25. јул 2011.

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН УМЕЋЕ УМИРАЊА ИЛИ УМЕТНОСТ ЖИВЉЕЊА


У свим делима својим сећај се краја
твог и никада нећеш згрешити.
Сир. 7, 39

1

На капији једног од средњовековних градова на бакарној плочи је био угравиран натпис: "Путниче, можеш да сазнаш имена свих оних који живе у граду, а имена умрлих зна само Бог." Шта знамо о својим прецима? Могуће је да знамо само неколико имена уназад до прадеде или чукун-деде, а даље се све губи у некој непробојној тами. Тако ће се и наша имена памтити само неколико генерација, а затим ће се она избрисати из сећања људи као што дете брише с табле слова написана кредом. Можда ће још неко време на нас подсећати гроб обележен каменом на којем стоји натпис, али ће затим и он бити предат забораву, сравњен са земљом. Не месту где се налазио биће саграђене нове зграде или просечени путеви, а остаци неиструлелих костију, помешани са земљом, биће се избачени заједно с грађевинским шутом.
Испред нас је бездан вечности, иза нас - бездан небића; сваки дан нас приближава гробу. У овом свету живимо као у тамници, донета нам је смртна пресуда. У сваком тренутку смрт као затворски стражар, може без куцања да уђе на врата и поведе сужња - нас - на место погубљења.
Наш живот личи на уску стазу зараслу у бодљикаво шибље и изровану каљугама. Сами не схватамо како смо се нашли на њој, дата нам је заповест да идемо, крај овог пута је гроб. Време нас као звер у потери за пленом приморава да идемо напред не дајући нам ни за тренутак да се зауставимо како бисмо одахнули.
Или је време попут реке чија бујица се не зауставља ни дању ни ноћу, ма шта човек да ради, речни ток стално јури напред од извора ка ушћу, без обзира на то да ли ради, спава, забавља се или седи за столом, време бешумно наставља да тече.
Сунце, звезде, безбројне милијарде далеких светила попут острва у космичком океану - све је потчињено времену, све има свој почетак и свој крај. Некада, у детињству, чинило се да је дан дуг, и изгледало је да сунце лагано путује од истока ка западу као да огромно око није желело да одвоји свој поглед од земље. Међутим, са сваком годином дан као да постаје све краћи, као да се убрзава ток времена, као да човеку само промицање дана и ноћи пред његовим очима - као кадрови у филмској хроници - говори: "Жури, остало је још мало времена, а време је новац за који се купује вечност."
Или време личи на ледену падину: човек нема за шта да се ухвати, нема на шта да се ослони, клизи наниже, а испод његових ногу је провалија. Наша земља је гробље, гробље по којем корачамо, тела мртвих се претварају у прах и овај прах присуствује у новим облицима живота. Међутим, да ли смо ми ова тела која су закопана у гроб? Човек се родио с једним телом, а умро је с другим: само наше тело се непрестано мења, а то значи да телом сматрамо бујицу материје која под дејством нама непознатих сила поприма одређени облик. Као што река пролази кроз корито које остаје исто иако се сваког тренутка мења вода у њему, тако и наше тело, узима из околине и враћа у њу откидајући од себе. У чему је онда суштина његовог јединства? У самој човековој души. Душа напушта тело и оно се претвара у леш. Значи, видљиво умире, а суштина живота је у невидљивом. Видљиво је смртно, невидљиво - бесмртно. А ми ипак најчешће себе поистовећујемо с видљивим.
У скандинавским бајкама постоји прича о непобедивом витезу с којим нико није могао да се пореди по снази и храбрости. Једне ноћи овај витез сања чудан сан. Широка арена за такмичење, он излази и изазива на дуел сваког противника који пожели да ступи с њим у борбу. Витез је унапред сигуран у своју победу. Три пута позива супарника на бој и одједном... у сусрет му излази погрбљена старица. Витез је гледа с чуђењем, али га она неочекивано зграби својим јаким рукама и он осећа да га снага напушта и да постаје беспомоћан као дете. Затим га старица подиже изнад земље и лагано гуши.
Он се буди у бризи и недоумици:
"Шта значи овај сан?"
Нико није могао да га одгонетне и само је један мудрац-отшелник рекао:
"Сматрао си да си непобедив, али постоји супарник који је јачи од тебе. То је време, њега још нико није победио. Оно ће те учинити слабим попут детета, угушиће те у свом кошчатом загрљају. Овај сан ти је послат да не би био горд због своје снаге. Доћи ће старост кад ће те снага напустити, а затим - смрт.
Човек се плаши да се сећа смрти и у томе је један од узрока његових падова у грех. Он пије из чаше у коју је убачен отров и не жели ништа да зна о том отрову. Прођи улицама града - хоћеш ли наћи много кућа у којима никада не би оплакивали мртваца, хоћеш ли наћи много дворишта кроз чију капију није изношен мртвачки сандук? Човек је мислио да нешто поседује, али се испоставило да му је све што је имао било дато само на зајам.
Наш живот личи на облаке који плове небом. Они мењају свој облик: почињу да личе час на снежне планине, час на чудовишта из бајки, час на царске дворце, а час се поново претварају у безобличне сенке, у праменове магле, који се топе у небу, као гомиле леда у пролеће.
Наш живот личи на сан, а смрт на буђење. Човек се пробудио и све што је било у сну остало је у власти минуле ноћи. Оно што је сматрао животом, у ствари је било умирање, а за оно што је сматрао смрћу испоставило се да је живот. Он је животом сматрао испуњавање похоти и страсти свог тела, али је све прошло без трага, као налет буре. Пет чула је било свега пет рупа у тамници кроз које је разликовао само нејасне сенке, али их је смрт затворила као што затвара гриље у кући, а само тело се показало као леш који је носио на себи.
Човек је сликом смрти сматрао гроб у који закопавају његово тело, сам гроб му је изгледао као бездана црна јама, у којој ће нестати растворивши се у земљи као кап кише у океану, нестаће у црној космичкој ноћи где нестаје свест, где остаје само празнина која нема ни краја ни конца. Међутим, показало се да то није крај његовог постојања, да то нису врата у подезмље која су замандаљена кључем и на која је натрпано камење, већ рођење у нови живот. Све оно што му је изгледало као главни циљ на земљи: власт, богатство, наслада, - показало се као тамни негатив постојања. Видљиво је, неставши, постало невидљиво. Невидљиво је постало једино реално.
Оно што свет назива лепотом јесу у ствари тренутне сенке које нестају са сванућем; капљице које блистају на сунцу; пахуљице које личе на мале звезде, које се падајући на земљу претварају у блато. Дивимо се цвећу, али се оно брзо претвара у прах који личи на пепео. Наше погледе мами зелено лишће дрвећа, али оно у јесен жути, пада с грана као стара одећа, лежи на путевима као гомила ђубрета и ветар га развејава по пољу или скупља код ограде као сметове снега.
Људи кажу: "Какво предивно лице!" Колико песама и стихова је сачињено ради величања земаљске лепоте, а у шта се ова лепота претворила - у смрдљиви гној! Где су очи које су некада поређене с тиркизом или ахатом, с бојом мора или небеским плаветнилом? Оне су се претвориле у сукрвицу и слуз и истекле из очних дупљи, попут последњих суза.
Земаљски живот је бесмислица кад га људи чине циљем за себе. Уколико желе да исцеде из њега као из гроздова винове лозе вино, напитак насладе, она се претвара о горку чашу пелина. Страст је мед помешан с отровом. Срећа на земљи је сенка која се не може стићи, човек трчи за сопственом сенком, а она бежи од њега. Међутим, ако се на живот гледа као на пут ка вечности он се открива души као велики дар, тада његове тамне дубине бивају обасјане светлошћу, тада човек схвата зашто живи, зашто пати, у име чега се бори. Тада све стаје на своје место и човек постаје свестан да му је живот дат како би заувек стекао образ Божји или образ сатане.
Време уништава све видљиво, трагичност смрти прожима све што постоји, као да трзаји боли потресају васељену, али за хришћане се иза пространства овог бурног мора отварају обале земље обећане.

