spasavam kao verni sluga moga Gospodara i da li se zajedno sa mnom spasavaju i oni koji su mi povereni.
Verujte mi, dragi oče K, kad bi svi "borci" za istinu i čistotu Pravoslavlja kao svoje oružje uzeli molitvu i život po Bogu, Pravoslavlje bi zablistalo u Rusiji. Međutim, "boraca" ima mnogo i svakoga dana ih je sve više, dok Istina oko sebe okuplja svoje malo stado.
Crkva je stub i tvrđava Istine. Mi smo i na to upozoreni: Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oia vašega da vam dade Carstvo (Lk. 12; 32).
Neka Bog i Vama i meni podari da, očuvavši veru i živeći po njoj, verom zadobijemo spokojstvo duha i uđemo u "malo stado" onih koji se spasavaju u Gospodu.
ARHIMANDRIT JOVAN (KRESTJANKIN)
18 Avgust 2011
Obraz Božji
Dunu Bog duh životni i postade čovek po obrazu Božijem. Tako je i u preporodu: nadahnjivanjem Duha Božijeg, koji neznano otkuda i neznano kako prilazi, postavlja se početak novog života i obnavlja se obraz čoveka. To je polazna tačka. Od tada počinje trud usavršavanja obraza do podobija. Preporođeni po obrazu Onoga koji ga je sazdao se Gospodnjim Duhom preobražava iz slave u slavu, iako ne bez ličnog udela. Naš je trud i staranje, a Bog, po našoj veri u Gospoda, izgrađuje i uzrasta [delo] blagodaću Presvetog Duha. Eto ideala i načina ostvarenja obraza i podobija Božijeg! A koliko samo pišu i govore o vaspitanju! Međutim, u reči Božijoj ono je u potpunosti određeno sa nekoliko reči. Poduhvati se samo da ostvariš napisano i vaspitanje će samo po sebi uspešno da krene ka svom cilju. To je Božiji put. On, međutim, ne isključuje i ljudske puteve. Naprotiv, on im daje smer i venčava ih uspehom. Kad se ostaje samo na ljudskom, vaspitanje obično biva nedovoljno i manjkavo, a ne retko i sasvim izopačujuće za vaspitanike. Posle toga i život počinje da ide naopako. Gde se umnožava naopako vaspitanje, sve društvo počinje da se sve više i više nakrivljuje - i u svom životu i u svojim pogledima. Kraj toga je - sveopšta iskrivljenost. Jedan vuče na jednu stranu, a drugi na drugu.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
17 Avgust 2011
- Starče, pitaju nas majke kako da decu odvrate od televizije.
- Neka daju deci da shvate da im televizija ispira mozak; da ih čini da ne mogu da razmišljaju, a da ni ne govorimo o tome da im kvari oči. Ova televizija je delo čovečije, ali postoji i ona druga, duhovna televizija (prevedena na srpski jezik reč "televizija" znači viđenje na daljinu, tj. televizor=dalekogled, prim. prev.). To je ono kada se odsecanjem staroga čoveka čiste oči duše. Tada čovek gleda na daljinu i bez mašina. Jesu li govorile one deci o ovakvoj televiziji? Treba da shvate ovu duhovnu televiziju, zato što će sa ovim kutijama šenuti. Prvozdani su imali dar prozorljivosti. On se izgubio nakon pada. Kad deca budu sačuvala blagodat Svetoga Krštenja, imaće i ona dar prozorljivosti, duhovno dalekozrenje. Za tako nešto potrebna je pažnja, duhovni trud. A majčice se danas zaboravljaju u besmislicama, a posle: "Šta da radim, oče? Gubim svoje dete!".
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
16 Avgust 2011
Da li televizija nanosi veliko zlo?
- Samo nanosi! Došao mi je jednom jedan čovek i rekao: "Oče, televizija je dobra stvar". "I jaja su dobra, kažem mu ja, ali ako ih izmešaš sa kokošijim izmetom, nema koristi od njih". Tako biva i sa televizijom i radioaparatom. Danas, kad uključiš radio ne bi li čuo neku vest, prvo treba da izdržiš da saslušaš i jednu pesmu, zato što, čim se pesma završi, objaviće neku vest. Ranije nije bilo tako. Znalo se u koje su vreme vesti na radiju - tik, uključio bi ga i slušao vesti. Danas jednostavno moraš da saslušaš i pesmu, zato što, ako isključiš radio, izgubiš i vesti.
Svet je pretrpeo veliku štetu od televizije. Deca posebno stradaju. Došlo mi je jednom jedno dete sa ocem u posetu. Video sam kako iz njegovih usta progovara televizijski demon, onako kako govori đavoimani - ustima demona. To je bilo kao da se rodilo odojče sa zubima. Danas vrlo često ne možeš da susretneš normalnu decu - jednostavno su čudovišta. I jesi li primetio, ne misle malo svojim mozgom, već ono što su čuli, ono što su videli - to ponavljaju.Tako hoće oni drugi da svet pomahnita od televizije. Odnosno, oni hoće da ljudi ono što čuju u to i veruju i tako čine.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
15 Avgust 2011
Duh Sveti ne silazi mehanički
Reč koja je delo samo razuma ne menja duše, jer je telesna. Reč Božija, koja se rađa od Duha Svetoga, ima božanske energije i menja duše. Duh Sveti ne silazi na neki mehanički način - zbog toga bogoslovlje nema nikakva posla sa nekim čisto naučnim duhom. Duh Sveti Sam silazi, kada u čoveku naiđe na odgovarajuće pretpostavke. A duhovna pretpostavka je da ukloni rđu sa svog duhovnog provodnika, da bude dobar provodnik, da primi struju duhovnog prosvetljenja, i da tako postane duhovni naučnik, bogoslov. Kad kažem "bogoslov" mislim na one bogoslove koji bogoslovlje žive i čija diploma jedino ima vrednost. Ne mislim na one koji imaju samo papir bez ikakvog pokrića, i čija je diploma nalik novcu neke nepostojeće zemlje.
Um se često godinama zamara, kako bi naučio jedan ili dva strana jezika. U naše vreme mnogi ljudi znaju strane jezike, ali ovi jezici nemaju nikakve veze sa jezicima Svete Pedesetnice, jer živimo u velikom Vavilonu. Veliko je zlo kada se bogoslovljem bavimo samo pomoću našeg razuma, i kada naš razum predstavljamo kao prisustvo Duha Svetoga. Ovo se naziva "mozgologija" (gukefaAdz^ouih) koja rađa Vavilon, dok u bogoslovlju postoje mnogi jezici, mnogi darovi (= harizme), ali su svi jezici u saglasnosti, jer je jedan Gospodar njihov, Duh Sveti Pedesetnice, a jezici su ognjeni.STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
12 Avgust 2011
Gospod kuca
Gospod svima i svakome kuca u srce, priziva ga ka radosti i svetlosti koji se ne okončavaju ovozemaljskim životom. Njegov priziv je za svakoga različit, jer Gospod zna ko će ga najpre čuti i odazvati se. Evo, On je i kod Vas zakucao, i zablagodarite Mu na tome. Ne žurite da uništite svoj život - oprezno i obazrivo stupajte u sve što Bog daje - i u Crkvu, i u Sveto Pismo. Učite onako, kao što ste svojevremeno učili u školi, u prvom razredu. Naime, novo je sve to, što treba da primite u dušu. Tek tada će se bez bola i gubitka u Vama ukoreniti i Božiji zakon i hrišćansko razumevanje i osećanje sveta.
ARHIMANDRIT JOVAN (KRESTJANKIN)
11 Avgust 2011
Bog ne gleda ko je ko
Bog je život i spas svih koji su obdareni slobodom: vernih i nevernih, pravednih i nepravednih, pobožnih i bezbožnih, bestrasnih i strasnih, monaha i svetovnjaka, pametnih i glupih, zdravih i bolesnih, mladih i starih, kao što su za svakog bez razlike - svetlost, sunce, vazduh. Bog ne gleda ko je ko (Rim.2,11;up. Ef.6,9).
Bezbožnik je smrtno biće koje ima razum, a svojevoljno beži od pravog života, te za svog Tvorca, koji večno postoji, misli da ne postoji. Prestupnik je onaj što zakon Božiji tumači po svom zloumlju i smatra da veruje, i pored toga što je obuzet bogoprotivnim mišljenjem. Hrišćanin je sušta slika Hristova, koliko je moguće čoveku, u rečima, delima i misli, sa pravom i nepogrešnom verom u Svetu Trojicu. Bogoljubac je onaj koji učestvuje u svemu što je prirodno i bezgrešno, i koji ne propušta da prema svojim mogućnostima čini dobra dela. Uzdržljivac je onaj koji se posred iskušenja, zamki i meteža upinje iz sve snage da podaržava Onoga koji je daleko od svega toga.Sveti Jovan Lestvičnik
10 Avgust 2011
Prijatelji Božiji
Naš Bog i Car, dobar, predobar i svedobar (kada se govori slugama Božijim, naime, s Bogom treba i započeti) stvorio je sva slovesna bića i obdario ih dostojanstvom slobode. Jedni su, zato, prijatelji Njegovi, a drugi istinske sluge, neki su mu sluge nekorisne, drugi su se sasvim otuđili, a neki su mu protivnici iako mu ništa ne mogu.
Prijatelji Božiji, kako to mi u svojoj ograničenosti smatramo, čestiti oče, jesu u stvari duhovna i bestelesna bića oko Njega. Istinske sluge jesu svi koji su neumorno i oduševljeno činili i uvek čine samo ono što je po Njegovoj volji. Beskorisne sluge su oni što se smatraju krštenima, a zavet sa krštenja nisu ispunili kako treba. Otuđeni, pak, od Boga i neprijatelji Božiji, mislimo, jesu oni što u Boga ne veruju ili oni što veruju krivo. Bogoborci su, pak, oni koji ne samo što su sami prekršili i odbacili zapovest Gospodnju već se svom snagom bore i protiv onih koji je izvršuju.Svaka od spomenutih vrsta iziskuje posebnu i prigodnu knjigu. No, nama neučenima u ovom slučaju ne bi moglo koristiti izlaganje o tome. Hajde, stoga, požurimo sad, pružimo pokorno i bez pogovora svoju nedostojnu ruku k istinskim slugama Božijim što nas svojim naredbama pobožno primoraše i ljubazno prisiliše da pišemo, od njihova znanja pozajmimo trsku za pisanje, umočimo je u tamno mastilo svetlog smirenoumlja, pa je onda kao na neku hartiju
Sveti Jovan Lestvičnik
9 Avgust 2011
Ljudi su pored mašina sišli sa uma
Današnjim pomagalima nema ni kraja ni konca. Brža su od ljudskoga uma, zato što im i nečastivi pripomaže, Ranije, ljudi koji nisu imali sva ta pomoćna sredstva - telefone, faksove, čitavu gomilu aparata, imali su svoj mir i jednostavnost.
- Da, a danas su ljudi uz mašine i aparate sišli sa uma! Mule se sa mnogim olakšicama - davi ih teskoba. Sećam se beduina, tada dok sam bio na Sinajskoj gori[1], kako su samo bili radosni! Imali su jedan šator i živeli prosto. Nisu mogli da žive u Aleksandriji ili u Kairu, već su nalazili mira i spokoja u pustinji, u šatorima. Malo čaja ako bi imali, skakali bi od radosti i blagosiljali Boga. Ali sada sa novom civilizacijom i oni su počeli da zaboravljaju na Boga. I među njih se uvukao evropski duh! Jevreji su im napravili prve kolibe. Potom su im prodali sve stare izraelske[2] automobile. Ah, ti Jevreji! Sada ti svaki beduin ima svoju kolibu i po jedan pokvareni automobil ispred nje, i još imaju i teskobu - automobil se kvari, ajd' sad da vidimo kako ćemo ga popraviti. I ako neko krene da ispita šta to oni u stvari dobijaju, do kakvog će zaključka doći? Štaviše, sad imaju i glavobolje.Ranije su barem pravili dobre, izdržljive mašine. Danas daš gomilu para ne bi li kupio nešto, a ono se odmah pokvari. Tako u stvari fabrike samo li proizvode i proizvode sve nešto novo i novo, i tako gomilaju novac. Istovremeno, oni koji rade u fabrikama ubijaju se od posla, ne bi li sastavili kraj sa krajem. Mašine su izum Evropljana koji se bave čekićem i ekserima. U početku, na primer, naprave jedan poklopac; posle ga naprave na zavrtanje, posle na dugme, savršenije, i još savršenije... Odnosno stalno neki novi uređaji, sve savršeniji i savršeniji, a jadan narod - i on traži da kupi najbolje. Ni ne stignu da otplate prvi uređaj, već uzimaju drugi, i tako su zaduženi i zamoreni. Tako i siromah, kad se odluči da kupi automobil, jedan od najjeftinijih, prodaje šta ima da proda volove, konje - uskoro će, kako se kreće ovaj svet, magarce ređati po izlozima a ljudi će plaćati karte da vide jednog magarca! - i kupuje automobil. Onda mu se pokvari. Kažu mu: "Nema delova". Jadničak mora da kupi drugi. A da kupi savršen ne može. Uzeće jedan bolji od onog prvog, i njega će za izvesno vreme skloniti u stranu i tako redom. Mora da se pazi! Da ne pođemo i mi tim putem - nekom savršenijom modom.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
8 Avgust 2011
Zemlja i seme
Evo iziđe sejač da seje (Mk.4,3). Od vremena kad je izišao na setvu, sejač ne prestaje da seje. U početku je sam sejao, zatim preko apostola, i najzad preko Božanstvenog Pisma i bogomudrih učitelja. I do sada se svagde seje reč istine Božije. Ako si spreman da budeš dobra zemlja, seme će neizostavno pasti: i posejano će Gospod da razraste. Kako se, pak, pokazati dobrom zemljom? Pažnjom i izučavanjem reči Božije, saosećanjem i ljubavlju prema njoj i spremnošću da se odmah u delo sprovede što se sazna. Pri takvom nastrojenju, ni jedna reč ne ostaje na površini duše, nego svaka ulazi unutra. Sjedinivši se sa srodnom građom duha, ona pušta koren i uzrasta. Hraneći se, zatim - odozgo duhovnim nailascima, a odozdo dobrim željama i trudom - ona razrasta u drvo, daje cvet i plod. Sam je Bog tako ustrojio oko nas i zato ne možemo da se ne čudimo našoj besplodnosti. A to je sve zbog nepažnje i nerada.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
5 Avgust 2011
Hula na Duha Svetog
A koji pohuli na Duha Svetoga nema oproštenja vavek (Mk.3, 29). Da li je teško upasti u takav greh? Uopšte nije teško. Evo grehova te vrste: "Velika i bezmerna nada na blagodat Božiju; očajanje ili nenadanje na Božiju milost; protivrečenje očiglednoj i utvrđenoj istini i odbacivanje Pravoslavne hrišćanske vere. Drugi tome dodaju zavist prema duhovnim darovima koje bližnji dobijaju od Boga; uporitost u grehu i istrajnost u zlobi; nebrigu za pokajanje sve do odlaska iz ovog života" (Pravosl. ispov. deo 3. pit. 38). Eto, koliko puteva! Pođeš li kojim od njih, biće ti teško da se vratiš i bićeš odveden do svepogubne propasti. Protivljenje istini počinje sa malim sumnjama, koje bivaju pobuđivane rđavom rečju ili knjigom. Ako se ostave bez pažnje ili lečenja, one će odvesti ka neverju i upornosti u njemu. Do očajanja se takođe dolazi neprimetno: "Pokajaću se", govore i nastavljaju da greše. Postupajući tako nekoliko puta i videvši da pokajanje ne dolazi, oni govore u sebi: "Tako mora da bude! Ne možeš protiv samog sebe", i već se predaju grehu u punu vlast. Tako skupljaju mnoštvo grehova, a pri tome dopuštaju i mnoštvo protivljenja očiglednim pozivima Božije blagodati. Kada u takvom stanju čovek dođe do misli da se pokaje, mnoštvo grehova ga davi, a protivljenje blagodati mu oduzima smelost da pripadne Gospodu. I on rešava: Veliki je moj greh, da bi mi se oprostio. To baš i jeste očajanje! Čuvaj se početka neverja i greholjublja i nećeš upasti u taj bezdan.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
4 Avgust 2011
razdeljenje
Ako se carstvo samo po sebi razdeli, to carstvo ne može opstati (Mk.3,24). Sve dok u našoj unutrašnjosti vlada grehovna jednomislenost lukavstva, u nama je snažno carstvo tame i greha. Međutim, kada blagodat Božija ka sebi privuče zarobljeni deo duha, oslobodivši ga od porobljenosti, unutra dolazi do razdeljenja: gpex je na jednoj strani, a dobro na drugoj. Čim se čovek svešću i slobodom vezuje za dobro (što sačinjava posledicu probuđenja), greh gubi svaku potporu i počinje da se razara. Postojanost u preduzetoj dobroj nameri i trpljenje u naporima sasvim razaraju greh i istrebljuju ga. Unutra započinje carstvo dobra i traje dok se opet ne prokrade neka zla pomisao koja, privukavši volju, ponovo proizvodi razdeljenje. Ako začetoj grehovnoj pobudi daš mesta, sjediniš se sa njom i sprovedeš u delo - dobro će opet početi da slabi, a zlo da raste, sve dok ga sasvim ne istrebi. To je gotovo neprekidna istorija unutrašnjeg života kod onih koji su malodušni i nemaju postojanu narav.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
3 Avgust 2011
Hrišćani imaju vlast
Gospod je izabrao apostole da budu s njim i da ih šalje da propovedaju i da imaju vlast isceljivati bolesti i izgoniti demone (Mk.3,14-15). I svaki Hrišćanin je izabran da čini slična dela: da bude sa Gospodom, sećajući se Njega i Njegove svudaprisutnosti, da propoveda i ispunjava Njegove zapovesti i da je spreman da ispoveda svoju veru u Njega. Takvo ispovedanje će za slušaoce u krugu u kome se vrši biti gromka propoved. Svaki Hrišćanin ima vlast da isceljuje bolesti, premda ne tuđe, nego svoje, i ne telesne, nego duševne - grehe i grehovne navike. On ima vlast da izgoni demone, od6ijajući zle pomisli koje oni seju i gaseći strasne pobude koje oni raspaljuju. Čini tako i bićeš apostol i ispunitelj onoga na šta te je Gospod izabrao, delatnik svoga poslanstva. Ako uspeš najpre u svemu tome, Gospod će te možda pozvati i na posebno poslanstvo - da spasavaš druge, budući da si sam pošao putem spasenja, i da pomažeš iskušavanima, pošto si sam prošao sva iskušenja i stekao opit u dobru i zlu. Tvoj posao je da se trudiš nad sobom - na to si već izabran. Ostalo je u rukama Božijim. Smireni se uzvisuje.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
2 Avgust 2011
slavoslovlje
Dok je bio na zemlji, Gospod je ljudima i besima zabranjivao da ga hvale (Mk.3, 12), ali je tražio da veruju u Njega i da ispunjavaju zapovesti Božije. Taj zakon važi i sada, i važiće i na Sudu: Heće svako koji mi govori: Gospode, Gospode, ući u Carstvo nebesko, no koji tvori volju Oca moga koji je ka nebesima. Otuda slavoslovlje u crkvi započinje: Slava na visini Bogu, da bi pri kraju ispovedalo: Isceli dušu moju... nauči me tvoriti volju Tvoju. Bez toga slavljenje Boga nema nikakve vrednosti, budući da ne izlazi iz duše, nego se samo jezikom proiznose tuđe reči. Gospod na to i ne obpaća pažnju. Treba, naprotiv, biti takav da drugi, videći naša dela, počnu da hvale Gospoda. Sam naš život treba da bude hvala Bogu. U stvari, On sam u nama sve treba da dela, pri čemu mi ne treba da mu smetamo. Tako hvala za dela prelazi na Njega. Svako treba da postane miris Hristov. Tada će i bez hvale da se vrši slavoslovlje Gospodu. Ružin cvet ne pušta glas, ali se njegov miris, i pored ćutanja, pruža daleko. Tako treba da žive i svi Hrišćani.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
1 Avgust 2011
O razonodama
Šta je to s Vama? Krepite se i nadahnjujte! Međutim, nemojte misliti da ćete pomoć pronaći u razonodama. Razonode i bez toga navode tugu, a kad postoji tuga koju su one izazvale još je tužnije. Da, tako je. U trenutku spoljašnje radosti zaboravlja se na bol srca, ali zato, kada prođe veselje i razonoda i kad duša ostane sama, ona svom domaćinu daje da oseti udvostručenu, utrostručenu pa čak i udesetostručenu žalost i tugovanje. To zna ceo svet, a opet ne sluša šta mu se govori. Čim ga obuzme tuga, odmah traži razbibrigu! Odbacite to, bolje je da kod Gospoda i Presvete Vladičice tražite milost i utehu. Naime, ako Oni daju, onda će, kako i dolikuje, dati postojane utehe. Njima se i obratite! Zbog toga je, naravno, potrebno da više sedite kod kuće i da se molite, ili da idete u crkvu i da to isto činite; dobro je i ako malo razmislite i ako nešto pročitate. Vi pažljivo čitate sv. Isaka Sirijskog i nemojte ga odbacivati. On će Vas svemu naučiti. Želim Vam svaku utehu od Gospoda. Molite se i Gospod će isceliti svaku slabost, izlečiće Vas.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
29 Jul 2011
Apostol Pavle
Šta je čovek, i kakvog je plemenitog roda naša priroda, i za kakve je dobrodetelji sposobno ovo biće, pokazao je bolje od svih ljudi apostol Pavle. Otkako je postao apostol, pa sve do sada, on gromkim glasom pravda Gospoda pred svima koji Ga okrivljuju zbog ovakvog ustrojstva ljudskog bića; potstiče na vrlinu, zatvara usta bestidnim huliteljima i pokazuje da između anđela i ljudi ne postoji veliko rastojanje, ako zaželimo da obratimo na sebe veliku pažnju. Apostol Pavle nije dobio drugačiju prirodu (φύσιν), niti je imao drugačiju dušu, niti je živeo u nekom drugom svetu, već je, odgajen na istoj zemlji i na istom prostoru i po istim zakonima i običajima, prevazišao sve ljude koji su postojali otkako postoji svet. Gde su dakle oni što govore da je vrlina teška a porok lak? Pavle im neda za pravo, govoreći: Naša laka sadašnja nevolja donosi nam večnu i od svega pretežniju slavu (2 Kor. 4, 17). A kada su nevolje lake, onda su to utoliko više – unutrašnja zadovoljstva.
Sv. Jovan Zlatousti
28 Jul 2011
Antihrist
Filozof Vladimir Solovjev je mnogo radio na tome da prikaže dolazak i ličnost Antihrista. On je brižljivo koristio sve materijale o ovom pitanju, ne samo svetootačke, nego i muslimanske, i stvorio je ovu upečatljivu sliku. Prije dolaska Antihrista u svijetu se već priprema njegovo pojavljivanje. "Tajna zla već dejstvuje" i sile koje pripremaju njegovo pojavljivae prije svega se bore protiv zakonite carske vlasti. Sveti apostol Jovan kaže da se "ne može pojaviti Antihrist, sve dok ne bude uklonjen Onaj koji održava". Sveti Jovan Zlatousti objašnjava da je "Onaj koji održava" - zakonita pobožna vlast, takva vlast koja se bori protiv zla. "Tajna" koja djeluje u svijetu ne želi to, ne želi borbu protiv zla silom vlasti; nasuprot tome, ona želi vlast bezakonja i kada to postigne onda više ništa neće sprečavati pojavu Antihrista. On će biti ne samo pametan i opčinjavaujući: već i naizgled sažaljiv, činiće dobro i biće milosrdan radi jačanja svoje vlasti. I kada je toliko učvrsti da ga čitav svijet prizna, tada će pokazati svoje pravo lice. Za prestonicu će izabrati Jerusalim zato što je baš ovdje Spasitelj otkrio svoje Božansko učenje i Svoju Ličnost i tu pozvao čitav svijet na blaženstvo dobra i spasenja. Ali svijet nije prihvatio Hrista i raspeo Ga je u Jerusalimu, a u doba antihrista Jerusalim će postati prestonica svijeta, koji je priznao vlast Antihrista.
Sveti Jovan Šangajski
27 Jul 2011
Umukni i iziđi
Gospod je govorio u kapernaumskoj sinagogi i svi su se divili Njegovom učenju: Jer ih učaše kao onaj koji vlast ima a ne kao književnici (Mk.1,22). Ta vlast nije u naredbenom tonu, nego u sili uticaja na duše i srca. Njegova reč je ulazila unutra i vezivala ljudske savesti, ukazujući im da je sve onako kako govori. Takva je uvek reč koja je proniknuta Božanskom silom, reč od Duha ili pomazana reč. Takva je ona bila i kod svetih apostola, i posle njih, kod svih uticajnih učitelja koji nisu govorili od učenosti, nego od saopštavanja Duha. To je dar Božiji koji se stekao ne toliko trudom u ispitivanju istine, koliko srcem i životom u istini. Tu reč postaje proniknuta ubedljivošću, budući da prelazi od srca ka srcu. Tu se nalazi vlast reči nad dušama. Književnicima koji govore i pišu o onome što su naučili, ne daje se takva sila, budući da govore iz glave i u glave presipaju svoje umotvorine. Međutim, nije život u glavi, nego samo vrh njegov. Život je u srcu. Samo ono što iz srca izlazi može uticati na tok života.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
25 Jul 2011
Pokajte se
Svoju propoved Gospod je započeo rečima: Ispuni se vreme i približi se Carstvo Božije; pokajte se i verujte u jevanđelje (Mk. 1,15). Na kraju veka će takođe biti rečeno: "Ispunilo se vreme. Približilo se Carstvo". Međutim, neće se više dodati: Pokajte se i verujte, nego: "Iziđite na Sud. Vreme pokajanja i truda na samoispravljanju se završilo. Neka svako da odgovor o tome šta je dobro ili zlo učinio u telu". Tako, dakle, dok ima još vremena - požurite da se pobrinete za svoje spasenje. Naručje Očevo je otvoreno za primanje svih koji dolaze sa iskrenim osećanjem skrušenosti za ono što je prošlo, i sa željom da unapred posluže Gospodu putem ispunjavanja Njegovih svetih zapovesti. Za svakog od nas kraj veka je njegova smrt. Ona predstavlja vrata za drugi život. Stoga češće gledaj na nju i pažljivije se pitaj: "Šta posle?" Zatim se, bez žaljenja sebe, prihvati truda kako bi dovršio sa onim što je neophodno za stupanje u mesto gde je radost bez kraja, i kako bi odstranio sve što slugama tame najkrajnje može dati pravo da tobom ovladaju i da te odvuku u svoju oblast, odakle više nema izlaska.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
24 Jul 2011
Neprijatelji Hrišćanstva
Neprijatelji Hrišćanstva vole često da navode primere velikih čudotvoraca među neznabošcima, da bi time lakoverne obmanuli, hrišćansku veru unizili a neznaboštvo, čarodejstvo, gatarstvo, sataninstvo i svako šarlatanstvo uzvisili. Nema sumnje da i satana preko slugu svojih pokušava činiti čudesa, no sva ta čudesa njegovih slugu ne potiču iz čovekoljublja, sažaljenja, milosrđa i iz vere u Boga nego iz gordosti, sebičnosti, sujete i čovekomržnje. Hrišćanin treba da se nauči iz istorije apostolske razlikovati čudesa božanska od satanskih obmana i fantazija. Neka se samo seti apostola Petra i Simona Volha. Neka uporedi čudesa Petrova sa tobožnjim čudesima Simonovim. Apostol obraćao kamena srca ljudi u srca blagorodna, lečio bolesne, vaskrsavao mrtve, i to sve molitvom i verom u živoga Boga; Simon Volh pak zadivljavao ljude đavolskim priviđenjima. Apostol Petar bio je drug Božji, a Simon Volh drug i štićenik razvratnog cara Nerona, koji je skončao samoubistvom. Čudesa fakira neznabožačkih spadaju u vrstu priviđenja i obmana Simona Volha. Kao što usijan pesak liči izdaleka na vodu, tako i „čudesa“ fakirska liče na životvorna čudesa hrišćanska.Sveti Nikolaj Žički
22. Jul 2011
Bog sve u svima
Gospod je rekao da u budućem životu da nema ni ženidbe ni udadbe (Mt.22,30), tj. da će se naši zemaljski odnosi i poreci zemaljskog života izgubiti. Ni nauke, ni umetnosti, ni vlasti, niti ičega sličnog tamo neće biti. Nego šta? Biće Bog sve u svima. A kako je Bog duh, kako se sa duhom sjedinjuje i duhom dejstvuje - sav život tamo će biti neprekidan tok duhovnih pokreta. Odatle sleduje jedan zaključak - s obzirom da je budući život naš cilj, a sadašnji samo priprema za njega, onaj ko sve vreme života posvećuje samo na ono što je korisno jedino za ovaj život - ide protiv svog naznačenja i sebi u budućem životu priprema gorak, pregorak udeo. Ne radi se o tome da odmah sve treba napustiti, nego o tome da, radeći koliko je potrebno za ovaj život, glavnu brigu obraćamo na pripremanje za budući život, starajući se pri tome, koliko je moguće, da se i grubi zemaljski rad obrati u sredstvo za taj cilj.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
21 Jul 2011
Današnji fariseji
Arhijereji i fariseji su razumeli da je Gospod govorio priče na njihov račun, da im je otvarao oči kako bi videli istinu. Pa ipak, šta su uradili? Tražili su način na koji bi ga ubili (Mt.21,45-46). Da predubeđenje nije smetalo njihovom zdravom rasuđivanju, oni bi, ako ne poverovali (kako je zahtevala očevidnost ukazanog), a ono pažljivo rasudili da li je zaista i na samom delu onako kako Spasitelj objašnjava. Predubeđenje ih je gurnulo na krivi put i oni su, zatim, postali bogoubice. I uvek je tako, pa i danas. Nemci, a posle njih i naši, onemčivši (onemevši) umom, čim u Jevanđelju sretnu čudo, odmah viču: "Nije istina, nije istina. To nije bilo, niti je moglo biti. To treba precrtati". Nije li to isto što i ubiti? Pogledajte sve knjige tih "mudraca": ni u jednoj nećete naći ukazanje zbog čega oni tako misle. Ni jedan od njih ne može reći ništa protiv onoga čime se dokazuje jevanđelska istina, i ni jedan od njih se nije pozabavio da pronikne u razloge kojima zdravomisleći ljudi opovrgavaju njihovu laž. Oni jednako tvrde svoje, tj. da to ne može biti. Stoga i ne veruju Jevanđelju. I sa njima se ništa ne može uraditi. Oni su spremni da idu i protiv samog Boga.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
20 Jul 2011
Istrajnost
U priči o dvojici sinova, jedan je žustro rekao: Hoću, ali ne otide (Mt.21,20). To je slika svih prenagljenih dobrih namera za čije ispunjenje se, međutim, nema dovoljno ni istrajnosti, ni volje, ni trpljenja. Srce lako biva gotovo na sve što mu izgleda dobro. Ali, slaba i netrudoljubiva volja se ispočetka udaljuje od dela. Ta nemoć se sreće skoro kod svakoga. Kako izbeći takvu neprijatnost pred samim sobom i pred drugima? Evo kako: ne počinji ništa dok nisi promislio i izmerio da li za nameravano delo imaš snage. Tako je Gospod naredio u priči o vojskovođi koji se spremao za rat i o graditelju kuće. U čemu se sastoji to merenje? U tome (kao što nam daje Gospod da shvatimo iz navedenih priča) da se unapred naoružamo samoodricanjem i trpljenjem. Pogledaj da li se u tebi nalaze ti oslonci svih trudbenika u dobru: ako ih ima - počinji delo, a ako ih nema - najpre ih stekni. Ukoliko se snabdeš, sve što te sretne na putu ćeš pretrpeti i prevladati, a započeto dovesti do kraja. Merenje, međutim, ne znači da delo treba napuštati ukoliko nam izgleda teško, već da sebe treba da oduševljavamo na svaki napor. Otuda će proizilaziti čvrstina volje i postojanost trpljenja. I nikada ti se neće desiti da kažeš: "Idem", pa da ne odeš.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
18 Jul 2011
Zbog čega se mi osenjujemo krsnim znakom?
Zbog čega se mi osenjujemo krsnim znakom? Krsnim znakom se osenjujemo tj. krstimo se, prvo radi toga da bi taj znak na nama video Bog. Da, braćo Bog vidi kada se mi krstimo, kada stavljamo na sebe znak krsta. A neki od vas se krste nemarno, brzajući, i nimalo se ne udubljuju u to što čine! Greh je tako krstiti se! Valja se krstiti sa pažnjom i strahopoštovanjem. Kažeš - nema sile u krstu?! Nije tačno, ima u krstu sile, i to velike, kada se krstiš kako treba - sa verom i strahopoštovanjem, i misleći o tome šta zapravo činiš. Krsni znak je znak zbog koga Bog obraća Svoju pažnju na nas i zbog koga na nas izliva Svoju spasonosnu dobrotu. Krsni je znak onaj pečat zbog koga Bog prima naše molbe. Moliti se, znamenujući se krsnim znakom, znači moliti se, iskati nešto u ime Isusa Hrista: "Ja nisam došao sam, mene je Isus Hristos poslao k Tebi, Gospode! A da je to stvarno tako, svedoči pečat Njegov na meni - krsni znak!"