2

Човек пролази кроз три стадијума постојања. Први је пренатални период кад се формира његово тело. Други је земаљски живот кад се формира његова личност, кад се његова воља опредељује да ли ће бити на страни добра или зла, кад се решава главно питање: његов однос према Богу. Трећа је улажење у вечност кад се открива онај душевни садржај који је човек стекао у свом земаљском постојању. Последњи акт историје човека и човечанства биће свеопште васкрсење мртвих и коначна подела добра и зла.
Благ је само Господ, зато је истинско добро које прелази у вечност богоуподобљење, а зло је губитак образа Божијег и уподобљење демонима. Обично човек дефинише добро као земаљску добробит, као могућност да реализује своје страсти, а зло - не као грех који разједа душу, већ као неповољну спољашњу ситуацију или телесне болести. Због тога време и снагу користи како би стекао благостање у овоземаљском животу. Међутим, налазећи се у бујици времена где све нестаје он узалуд губи снагу: иза спољашњег не види унутрашње, иза покрова времена - вечно, и умире, не припремивши се за смрт као пацов који се полакомио на мамац и пао у замку. Понекад овакав мртви пацов с кичмом пребијеном од федера држи у зубима парче меса - као свој последњи плен...
Свети праведни Јован Кронштатски пише да мисли о земаљском приземљују душу. А мисли о греху и слике греха скупљају се у дубинама нашег сећања и ако не буду омивене покајањем и молитвом остаће у вечности у души као печат демона, као жиг одбачености. Човек умирући оставља земљу, али оно што је сакупио у свом срцу - добро или зло - иде за њим. Кад читамо хронике минулих векова, о царевима и јунацима, о њиховим подвизима и труду, о добру и злу - о свему што су учинили, питамо: "Где су? Да ли је неко од њих остао у животу? Да ли има неки цар који би вечно царовао? Има ли богаташа који би се златом искупио од смрти? Има ли тврђаве или замка чије камење време не би могло да разруши? Има ли подземља у којем смрт не би пронашла човека?" Од неких су остала само имена која су се сачувала у летописима који су до нас дошли. А имена многих су заборављена као што су заборављени њихови гробови.
У историјским бурама нестају називи народа и земаља - тако ветрови и кише сравњују са земљом надгробне хумке. Само, док су се раније у гроб стављали злато и украси покојника сада се због злата одвијају расправе и свађе поред тела које се још није охладило. Највећа тврђава био је Вавилон, и шта је остало на месту прве престонице света? - Гомиле цигле и камења слепљених смолом од угља, која се стврднула од времена. Шта се догодило с највећом светињом Јерусалима, с његовим Храмом? - Од њега је остао само део зида назван зидом плача. А колико држава се налазило на месту данашње Сахаре и сада је погребено испод њеног песка као у огромном саркофагу!
Ако ноћу подигнемо свој поглед видећемо небо као огроман океан што блиста од звезда које личе на далека острва од бисера и дијаманата. Космос с архипелазима сазвежђа изгледа нам безграничан и бесконачан, али он тоне у другом, за нас невидљивом бездану који се назива - време.

3

У стара времена био је један познати мудрац који је изучио све науке, чинило се да нема питања на које не би могао да да одговор. И једном приликом је код њега заједно са својим малолетним сином дошао неки човек и рекао:
"Моје дете ми је поставило питање на које нисам могао да одговорим. Узнемирио сам те, учитељу, како би му објаснио оно што жели да сазна."
Мудрац се осмехнуо и упитао:
"Које питање си, дете, поставио оцу?"
Он одговори:
"Питао сам шта је време."
"Није ваљда да твој отац то не зна?" зачуди се мудрац. "Слушај ме..."
И одједном се замислио као да му недостају речи, као што човеку понекад недостаје ваздуха да би удахнуо. Дуго је мудрац размишљао и на крају прозбори:
"Дођите сутрадан и рећи ћу вам шта је време."
Они дођоше следећег дана, али им мудрац није изашао у сусрет већ је пренео да дођу по одговор за недељу дана. Затим је замолио да то одложе на месец дана. Кад су поново дошли рекао им је:
"Погледаћу књиге древних мудраца, можда ћемо тамо наћи одговор, дођите за годину дана."
Након годину дана дочекао их је с речима:
"Књиге мудраца о томе ништа не говоре... Зар је могуће да је сва моја мудрост посрамљена питањем детета? Дођите код мене кроз десет година, ако будем могао одговорићу вам."
Кад су отац и син дошли након десет година мудраца више није било међу живима, али су им пренели да је пред смрт заповедио да дођу на његов гроб. Тамо су видели речи урезане на надгробни камен: "Тајна времена је за човека недокучива."
Као што ветар кида лишће с грана и односи га некуда у даљину, смрт откида из нашег живота људе који су нам блиски. Они иза себе остављају сећање у нашој души: ране могу да зарасту, али трагови од њих остају заувек. Смрти ближњих јесу некакве црне рупе у нашем животу, неке провалије које не рефлектују светлост. За неверујуће је смрт ближњих још и гроб у који је заједно с ковчегом закопана нада. Гроб је последња реч којом се завршава књига. Смрт је последњи звук покиданих струна. То је огромни питон који неће пустити из чељусти свој плен.
Међутим, за верујуће смрт је само привремени растанак, плач над ковчегом је плач приликом опроштаја који обећава сусрет. Један од пријатеља је раније отишао тамо где ће те чекати. Мрак гроба не обасјава сунце, али у њега продиру зраци молитве.