Ako, pak, misliš, čoveče, da u krstu nema sile, zašto se onda uopšte i krstiš? Ili nikako ne stavljaj na sebe krsta, i onda će svi znati da nisi Hrišćanin, ili ga stavljaj onako kako treba: ne brzajući, sa strahopoštovanjem i pažnjom, udubljujući se u to što činiš!Znači, mi se osenjujemo krsnim znamenjem da bismo privukli na sebe blagodat Božiju.
I još se krstimo toga radi da bi to video lukavi, naš neprijatelj - đavo. Da, braćo, neka i lukavi vidi kako se mi osenjujemo krsnim znakom, neka vidi zato što on taj znak ne voli. Kao što se boji Samog Isusa Hrista, tako se isto lukavi boji i znaka Hristovog - Krsta. Krst je najpouzdanije oružje protiv đavola, najjača zaštita od njega, najoštriji mač protiv - neprijatelja... Krsni znak čuva nas i štiti od svake neprijateljske sile. Kada valjano stavimo na sebe krsni znak, onda nas Anđeo Hristov čuva i štiti. Đavo beži od krsnog znaka, a Anđeo nam na krsni znak prilazi.
Najzad, mi se krstimo i radi toga da bismo pred drugima ispovedali Isusa Hrista, Koji je raspet na Krstu - da, neka ljudi vide Koga mi to ispovedamo, u Koga verujemo, u Koga se nadamo, Koga volimo, Koga poštujemo! A tebe je, međutim, ponekad stid da se prekrstiš! Znaš li ti kakav greh time činiš? To znači da se stidiš što si Hrišćanin - stidiš se što pripadaš Hristu, što u Hrista veruješ, u Hrista se nadaš, Hrista poštuješ i voliš!...
Ne, nemoj se stideti da priznaš da si Hrišćanin, da si Hristov, inače će se Isus Hristos postideti da te prizna Svojim na Strašnom sudu Svome i neće hteti da te primi u Carstvo Nebesko.
Prema tome, mi se krstimo radi toga da bismo pokazali da smo Hrišćani, da bi to video Bog, da bi video Anđeo-Čuvar naš, da bi video lukavi i da bi ljudi videli da smo Hrišćani.
Po tome kako se čovek krsti, može se odrediti i kakav je Hrišćanin. Čak se može i ovako reći: "Kako se ko krsti, tako i veruje"!
U duhovnom životu u svemu se počinje od malog. Ko ispuni malo, utvrđuje se u većem. Iz majušnog semena strahopoštovanja izrasta veliko stablo hrišćanske pobožnosti.
PREPODOBNI SERAFIM SAROVSKI
14 Jul 2011
Bog domaćin
I po drugi put je Gospod čudesnim nasićenjem zbrinuo narod koji ga je pratio kako bi pokazao da je uvek spreman da štedro obdari verujuće ljude. On je to mogao da čini i svaki put, ali nije hteo da ne bi odvikavao od običnog načina života, koji je sam zaveo, utvrdio i podržavao. Takav je i opšti Božiji promisao. Glavno, sveobuhvatno delo promišljanja učinjeno je u početku pri stvaranju svih stvari. Uredivši sve i pustivši u tok, Bog se ničim nije vezao, već je svojoj slobodi ostavio da, kada je nužno, ukazuje izuzetnu pomoć. On dela kao domaćin u domu, zavodeći poredak i podržavajući ga, ne vezujući se njime. On se prema njemu odnosi sa vlašću, sa domaćinskim nahođenjem. Protivnici vere ne shvataju Božiji promisao. Oni u svojim mislima proširuju njegove granice, da bi zatim, pošto ne vide na delu ostvarivanje svojih pretpostavki, odbacili njegovo postojanje. Promisla koji oni hoće zaista nema, ali nesumnjivo postoji onaj koga je uspostavio sam Gospod Bog.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
13 Jul 2011
I srca otvrdneše...
Pošto su udobnosti, koje je opšti razvoj doneo ljudima, prevazišle granice, postale su poteškoće. Namnožile su se raznorazne mašine, i uvećalo se rastrojstvo. Od čoveka su napravili mašinu, dok sada mašine i svakojaka gvožđurija zapovedaju čoveku. Zato su i srca ljudi postala "gvozdena". Sa svim tim pomagalima što postoje, ljudska savest ne može da se razvija. Ranije su ljudi radili sa životinjama i bili su milosrdni. Ako bi malo pretovario životinju, a ona jadna pokleknula, čovek bi se sažalio. Ako bi bila gladna i gledala te tužnim pogledom, srce bi ti se cepalo. Sećam se, kada se naša krava bila razbolela, i nama je bilo teško, zato što smo je smatrali članom porodice. Danas ljude služi gvožđurija, te su im i srca gvozdena. Ako se slomi neka šipka - nose je na zavarivanje. Pokvario se automobil - odmah kod majstora sa njim. Ako se ne može ništa učiniti, bacaju ga. Ne boluju za njim. Čovek ovako razmišlja: "Ma to je gvožđurija!" Srce nikako ne učestvuje. Ali tako se razvija samoljublje, egoizam.
Danas čovek ne razmišlja o drugome. Ranije, ako bi preteklo od ručka, pošto bi se do sutrašnjeg dana jelo pokvarilo, ljudi su razmišljali i o ponekom siromahu. "Umesto da se pokvari, govorili su, bolje da dam nekom, siromahu". Onaj koji je bio duhovno napredniji govorio je: "Neka prvo jede siromah, pa posle ja". Danas sve stavljaju u frižidere i niti se sećaju drugoga koji ima potrebu. Sećam se, kada bismo imali dobar urod povrća i voća, davali bismo svojim komšijama - delili smo. Pa i šta bismo sa tolikim količinama. Vremenom bi se svakako pokvarilo. Danas imaju frižidere. "A zašto da damo drugima?", kažu, "ostavimo u frižider i biće za nas". Da ne pominjem to što čitave tone [povrća i voća] bacaju na đubrivo ili odlažu po deponijama, dok na milione ljudi negde drugde gladuje.STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
12 Jul 2011
O predanosti volji Božijoj
Neka bude volja Božija! Neka se i nad vama izvrši Njegova blaga volja. Verujte i duboko u srcu držite da se ništa ne događa bez Boga, čak ni najmanja sitnica. Sve je kod Njega proračunato. Naša je dužnost da sve okrećemo na spasenje duše i da iz svega za sebe izvlačimo duševnu korist. U tome je sva naša mudrost. A da ustroji samoga sebe - još nikome nije uspelo! Sve je kao paučina. Plete i plete ubogi čovek a vetar dune i sve raznese. Kada pak Gospod izatka, onda je to postojano. Tanko, ali čvrsto kao uže. Blažena je duša koja počiva na rukama Božijim! Ona se pod krovom Gospodnjim umiruje kao dete na majčinim rukama. Teško je ovo razumeti, a još teže osetiti. Neka Vam Gospod pomogne! Onaj što sa bolom pripada ka Bogu ne biva zaboravljen.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
11 Jul 2011
odlučno samoodricanje
Od onih koji xoće da ga slede, Gospod zahteva odlučno samoodricanje: Neka se odreče sebe (Mt.10,21). Isto se može reći i na drugi način: "Odbaci svoje interese i brini jedino o Gospodnjim interesima". U tome ćeš uspeti ukoliko uvek budeš radio ono što je Njemu ygodno. Kako u tome uspeti? Dobro pazi na ono što je u tebi unutra, i na ono što je spolja. Strogo prosudivši o tome koji bi postupak u datom clyčajy bio ugodan Gospodu, ne žaleći sebe i ne mešajući svoje račune, sa punim samoodricanjem pristupi delu. Reći ćeš: "Rasuditi o tome je zamršeno". Ne, nije zamršeno. Imamo jasne i određene zapovesti. One izražavaju sve što je sa naše ctpane ugodno Gospodu. Treba ih samo primeniti na dati slučaj. To ne predstavlja veću teškoću. Treba imati zdrav razum. Ako se, pak, ne snalaziš, pitaj svog duhovnog oca ili koga drugog, čiju reč poštuješ, i postupi kao što ti se kaže. Ipak, svakako je bolje izoštravati svoje rasuđivanje kroz čitanje reči Božije i otačkih knjiga, kako bi rešenje uvek imao uz sebe.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
7 Jul 2011
O predavanju volji Božijoj
Nesreća je kad je čovek u srcu sit i zadovoljan, a dobro je kad je gladan i ubog. Ubogi i po jakom mrazu ide pod prozore i prosi. A da li bi išao kad bi imao komadić hleba?
Kada se oseti nesreća, tada ni čovekovim zauzimanju i trudu takođe nema kraja. Tako je i sa srcem! Kada ga dotakne osećanje siromaštva, ubogosti i gladi, onda ono ne daje pokoja ni duši ni telu. I to učini i na drugo se pokreni. Tada već nema mesta samosažaljenju, i nijedan trud nije naporan. A glad i bedu Gospod šalje onom što moli i prosi. To je znak zdravlja. Bolestan čovek nema apetita: on je sit, čak i kad nedeljama ne bi jeo. Gospode, pomiluj!Ptičica koja je privezana kratkim koncem prhnuće i pasti. Kada je pak konac dugačak, ptičica će i visoko uzleteti i daleko odleteti, ali će je opet privući isto mesto. Kad ne bi bilo konca, ptičica bi odletela u prekrasne šume. I u velikim kavezima ptice lete, pa opet nisu slobodne. Kako da se odvoje?
Kada vatra preti privezanom, on se tako silno trza ne bi li prekinuo gvozdeni lanac a kamoli tanki konac. Tako, dakle, stvar je veoma jednostavna: treba izazvati nevolje svuda unaokolo. Sve, međutim, ima svoje vreme, iako smo ponekad krivi i zato što nečemu nije vreme.
Bolje je ništa ne nagađati: ni u manastir, ni za manastir, jer nije u tome sila. Potrebno je ranjavati i uznemiravati svoju unutrašnjost, da se ne bismo uspavali. I Samsona su u snu svezali, i postrigli, i lišili snage. Kada je u srcu manastir, onda je sasvim svejedno da li će postojati i manastirsko zdanje. A evo šta je manastir u srcu: Bog i duša. Međutim, kada Bog povede u manastir, onda treba ići. Samo nemojte opet nagađati šta ćete tamo susresti. Vi to ne možete ni da zamislite. Svaki tamo susreće upravo ono što je njemu potrebno. Ne liči sve kod jednoga na onoga drugog. Bolje je prepustiti se volji Božijoj i sve primati kao iz Njegove ruke.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
6 Jul 2011
Vera
O našoj ispravnosti pred Bogom svagda svedoči spokojstvo duha, koje Duh Sveti rađa u pravednoj duši.
Vi se rukovodite trenutnim utiscima, ne spuštajući se u dubinu Božijih odluka, o kojima svedoče Sveto Pismo i vascela crkvena istorija. Ja neću pokušavati da Vas uspokojim niti ubećivanjem, niti primerima niti sopstvenim opitom, jer u Vašoj duši nema glavnog izvora spokojstva - čvrste i nesumnjive vere u promisao Božiji, u to da je glavni Kormilar Crkve Sam Hristos. Kod vas je pak sve i u svemu - sumnja.Da li to znači da Gospod greši ili da uopšte ne upravlja svetom? Da li su istinski poslenici Crkve samo oni, koje je u nju doneo vetar "slobode"?
Odgovore na Vaša pitanja, koje ste postavili u pismu, meni svakodnevno odgovara čitanje iz Apostola i Evanđelja. U meni se javlja pitanje, izazvano nedoumicom: zar otac K. ne čita Sveto Pismo i zar sve sile njegove duše, uma i srca odlaze samo na savremenu periodiku?
Ono što se događa u svetu nije nikakvo otkriće, i sve to je trebalo da bude; i Drugi dolazak se približava, i ljudi će se, prema obećanju, spasavati do poslednjeg dana sveta. Jedni će se spasavati a drugi će propadati. Njihovo najvažnije spasonosno delo je očuvanje vere. Trebalo bi da se i dušom i srcem brinemo za svoju i za veru onih koji su nam povereni. U svim vremenima odjekuju reči: Vera tvoja spasla te je, idi s mirom i Po veri vašoj neka vam bude.
Ako nema vere nema ni sveta.
Svaki se po svojoj veri spasava na svom poprištu. Ljudske greške - moje, Vaše ili greške Sinoda i svjatjejšeg patrijarha - stoje pred sudom Božijim. Međutim, jedno je sud Božiji a drugo sud čovečiji.
Kako se često događa da se ono, što uzrujanom umu izgleda kao greška, Božijom zapovešću i vremenom pokaže kao sveto delanje, i da njegov tvorac bude ovenčan vencem!
Gde su oni, koji su teškim optužbama i potocima prljavih kleveta i intriga bolom probadali srce patrijarha Tihona i prikivali ga za krst?
Međutim, krst je dao Spasitelj, i On je o stradalniku izrekao poslednju reč: "Sveti"!
Sudite sad! U rukama sam držao strašne knjige u prekrasnim koricama - bilo je to svedočanstvo o pobuni protiv Crkve i o borbi sa njom.
Prema Božijoj zapovesti, sa bojnog polja odlaze i sveti i grešni. I oni koji su gradili i oni koji su rušili. Zar ćemo Vi ili ja izgovoriti sud o tome kako su oni živeli? Ne i ne!
Za sebe ću, to pouzdano znam, morati da odgovaram. Glavno je da ću odgovarati za to, da li izvršavam svoje blagosloveno delo, da li se spasavam kao verni sluga moga Gospodara i da li se zajedno sa mnom spasavaju i oni koji su mi povereni.
Verujte mi, dragi oče K, kad bi svi "borci" za istinu i čistotu Pravoslavlja kao svoje oružje uzeli molitvu i život po Bogu, Pravoslavlje bi zablistalo u Rusiji. Međutim, "boraca" ima mnogo i svakoga dana ih je sve više, dok Istina oko sebe okuplja svoje malo stado.
Crkva je stub i tvrđava Istine. Mi smo i na to upozoreni: Ne boj se, malo stado, jer bi volja Oca vašega da vam dade Carstvo (Lk. 12; 32).
Neka Bog i Vama i meni podari da, očuvavši veru i živeći po njoj, verom zadobijemo spokojstvo duha i uđemo u "malo stado" onih koji se spasavaju u Gospodu.
ARHIMANDRIT JOVAN (KRESTJANKIN)
5 Jul 2011
Svepraštanje
Želeći da sazna koliko puta treba da oprosti bratu, Petar je postavio pitanje i, pri tom, unapred predložio: Do sedam li puta? I rekavši to, mišljaše da je naznačio najveći mogući broj. Eto, kako je kratko ljudsko trpljenje. Primenjujući, međutim, svoje veliko dugotrpljenje na naše nemoći, Gospod je rekao: Ne velim ti do sedam puta, nego do sedamdeset puta sedam (Mt.18, 21-22). A to je isto što i reći: "Praštaj uvek, i uopšte ne misli na nepraštanje". Svepraštanje jeste obeležje hrišćanskog duha, kao i izvor i stalna potpora života po Gospodu. Svagdašnje praštanje svega svima jeste spoljašnja odeća hrišćanske ljubavi koja, po apostolu, dugo trpi, blagotvori, ne razdražuje se, sve trpi (1.Kor.13,4-7). Ona je najpouzdanije jemstvo na Poslednjem sudu. Jer, ako mi opraštamo, i naš Otac nebeski će nama oprostiti (Mt.6,14). Prema tome, ako hoćeš u raj, opraštaj svima iskreno i iz sve duše, kako ni senka neprijateljstva ne bi ostala.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
4 Jul 2011
Rat
Ovаj svet sа njegovim duhovnim i mаterijаlnim zаkonimа nismo stvorili mi. Međutim, dok mаterijаlne zаkone uzimаmo u obzir mаkаr rаdi sopstvene bezbednosti, duhovne zаkone, iz nekog rаzlogа, drsko prenebregаvаmo. Rezultаt togа je obogаljivаnje sopstvenih dušа i dušа nаše dece.
Svаke godine se izvrši sve više strаšnih, bezumnih zločinа, koji nаs vode u tаkve dubine ljudske duše dа i nаjpronicljivijа psihijаtrijа sаmo sleže rаmenimа.Živimo u stаnju nаjsurovijeg rаtа, u kome voljno ili ne, učestvuje svаko. Ovаj rаd vode duhovi tаme protiv ljudi i nаjsuroviji zločini, nаjmrskiji poroci o kojimа sve češće slušаmo, jesu projаvа tаjnog, rаzornog delovаnjа demonа. Nemаrnа bezbrižnost u ovom rаtu znаči sаmo brzu pogibiju.
Uprаvo o tom rаtu govori аpostol Pаvle: "Jer ne rаtujemo protiv krvi i tijelа, nego protiv poglаvаrstvа, i vlаsti, i gospodаrа tаme ovogа svijetа, protiv duhovа zlobe u podnebesju" (Ef. 6:12).