4

Тело је завеса душе. Међутим, смрт неочекиваним трзајем збацује ову завесу и душа види себе онаквом каква заправо јесте. Због тога је смрт тренутак кад се душа напокон среће сама са собом. Човек са запрепашћењем сазнаје да никада није познавао себе, да је читавог живота носио маску која се срасла с његовим лицем, а сада је угледао себе по први пут: смрт му је даровала ново, духовно виђење.
Као што човек који умире од жеђи у пустињи мисли само на гутљај воде за који је спреман да да све што има, тако човек после смрти жели само једно, да му буде даровано макар неколико дана за покајање. Међутим, смрт је капија на коју се може ући, али се више не може изаћи. Смрт одваја душу од тела - тако се ударцем камена разбија љуска ораха како би се извадило језгро и тада се види да ли је цело или су га појели црви.
Духовни свет је од нас сакривен док смо живи, а смрт је улазак у тај свет где је за нас све ново, сусрет с духовима, чију вољу је човек испуњавао у свом земаљском животу. То је пут душе која пролази црним безданима и мрачним стрминама који се речима не могу изразити у пратњи Анђела-чувара, коју сустопице прогоне демони као чопор звери-грабљивица које желе да је ухвате као свој плен.
На дан смрти човек схвата шта за њега значи благодат Крштења. Два прстена - златан и бакарни - испочетка се наизглед готово не разликују, међутим, са временом бакар тамни и покрива се зеленом патином, а злато чува свој бљесак. Тако се душа онога ко је примио Крштење разликује од душе некрштеног, иако за живота може да изгледа да се ови људи не разликују. Велика је несрећа отићи у вечност неомивен Тајном Крштења, не сјединивиши се с Црквом, остати у свету светлих и тамних сила без молитвеног покрова, без Анђела-чувара као свог верног водича, остати у вечности сам, остати заробљеник демона, неискупљен Крсном Жртвом Спаситеља.
Након смрти пред човеком ће се открити она доброчинства Божија на која је тако брзо заборављао, која су се избрисала из његовог сећања као написана на води. Откриће му се и она за која није знао и на која није помишљао. Откриће му се они његови грехови које је заборављао с још већом лакоћом, као писмена на земљи која је развејао ветар, грехови, њему знани и незнани. Угледаће свој живот као бескрајну издају Бога, као непрестано противљење Његовој вољи. Увидеће да се ради њега разапео Христос, а он Га је духовно толико пута издавао попут Јуде, толико пута Га је разапињао, толико пута је као један од Пилатових војника, стављао на Његово чело трнов венац! И тада неће моћи да се отворе његова уста како би изговорила: "Господи, помилуј!"
У будућем животу ће се, као негатив, развити наш земаљски живот, сузе ће се претворити у радост, земаљска наслада у тугу, смирење у славу, гордост у пад, богатство у сиромаштво, сиромаштво - у богатство, духовна ништост у мудрост, земаљска мудрост у духовну таму, онај ко је на земљи свима био слуга постаће први, ко је хтео да приграби првенство и власт - последњи. Крст Христов, који је свет сматрао и сматра безумљем показаће се као престо славе; дух света, пород похоте и гордости - као црнина. У тренутку смрти човек ће увидети да је све лаж осим Христових заповести и предвечног имена Његовог. Због тога ће смрт постати друго рођење - у вечни живот или у вечну смрт.
Неверујући се плаше смрти зато што виде у њој само прелазак у оно стање које је претходило њиховом рођењу, односно у велико "ништа". Међутим, и верујући, чак и праведници, се такође плаше смрти. Велики Јован Златоуст чији је сав живот био подвиг исповедништва говорио је да се не плаши смрти због тога што жели да се продужи његов живот на земљи, већ зато што после смрти неминовно наступа суд. А шта да кажемо ми, грешни? Само једно: "Господе! Нека бездан милосрђа Твог прогута бездан грехова наших."

5

Сви људи су грешници, међутим, грешници се ипак могу поделити на оне који се кају, на оне који се не кају и демонизоване. Они који се кају јесу они који се боре с грехом, у овој борби има два краја, два исхода: победа или пораз, спасење или погибељ. Грешници који се не кају јесу неверујући људи или лицемерни хришћани који верују, али хладном, безосећајном вером, а живе као да Бога нема. И трећи су демонизовани грешници, који су се свесно предали греху, који служе демону као свом владару. У овај ред спадају сви они који се баве чаробњаштвом и магијом, као и злочинци који се наслађују мучећи људе и проливајући људску крв.
Први падају и устају, греше и кају се, душевно стање оваквих људи је неодређено, о њему може да суди само Господ. Други или одбацују постојање Бога или покушавају да споје неспојиво - да служе греху и благодати, да живе по заповестима својих страсти, а притом се лажно моле, лажно се кају без икакве тежње ка исправљању. Ко је бољи: неверујући или религиозни лицемер? Тешко је рећи. Али од неверја је лакше прећи на веру него од лукавства и претварања на духовну истину. Господ је нарочито страшно разобличавао фарисеје - ове глумце религије. Што се тиче демонизованих грешника, у њиховој души је већ за живота присутан пакао. Они већ горе у црном пламену. Само име Бога изазива у њима мржњу коју обично крију, али се она често испољава у светогрђу, отровним шалама на рачун религије, а понекад у некаквим демонским нападима злобе. На пример, француски сатанисти су издали часопис под називом "Како сам убио Христа". Илустрације су цртежи на којима је приказано како би сатанисти желели да муче Христа: да Га разапну наопако, да секу Његово тело на делове, пале на тихој ватри итд. Многи злочинци светског гласа издавали су себе за неверујуће, али се данас све више открива њихова веза с окултизмом и демонизмом.
Како се сви ови људи односе према смрти? Грешници који се кају труде се да се сећају смрти како би овим сећањем угасили у души ватру страсти, ојачали вољу и оживели молитву. Грешници који се не кају мрзе сећање на смрт као свог непријатеља, они се вређају кад их неко подсећа на то да су и они људи и да ће умрети као сви остали. Они живе у стању неке аутохипнозе. Гледајући не виде и слушајући не чују. Теше се речима Епикура о томе да док је човек жив смрти нема, а кад има смрти нема човека, односно сугеришу себи да је смрт прелазак у небиће, а пошто смо данас живи не треба да мислимо на њу. Ипак, сам Епикур је по речима савременика био велика кукавица и само се храбрио да се не плаши смрти.
За неверујућег су речи о смрти - подсећање на нешто неиздрживо тешко. Зашто да безразложно квари своје расположење? За лажног хришћанина сећање на смрт личи на бол који му причињава туђа рука збацујући маску која се срасла с његовим лицем. Он ће умиривати себе тиме да није баш тако лош и да други око њега више греше. Трећи - демонизовани грешници сматрају да се за смрт треба припремати угађајући демону с којим желе да остану заувек. Због тога многи од њих у старости постају још суровији. Они умиру с речима светогрђа, уколико се у тренутку смрти уопште сећају Бога. Умиру проклињући свет. Међу њима има људи који су спремни да дају живот на служење ђаволу, а има великих кукавица које су у стању да се дрзну на сваки злочин како би спасили себе. За већину њих смрт бива мучно тешка.
Да би се видело какав је човек треба с њим започети разговор о смрти. Онај за кога је смрт велика тајна и предмет дубоких размишљања има религиозна осећања чија је основа свештени страх. Онај ко је спреман да запуши уши при самом помену смрти нема у свом срцу вере иако сматра себе хришћанином. А ко на помен смрти постаје сличан звери или одговара подсмехом, прави гримасе као кловн подражавајући ђаволу који се назива лакрдијашем, - у својој души је сатаниста. Због тога сећање на смрт као да помало открива завесу с људског срца: ко је и с ким је.