SVEŠTENIK DIMITRIJE ŠIŠKIN
1 Jul 2011
Valja postradati
Kada su ga apostoli ispovedali kao Sina Božijeg, Spasitelj je rekao: Valja postradati... i ubijen biti (Mt.16,21). Delo je sazrelo. Ostalo je samo da se dovrši smrću. Isto biva i na putu usavršavanja naravi kod Hrišćanina. Dok se on bori sa strastima, vrag se još nada da će ga nekako iskušati. Kada se, pak. strasti u njemu utišaju, neprijatelj više nema sile da ih pobuđuje, te podiže spoljašnja iskušenja, uvrede svake vrste i to vrlo snažne. On pokušava da nametne misao: "Zašto si se trudio i borio? Nemaš od toga nikakve koristi". Dok on, međutim, spolja priprema rat, Gospod svom podvižniku šalje duh trpljenja. Pre nego što vrag uspe da podigne bilo kakvu nesreću, On u srcu podvižnika pobuđuje oduševljenu gotovost na stradanja i klevete svake vrste. Na taj način, zamka đavolja ne uspeva. Gospod je za sebe rekao: "Valja postradati". Tako i oni osećaju neku žeđ za teškoćama. Kada nastupe, oni ih sa radošću susreću i piju ih kao što žedan pije hladnu vodu.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
30 Jun 2011
Govor i delanje
Čuvajte se kvasca farisejskog i sadukejskog, rekao je Gospod (Mt.16,6). Sadukeji su obrazac nepreduzimljivosti, a fariseji predstavljaju ljude koji nose masku revnitelja. Ipak, prvi ne rade ništa, a drugi, prave buku, iako na delu ne ispada ništa. Kod nas su njima slični ljudi koji se zanose idejom humanosti. Ako ih bolje upoznaš, naći ćeš samo reči. Oni govore o dobru naroda, a narod ne vidi nikakvo dobro, budući da samo govore, a ne delaju. Kod njih je humanost izveštačena. Oni se samo prave da je imaju, a ustvari su egoisti. Reči nisu posebna žrtva, i zato ih rasipaju. Ako, međutim, dođe do potrebe da se na delu pokaže žrtva - oni se povlače. Danas su skoro svi preduzimljivi samo površno: pred drugima izgledaju kao revnitelji dobra i, posebno - prosvećivanja. Međutim, sasvim su zadovoljni kada rečima uspeju nekog ubediti da su zaista takvi. Zbog toga je lako da se kod nas pojavi neki dobrotvorni poduhvat. Govorkanja uzimaju maha, ali na delu ne biva mnogo. Žrtve od njih ne očekuj. Njima nije do drugih, nego da im sve ide u redu. Desi se, ipak, da ponešto i žrtvuju, ne lupajući mnogo glavu za dobrobit bližnjih. Međutim, to čine da bi se samo što pre otarasili briga. I jedne i druge osudio je Gospod, a nama je zapovedio da budemo ispunjeni iskrenom ljubavlju jedni prema drugima: ljubavlju koja ne voli da se pokazuje.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
29 Jun 2011
Po veri
Po veri vašoj neka vam bude - rekao je Gospod dvojici slepaca i odmah im se otvoriše oči (Mt.9,29). Koliko je vere, toliko je i priliva Božanske sile. Vera je prijemnik, usta i prihvatilište blagodati. Kao što su pluća kod nekog veća, a kod nekog manja, te jedna primaju više vazduha a druga manje, tako je i vera kod jednog veća, a kod drugog manja, i jedna prima više darova od Boga, a druga manje. Bog je svuda, sve obuhvata i pokriva i rado obitava u dušama ljudskim. Međutim, On u njih ne ulazi nasilno, iako je svemoguć, nego kad ga pozovu, budući da neće da narušava vlast čoveka nad samim sobom, Njegovo pravo vlasnosti nad sobom, koje mu je sam darovao. Onoga ko se otvori verom - Bog ispunjava. U onoga, pak, ko se zatvorio neverjem, On ne ulazi, premda je i njemu blizak. Gospode, dodaj nam vere, jer je i vera Tvoj dar. Svako od nas je dužan da ispoveda: Ja sam ništ i ybog (Ps.69,6).
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
28 Jun 2011
O predavanju volji Božijoj
Nesreća je kad je čovek u srcu sit i zadovoljan, a dobro je kad je gladan i ubog. Ubogi i po jakom mrazu ide pod prozore i prosi. A da li bi išao kad bi imao komadić hleba?
Kada se oseti nesreća, tada ni čovekovim zauzimanju i trudu takođe nema kraja. Tako je i sa srcem! Kada ga dotakne osećanje siromaštva, ubogosti i gladi, onda ono ne daje pokoja ni duši ni telu. I to učini i na drugo se pokreni. Tada već nema mesta samosažaljenju, i nijedan trud nije naporan. A glad i bedu Gospod šalje onom što moli i prosi. To je znak zdravlja. Bolestan čovek nema apetita: on je sit, čak i kad nedeljama ne bi jeo. Gospode, pomiluj!Ptičica koja je privezana kratkim koncem prhnuće i pasti. Kada je pak konac dugačak, ptičica će i visoko uzleteti i daleko odleteti, ali će je opet privući isto mesto. Kad ne bi bilo konca, ptičica bi odletela u prekrasne šume. I u velikim kavezima ptice lete, pa opet nisu slobodne. Kako da se odvoje?
Kada vatra preti privezanom, on se tako silno trza ne bi li prekinuo gvozdeni lanac a kamoli tanki konac. Tako, dakle, stvar je veoma jednostavna: treba izazvati nevolje svuda unaokolo. Sve, međutim, ima svoje vreme, iako smo ponekad krivi i zato što nečemu nije vreme.
Bolje je ništa ne nagađati: ni u manastir, ni za manastir, jer nije u tome sila. Potrebno je ranjavati i uznemiravati svoju unutrašnjost, da se ne bismo uspavali. I Samsona su u snu svezali, i postrigli, i lišili snage. Kada je u srcu manastir, onda je sasvim svejedno da li će postojati i manastirsko zdanje. A evo šta je manastir u srcu: Bog i duša. Međutim, kada Bog povede u manastir, onda treba ići. Samo nemojte opet nagađati šta ćete tamo susresti. Vi to ne možete ni da zamislite. Svaki tamo susreće upravo ono što je njemu potrebno. Ne liči sve kod jednoga na onoga drugog. Bolje je prepustiti se volji Božijoj i sve primati kao iz Njegove ruke.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
27 Jun 2011
Spoljašna i unutrašnja svetlost
Nazarećani nisu poverovali Hristu zato što je živeo među njima. On u svom spoljašnjem izgledu nije imao privlačnu svetlost i naočitost koja bi sama po sebi izazivala uvaženje. "Mi znamo ko je on", govorili su oni. "Ne može biti da u njemu ima nečeg izuzetnog" (Mt.13,54-58). I pored toga, Gospod nije rešio da uzme nametljivu spoljašnjost. On sam je sve vreme ostajao krajnje prost po spoljašnjosti. I apostoli su se potom isto tako držali, a posle njih i svi istiniti njihovi sledbenici i podražavaoci. Zbog čega je to tako? Zbog toga što je nemoguće pronaći spoljašnju svetlost koja bi u potpunosti odgovarala svetlosti života u Hristu Isusu. I zbog toga se smatra da je bolje držati se sasvim neugledne spoljašnjosti, koja sobom neće preprečavati unutrašnje. Ko bude imao oči da vidi, neka odmah pogleda na poslednje, ne zadržavajući svoju pažnju na prvome. Sveti apostol Pavle se ovako izrazio: A ovo blago imamo u zemljanim sudovima (2.Kor.4,7). Kada bismo videli kakva su po spoljašnjosti bila lica koja danas proslavljamo i prizivamo u molitvama - ne bismo verovali svojim očima: do te mere su bili prosti. I danas, onaj koji poznaje život u Hristu Isusu, napušta spoljašnjost i sav se okreće unutrašnjem. Zbog toga prvo otpada, a drugo se uzvišuje i raste. Kod mnogih čak biva da niko i ne primećuje unutrašnju svetlost, pa ni onaj koji je ima. Jer, zlo je oko ljudsko. Njemu i ne treba pokazivati ono što je istinski dobro, budući da mu može škoditi.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
23 Jun 2011
Pažnja
Bez pažnje ni u životnoj oblasti ništa nećeš uspeti niti učiniti kao što treba. U duhovnoj oblasti pažnja je, utoliko pre, ono - prvo. Ona primećuje zlo i predaje ga unutrašnjem sudu; ona sastavlja stražu unutrašnje palate kojom se presuđuje šta i kako treba uraditi, a zatim pazi i na izvršioce odluka. Zbog toga nije čudno što se duhovni život u svom obimu svome naziva trezvoumnim životom. U otačkim spisima više od svega ćete naći reči o trezvoumlju ili pažnji. Jer, to je isto. Vrlo je dragocena stvar navići se na pažnju! Ona sačinjava početni trud onih koji su rešili da se pobrinu o duši. I njihov trud počinje da biva uspešan od momenta kada kod njih pažnja počne da se usredsređuje. Obično je ona sva izvan, a ne unutra. Od tog trenutka se začinje i unutrašnji život. Uporedo sa pažnjom, on sazreva i jača. Šta to znači? Znači - stati umom u srcu pred Gospodom i pred Njegovim licem sa punom svešću rasuđivati o svemu i sve preduzimati. Ta delatnost je, naravno, složena. Ona sazreva zajedno sa molitvom. Koliko se njome snaži, toliko je i samu osnažuje.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
22 Jun 2011
što izlazi iz usta
Ne pogani čoveka što ulazi u usta; nego što izlazi iz usta ono pogani čoveka (Mt.15,11). Gospod to nije rekao zbog toga što je post smatrao nepotrebnim, ili što ga nije blagovoleo. Ne, On je i sam postio i apostole je tome naučio. I Crkvi svojoj svetoj On je postove ustanovio. On je to rekao da se mi, posteći, ne bismo samo ograničavali na smanjenu količinu hrane ili suvojedenje, već da bismo se potrudili da i dušom postimo, ne popuštajući njenim željama i strasnim pobudama. I to je glavno. Post u tom smislu služi kao najsnažnije sredstvo. Osnova strasti je u telu: kad je telo izmoždeno, strasti kao da su potkopane i njihova snaga se ruši. Bez posta se odupreti strastima bilo bi ravno čudu - naći se u plamenu i ne izgoreti. Kako bilo šta duhovno u namerama i interesovanjima može imati onaj ko telo svoje gosti obilnom hranom, snom i odmorom? Odlepiti se od zemlje i ući u sagledavanje nevidljivih stvari on može ostvariti u meri u kojoj se ostarela ptica može podići sa zemlje.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
21 Jun 2011
Danas
I danas je tako. O Hristu Isusu, Sinu Oca Nebeskog i Marije Djeve, govore kao o jednom od velikih "okultnih posvećenika", guruu iz Indije, osnivaču dinastije Merovinga, posetiocu koji je na planetu došao u NLO-u, tvrde da nije postojao na način na koji je postojao, da nije govorio ono što je govorio, da nije raspet na krstu (to kažu jehovisti, koji za sebe vele da su "hrišćani"), i, što je najvažnije - da nije vaskrsao. Jer, satana, pobeđen Vaskrsenjem Hristovim, bukom laži nastoji da zagluši svepobednu pesmu:"Hristos ustade iz mrtvih, smrću smrt uništi, i svima u grobovima život darova". Ako Hristos nije ono što Crkva svedoči da jeste, onda će on, satana, ljudima dati svoje "evanđelje", on će ih naučiti kako da se "spasu", hitajući njemu, ocu laži, u zagrljaj... Dve hiljade godina satana pokreće legione demona i demonizovanih ljudi protiv Hrista, ali ni nasilje ni laži ne mogu da uklone Njegov Lik iz istorije čovečanstva.
Sveštenik Timotej Seljski
20 Jun 2011
Spoljašnost
Nazarećani nisu poverovali Hristu zato što je živeo među njima. On u svom spoljašnjem izgledu nije imao privlačnu svetlost i naočitost koja bi sama po sebi izazivala uvaženje. "Mi znamo ko je on", govorili su oni. "Ne može biti da u njemu ima nečeg izuzetnog" (Mt.13,54-58). I pored toga, Gospod nije rešio da uzme nametljivu spoljašnjost. On sam je sve vreme ostajao krajnje prost po spoljašnjosti. I apostoli su se potom isto tako držali, a posle njih i svi istiniti njihovi sledbenici i podražavaoci. Zbog čega je to tako? Zbog toga što je nemoguće pronaći spoljašnju svetlost koja bi u potpunosti odgovarala svetlosti života u Hristu Isusu. I zbog toga se smatra da je bolje držati se sasvim neugledne spoljašnjosti, koja sobom neće preprečavati unutrašnje. Ko bude imao oči da vidi, neka odmah pogleda na poslednje, ne zadržavajući svoju pažnju na prvome. Sveti apostol Pavle se ovako izrazio: A ovo blago imamo u zemljanim sudovima (2.Kor.4,7). Kada bismo videli kakva su po spoljašnjosti bila lica koja danas proslavljamo i prizivamo u molitvama - ne bismo verovali svojim očima: do te mere su bili prosti. I danas, onaj koji poznaje život u Hristu Isusu, napušta spoljašnjost i sav se okreće unutrašnjem. Zbog toga prvo otpada, a drugo se uzvišuje i raste. Kod mnogih čak biva da niko i ne primećuje unutrašnju svetlost, pa ni onaj koji je ima. Jer, zlo je oko ljudsko. Njemu i ne treba pokazivati ono što je istinski dobro, budući da mu može škoditi.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
17 Jun 2011
- Starče, ja ne vidim svoje grehe i moje srce je od kamena.
- Ponekad dopušta Bog da ne vidimo svoje grehe i da nam srce bude od kamena jer đavo može da nas gurne u beznađe. Čovek mora da razmišlja o svojoj grešnosti sa rasuđivanjem. Pokajanje koje u sebi ima teskobe i beznađa, nije od Boga: tu je mali pokvarenjak umešao svoje prste. Čovek zato mora da pazi jer đavo može da ga uhvati sa dobre, desne, strane, da ga uhvati u pokajanju i da ga baci na rđavu, levu, stranu, da ga baci u brige i razočarenje, da ga slomi duševno i telesno i da ga onesposobi. Unosi u njega nekakvu drugu žalost koja u sebi sadrži teskobu, kako bi od njega učinio ruinu. Može, na primer, da mu kaže: "Ti si mnogo grešan, nećeš se spasti". Navodno se zanima za njegovu dušu a stvara mu teskobu i beznađe! Ma neću dopustiti da đavo čini što god hoće. Kada ti đavo kaže: "Ti si grešna", a ti mu kaži: "Šta to tebe briga? Reći ću sama da sam grešna kada ja to budem htela, a ne kada ti hoćeš".
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
16 Jun 2011
- Da li je lako, starče, da odmah ispočetka postanemo duboko svesni svoje grešnosti?
- Bog iz ljubavi ne dopušta da na samom početku našeg duhovnog života postanemo svesni svoje grešnosti, kako se ne bismo slomili. Ima usrdnih i osetljivih duša koje to ne bi mogle da podnesu, pa bi mogle ozbiljno da budu povređene. Zato nam Bog oči prekriva maglom, pa ne vidimo sve svoje grehe odjednom. Možemo, na primer, da imamo neko đubre na rukavu, a da mi mislimo da je to cveće. Tokom napredovanja u duhovnoj borbi, malo-pomalo, Bog dopušta da vidimo svoje grehe i daje nam snagu da se borimo da ih ispravimo. Duboka analiza škodi čoveku, ako nema iskustva. To isto se dešava i sa svešću o dobročinstvu Božijem. Kada bi čovek uvideo dobrotu Božiju na početku svog duhovnog života, dobio bi duhovno krvarenje (duhovno bi prokrvario). To je zato što čovek, ako uvidi dobrotu Božiju i postane svestan svoje nezahvalnosti, može da prepukne.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
15 Jun 2011
Starče, ima ljudi koji ne znaju šta bi rekli na ispovesti.
- To pokazuje da se ne bave tananim duhovnim radom na samima sebi. Ako se ne bavimo tananim radom na samima sebi, ako ne primećujemo sitnice, promaknu nam lako i krupne stvari. Treba da razbistrimo pogled svoje duše. Slep čovek ne vidi ništa. Onaj ko ima jedno oko, taj već vidi, ali najbolje vidi onaj ko ima oba oka zdrava. A ako ima još i teleskop i mikroskop, videće i udaljene i bliske stvari mnogo jasnije. Jednu ikonicu u drvetu, na primer, mogu da uradim za tri sata. Ako je, međutim, odložim na nekoliko dana i posle ponovo pogledam, vidim pokoji nedostatak. Tu istu ikonicu mogu da izrađujem polako nedelju dana, mesec dana i dve godine. A mogu da radim na njoj i pet godina, ako hoću. Ali treba da radim uz pomoć lupe. Hoću da kažem da duhovnom radu nema kraja. Koliko neko više duhovno napreduje, njegov duševni pogled postaje sve bistriji i bistriji i vidi svoje grehe sve detaljnije i tako se smirava i na njega silazi blagodat Božija. Svetitelji koji su govorili: "Grešan sam i sažaljenja vredan", zaista su u to verovali, jer su oči njihove duše postale kao mikroskopi. Što su se više duhovno uznosili, to su jači mikroskop sticali i uviđali da su grešniji. Evo, sada golim okom gledam svoju ruku i izgleda mi lepo. Ako na nju pogledam kroz lupu, ove ovde dlačice koje.sada baš dobro ne vidim, izgledaće mi kao šuma! "Ej, šta sam ja? Neki divljak?", reći ću. Ako tako isto postupate i u duhovnosti, zgadiće vam se stari čovek u vama.
Stari čovek je stari stanar u nama i da bi otišao, treba da srušimo kuću i da počnemo da zidamo novu građevinu, novog čoveka.
Stari čovek je stari stanar u nama i da bi otišao, treba da srušimo kuću i da počnemo da zidamo novu građevinu, novog čoveka.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
14 Jun 2011
Znaci vere
Vera je sila. Verom-silom čovek se podiže u novu sferu života po Bogu - u život Duha i Boga. U verujućeg se seje "seme Božije", on postaje "rođen od Boga" i "Bogu njemu prebiva"" (1. Jn. 3,9; 4, 12).
A po ovome znamo da u Njemu prebivamo, i On u nama, što nam je dao od Duha Svojega (1.Jn.4, 13).
Kada verujući nosi u sebi od Duha Božijeg, onda je on iznad sveta i njegovog konvencionalnog poretka, iznad zakona zemlje, jer je veći Onaj Koji Je u vama negoli koji je u svetu (1. Jn. 4, 4). Eto zbog čega sve što je rođeno od Boga pobeđuje svet (1. Jn. 5,4).
Prilikom ove pobede, rođenoga od Boga, nad svetom zla, potpuno su prirodna "znamenja" koja prate život verujućeg. I što je vera življa i dublja, što je čovek odlučnije uključen u silu Duha, to su obaveznija "znamenja" koja prate njegov život.
Tako se život pravednika odvija u beskonačnom krugu ovih "znamenja".
O Hriste, Pasho velika i sveštena! O mudrosti, i Reči Božija, i silo! Daj nam da se pričešćujemo Tobom u nevečernjem danu Carstva Tvoga"
A po ovome znamo da u Njemu prebivamo, i On u nama, što nam je dao od Duha Svojega (1.Jn.4, 13).
Kada verujući nosi u sebi od Duha Božijeg, onda je on iznad sveta i njegovog konvencionalnog poretka, iznad zakona zemlje, jer je veći Onaj Koji Je u vama negoli koji je u svetu (1. Jn. 4, 4). Eto zbog čega sve što je rođeno od Boga pobeđuje svet (1. Jn. 5,4).
Prilikom ove pobede, rođenoga od Boga, nad svetom zla, potpuno su prirodna "znamenja" koja prate život verujućeg. I što je vera življa i dublja, što je čovek odlučnije uključen u silu Duha, to su obaveznija "znamenja" koja prate njegov život.
Tako se život pravednika odvija u beskonačnom krugu ovih "znamenja".
O Hriste, Pasho velika i sveštena! O mudrosti, i Reči Božija, i silo! Daj nam da se pričešćujemo Tobom u nevečernjem danu Carstva Tvoga"
SVEŠTENOMUČENIK GRIGORIJE LEBEDEV
13 Jun 2011
Grehovna naklonost
Sveti Oci su detaljno opisali proces uvlačenja čoveka u greh i pomoću njega u večnu muku. Demoni ne znaju naše pomisli srca, ali pažljivo prate ono na šta čovek obraća posebnu pažnju, ka čemu on ima prirodnu sklonost. Jedan je od detinjstva uporan, drugi slastoljubiv, treći gnevljiv... Ove osobine same po sebi još ne označavaju grehovnu naklonost, jer upornost, odlučnost u savladavanju teškoće predstavlja neophodnu osobinu i u duhovnom životu... Slastoljublje, u najvišem smislu te reči jeste pohvalno, jer ništa u svetu ne može da se poredi sa duhovnom sladošću. Ne kličemo uzalud u akatistu: "Isuse Najslađi, spasi me!". Ovde se ne govori o sladunjavoj duševnosti, već o stremljenju ka najvišoj duhovnoj sladosti, živom opštenju sa Bogom... Čak je i gnev u nas položen od strane Tvorca kao efikasno sredstvo odbacivanja svega nečistog i grehovnog.
SVEŠTENIK DIMITRIJE ŠIŠKIN
10 Jun 2011
Iskušenje
I baciće ih (tj. one koji čine sablazni i bezakonja) u peć ognjenu; onde će biti plač i škrgut zuba. Tada će pravednici zasijati kao sunce u Carstvu Oca svoga (Mt.13,42-43). Tako će se napraviti razdeoba dobra i zla, svetlosti i tame. Sada još teče period njihove pomešanosti. Gospodu je bilo ugodno da tako uredi da bi stvorena sloboda uzrastala i jačala u dobru kroz borbu sa zlom. Zlu je dopušteno i da se dotiče unutrašnje slobode i da dodiruje čoveka spolja. No, ono ne uslovljava, nego iskušava. Onaj ko trpi iskušenja ne treba da mu popušta, nego da stupi u borbu sa njim. Pobedilac se oslobađa jednog iskušenja i pruža se napred i naviše, da bi stupio u novo iskušenje. I tako do samog kraja života. Kada bi razumeli takvo značenje zla koje nas iskušava, ljudi bi i život svoj uredili saglasno tom shvatanju! Borci se ovenčavaju, najzad, prelazeći u drugi život, gde nema žalosti ni bola spolja, budući iznutra kao anđeli Božiji, tj. čisti i bez ikakvih pokreta ili misli koje iskušavaju. Tako se priprema proslavljenje svetlosti i dobra. To će se otkriti u Poslednji dan sveta u svoj svojoj slavi.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
09 Jun 2011
Plač
- Nemoj da donosiš zaključak samo na osnovu toga imaš li ili nemaš suze. Suze jesu jedna od osnovnih odlika (znakova) pokajanja, ali nisu i jedina. Neki ljudi naglas plaču, a u sebi se smeju. Bol u srcu i unutrašnje jecanje su unutrašnje suze, koje su po vrednosti više od glasnog plača. Jedan mi je, jadničak, govorio: "Kako sam ja tvrd čovek, oče! Nijedne jedine suze! Srce mi je kao kamen. Kakvo tvrdo srce imam! Uh!". A u stvari bio je mnogo osetljiv, mislio je da je tvrd i bezosećajan zato što nije naglas plakao. Duboko u sebi, međutim, jecao je, stenjao je, jadnik, i mogao si videti kako mu težak jecaj navire iz dubine srca! A drugi, plače - u stvari smeje se - i izgleda kao vedro prolećno nebo. Vidi, na primer, nekog nesrećnika, ganut je, otplače malo, a ubrzo posle toga, doslovno kaže: "A, kako ja saosećam sa bolom, drugoga!" Ili, ako je primetio da mu je kanula poneka suza tokom molitve, kaže: "A, moju molitvu Bog će uslišiti, jer se molim sa suzama!" i ne misli više na to.
Postoje i neutešne suze. One su od đavola. One nisu proistekle iz.pokajanja, nego iz povređenog egoizma. Onda čovek plače egoistično, zbog svoga pada. Povređen je što je svojom nepažnjom pao u očima drugih, a ne zato što je ražalostio Boga, pa dvostruko trpi bol. Za, vreme partizanskog rata, jedan kapetan, partizan - Bog neka ga daruje pokajanjem - uhvatio je jednog siromašnog oca porodice, koji je imao devetoro dece, bacio ga na zemlju i surovo ga tukao, zato što se ovaj nije slagao sa njegovom ideologijom. A taj čovek bio je nekada u službi tog kapetana. Jadnik je vikao: "Dobro, zar ti nije mene žao, imam devetoro dece. Zar se ne sećaš kako sam te nosio na leđima? Šta sam ti skrivio?" Neko od kapetanovih drugova, kada je video kako ovaj surovo mlati tog čoveka, povika na njega: "Ej, šta ti je učinio? Kako ti nije žao čoveka? Čovek je otac porodice." Kapetan iznenada grune u silan plač, jer je ta primedba povredila njegov egoizam!Taj plač je egoističan: on je kao Judino raskajanje. Izdao je Hrista i posle otišao kod fariseja da kaže "sagreših" ali.oni mu rekoše: "Šta mi marimo za to?" A u stvari bio, je uvređen, razbesneo se, bacio im je srebrnjake i otišao da se obesi iz egoizma (Mt. 27, 35). Ali, da se pokajao, otišao Hristu i rekao mu "blagoslovi" bio bi spasen.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
08 Jun 2011
Promena
Za oduhovljenje života nisu potrebne godine. Za jedan sekund čovek može da se nađe, umesto u paklu, u raju, samo ako se pokaje. Čovek se lako menja. Može da postane anđeo, a može da postane i đavo. Eto kakvu moć ima pokajanje! Upija u sebe blagodat Božiju. Jednu jedinu smirenu pomisao da čovek nosi u svom umu, spasao se. Jednu jedinu gordu pomisao da nosi, ako se ne pokaje i snađe ga smrt, ode, izgubljen je. Razume se, smirenu pomisao treba da prati i unutrašnji uzdah, unutrašnja skrušenost. Jer, pomisao je samo pomisao, ali postoji i srce. "Svom dušom i razumom i srcem", kaže himnopojac. Mislim, međutim, da je avva ovde mislio na jedno trajnije stanje. Neophodan je izvestan period da bi čovek dostigao dobro duhovno stanje. Sagrešujem, kajem se, tog trenutka mi je oprošteno. Ako posedujem duh podvižnika, mogu malo pomalo da stabilizujem jedno stanje, ali do tada se ono koleba.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
07 Jun 2011
Gorušičino zrno i kvasac
Carstvo nebesko je slično gorušičinom zrnu i kvascu (Mt.13,31-36). Malo gorušičino zrno narasta u veliki žbun; kvasac prožima sve testo i čini ga uskislim. Tu se, sa jedne strane, daje slika Crkve, koja se na početku sastojala samo od apostola i nekoliko drugih lica, da bi, zatim, razrasla i prožela čitavo čovečanstvo. Sa druge strane, tu se daje slika duhovnog života svakog čoveka. Prvo njegovo zrno je namera i rešenje na bogougađanje radi spasenja, verom u Gospoda Spasitelja. Ma koliko da je jaka, ta rešenost liči na malu tačku. U početku ona obuhvata samo svest i samodelatnost. Iz toga se, zatim, razvija sva delatnost duhovnog života. Sama u sebi ona se razmnožava, jača u pokretima i snazi, a dušu počinje da prožima u svim njenim moćima: u umu, volji i osećanjima. Ona ih ispunjava sobom i duhom svojim čini ih naraslim. Ona prožima i sav sastav ljudske prirode - i telo i dušu i duh, u kome se i začinje.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
06 Jun 2011
Seme i kukolj
Posejano je dobro seme, ali je došao neprijatelj i posejao kukolj po pšenici (Mt.13,24-25). Kukolj jesu jeresi i raskoli u Crkvi, a u svakom čoveku - rđave pomisli, osećanja, želje, strasti. Čovek prima dobro seme reči Božije, rešava da živi sveto, i postavlja početak. Ali, kada zaspe, tj. kada mu oslabi pažnja, dolazi neprijatelj spasenja i u njega polaže rđave zamisli koje, ukoliko se ne odbace, sazrevaju u želje i raspoloženja. One pak, zavode svoj krug dela i namera koji se mešaju sa dobrim delima, osećanjima i mislima. Tako do žetve prebivaju zajedno i dobro seme i kukolj. Žetva je pokajanje. Gospod šalje anđele, tj. osećanje skrušenosti i straha Božijeg, i oni, javivši se, kao srp seku sav kukolj, sažižući ga u ognju bolnog samoosuđivanja. Tako u žitnici srca ostaje čista pšenica, na radost i čoveku, i anđelima, i preblagome Bogu, u Trojici slavljenome.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
03 Jun 2011
odebljalosti srca
Zbog čega mnogi ne razumeju razgovore o duhovnim stvarima? Zbog odebljalosti srca (Mt.13,15). Srce deblja kada je puno pristrasnosti prema zemaljskim stvarima, kao što je rečeno: Ugojio si se, udebljao, zasalio (Pon.zak.32,15). Budući takvo, ono, kao neki veliki teg, vuče dole i prikiva na zemlju svu dušu, a sa njom i um. Tada se sve okreće u krugu niskih predmeta, postajući niskomisleno, bez mogućnosti da se usmeri ka visini, slično ptici otežaloj hranom. Okrećući se, ono ne vidi ono što je gore, i čitavo njegovo ustrojstvo mu je protivno... To je sasvim nepoznata strana za njega. U mnoštvu svojih pojmova i iskustava ono nema ništa na šta bi moglo da primeni tamošnje, ne bi li ga ugledalo makar kao u ogledalu i zagoneci. Zbog toga se ni samo ne zanima rasuđivanjem o tome, niti ima želje da sluša druge kako o njemu rasuđuju, ili da knjige koje pišu o njemu uzima u svoje ruke. Zar nećete kod mnogih sresti mnoštvo svetskih časopisa, a nijednog duhovnog, ni jedne duhovne knjige, čak ni Jevanđelja?
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
02 Jun 2011
Krštenje
- Da, voda u sebi simvolizuje očišćenje i zato sveštenik pri Krštenju potapa čoveka u vodu. Čovek spira sa sebe praroditeljski greh, očišćuje se od grehova, osenjuje ga blagodat Božija, oblači se u Hrista i postaje novi, ponovo rođeni, čovek. To je delo Krštenja. To je savršeno jasno rekao Hristos Nikodimu, kada ga je ovaj upitao kako čovek može ponovo da se rodi: "Zaista, zaista ti kažem: ako ce ko ne rodi vodom i Duhom, ne može ući u Carstvo Božije." (Jn. 3, 5). Krštenjem nastaje, posle pada, novo savršeno stvorenje Božije. Zbog toga čovek, kada ne ukalja svetu Tajnu Krštenja, ima mnogo blagodati Božije. Ali i kada ga ukalja, postoji krštenje pokajanjem. Ako postane svestan svoga greha, i trpi bol zbog toga, okupa se, očisti se na neki način suzama pokajanja i na njega se ponovo spušta[1] blagodat Božija.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
01 Jun 2011
Suze pokajanja
Pokajanje je krštenje suzama. Svojim pokajanjem čovek doživljava ponovno krštenje, ponovno se rađa. Apostol Petar je svojim odricanjem, na neki način izdao Hrista, Ali pošto "plakaše gorko" (Mt. 26, 75 i Lk. 22, 62), dobio je oproštaj zbog svog pada. Znači, iskreno pokajanje koje je u sebi imao opralo ga je, ponovo očistilo. Vidiš, Bog je prvo stvorio zemlju, more,' svu tvorevinu, pa je tek potom od praha zemaljskoga stvorio čoveka. Čovek se prvo rađa telesno, a tek posle, na krštenju, preporađa se duhovno, od tvari Božije, vodom, i Duhom Svetim, blagodaću Božijom, - "vodom i Duhom" (Jn. 3, 5) - i postaje novi čovek.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
31 Maj 2011
Nedelja
Dakle, valja u subotu dobro činiti (Mt.12,12). To je Gospod rekao po isceljenju čoveka sa suvom rukom u sinagogi, u subotnji dan, i to na prekor farisejima koji su zapovest o subotnom mirovanju doveli dotle da su čak izbrojali koliko koraka se toga dana može napraviti. Međutim, pošto ni dobra dela nije moguće činiti bez kretanja, oni ih se radije odricahu, nego da popuste prekomerno kretanje. Spasitelj ih je više puta zbog toga izobličavao. Jer, u subotu se zahtevalo uzdržanje od životnih briga, a ne od dela blagočašća i bratoljublja. U Hrišćanstvu se, umesto subote, praznuje nedelja sa istim ciljem - uzdržavati se od životnih poslova i dan posvećivati isključivo delima po Bogu. Hrišćansko zdravoumlje nikad nije išlo do farisejskog sitničarenja, odnosno do nedelatnosti u nedelju. Međutim, dozvoljeno razrešenje za delanje u taj dan daleko je prevazišlo granicu ispravnosti. Nedelanje u dan subote je fariseje udaljavalo od činjenja dobrih dela, dok Hrišćane odvlače delatnosti koje oni sebi dozvoljavaju u nedeljni dan. Uoči nedelje - pozorište, a zatim svakakvo drugo uveseljavanje. Posle toga - prespavano jutro: u crkvu se nema kad. Nekoliko poseta, ručak, uveče opet uveseljavanja. Tako se sve vreme posvećuje stomaku i naslađivanju ostalih čula, a o Bogu i dobrim delima se nema kad misliti.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
30 Maj 2011
Vera kapetana
Kakva je samo vera kapetana! Zadivila je i samog Gospoda (Mt.8,5). Njena suština je u ispovedanju Gospoda Bogom svega, svemoćnim Vladikom i Naredbodavcem svemu što postoji. Zbog toga je i molio: "Samo reci reč i ozdraviće sluga moj. Verujem da se Tebi sve potčinjava i da sve sluša Tvoje naredbe". Takvu veru Gospod traži od svih. Takvu i od nas očekuje. Ko ima takvu veru, ni u čemu neće oskudevati, i dobiće sve što traži. Tako je obećao sam Gospod. O, kada bismo i mi pošli za takvom verom! No, i ona je dar, i taj dar treba tražiti i to opet - sa verom. Tražimo je, u krajnjoj meri, iz ocećanja potrebe za njom, tražimo je stalno, sa naporom, potpomažući njeno razvijanje u nama odgovarajućim razmišljanjem, a iznad svega poslušnošću zapovestima Božijim.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
27 Maj 2011
Odrekni se sebe i uzmi krst
Jednome koji je hteo da pođe za Njime, Gospod je rekao: Sin Čovečji nema gde glave zakloniti. Drugome, pak, koji je hteo prethodno da sahrani oca, On govori: "Ostavi mrtvog. Njega će sahraniti drugi, a ti hajde za mnom" (Mt.8,16-22). Znači, ko xoće da ide za Gospodom, ne treba da očekuje nikakvu utehu na zemlji, već jedino lišavanja, nevolje i žalosti. On treba da zna da životne brige, ni one dozvoljene (zakonite), nisu saglasne sa tim sledovanjem. Potrebno je odlučno se odvojiti od svega, kako nas već više ništa ne bi vezivalo za zemlju, a zatim se spremiti na svakojaka stradanja ili krst. Snabdevši se na takav način, treba poći za Gospodom. Takva je sama volja Gospodnja! No, za koga važi ta zapovest: za apostole samo ili za sve Hrišćane? Neka svaki sam rasudi. Da li je svima kazano: "Odrekni se sebe i uzmi krst"? Da li je svima kazano: "Ljubi Gospoda više nego oca i majku, 6paćy i sestre, ženu i decu"? Zaključak je jasan. Ali, ko to može? Jednom su i apostoli nešto slično pitali Gospoda. On je odgovorio: Što je ljudima nemoguće Boguje moguće (Lk.18,27).