6

Мисли о смрти плаше грешника. Савест га подсећа на плату. Међутим, он је прикован за своје страсти као што је затвореник прикован за клупу галије, чак и више од тога, не жели да се од њих растане. Човеку је дата способност да осећа вечност, као да је созерцава својим срцем. Грех је човеку затворио очи срца, он је престао да види духовни свет у непосредним созерцањима, престао је да осећа његову реалност. Телесни човек може само да замишља смрт у одређеним сликама не осећајући је као тајну. Он може да расуђује о вечности као о нечему што му је далеко и непознато. Зато на питање: "Постоји ли загробни свет?" такав човек одговара: "Умрећу и тада ћу сазнати." Међутим, у овом одговору се садрже и "да" и "не" (и то пре ће бити "не").
Због тога за грешника постоје два пута: или да се покаје и бори против греха који се срастао с његовим срцем или да увери себе да се смрћу завршава његово постојање, да се с последњим уздахом погружава у небиће, у велико "ништа", где се његова свест гаси, а тело претвара у прах. Чак и нејасна ноћна сновиђења испуњавају душу грешника бригом и он се хвата за мисао да је живот случајност, а смрт - пропадање у празнину заувек, вечно. Ово је својеврсна медитација, аутосугестија, која стално постоји у дубини душе грешника, негде дубоко у његовој подсвести.
Међутим, и у овој медитативној аутосугестији он не може да нађе себи мира, пошто је смрт рушење његових нада, губитак свега што је имао. Због тога је друга мисао коју грешник покушава себи да сугерише мисао о томе да се смрт налази негде далеко, зато је се не треба плашити, као да се не треба узнемиравати претпоставкама о томе да ће кроз милион година нека комета, пролећући одувати Земљу као зрнце својим ватреним репом. Човек сматра: "После смрти нема ничега, саме смрти за сада још такође нема, брод с црним једрима се још није појавио на хоризонту." Ђаво жели да одузме човеку сећање на смрт, зато му нуди мноштво мамаца. Кад ђаво не би украо сећање на смрт као кључ од врата душе он не би могао да уђе у туђу кућу као лопов и опљачка је. Погледајте душевне болеснике, хистерике и манијаке - оне који се налазе под нарочитим демонским утицајем - како се они плаше мисли о смрти, како им је тешко да уђу у собу у који стоји ковчег или да присуствују на сахрани чак и најближих људи! Они се плаше да дотакну чак и леш свог детета. Колико лукавства и довијања употребљавају само како не би видели својим очима слику смрти!
А код окултиста постоји посебан начин да се избаве од страха од смрти. Они говоре о томе да ће људи који су угађали за живота сатани након смрти постати кнезови у царству пакла и да ће сатана с њима поделити своју власт. Не! Он ће с њима поделити своју паклену муку, тежину богоостављености, која ће попут камена великог као земља вечито притискати њихове груди. Не! Он ће с њима поделити језичке црног пламена у којем гори откако је пао с неба како би овај пламен палио, не гасећи се, њихова срца. Он ће с њима поделити своју мржњу према Богу како би у паклу проклињали не мучитеља- сатану, већ свог Творца.
Пакао је друга смрт, у којој нема васкрсења. У поређењу с њим прва, телесна смрт и труљење у гробу изгледају као миран сан.

7

Свети патријарх Авраам је живео у кући свог оца у Уру Халдејском. Обично младићи крећу на путовања како би се упознали са животом и обичајима других народа. Свет се отвара пред њима као књига. Сваки град је њена страница, свака земља је глава. Затим, с годинама, човек све ређе напушта границе домовине, све дуже борави у свом дому, у кругу породице, он као да збраја блага које је стекао.
Живот светог Авраама није тако текао. Кад је сунце његовог живота већ почело да се нагиње ка западу он је по заповести Божијој заједно с укућанима и слугама заувек напустио своју земљу и кренуо на југ, у Палестину. Не само Авраам лично, већ су се и његова породица и слуге претворили су се у туђиноватеље. Заједно са својим стадима он је водио номадски живот између Сирије и Египта. По једном од древних предања у Палестини су створени наши праоци, земља Палестина је послужила као материјал, као материја за Адамово тело, као мермер за дуборесца и вајара. У Палестини су прогнаници из Едема пронашли своје уточиште. У Палестини се одиграло искупљење људског рода. Тамо где је био саздан први Адам родио се Други Адам Који је једном Својом руком узео небо, а другом земљу, откинуте једно од другог и поново их спојио. Овде, у Палестини завршиће се последња етапа земаљске историје, зачуће се њен последњи акорд.
Авраам је као туђиноватељ дошао у Палестину. Он је са својом породицом живео у шаторима и једино што је стекао на овој земљи као личну својину која се наслеђује јесте пештерна гробница у којој је сахранио супругу завештавши да тамо буде сахрањено његово тело. Становници ове земље, поштујући Авраама желели су да му подаре овај комад земље на којем се налазила пећина у којој је она била погребена, али је праведник инсистаирао на томе да је плати сребром пред старешинама народа и дао је за ову земљу више него што би коштала земља за баште и винограде.
Ако дозволимо себи да прибегнемо извесној симболици Авраам је образ разума, а његова жена Сара - образ осећања. Сећањем на смрт укроћују се осећања: Сара прва леже у гробницу. Затим се ум ослобађа свега земаљског, он улази, као у гробницу, у срце како би у његовом мраку угледао светлост која је у њему скривена. Сећање на смрт не даје се на дар, оно се купује ценом сребра - ценом труда и суза.
Људи који стоје на ивици гроба као на пристаништу спуштају ковчег на конопцу у црну јаму, у дубину земље, као што морнари спуштају брод у тамно-оловне таласе мора. Они секу конопац и ковчег, као лађа без једара и весала, креће у океан вечности, плови безграничним простором који није затворен обручем хоризонта. Капетан ове лађе је смрт, њен терет је покојник.
Човек се растао од свега што је имао на земљи, космос са сунцем и звездама сад се за њега сузио њега до величине јаме од неколико аршина која личи на пукотину у земљи. За мртвог је гроб - његово последње обитавалиште, а ковчег постеља, на чијим тврдим даскама ће почивати његово тело. Ковчег је сто с јелима, који међутим више није постављен за мртваца, већ за црве које је смрт позвала на пир као драге госте, сама утроба трупа постала је храна.
Шкртац имајући богатство ништа нема, он га крије од себе самог. Наследници отварају сандуке, често их ломе, парају у брзини јастуке, а кад нађу злато или друге драгоцености радују се као да су нашли благо и ископали га из земље, али нико више неће откопати ковчег из гроба, неће отворити, као врата, његов ексерима закуцан поклопац. Сунчева светлост више никада неће линути у празне очне шупљине...
...Ковчег се лагано спушта у гроб. Мртвац је близу и истовремено далеко од нас; он је овде и он је негде, он постоји и нема га, био је и поново ће бити, он је за наше очи видљив и невидљив. То је тајна смрти на којој лежи печат вечности.