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
26 Maj 2011
Hristovo breme
Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni i ja ćy vas odmoriti (Mt.11,28). O Božanskog, o ljubljenog, o najslađeg glasa Tvoga! Pođimo svi za Gospodom koji nas zove! No, pre toga treba osetiti ono što je nama teško i naporno - da smo puni grehova i da su nam teški. Od tog osećanja će se roditi potreba traženja olakšanja. Tada će nam vera ukazati na jedino pribežište u Gospodu Spasitelju i naši koraci će se sami ka Njemu upraviti. Duša koja je poželela da se izbavi od grehova zna šta da kaže Gospodu: "Uzmi sa mene teško grehovno breme, a ja ću uzeti Tvoje lako igo". Tako i biva: Gospod prašta grehe, a duša počinje da živi po Njegovim zapovestima. Zapovesti su - igo, a gresi - breme. No, uporedivši jedno i drugo, duša nalazi da je igo zapovesti lako kao pero, a breme grehova teško kao gora. Zato se ne bojmo, već rado primimo blago igo Gospodnje i Njegovo lako breme! Samo ćemo tako, i nikako drukčije, naći odmor svojim dušama.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
25 Maj 2011
Starče, da li čovek koji se bori može celog svog života da živi u pokajanju?
- Da. Ako se bori ispravno, ne gleda koliko je napredovao, nego samo svoje padove i živi u neprestanom kajanju. Ne zna da se u početku borio protiv jednog demona, a potom da se možda bori protiv cele čete demona. Jer što više snage neko uloži kako bi iskorenio neku strast i stekao vrlinu, to se više neprijatelja okupi da odozdo vuku korenje strasti. Tada, iako ne vidi napredak, on ipak napreduje. Može sve do smrti da živi u takvom stanju, to jest da ne vidi nikakav napredak, da misli da ne napreduje, jer ima padove, a u stvari, napretka ima, jer neprestano pojačava borbu i bori se sa sve više demona.
Pokajanje je za podvižnika kao nekakvo rukodelje koje se nikada se završava. Umrle oplakuju, sahranjuju, pa zaboravljaju... Grehove svoje oplakivaćemo bez prestanka, sve dok ne umremo, ali sa rasuđivanjem i nadom u Hrista Koji je bio raspet, kako bi nam podario duhovno vaskrsenje.STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
24 Maj 2011
Strah Božji
Gospod govori da smo mi, koji ne slušamo Jevanđelje, slični onima kojima pevaju vesele pesme - a oni ne igraju; ili, kojima pevaju tužne - a oni ne plaču. To znači da smo slični onima sa kojima se ništa ne može uraditi. Nama obećavaju Carstvo nebesko, presvetlo i preradosno, a mi ni da mrdnemo - kao da nam se i ne govori. Prete nam Sudom nezaobilaznim i mukama bez kraja, a mi se ne uznemiravamo - kao da i ne čujemo. Zaboravivši se, izgubili smo svako osećanje istinskog samoočuvanja. Idemo kao vođeni pravo na pogubljenje i ne pokazujemo nikakvu brigu o svome udelu. Opustili smo ruke, predali se nehatu: šta bude neka bude! Eto kakav je naš položaj! Zar nisu zbog toga česta samoubistva? I to je plod sadašnjih učenja, sadašnjih pogleda na čoveka i njegovo značenje! Eto vam progresa! Eto vam i prosvete! Bolje je biti krajnji neznalica i sa strahom Božijim dušu svoju spasti, nego steći ime prosvećenog, a poginuti navek, i čitavog života se ne setiti na ono što će biti posle smrti. Iz reči Božije o Carstvu nebesnom i adu neće se izostaviti ni jedno slovo. Ovu istinu neka svako primi ka srcu kao stvar koja se lično njega tiče, i neka se postara o sebi koliko mu je moguće i koliko mu je još vremena ostalo.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
23 Maj 2011
Približilo se Carstvo
Šaljući na propoved svete apostole, Gospod je zapovedio da zovu sve i da govore: Približilo se Carstvo (Mt.10,7), tj. prišlo je Carstvo - idite u njega. Šta, pak, mi treba da propovedamo? Treba svima da vičemo: "Vi ste sinovi Carstva. Ne bežite iz Carstva u nevolju i ropstvo". Jer, mnogi beže. Jedne pleni sloboda uma: "Nećemo,- govore,- okove vere i teret autoriteta, pa makar i Božanskog. Sami ćemo sve odgonetnuti i rešiti". Pa i rešili su. Načinili su takve basne u kojima je više detinjarija nego u grčkoj mitologiji. I - time se veličaju... Druge privlači široki put strasti: "Nećemo,- govore,- nikakve zapovesti, ni zahteve savesti. Sve su to apstrakcije. Nama je potrebna čulna prirodnost". I pošli su za njom. Šta se, međutim, desilo? Upodobili su se beslovesnim životinjama. Zar se nije iz tog pada naravi i rodila teorija o čovekovom poreklu od životinja? Eto dokle idu! A sve beže od Gospoda, sve beže...
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
20 Maj 2011
Sve će se otkriti
Nema ništa skriveno što se neće otkriti, ni tajno što se neće doznati (Mt.10,26). Iz toga sledi da nemamo nikakve koristi od pokušaja da sakrijemo svoje grehe. Doći će vreme (a zar je ono daleko?) i sve će se otkriti. Šta onda da se radi? Ne treba ništa skrivati! Ako si nešto sagrešio - idi i otkri svoj greh svome duhovnom ocu. Kada dobiješ razrešenje, greh iščezava kao da nije ni postojao. I onda neće imati šta da se otkrije i da se pojavi pred svima. A ako sakriješ greh i ne pokaješ se, ti ga čuvaš u sebi kako bi se u svoje vreme otkrio na tvoje izobličenje. Sve nam je to unapred otkrio Gospod da bi se mi još ovde potrudili da obezoružamo Njegov pravedni i strašni Sud prema nama grešnima.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
19 Maj 2011
Duhovni rat
Boga nije moguće obmanuti.
Ovaj svet sa njegovim duhovnim i materijalnim zakonima nismo stvorili mi. Međutim, dok materijalne zakone uzimamo u obzir makar radi sopstvene bezbednosti, duhovne zakone, iz nekog razloga, drsko prenebregavamo. Rezultat toga je obogaljivanje sopstvenih duša i duša naše dece.
Svake godine se izvrši sve više strašnih, bezumnih zločina, koji nas vode u takve dubine ljudske duše da i najpronicljivija psihijatrija samo sleže ramenima.
Živimo u stanju najsurovijeg rata, u kome voljno ili ne, učestvuje svako. Ovaj rad vode duhovi tame protiv ljudi i najsuroviji zločini, najmrskiji poroci o kojima sve češće slušamo, jesu projava tajnog, razornog delovanja demona. Nemarna bezbrižnost u ovom ratu znači samo brzu pogibiju.
Upravo o tom ratu govori apostol Pavle: "Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju" (Ef. 6:12).
Ovaj svet sa njegovim duhovnim i materijalnim zakonima nismo stvorili mi. Međutim, dok materijalne zakone uzimamo u obzir makar radi sopstvene bezbednosti, duhovne zakone, iz nekog razloga, drsko prenebregavamo. Rezultat toga je obogaljivanje sopstvenih duša i duša naše dece.
Svake godine se izvrši sve više strašnih, bezumnih zločina, koji nas vode u takve dubine ljudske duše da i najpronicljivija psihijatrija samo sleže ramenima.
Živimo u stanju najsurovijeg rata, u kome voljno ili ne, učestvuje svako. Ovaj rad vode duhovi tame protiv ljudi i najsuroviji zločini, najmrskiji poroci o kojima sve češće slušamo, jesu projava tajnog, razornog delovanja demona. Nemarna bezbrižnost u ovom ratu znači samo brzu pogibiju.
Upravo o tom ratu govori apostol Pavle: "Jer ne ratujemo protiv krvi i tijela, nego protiv poglavarstva, i vlasti, i gospodara tame ovoga svijeta, protiv duhova zlobe u podnebesju" (Ef. 6:12).
SVEŠTENIK DIMITRIJE ŠIŠKIN
18 Maj 2011
- Treba imati rasuđivanje
- Treba imati rasuđivanje. Nekad je potrebno ćutati, a nekad otvoreno ispovediti svoje "vjeruju", jer snosimo odgovornost ako ne progovorimo. U ovim teškim vremenima svako treba da čini ono što je do njega, a ono što nije do njega da prepusti Bogu, tako ćemo umiriti svoju savest da smo učinili ono što smo mogli. Ako ne budemo dejstvovali kosti naših predaka će se prevrtati u grobu. Oni su toliko propatili za otadžbinu, a šta smo mi učinili za nju? Na Grčku i njenu pravoslavnu tradiciju su zaratili sami Grci, pa zar mi treba da ćutimo i da gledamo? Strašno je to! Nekome sam rekao: "Zašto ne govorite? Na šta liči to što radi taj i taj?" "Ma šta da kažeš", kaže on meni, "taj je đubre." "Ako je on đubre, zašto vi ne govorite? Udarite na njega." Ništa nisu učinili, ostavili su ga na miru. Jednog političara sam ovde izgrdio. kažem mu: "Ustani i reci javno: ne slažem se sa tim i tim." To je časna stvar. Ali oni gledaju samo svoje ciljeve i ne interesuje ih što druge stvari propadaju.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC17 Maj 2011
Ne brinite se!
Ne brinite se (Mt.6,32). Ali, kako onda da se živi? Treba da se jede, pije, odeva. Međutim, Spasitelj ne govori: "Ne radite ništa", nego - "Ne brinite se. Ne morite sebe brigom koja vas jede dan i noć i ne daje vam mira ni na tren". Takva briga je grehovna bolest. Ona pokazuje da se čovek oslanja na sebe, i da je zaboravio na Boga, da je uzdanje na promisao Božiji izgubio i da sve u vezi sa sobom hoće da uredi jedino na osnovu svoga truda, da sve što mu treba hoće da dobije i da ga zatim očuva svojim sposobnostima. On se uhvatio srcem svojim za ono što ima, i misli da na njemu može počivati kao na čvrstoj osnovi. Ljubav prema imanju ga je vezala i on samo misli o tome kako da što više zgrne u svoje ruke. Taj mamon je njemu zamenio Boga. Ti, međutim, ako je do truda - trudi se, ali nemoj da te mori zla briga. Očekuj svaki uspeh od Boga i u Njegove ruke se predaj. Sve što doživiš primaj kao dar iz Gospodnje ruke i u čvrstoj nadi očekuj produženje Njegove milosti. Ako Bog xoće od sveg bogataševog imanja u jednoj minuti može da ne ostane ništa. Sve je prolazno kao prah. Zar onda zbog toga mučiti sebe? Ne brinite se!
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
16 Maj 2011
Bolesti i iskušenja
Na teškom putu, u iskušenjima bolesti i sl, trnje maloverja, netrpeljivosti i bojažljivosti razdire odeždu duše. Potrebno je, dakle, da to trnje iščupamo verom, nadom i ? trpljenjem, imajući kao uzor (praobraz, prototip) Isusa Hrista koji je mnogo stradao tokom čitavog Svog ovozemaljskog života. Mnogo trnja pozleđivalo je Njegovu svesvetu dušu, zbog čega je objavio: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21;19).
Kroz bolesti i sve nedaće uopšte Bog nam kao Otac pokazuje svoju blagonaklonost jer traži način da nam preda Svoju svetost: Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara? Ako li ste bez karanja koje su svi iskusili, onda ste kopilad a ne sinovi (Jevr. 12;78). Kad god patimo, jasno se pokazuje da smo čeda Božija. A ko ne bi poželeo da bude čedo Božije? Ako dakle želiš da budeš čedo Božije, patnje i iskušenja koja ti Bog pošalje pretrpi sa zahvalnošću, verom i nadom.Čak su i iskušenja koja nam dolaze od ljudi u stvari poslata od Boga da bismo zadobili strpljenje, dugotrpeljivost, sažaljivost (sastradanje) i trpljenje, jer su sve to božanske osobine, kao što nam i kaže Gospod: On Svojim suncem obasjava i zle i dobre, i daje dažd pravednima i nepravednima (Mt. 5;25). Zbog toga smo dužni da volimo svakog čoveka. Neka se u našoj duši ne pronađe ni trag od mržnje i zlobe, da bismo se mogli nazvati decom Božijom.
STARAC JEFREM
13 Maj 2011
Meko srce
A Kain reče Gospodu: Krivica je moja toliko velika da se ne može oprostiti (Post.4,13). Da li je bilo ispravno tako govoriti pred licem Boga koji je, doduše, strog u pravdi, ali i uvek spreman da pomiluje onoga ko se iskreno kaje? No, zavist je pomračila zdravo rasuđivanje, prestup sa predumišljajem je ogorčio srce, i Kain je grubo odgovorio samome Bogu: "Zar sam ja čuvar brata svoga?" (Post.4,9). Bog hoće da omekša njegovo kameno srce čekićem svoga strogog suda. Međutim, on se ne da i, zatvorivši se u svojoj ogrubelosti, ide ka onome što je zaslužio svojom zavišću i ubistvom. I čudno je to, što je i posle toga živeo kao i svi drugi: imao je decu, osnovao porodicu i ostale životne odnose, premda je pečat odbačenosti i očajanja stalno bio na njemu. Znači, to je bilo u njegovoj unutrašnjosti, u njegovoj savesti, koja je u svom odnosu prema Bogu bila pritiskivana delima, strastima i grehovnim navikama. Na to treba obratiti posebnu pažnju! Ujedno, međutim, treba i veru svoju vaskrsavati i njome znati da nema greha koji pobeđuje milosrđe Božije, premda i jeste neophodno uložiti vreme i trud da bi se omekšalo srce. No, treba znati šta se želi - spasenje ili pogibao!
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
12 Maj 2011
O neprestanoj molitvi
Neprestanu molitvu zapovedio je Sam Bog. Spasitelj sveta je rekao: Ištite, i daće vam se; tražite, i naći ćete; kucajte, i otvoriće vam se (Mt. 7,7). Zar Bog neće odbraniti izabranike Svoje koji mu vapiju dan i noć, i zar će oklevati? Kažem vam da će ih ubrzo odbraniti (Lk. 18,7-8).