8

Кад су војници ишли у поход осим оружја и хране носили су са собом празна кола, џакове и сандуке како би у случају победе имали у шта да стављају освојени плен. Читав караван је ишао за војском. Међутим, за једног француског маршала причало се да је имао други обичај: у походе је носио само ковчег како би се сећао да за сваки дан и сваки час може да се испостави да је за њега последњи. Смрт, попут жетеоца излази на бојно поље са српом у рукама и скупља лешеве као посечено класје и снопове. Метак с једнаком лакоћом пробија маршалски мундир као и војничку блузу и свака битка за сваког од учесника може имати подједнако кобан исход. Понекад после битке од човека остају само исечени комади тела који се заједно с лешевима бацају у заједничку гробницу и посипају земљом. Вране неким нарочитим, њима својственим осећајем разумеју да се за њих спрема "пир" и из даљине прате војску, дозивајући се међу собом као стражари, као да се друга, црна војска окупила као облак како би ступила у бој, али не са живима већ са мртвима.
Отац припрема колибу за своје још нерођено дете. Богаташ купује гвожђем окован сандук како би чувао у њему своје злато. А овај француски маршал је стекао нешто што ће једном свакоме бити најпотребније - сандук. Дете расте и колевка му постепено постаје тесна. Богаташ оставља своје злато наследницима који чекају, баш као ове вране, његову смрт. А сандук је имовина од које се човек неће растати док се његово тело не претвори у прах и храстове даске не иструле у земљи.
Дакле, маршал је свуда носио сандук као свој дом, као номад свој шатор. Он се сећао смрти и због тога се није надимао због свог звања, није био опијен славом ранијих победа. Знао је да ће пре или касније њега самог свеједно победити смрт и зато је остајао спокојан на бојном пољу као да су меци били његови пријатељи. Он је умирао свакога дана и зато се није плашио смрти.
Хришћанин мора имати на уму да је он - бесмртни дух, његово је ово тело, а оно чиме су "натоварена кола" је туђе. Оно не припада њему, већ времену. Сећање на смрт личи на острво посред мора: бродар је дошао до њега и миран је. Он гледа како таласи ударају о обалу, како бесни море, али на острву је као иза зидина тврђаве, мир и тишина.
Кад се питаш: "Шта да радим?", не знаш какву одлуку да донесеш, кад стојиш на раскрсници, кад се срце и ум не слажу, а воља и страст личе на два супарника која су ступила у дуел, замисли да си у сандуку - и добићеш одговор.

9

Омар Хајам има рубаје посвећене вештини грнчара, који од глине прави пехаре и чаше. У овој глини су честице људских тела. Грнчару се чини да му ћуп прича о томе како је некада сам био грнчар, да су ивице пехара била уста умрле девојке, да грнчар меша глину од тела умрлих људи.
Има код њега и рубаја у којима као главно лице наступа врана - симбол смрти. Врана гракће и у грленим звуцима њеног гласа чује се питање: "Куда, куда?" - куда јури овај свет којег прогони време?
У једној од рубаја врана седи на градским зидинама и у канџама јој је лобања давно умрлог султана. Врана пита: зашто нема свечаног дочека, зашто се не чују флауте и лире, зашто народ не истрчава из кућа како би дочекао свог владара? Где је султанова слава? Његово име је заборављено; све што је остало од њега јесте кост у канџама птице.
Још су велики мислиоци древних времена говорили: "Философија је умеће умирања." За нас, хришћане, земаљски живот је припрема за смрт. Смрт је кроз васкрсење Христа за нас постала рођење за вечност и почетак истинског живота. Умеће умирања за овај свет јесте умеће живљења.

10

Човек живи у три света. Први свет је свет видљиви, оно спољашње што нас окружује са свих страна, што доживљавамо посредством пет органа чула, што се слаже и чува у нашем сећању као у некој остави душе и затим се прерађује у сећања, образе, слике, фантазије, планове, закључке разума, у облак помисли који се непрекидно врте у нашем уму.
Други свет је невидљиви, духовни свет, он је недоступан нашим телесним чулима, невидљив је за очи, не чује се слухом, недоступан је за опипавање, у њега се не може пронићи чак ни кроз наша расуђивања и мисли, он се не може изразити људском речју. Овај свет се открива људском срцу дејством Божанске благодати: човек као да види сенке овог непознатог света, осећа његово постојање и затим ово осећање гасне и губи се. Као да је Господ показао на тренутак зрак небеске светлости и рекао: "Иди и тражи сад ову светлост." Где и како човек да је тражи? У спољашњем свету се не може наћи, али у самом човеку постоји трећи свет - његово сопствено срце, она област где долази у додир духовно и телесно, небо и земља.
Човеково срце је капија кроз коју може да уђе у за њега непознату област духа. Оно је онај зрачак кроз који може да на пар тренутака угледа лепоту Небеске Цркве, Раја који је Адам изгубио и који је Христос поново стекао за човека. Кроз срце лежи пут човека од пакла према Рају, али је наше срце - грешно и страсно - затворено, као да је закључано. У њему врију страсти, жеље, похоти, које колебају и врте помисли, и човекова душа се налази у некаквом мрачном хаосу. Он не познаје своје сопствено срце, не осећа своју сопствену душу, открио је себе за утиске видљивог света, тражи ове утиске и живи од њих. Он нешто жели од овог света, он му се прилагођава, тражи његову помоћ, размишља како да освоји његово пријатељство. И у овом талогу страсних помисли као у ковитлацима прашине које подиже ветар пролази сав живот.
Прозрење обично наступа у тренутку смрти. До овог последњег тренутка човек је уверен да је овај земаљски свет - његов. Међутим, сад види како све нестаје, све га напушта, све се показује као привид, сан, и он остаје само с оним што је успео да стекне у свом срцу. Управо зато је за демона тако страшно сећање човека у смртном часу. Демон покушава да успава човека, да га натера да заборави да све на земљи пролази, да га увуче у вртлог светских послова. И ово му најчешће полази за руком, у овом сну, у овом вртлогу, неприметно, час за часом, дан за даном, годину за годином пролази сав живот и човек се буди тек на самој ивици свог гроба и чује кикот демона, који га је тако вешто и тако страшно преварио. Све за шта је човек био везан, све што је волео, све што је стекао, топи се и нестаје као ноћне сенке у свануће. Човек схвата да је безумно протраћио, као да је убио најдрагоценије што му је Бог дао - време за спасење.
Због тога је прво аскетско правило - сећати се смрти. Апостол Павле пише: не опијајте се вином, у њему је разврат,[1] односно блуд. Богатство и наслада овог света су исто ово вино, које не даје истинску радост иако опија човека; и у овом вину је такође блуд: душа - невеста Христова, прилепљујући се за њој туђе материјално и земаљско, вара Бога и блудничи са светом.
Господ је рекао: где је богатство ваше, тамо је и срце ваше.[2] Срце које је својим страстима везано за свет затворено је за Бога. Свет опија човека, а сећање на смрт га отрежњује. Оно све ставља на своје место. Већина људи се, по наговору демона, труди да не размишља о смрти, тежи ка томе да је заборави, као да је нема. Видећи око себе слике смрти, чак налазећи се крај самог сандука својих ближњих људи без обзира на све и даље мисле да ће их она мимиоћи, да сви умиру, а они неће умрети. Људи су потиснули сећање на смрт из своје свести и живе као да је земља њихов вечни дом.
Зато, кад се будиш, размишљај о томе да је можда овај дан за тебе последњи. Кад устајеш из постеље размишљај колико је људи умрло ове ноћи, кад идеш путем, сећај се да је цео наш живот исти овај пут, од рођења до гроба и сваки дан је корак који нас приближава смрти. Кад седаш за трпезу сети се да ћеш и сам постати храна за црве. Кад осећаш у срцу црни огањ похоте размишљај шта ће бити с човеком којег желиш неколико дана након његове смрти, како ће ово тело, које те сад саблажњава, почети да точи неиздрживи смрад. А шта представља мртвац у гробу? Вероватно је најодвратнији призор изглед леша који се распада, који се претвара у сукрвицу и трули. Ето то је оно према чему си осећао пожуду...
Ако у твом срцу букне ватрено црвени пламен гнева и мржње сети се да ћете и ти и твој непријатељ лежати један поред другог, у истој земљи и тада више нећете имати шта да делите, неће бити чему да се завиди. Кад душа стане пред вечну правду Божију све земаљско ће јој изгледати ништавно. Чему завидети ако ће време и смрт све одузети?
Кад човек леже да спава нека размишља о томе да је његова постеља - мртвачки сандук, сан - смрт, ноћна тама - мрак гроба, и нека се моли да му се Господ смилује уколико ова ноћ за њега постане последња. Кад нашу душу вуку ка себи и маме светске забаве и разоноде сетимо се да је можда Анђео смрти већ послан да нас поведе са собом. У чему ће нас затећи овај незвани и неочекивани гост?
Сећање на смрт испочетка изгледа страшно, али кад се човек на њега навикне он осећа да га оно ослобађа робовања овом свету, окова страсти, помисли које га угњетавају, које га као бреме притискају. Он почиње да воли сећање на смрт, она му изгледа као целомудрена другарица, верни друг, увек спреман да га утеши у жалости. А што је главно, сећање на смрт учи човека да истински смисао у животу који му је дарован није у врћењу у земаљској испразности, већ у припреми за вечност.
Због тога је сећање на смрт вођа ка Богу. Оно се стиче кроз самопринуду, напором воље. Прво му треба уделити макар неколико минута у току дана, како би човек размишљао о томе да је цела земља - огроман гроб у који су отишла безбројна покољења, ми газимо ове гробове, али ће убрзо и нас покрити земља. Морамо да молимо Господа да нам да сећање на смрт као дар благодати. А изговарајући речи молитве морамо размишљати о томе да је можда ова молитва последња молитва у нашем животу.
Чак и у природи тражи оно што те подсећа на смрт. Ако видиш сунце на заласку, цвет који вене, птицу, која лети у даљину - имај на уму да на сличан начин пролази човеков живот. Реци неверујућем о смрти - он ће се увредити или наљутити; за њега је смрт ћорсокак, црна рупа, крај свих нада, прелазак из постојања у непостојање. А за хришћанина је смрт - завршетак земаљског пута, испит за цео живот који је проживео и откривање онога што је стекао у току њега у свом срцу.
Због тога је сећање на смрт за хришћанина силно оружје у борби с демоном који жели да човек сматра себе само за зрно видљивог света, за шаку земаљског праха. Овде, на земљи, личимо на људе који плове чамцем низводно, низ реку. Река је време које бешумно тече дању и ноћу и у овај поток се не може ући два пута. Пре или касније чамац ће доћи до ушћа реке која се улива у океан - вечност. Тако, у вечности, време престаје да постоји. Кад би се људи, укључујући нас саме, сећали да све на земљи пролази, да све што је рођено умире, вероватно би било мање зла у овом свету, чистија би била људска душа, јасније бисмо видели истински циљ и смисао нашег живота.