Ponavljajući Gospodnje učenje Apostol veli: Molite se bez prestanka (1.Sol. 5,17). Hoću, dakle, da se muževi mole na svakom mestu, podižući svete ruke bez gneva i dvoumljenja (1.Tim. 2,8). Pod muževima Apostol podrazumeva hrišćane koji su dostigli hrišćansko savršenstvo. Samo je savršenim hrišćanima svojstveno da se mole bez gneva i dvoumljenja, tj. U dubokom miru, u najčistijoj ljubavi prema bližnjem, bez i najmanjeg zlopamćenja prema bližnjem i njegovog osuđivanja, bez odvlačenja pažnje na sporednje pomisli i maštanja (bez dvoumljenja). Takvi mogu na svakom mestu i u svako vreme da prinose molitvu Bogu, podižući i uznoseći ka Njemu svoje svete ruke: um i srce, očišćene od strasti i osvećene Duhom. Očigledno da neprestanu molitvu ne može imati monah početnik; na, da bi kada dođe vreme postao sposoban za neprestanu molitvu, on treba da se navikne na čestu molitvu. Česta molitva će u svoje vreme, sama po sebi, preći u neprestanu molitvu. Pošto je kod neprestane molitve od svih najpodesnija molitva Isusova, početnik treba da se okreće toj molitvi što je češće moguće. Ako ti je iskrslo i najkraće slobodno vreme, ne traći ga u prazno! Ne traći ga na nekakvo beskorisno i isprazno maštanje, ili na bilo kakav sujetan, beznačajan posao! Upotrebi ga za bavljenje molitvom Isusovom. Ako se dogodi, po nemoći, ili, tačnije, zbog svojstva pale prirode, da te povuku varljiva maštanja i pomisli - ne očajavaj, nemoj da kloneš. Pokajavši se pred Bogom u svojoj lakomislenosti i spoznavši pred Njim svoju palu prirodu i svoju strast, pokloni se u mislima pred Njegovom milošću, i preuzmi mere predostrožnosti protiv varljivog maštanja i varljivih pomisli. Ko se ne navikne na čestu molitvu, taj nikad neće zadobiti ni neprestanu. Neprestana molitva je dar Božiji, koji Bog daruje rabu i služitelju Svome čiju je vernost ispitao. "Nemoguće je drugačije se približiti Bogu nego neprestanom molitvom" (Sv.Isak Sirin, Beseda LXIX). Neprestana molitva jeste znak milosti Božije prema čoveku, to jest znak da su se sve sile duše ustremile ka Bogu. Pomiluj me Gospode jer Tebe dozivam sav dan. Obraduj dušu sluge Tvoga, jer ka Tebi podižem dušu svoju (Ps.85,3-4).SVETI IGNjATIJE BRJANČANINOV, SVETI TEOFAN ZATVORNIK
11 Maj 2011
Promena života
Da bi čovek prestao da čini neki greh, treba da nastoji da izbegava sve što bi moglo da ga izazove da taj greh počini. Pijanica, na primer, ako želi sam sebi da pomogne da se ponovo ne napije, ne sme ni da prođe pored kafane. Za to je potrebno malo truda i.dobra volja i dobri Bog će nam pomoći da prevaziđemo sve teškoće. Neko, recimo, ima neku strast. Pozna je, bori se. da je odseče, kaje se, smirava se. Dobra volja koju ima da odseče tu strast za Boga predstavlja obaveštenje da mu pomogne. Ali ako ne uloži trud da se promeni i nastavlja da greši, kako Bog da mu podari blagodat Božiju? Blagodat; Božija ne silazi dok je čovek u situaciji da nastavlja da greši, jer mu to ne pomaže. Kad bi mu to pomagalo, Bog bi blagodat Božiju slao i đavolu.
Čovek koji ne ostaje uporno pri svom padu, sa svojim grešnim mislima, nego se kaje zbog svojih grehova i bori se da ne greši više, dobija blagodat Božiju i pomoć. Kada, međutim, nema kajanja i greh se smatra modom, to je već demonsko stanje.STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
10 Maj 2011
Dali pomaže, starče, da čovek zabeleži svoje grehe da ih ne bi zaboravio, dok ih ne ispovedi?
Ako me je istinski zaboleo neki moj greh, ne mogu da ga zaboravim. Muči me savest, boli me duša i neprestano mislim na to. Koliki god da je vremenski period do ispovesti, toliko moj greh deluje u meni, tišti mi srce i ja trpim grižu savesti. Znači, trpim bol, ali koliko trpim, toliko od Boga dobijam za uzvrat. Ako, međutim, počinim neki greh i ne pomislim na njega više, onda me ne tišti uopšte, zaboravim ga i ne popravljam se. Zbog toga se neki, iako im ukažeš na neki greh, smeju, kao da se nije desilo ništa. U tome ima drskosti i ravnodušnosti: to je nešto krajnje satanski. Jesi li videla šta kaže David? "Bezakonje svoje objaviću i tužiću zbog greha svoga" (Psal. 38, 18), i "Moj je greh stalno preda mnom" (Psal. 51, 4). Uprkos tome što mu je Bog već oprostio, njega je ipak, neprestano u duši bolelo i zato je neprestano dobijao utehu Božiju.
Drugi se, pak, gube u neprestanom procenjivanju samih sebe. Beleže, zapisuju pedantno svoje grehe, kao da se bave najpreciznijim poslom, propuštaju sve kroz filter, zavrti im se u glavi, ali ne ispravljaju se. Međutim, kada bi hvatali jednu po jednu od svojih najkrupnijih mana i potrudili se da ih isprave, nestale bi i one male.STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
09 Maj 2011
- Postoji li, onda, pokajanje i bez naše volje?
- Da. To je prinudno pokajanje. Tražim, znači, od tebe da mi oprostiš za neko zlo koje sam ti naneo, samo zato da se izvučem od posledica, ali u sebi se ne menjam. Lukav čovek pretvara se da se pokajao i dolazi lukavo da prekloni kolena sa glumljenom dobrotom, kako bi obmanuo druge. Ali i kada neko dođe da ispriča svoje grehe duhovniku, samo zato što se plaši da će otići u pakao, i to nije pokajanje. Jer njemu nije stalo do toga da se pokaje za svoje grehe, već mu je stalo samo da ne ode u pakao! Pokajanje je istinsko samo onda kada čovek prvo pozna i oseti greh na svojoj savesti, da ga zaboli, da zaište oproštaj od Boga i da se potom ispovedi. Samo u tom slučaju će stići uteha Božija. Zbog toga uvek preporučujem pokajanje, pa ispovest. Samo ispovest nikada ne preporučujem.
Eto, kada se dogodi zemljotres, čovek može da vidi da se oni koji imaju dobru nameru potresu, pokaju se i menjaju život. Ostali, a to je većina, samo u tom trenutku se osveste, ali čim prođe opasnost vraćaju se ponovo starom načinu života. Tako, kada mi je neki čovek rekao da se u gradu u kome živi desio jak zemljotres, rekoh mu: "Dakle, dobro vas je protresao; ali da li vas je probudio?" "Jeste, probudio nas je, probudio nas je" kaže mi on. "Ponovo ćete zaspati" rekoh mu.STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
06 Maj 2011
Srce drži na uzdi
Svaki koji pogleda na ženu... već je učinio preljubu s njom (Mt.5,28). Šta, zar onaj koji živi u zajednici da nikako ne pogleda na ženu? Ne, jer ne čini preljubu onaj koji jednostavno pogleda na ženu, nego onaj koji je pogleda sa željom. Ako treba da pogledaš - pogledaj, ali srce drži na uzdi. Gledaj očima deteta koje na žene gleda čisto, bez ikakvih rđavih misli. Treba i njih voleti, jer se ni one ne isključuju iz zapovesti o ljubavi prema bližnjim - ali, čistom ljubavlju u kojoj se ima na umu duša i duhovno srodstvo, bez ičeg drugog... Pred Bogom nema muškog ni ženskog pola. Tako ni u međusobnim odnosima Hrišćana ne bi trebalo da postoji razlika. Međutim, reći ćeš da je to teško. Naravno, bez borbe ne biva. Ipak, borba pretpostavlja izbegavanje rđavog. To, pak, izbegavanje se milostivim Gospodom računa u čistotu.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
05 Maj 2011
Svedoci istine
Sudite da li je pravo pred Bogom da slušamo vas više nego Boga? Jer mi ne možemo da ne govorimo ono što videsmo i čusmo (Dap.4,19-20). Tako su govorili vlastodršcima sveti apostoli Petar i Jovan kada im zabranjivahu da govore o vaskrslom Gospodu Isusu, neposredno pošto su Njegovim imenom iscelili hromog od utrobe materine. Međutim, apostoli se nisu bojali pretnji, jer im očevidnost istine nije dozvoljavala da ćute. "Mi smo videli i čuli i ruke su naše opipale", kasnije je dodao sveti Jovan (1.Jn.1,1). Oni su očevidci, a očevidci su, po pravilima ljudskog saznanja, najverodostojniji svedoci istine. S obzirom na to, nijedna oblast ljudskog saznanja nema sličnih svedoka. Iako je od tada prošlo osamnaest i po vekova[1], snaga njihovog svedočenja se niukoliko nije smanjila, a time ni očevidnost istine koju oni svedoče. Ako ljudi padaju u neverje - a danas ih je mnogo - padaju ne zbog nečeg drugog, nego usled nedostatka zdravog razmišljanja. Heće da rasude i bivaju privučeni prividima kojima lažnost srca rado pridaje neku verovatnost. Jadne duše! Ginu, uobražavajući da su najzad stupile na pravi put. One se osobito raduju što su prve stupile na tu kolotečinu i postale predvodnice drugima. Međutim, nije velika radost sedeti u društvu nevaljalih ljudi.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
04 Maj 2011
šta je uteha Božija?
- Šta je uteha Božija? Daću vam jedan primer, kako biste bolje razumeli. Neko dete napravi malu štetu, polomi, na primer, neku očevu alatku, pa se posle žalosti i plače, jer štetu smatra vrlo velikom. Što on više plače i priznaje štetu koju je napravilo i što više pati, to ga otac više miluje i teši: "Dobro, dete moje, nemoj se žalostiti, nije važno, kupićemo drugu alatku." Ali, dete, videći očevu nežnost, plače još više. "Ne mogu", kaže, "da se ne žalostim. Evo, sada ti treba ta alatka, a ja sam je polomio". "Ali, dete moje, to nije ništa, ionako je bila stara", kaže mu otac. Ali dete se mnogo žalosti. I što je ono tužnije, to ga otac jače grli, ljubi i miluje. Isto tako, što čovek više trpi i što mu je više žao zbog sopstvene grešnosti ili nezahvalnosti prema Bogu, što više plače što je svojim gresima ražalostio Boga, Oca svojega, to više ga Bog nagrađuje sladošću Božijom i blaži mu dušu. Ta žalost, doduše, u sebi sadrži mnogo bola, ali pruža, istovremeno, i nadu i utehu, .
Onaj, međutim, kome je stalo do utehe Božije, ne treba da je ište. Treba da oseća na savesti svoj greh, da se pokaje, a tada će sama stići uteha Božija. Jednom je na Svetoj Gori došlo do nekog sukoba i nekoliko njih je iskompromitovano. Slučajno me srete jedan od učesnika u raspravi i reče mi: "Ah, koliko si mi bio potreban da me utešiš". I to zato što ga je neko sasekao. Po svemu sudeći, taj drugi je bio.u pravu, Čim sam ga čuo u to nisam sumnjao! Da traži utehu, a pogrešio je! Da nije tražio utehu, već da se smirio i da je rekao: "Sagrešio sam, mrj Bože", zaslužio bi utehu Božiju. On je sada, iako je sagrešio, želeo damu ja kažem: "Nije važno, nemoj da se žalostiš, nije toliko velika tvoja krivnja, nisi kriv samo ti, kriv je i onaj drugi." Eh, kakva je to uteha? To je farsa. Uteha Božija može stići samo kroz pokajanje.STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
03 Maj 2011
Gledaj na Krst Hrista
Vi ste netrpeljivi. A spašće se samo onaj, koji do kraja pretrpi. Ima i razloga za trpljenje. Sveti Oci kažu da će se u slučaju čedomorstva ona deca, koja su ostala u životu, osvetiti roditeljima za svoju braću i sestre koji nisu ugledali svetlost Božiju. Ima mnogo i ostalih grehova, znanih i neznanih; patnje su epitimija od Boga, ali ih treba podnositi bez roptanja. Suprug je bolestan kao što je bila bolesna i njegova mama, zbog čega je i njemu potrebno trpljenje. Molite se za svoje bližnje na sledeći način: "Bože, Ti sve znaš i Tvoja ljubav je savršena. Uzmi život mog stradalnog muža V. i moje dece, E. i I., u Svoje ruke i učini ono što ja želim da učinim, ali nisam u stanju. Amin."
Doživeli smo, draga V., takva vremena, u kojima su samo još patnje i bolesti zastupnici našeg spasenja. Prema tome, zavoli svoj preteški život i ne gledaj na radost i izobilje oko sebe nego na Krst Hrista Spasitelja ispred sebe. Neka te Bog blagoslovi.ARHIMANDRIT JOVAN (KRESTJANKIN)
02 Maj 2011
ravnodušnost
- Govorim uopšteno; hoću da kažem koliko nas je zahvatila ravnodušnost. Idi do neke škole i videćeš: ako otvoreni prozori udaraju u zid od vetra teško ćeš naći jedno dete da ustane i zatvori ih kako se ne bi razbili. Neka deca će gledati u prazno, neka gledati kako se prozori razbijaju, neka će prolaziti pored prozora kao da se ništa ne dešava. Ravnodušnost. Pričao mi je jedan oficir: "Bojim se da ne mogu da nađem ni jednog poverljivog vojnika da čuva skladišta sa gorivom kako se nepažnjom ne bi izazvao požar."
Nastupila je neka atmosfera mlakosti bez imalo junaštva. Sasvim smo se iskvarili! Ne znam kako nas Bog trpi! Kakvo je nekada dostojanstvo bilo! Kakva usrdnost! U ratu 1940. g. Italijani su imali povremene susrete sa grčkim stražarima na granici, i čak su dolazili u grčke karaule. Da znate samo kako su Grci bili dostojanstveni. Jednom kad su Italijani došli u grčku karaulu i dok su pili kafu grčki oficir je uzeo novčanice od dvadeset i pedeset drahmi - tad je to bila velika vrednost - i bacio ih u vatru, da pokaže Italijanima kako je grčka država bogata. Italijani su zanemeli od iznenađenja. Koje požrtvovanje!Danas je u nas ušao neki duh koji se sreće u komunističkim državama. U Rusiji će ove godine, bez obzira na prinos žitarica, biti glad. Nisu požnjeli pšenicu na vreme nego vrlo kasno. Počeli su sa žetvom u jesen. Zar se u jesen žanje? Kad nije njihovo kako da im bude žao kako da se trude oko njega? Život im se pretvorio u najamništvo. Nemaju žara ni želje da nešto stvore jer godinama nisu ništa stvarali. Gotovo! Ode! Država im je propala od tog duha lenčarenja i ravnodušnosti. Pada kiša na pokošeno žito i uopšte se ne uzbuđuju. Je li se završilo radno vreme? Odlaze. Žito ostaje da kisne. Sledećeg dana, u radno vreme, doći će da pokupe ono žita što preostane! Ali kad je žito tvoje hoćeš li ga ostaviti na strnjištu da propadne? Nećeš ni spavati da bi ga spasao. I osećaš radost, ushićenje od takvog umora.
Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom; donosi moralnu degeneraciju. Vera u Boga je velika stvar. Kad čovek veruje u Boga onda voli i svoje roditelje, svoje ognjište, svoje srodnike, svoj posao, svoje selo, opštinu, svoju državu i otadžbinu. A neko ko ne voli Boga i svoju porodicu - ne voli ništa, jer, i otadžbina je jedna velika porodica. Hoću da kažem da sve.otuda polazi. Ako čovek ne veruje u Boga neće imati obzira ni prema porodici, ni prema svom zavičaju, ni prema svojoj otadžbini. I to je ono što neki žele da unište, zato i stvaraju duh ležernosti. Pisao mi je jedan policajac: "Nisam mogao da dođem jer sam.bio prezauzet poslom. Dežurali smo samo nas dvojica u celoj oblasti, a trebalo je, po pravilu, da nas bude osmorica." Čuješ li ti to? Umesto da dodaju još dvojicu, oni ostavljaju onu dvojicu da budu sami!
Srećom, postoje i izuzeci.
Dođe mi je jednom prilikom jedan otac i kaže: "Moli se za moga Angela, jer će ga ubiti." Njegovog sina upoznao sam još kao malog dečaka, a sada je već služio vojsku. "Zašto" pitam ga, "šta se desilo?" "Otišao je jednom", kaže mi, "i zatekao ostale da igraju karte dok su bili na dužnosti. Opomenuo ih je, ali ga nisu poslušali, kasnije je podneo izveštaj i jedan od njih mu sada preti da će ga ubiti." "Vidi", kažem mu ja, "da će ga ubiti - neće. A ja ću da se molim da Angela ne oteraju na vojni sud što i on nije igrao karte!"
Čuo sam za još jedan slučaj i rekao: "Hvala Bogu, još postoje ljudi koji brinu za otadžbinu."