11

Некоме може изгледати да је сећање на смрт досадно бунило, болесна фобија или ненормално осећање (нешто попут мазохизма или некрофилије) у којем они који су њиме опседнути у самом замишљању слика смрти налазе извесну несхватљиву насладу. Неки могу да помисле да је сећање на смрт известан интелектуални пандан самоубиства. Међутим, у стварности сећање на смрт је прелазак од илузија ка реалности, од које ми кукавички бежимо, и саму мисао на њу одагнавамо даље од себе.
Човек живи у страшној заблуди: он мисли да ће његов земаљски живот бесконачно трајати. Ако му се укаже на ову заблуду он може да покуша да оповргне сличну оптужбу на своју адресу, може да каже да све разуме, умом схвата да свему једном дође крај, али нека погледа у своје срце. Срце се не слаже с овим, оно се бори с разумом, оно каже да човек не умире и мисао о смрти се истерује из човекове свести. Заиста, у овом сведочанству срца постоји део истине. Човек заиста не умире, јер се пред њим отвара други свет - бесконачно загробно постојање. Међутим, његова грешка је у томе што он ово осећање вечности преноси на земаљски, пролазни, трулежни свет. За њега нестаје истинска вечност. Она се мења илузорним негирањем сопствене смрти овде, на земљи, и због тога заборавивши на смрт човек престаје да се брине за вечност, он се хвата за оно што не може да задржи, за пролазне тренутке, за оно што се појављује и нестаје у времену, за оно што треба да остави након изласка из овог земаљског живота.
Зато се опет може рећи да сећање на смрт заиста све ставља на своје место. Човек захваљујући њему почиње да гледа на земаљски живот не као на циљ сам по себи, већ као на пут, све што види и има није његово, већ као да му је дато на зајам на неко време, а смрт је раскрсница путева од којих један води у вечно блажени живот, друга - у постојање слично вечној смрти, постојање без Бога. Управо овај вечни губитак Бога и јесте истинска смрт о којој најчешће они који живе на земљи ни не размишљају.
Човек је безумно, страсно заљубљен у овај живот, он у физичком и материјалном тражи оно што материја не може да му да, а то је срећа. Никакве спољашње околности не могу да учине човека срећним и он узалудно жели да нађе срећу у спољашњем док је она у њему. Он тражи радост у видљивом и опипљивом, а радост је у невидљивом и духовном.
Кажу да ће ако човек узјаше магарца и држи пред његовом њушком свежањ траве магарац трчати мислећи да ће дохватити јело које се налази пред његовим носем. И колико год буде трчао толико ће се свежањ траве удаљавати од њега, али ће он наставити да трчи не схватајући да је преварен. Тако и нама ђаво сугерише да се смисао нашег постојања састоји у нечем спољашњем: наводно, стекавши новац и имовину одједном ћемо постати срећни и окруживши се жељеним комфором и стварима осећаћемо блаженство и сви проблеми ће се сами по себи решити, све бриге ће ишчезнути.
И човек трчи као магарац за привидном срећом која бежи од њега попут његове сопствене сенке. Затим наступа старост, то је време кад се човеку неочекивано отварају душевне очи, он види други свет, за прелазак у који није спреман, у који треба да уђе, а потпуно је ништ. Он схвата да га је демон преварио, да су страсти заслепиле његов ум, да је мисао да наводно у материјалном и вештаственом може да нађе срећу - велика лаж. Он схвата да је видљиво и трулежно, заклонило собом вечно, али је већ касно.
Зато је човеку да не би учинио тако страшну грешку, да не би дао све снаге своје душе пролазном и трулежном, неопходно сећање на смрт. Наша безумна везаност за овај свет, погружавање у њега, поистовећивање с њим представља болест душе, некакво ужасно изопачење, управо некрофилију коју човек сматра животом. Наше страсти не желе сећање на смрт, оне му се противе, зато га треба уливати у свест напором воље.
Сећање на смрт не притиска душу, већ јој напротив, даје осећање слободе. Оно не убија љубав према људима, већ је надахњује, јер веома често љубављу називамо оно што уопште није љубав, већ само пристрасност према лепоти људског тела, у суштини, просто похот. Понекад нас заиста у човеку привлаче његова бестидност и разврат, у којима као да налазимо "сазвучност" са својим сопственим страстима. Понекад као љубав изгледа слепа и случајна заљубљеност која може брзо да прође, претвори се у равнодушност или чак мржњу.
Међутим, управо сећање на смрт нам помаже да у човеку видимо главно - образ и подобије Божије, да схватимо да је оно с чим обично поистовећујемо човека, његово тело, само трулежна љуска, да у њој заправо нема ничег лепог, јер је она отрована грехом и осуђена на смрт. Тело може да буде заиста предивно након свеопштег васкрсења из мртвих, код праведника, кад постане слично његовој души. А овде се, заљубљујући се у људско тело, заљубљујемо у блато, тако се дете, којем купују лепу лутку игра њоме, не знајући да је напуњена опиљцима или крпама. Сећање на смрт као да нам открива природу овог света оштећену грехом.
О чему се више бринемо - за душу или за тело? Зачуђујуће, али чак се и верујући људи више брину за тело, поклањају му више времена него молитви, више размишљају о његовом здрављу, него стању своје душе. Заборављамо најочигледнију истину: да је тело трулежно, а дух бесмртан. Не желимо да се помиримо с мишљу да наше тело стари, хаба се и да ће наступити време кад ће се оно претворити у леш. Тело нам је потпуно заклонило душу, у задовољавању његових похоти мислимо да ћемо наћи радост зато што треба да се сећамо шта оно реално представља.
Жена која нам данас изгледа као лепотица по истеку у суштини малог броја година претвориће се у немоћну, ружну старицу. Човек који је данас пун здравља и снаге, од неке случајне болести може жив да иструли, а ако доживи сто година, постаће немоћан као дете. Онај ко је сакупио имовину и новац на умору ће се показати као последњи сиромах, јер остављајући овај свет не може да понесе са собом ни гроша. Чак и више од тога, сиромаха могу искрено да оплакују, а поред одра богатог распламсавају се страсти, свако од рођака жели да дограби најбољи део имовине, свако у души ропће на онога ко умире што му није све оставио. И обично се нека мрачна атмосфера непријатељства и мржње надвија над одар богаташа који умире.