Kad su Turci povredili vazdušnu granicu sa Grčkom jedan naš pilot im se približio da bi ih što bolje snimio i mogao da dokaže da su povredili granicu. Dežurni vezista mu je govorio preko radija da se vrati ali je ovaj insistirao i pokušavao!.. Međutim, Turčin je imao bolji avion tako da je oborio ovog našeg jadnika u more. Sad kad to uporedite sa nekima kojima avioni služe za izlete videćete kolika je razlika!
Treba pronaći smisao, shvatiti da je dobro neophodno, sve ostalo je promašena stvar. Hajde nekog ko je ravnodušan da pozoveš u rat. Gledaće samo kako da pobegne odavde, da se izvuče odande.. Ali kad shvati kakvo zlo će neprijatelj naneti, biće posle dobrovoljac.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
28 April 2011
Ljudi se danas okreću oko samih sebe
Nekad su u mojem zavičaju, u Farasi, govorili: "Ako imaš neki posao nemoj ga ostavljati za sutra. Ako imaš dobro jelo ostavi ga za sutra, mogao bi, možda, doći neki gost." Danas razmišljaju ovako: "Ostavimo posao, možda će sutra neko doći da nam pomogne. A jelo .koje imamo - pojedimo ga večeras!" Većina ljudi danas se okreće oko sebe samih. Samo na sebe misle. Pretpostavimo da pada kiša. Da bude provala, oblaka. Da vidite, većina vas će se uznemiriti i početi da brine npr. o prostrtom vešu kojeg treba skloniti, To, svakako, nije zlo, ali niko neće ići dalje. Veš iako pokisne, opet će se osušiti. Ali, misli li neko na ljude koji su tog trenutka napolju, u nevolji? Sažalite li se na njih i da li se pomolite za.njih? Ili, kad sevaju munje, pitanje je da li se pet-šest duša seti zemljoradnika na njivi, ili onih koji imaju staklene bašte? Čovek ne misli na drugog čoveka, ne izlazi iz sebe nego se okreće samo oko sebe. Ali kad se okreće oko samog sebe onda sebe ima za jedini centar, a ne Hrista. Nalazi se van osovine koja je Hristos. Da bi neko mislio na drugoga treba prethodno da njegov um bude u Hristu. Tek tada će on misliti na bližnjeg, a potom i na životinje i na svu prirodu. Tek sa Hristom postaje otvoren za poruke koje Bog šalje, i samo tada može pomoći drugom. Ako njegov um nije u Hristu i njegovo srce nije u podvigu, onda on neće voleti Hrista, a još manje će voleti bližnjeg, životinje i biljke. Ovako kako smo nastrojeni nećemo uspostaviti odnos sa prirodom i okolinom. Ako neka ptica ispadne iz gnezda onda ćete je nahraniti, a ako ne ispadne nećete je se setiti. Ja gledam ptice: kažem "treba sirotice da ih nahranim"; i bacim im malo mrvica, a ostavim im i vode. Vidim bolesne grane na drvetu i odmah ih sečem da ne bi zarazile celo drvo. Ili negde lupaju vrata, ili prozor, moj um je odmah tamo. Zaboraviću na sebe, čak i ako mi je nešto potrebno, i gledaću da se ne razbiju ta vrata, taj prozor, da ne bede kakve štete. Usput mislim i na sebe - mislim na svoje spasenje. Jer ako neko saoseća sa stvorenjima i misli na njih utoliko će više misliti na njihovog Tvorca! Ako čovek tako ne postupa, kako će se usaglasiti sa Bogom?
A zatim, kad izlazite napolje Pogledajte malo oko sebe. Može neko iz nepažnje ili iz zlobe - molim se da niko ne počini nikakvo zlo - da baci nešto zapaljivo i izazove požar; zato uvek bar bacite pogled. I ta pažnja pripada duhovnom životu jer takav pogled (briga) jeste delo ljubavi. Ja pogledam gore-dole kad izlazim iz kelije, pogledam na krov da vidim oseća li se miris paljevine. Druga je Stvar ako imaš toliko vere da molitvom ugasiš požar. U suprotnom, moraš svojim delovanjem da ugasiš požar. Ili, kada čujem pucanje, obratim pažnju da vidim šta je: puca li neko? Ili su možda vojne vežbe? Da nije eksplozija? Moj um začas leti onamo, izmolim jednu brojanicu. Onaj ko iz ljubavi prema drugom zapostavi sebe, takav će prebivati u ljubavi Božijoj i ljubavi svih ljudi.Ali današnje pokolenje je pokolenje ravnodušnosti. Većina su samo za paradu! Nemoj slučajno da im kažeš, ako se nešto dogodi, da priteknu u pomoć. A ni parade više ne žele! Nekada su ljudi išli na parade, slušali koračnice i marševe i zbog toga bili uzbuđeni. Sada ne doživljavaju ništa. Postoji neka ravnodušnost kod nas Grka. Naravno, i drugi narodi su u sličnoj situaciji jer nemaju ideale. Vidiš, Grci imaju mnogo nedostataka, ali imaju i jedan dar od Boga, usrdnost i junaštvo.
STARAC PAJSIJE SVETOGORAC
27 April 2011
Gospod kuca
Gospod svima i svakome kuca u srce, priziva ga ka radosti i svetlosti koji se ne okončavaju ovozemaljskim životom. Njegov priziv je za svakoga različit, jer Gospod zna ko će ga najpre čuti i odazvati se. Evo, On je i kod Vas zakucao, i zablagodarite Mu na tome. Ne žurite da uništite svoj život - oprezno i obazrivo stupajte u sve što Bog daje - i u Crkvu, i u Sveto Pismo. Učite onako, kao što ste svojevremeno učili u školi, u prvom razredu. Naime, novo je sve to, što treba da primite u dušu. Tek tada će se bez bola i gubitka u Vama ukoreniti i Božiji zakon i hrišćansko razumevanje i osećanje sveta.
ARHIMANDRIT JOVAN (KRESTJANKIN)
26 April 2011
Uskrsnuće istina
Judejci su pokušali da svetlost Hristovog Vaskrsenja zamagle maglom laži: "Ukrali su ga učenici". Međutim, tu niskost je bilo lako savladati, i istina je pobedila. Ipak, ni posle toga vremena vrag ne prestaje sa pokušajima da zamagli sunce Vaskrsenja. Ni to ne treba da nas smućuje! Od oca laži šta bi se moglo očekivati osim laži? On je mnoge od svojih saradnika naučio te su napisali čitave knjige protiv Vaskrsenja. Ta magla je knjigama i rasejana. Vi, pak, ne uzimajte loše knjige pa se nećete pomračiti. Ako se i desi da slučajno naiđeš na takvu knjigu, uzmi kao protivotrovno sredstvo dobru knjigu da bi osvežio glavu i prsa. Postoji, međutim, i druga magla od neprijatelja - u pomislima. Ali, i ona će se odmah razvejati kao dim od vetra putem zdravog hrišćanskog rasuđivanja. Prohodi sa rasuđivanjem sve što se desilo i lako ćeš, kao na svetlosti dana, uvideti da se sve to nije moglo ostvariti ničim drugim do silom Hristovog Vaskrsenja. To ubeđenje će za tebe biti tvrđava sa koje ćeš, utvrdivši se, lako odbijati i pobeđivati neprijatelje istine.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
26 April 2011
Radujte se
Blagovesteći Ovaploćenje Gospodnje, anđeo govori: "Raduj se blagodatna"! Objavljujući pastirima rođenje Hrista Spasitelja, on takođe govori: Evo javljam vam radost veliku! Međutim, obaveštavajući žene o Vaskrsenju Gospoda, anđeo izgovara samo: "Ustade, nije ovde"! On ne dodaje: "Radujte se", jer će radost sama sobom ispuniti njihova srca čim se uvere da je Gospod zaista ustao. Tada je to uverenje bilo opipljivo: anđeo ga je pripremio, a Gospod ga je svojim javljanjem upotpunio. I radost je kod svih bila neiscrpna! Sada je kod nas sve ukrašeno - i Crkva, i kuće i trgovi. Sve je u odeći radosti, i svi su obuzeti opštom bujicom radovanja. No, ti se potrudi da svoju misao odvojiš od spoljašnjeg i da, sabravši se u srcu, primiš istinu Vaskrsenja u svoj širini, dubini i visini njenoj, kako bi se pokazao radostan ne samo po spoljašnosti, nego kako bi i u sebi samom nosio duh radosti, koji iznutra izvire kao izvor svetle vode koja izbija iz nedra zemlje.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
25 April 2011
Vaskrs
Pasha, Gospodnja Pasha! Gospod nas je svojim Vaskrsenjem od smrti priveo životu. I gle, ovo Vaskrsenje anđeli pevaju na nebesima, videvši u licu Gospoda Iskupitelja svetlost ugotovljene slave obožene ljudske prirode, u koju će se, silom Njegovog Vaskrsenja, obući svi oni koji istinski veruju u Njega i koji mu se iz sve duše prilepljuju. Slava, Gospode, preslavnom Vaskrsenju Tvome! Anđeli pevaju i raduju se sa nama, predviđajući ispunjenje svoga hora. I nas Gospode udostoj da Te vaskrslog slavimo čistim srcem, videći u Tvome Vaskrsenju prekid truležnosti koja nas je izjedala, sejanje novog presvetlog života i zrak buduće večne slave, u koju si Ti kao preteča već ušao Vaskrsenjem nas radi. Ne samo ljudski, nego ni anđelski jezik nije u stanju da objasni neizrecivu milost Tvoju prema nama, preslavno vaskrsli Gospode!
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
24 April 2011
Veliki petak
Raspeće Hrista Gospoda i sabor arhangela Gavrila! Novo utešno poklapanje! Gavril predskazuje rođenje Preteče; Gavril blagovesti Djevi; on verovatno objavljuje i radost o rođenju Spasitelja (pastirima); niko drugi nije ni ženama javio o Vaskrsenju Hrista Gospoda. Na taj način Gavril je donosilac i vesnik svake radosti. I raspeće Hristovo je radost i uteha svih grešnika. Grešnik koji je došao do osećanja svoje grešnosti i saznanja o svepravednosti Božijoj, nema gde da se sakrije osim pod senkom Krsta. Tu on postaje svestan da mu nema oproštaja sve dok sam ne stane pred Gospoda sa svojim gresima i sa suzama zbog njih. Jedino spasenje za njega nalazi se u krsnoj smrti Gospodnjoj. Jer, na Krstu je pocepana obveznica svih grehova. I svako ko to primi sa punom verom, postaje učesnik tajne pomilovanja. Sa sazrevanjem te vere sazreva i uverenost u pomilovanje i, ujedno, uteha od osećanja stupanja u stanje pomilovanja na sve vekove. Krst je izvor radosti, jer grešnik verom iz njega pije utehu pomilovanja. Tako je on svojevrsni arhangel koji blagovesti radost.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
23 April 2011
Istinsko mleko
Blagovesti i ustanovljenje Tajne Tela i Krvi. Kakvo sjedinjenje! Mi se pričešćujemo istinitim Telom i istinitom Krvlju Hristovom - onim istim koje je u Ovaploćenju primio od prečiste krvi Prečiste Djeve Bogorodice. U Ovaploćenju koje se dogodilo u trenutku Blagovesti, položena je osnova Tajne Tela i Krvi. Ovim poklapanjem praznika Blagovesti sa Velikim Četvrtkom, Hrišćani se podsećaju da treba da poštuju Presvetu Bogorodicu kao istinitu Majku svoju - ne samo kao zastupnicu i molitvenicu nego i kao hraniteljku. Deca se hrane majčinim mlekom, a mi se hranimo Telom i Krvlju, koji su od Presvete Djeve Bogorodice. Hraneći se tako, mi pijemo istinsko mleko iz njenih grudi.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
22 April 2011
Priprema za smrt
Gospod je ćutao u sredu i četvrtak do večeri, da bi se tada obratio učenicima rečju kojoj nema ravne ni u ljudskim ni u Božanskim pismima. Po ukazanju Crkve, sada iz usta Gospodnjih slušamo ukazanje da ne ometaju pomazivanje mirom, budući da se time [Njegovo telo] priprema za smrt. Pred Njegovim očima je još samo smrt - tj. završna tajna Njegovog dolaska na zemlju radi našeg spasenja. Udubimo se i mi u sagledavanje te tajanstvene smrti da bismo izvukli blagu nadu za spasenje duša naših, obremenjenim mnogim gresima. Udubimo se, kako bismo stekli nadu, jer inače ne znamo gde bismo našli mira od mučenja razbuđene savesti i kako bismo se odbranili od svesti o pravednosti Suda Božijeg nad nama, tako strašnog i neizbežnog.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
20 April 2011
Vera neka raste
Sada narod, sveštenici i judejski vlastodršci poslednji put slušaju Gospodnju reč u hramu. A ona je bila sveobuhvatna: obuhvatala je sve prošlo, sve sadašnje i buduće. Pitanjem o Jovanu Gospod nagoveštava da je On istiniti Mesija; pričom o dva sina ukazuje da će Judejci biti odbačeni i na njihovo mesto biti prizvani neznabožački narodi; pričom o vinogradarima govori da odbačene očekuje pogibao; pričom o svadbi sina carevog uči da neće svi koji mu priđu biti dostojni, zbog čega će sa pravom biti bačeni u tamu najkranju; odgovorima na pitanja o danku kesarevom i o prvoj zapovesti, kao i izobličavajućom rečju, određuje karakteristične crte spasonosnog života; najzad, predskazanjima o bedama koje će zadesiti Jerusalim učenicima otkriva tajnu svog Drugog dolaska. Dovoljno bi bilo samo čuti sve to sa pažnjom pa se uveriti da je On istiniti Spasitelj sveta - Hristos, i pokoriti se Njegovim zapovestima i učenju. I do danas čitanje glava Jevanđelja o svemu što se desilo na taj dan jeste najdelotvornije sredstvo za oživljavanje vere u Gospoda. Pomoću njih Hrišćanin može, dolazeći do pravog saznanja, podgrevati revnost i pokazati da veruje u Gospoda ne samo rečima nego i na delu.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
19 April 2011
Hrist strada
Gospod ide na dobrovoljno stradanje. I mi treba da idemo sa Njim. To je dug svakoga ko ispoveda da je Hristovim stradanjem postao ono što jeste i da će još dobiti nešto toliko veliko i slavno da ni na um čoveku ne može doći. Kako, pak, ići sa Njim? Razmišljanjem, saosećanjem. Idi mišlju tragom stradajućeg Gospoda i razmišljanjem iz svega izvlači predstave koje bi mogle ganuti tvoje srce i uvesti ga u osećanje stradanja podnetih Gospodom. Da bi se to uspešnije izvelo, potrebno je da sami počnemo da stradamo kroz osetno umanjenje jela i sna i kroz uvećanje truda stajanjem na molitvi i činjenjem poklona. Ispuni sve što čini sveta Crkva i bićeš dobar saputnik Gospodu na putu stradanja.
SVETI TEOFAN ZATVORNIK
18 April 2011
Ispovedanje vere
- Treba imati rasuđivanje. Nekad je potrebno ćutati, a nekad otvoreno ispovediti svoje "vjeruju", jer snosimo odgovornost ako ne progovorimo. U ovim teškim vremenima svako treba da čini ono što je do njega, a ono što nije do njega da prepusti Bogu, tako ćemo umiriti svoju savest da smo učinili ono što smo mogli. Ako ne budemo dejstvovali kosti naših predaka će se prevrtati u grobu. Oni su toliko propatili za otadžbinu, a šta smo mi učinili za nju? Na Grčku i njenu pravoslavnu tradiciju su zaratili sami Grci, pa zar mi treba da ćutimo i da gledamo? Strašno je to! Nekome sam rekao: "Zašto ne govorite? Na šta liči to što radi taj i taj?" "Ma šta da kažeš", kaže on meni, "taj je đubre." "Ako je on đubre, zašto vi ne govorite? Udarite na njega." Ništa nisu učinili, ostavili su ga na miru. Jednog političara sam ovde izgrdio. kažem mu: "
- Treba imati rasuđivanje. Nekad je potrebno ćutati, a nekad otvoreno ispovediti svoje "vjeruju", jer snosimo odgovornost ako ne progovorimo. U ovim teškim vremenima svako treba da čini ono što je do njega, a ono što nije do njega da prepusti Bogu, tako ćemo umiriti svoju savest da smo učinili ono što smo mogli. Ako ne budemo dejstvovali kosti naših predaka će se prevrtati u grobu. Oni su toliko propatili za otadžbinu, a šta smo mi učinili za nju? Na Grčku i njenu pravoslavnu tradiciju su zaratili sami Grci, pa zar mi treba da ćutimo i da gledamo? Strašno je to! Nekome sam rekao: "Zašto ne govorite? Na šta liči to što radi taj i taj?" "Ma šta da kažeš", kaže on meni, "taj je đubre." "Ako je on đubre, zašto vi ne govorite? Udarite na njega." Ništa nisu učinili, ostavili su ga na miru. Jednog političara sam ovde izgrdio. kažem mu: "