12

Човек који је везан за ствари и новац тешко да ће пред смрт моћи да се покаје искрено, од свег срца. Страсти које су као паразити живеле у његовом срцу, налазиле у њему сталну храну, нарочито устају против њега пред смрт. У ранија времена људи су често себи унапред наручивали мртвачки ковчег и стављали га негде у угао своје куће како би их сам изглед ковчега подсећао на неизбежни крај. Неке аскете су спавале у мртвачком сандуку као у постељи; многи су имали у својој келији лобању и кости неког од преминулих како не би заборавили какви ће и они сами једном постати; други су намерно у свом обитавалишту држали изображење смрти у њеним разлиитим облицима.
У средњем веку постојале су специјални слике: "Игра смрти", "Смрт на пиру" и томе слично. Шта је на њима приказивано? Смрт у виду костура изнад колевке детета; смрт која прати младенце у њихову спаваћу собу; смрт у дворцу, смрт у колиби сиромаха, смрт на бојном пољу која у своје руке хвата читаве нарамке мртвих тела, смрт за време куге, која својом петом гази градове и села и претвара их у гробља; смрт која попут госта улази у кућу; смрт која скаче као звер од које се човек не може сакрити.
О једном древном цару се причало да имао овакав обичај: после пира на дворцу слуга је доносио последње јело прекривено покровом испод којег је лежала људска лобања, слуга је скидао покров, подизао посуду и гласно говорио: "Царе, не заборави да си и ти смртан."

13

Ми осећамо страст према људском телу, желимо да нађемо у њему извор некаквих непознатих наслада. Међутим, шта представља наше тело - не првобитно као творевина Божија, већ у стању оне страшне деградације која је уследила за падом праоца у грех? Од чега се и како оно ствара? - Од некаквих капљица за време страсне помрачености ума. Шта оно садржи у себи кад је једном већ формирано? - Кости, крв и слуз пресвучене кожом. Ако се ова кожа погледа кроз лупу видећемо је избраздану и с гнојницама, покривену порама из којих се издваја масноћа за њено премазивање и отровна течност с отпацима који су у њој растворени, која се назива зној. Нос који нам изгледа леп као нос античке статуе јесте систем за пречишћавање и загревање ваздуха у којем жлезде луче слуз. А уста, шта су уста у којима зуби играју улогу жрвања који мељу храну која се затим натапа пљувачком? У устима труну остаци хране, човекова уста представљају као неки расадник болести; садржај уста је пљувачка и њен испљувак се код свих народа сматра знаком презира.
А шта се налази у унутрашњости човека, шта се дешава с унетом храном? Кад бисмо видели то својим очима какву бисмо одвратност осетили! Не понижавамо и не хулимо створење Божије: тело је инструмент душе, већ говоримо о пристрасности према телу - и свом и према телима других људи. Говоримо да се у телу и кроз тело не може наћи срећа и истинска радост, да се смисао људског живота не састоји у телесним функцијама, да смо од слушкиње направили господарицу, од оруђа душе - некакав кумир. Све наши страсти и жеље представљају стање опијености кроз које ступамо у свет илузија. Због тога после задовољења страсти тако често и наступа нешто слично трежњењу и уједно - осећај духовног губитка.
Страст ствара себи идола, човек заробљен страшћу губи осећај за реалност у њеном доживљају предмета - другог човека, почиње да приписује овом човеку савршенства која му нису својствена. Зато се може рећи да је страст увек слепа, увек вара. Пошто је сама слепа она заслепљује ум и оба слепца падају у једну јаму.
Човек има извесну тежњу према лепоти као сећање на изгубљени Рај који је неизрециво прекрасан. Међутим, тражимо лепоту у свету у којем се све претвара у прах. Често људи лепу жену у некаквом безумљу називају "Анђелом". "Геније чисте лепоте", рекао је један од наших најпознатијих песника. Међутим, ова лепотица одише душевним и телесним смрадом: она која изгледа као небеско биће свакога дана празни свој желудац. У шта се претвара човек после смрти? - У црну безобличну масу која се као уквашено тесто комеша, кипти од црва. Отвори својим мисленим погледом гроб и заљуби се, ако можеш, у такву лепотицу или лепотана.
А шта ће бити с тобом кад душа са страдањем и мукама буде напуштала болесно, истрошено тело, кад буде гледала на њега са стране као што се гледа прљава одећа коју је човек на крају скинуо са себе? Замисли како твоје очи цуре из орбита, како кожа и месо спадају с твог лица, како се огољују зуби у некаквом дивљем осмеху, како се твоја глава претвара у лобању с праменовима косе који личе на праменове вуне, како твој мозак као загрејане пихтије цури из ушију и ноздрва, како се твоје срце у којем су се некада гнездиле страсти, које је час распаљивала похот, а час као да га је на комаде кидао гнев, претворило у клизаву сиву грудву, како црви једу твоју плот, како отпадају од руку прсти - зглоб за зглобом, како се тело, узето из земље поново претвара у земљу.
Зар је могуће да ово тело треба да постане центар нашег живота око којег се непрекидно врте наше мисли, жеље, планови, који служе као предмет наше маште, наших фантазија? Не хулимо тело, већ кажемо да човек због њега често губи душу, због њега се душа покрива флекама греха и постаје исто тако мрачна и смрдљива као тело у ковчегу.
Време и смрт су рођена браћа. Време нам одузима све што имамо, само што на то заборављамо, плашимо се да погледамо истини у очи: она је за нас страшна. Време је смртна пресуда која је донета човеку, а живот није ништа више од одлагања пресуде. Човек као да се већ рађа с омчом око врата: промаћи ће слике живота, као кадрови филма и смрт ће као неумољиви џелат намаћи омчу.
Гледајући лепе зграде упитајмо себе: "Ко ће живети у њима после неколико деценија?" Вероватно, потпуно други људи - тако се нови посетиоци хотела усељавају у слободне собе. А шта ће бити кроз сто година с истим овим зградама? На њиховом месту стајаће друге или ће међу крововима моћи да се виде само гомиле цигле и камења - све што ће тада остати од њихове велелепности.
Не можемо да зауставимо тренутак сјединивши га с помишљу о земаљском, испоставља се да је он за нас изгубљен као отисак стопе у прашини, као кап која је пала у море. Међутим, можемо да учинимо друго: да спојимо овај тренутак с речима молитве, с именом Исуса Христа, тада ћемо га стећи, тада ће се он претворити у драги камен и постаће наше бесмртно благо, тада ће он као небески цвет пустити своје миомирисне латице, тада ће само време постати степеник на духовној лествици која води у висину. Време нестаје без трага, али кад га човек зауставља молитвом оно се претвара у невидљиву светлост и остаје у његовој души. Само у молитви човек може да угледа одсјај оне лепоте која је изгубљена за свет, да искуси - макар у извесној мери - осећање оне радости коју Господ обећава да ће нам дати у вечности. Међутим, већина људи бесмислено и узалудно тражи ову радост у материји која у себи нема живота. Због тога сећање на смрт откида душу из ропства, ослобађа је онога што јој је туђе, али је нипошто не оставља празну, већ јој, напротив, показује где су истински живот и истинска радост.
Постоји прича о томе како је човек продао душу ђаволу и овај му је дао сандук пун злата, али прошло је време и кад је сандук отворен показало се да су у њему разбијени црепови, ђубре и разне гадости. Ђаво је исмејао човека који му је поверовао. Свет се исто тако подсмева људима који му верују: он им обећава злато, а даје им грудве блата, обећава да ће га напојити вином насладе, а уместо тога испуњава уста трулежју. Због тога је мудар онај ко живи у овом свету, али се не дружи с њим, ко свом телу даје оно што му је потребно, али не и власт над собом; ко је претворио дане и године у пут ка вечности; ко види истински смисао живота - иза његових граница, ко даје предност невидљивом у односу на видљиво, ко поробљава тело и крв како би примио Дух.

14

Кад пишемо о томе да у свету царују смрт и трулежност, да се земаљска лепота претвара у наказност, да само људско тело које тако често изгледа привлачно човеку опседнутом страшћу, губи своју привлачност у старости, постаје ружно у болести, а после смрти, у ковчегу, представља најодвратнији призор, који човек само може да замисли, нипошто не желимо да наружимо творевину Божију. Обично говорећи да слика уопште није тако предивна како изгледа на први поглед самим тим индиректно негирамо уметника. Међутим, у овом случају није тако.
Господ је створио свет и човека другачијима. Слика Небеског Живописца била би предивна и савршена. Међутим, Он није створио свет, низак у његовој завршености и непокретности, већ свет, динамичан у његовим могућностима, у датом људима као богосличним бићима датом праву да доносе одлуке и на известан начин саучествују у његовом даљем развоју. Свет је био створен као предиван и савршен, али је човек требало као да оконча, заврши, учврсти ово савршенство потчињавањем своје слободне воље Божанској вољи и на тај начин успостави однос између Бога и света не само као везу између Творца и творевине, Уметника и слике, већ и кроз своју душу која истовремено представља образ и подобије Божије и испостас света. Дакле, човек је био саздан као карика која повезује духовно и материјално, између неба и земље. Човек је био створен као софијско биће односно идеално, у којем се оваплотила сама идеја човека. Међутим, ова идеја је укључивала у себе дар унутрашње, аутономне слободе захваљујући којој се и може говорити о човеку као образу Божијем. Зато је у човеку постојала не само већ одређена датост, већ и могућност - могућност вечног богоуподобљења. Слобода се састоји у способности не само да се доноси, већ и реализује одлука, само предвиђање Божије не ограничава слободу, иначе би она била фикција.
Долази до трагедије. Човек се буни против Бога, сам желећи да постане божанство; карика између Бога и космоса као да се кида. Трулежност и смрт као антиподи живота и последица богоодступништва упадају у свет. Демонски импулси у виду страсти и свесног противљења Богу делују у људској души. Христос спасава човечанство замењујући Собом сваког човека; ово спасење се открива као могућност препорода кроз прихватање Голготске Жртве, кроз учествовање у Тајнама Цркве, кроз испуњавање заповести Божјих. Воља човека која се побунила против воље Божије треба, уз помоћ благодати да јој се поново добровољно покори.
Свет ће се показати у својој првосазданој лепоти после васкрсења мртвих кад дође до коначне поделе између добра и зла, тада ће човек, обновљен благодаћу Божијом поново примити своје Богом дато достојанство. Због тога ми не говоримо о порочности творевине Божије - не, нипошто! - већ о наказности греха, о човеку и свету у њиховом постојећем, реалном стању. И овде видимо инерцију греха, и то не како слаби, већ пре како расте у току историје човечанства. Видимо све обнаженији демонизам, љубав не према лепоти, већ према ругоби, према ономе што унакажава образ и подобије Божије. Савршена лепота првоствореног света је изгубљена, благодат омогућује да се она врати, али коначно васпостављање човека и космоса оствариће се после Страшног Суда и огњеног очишћења света.
Истинска лепота је Бог, истинска лепота човека је образ Божји, сад је ова лепота прешла у ред "могућности", злато лежи испод слоја блата, човек је себе поистоветио са својим телом и за њега је смисао живота постало задовољење страсти и наслађивање привидним добрима овог материјалног света. Свакодневно искуство показује да је овакав живот, по речима једног познатог песника,
кад погледаш с хладном пажњом око себе, -
Тако празна и глупа шала...
Колико бесмислености, прљавштине и очигледног демонизма има у самом сексу и у начинима његовог остваривања; у сексу где нема рађања деце, већ је само "уметност ради уметности"! Оно што је човеку било дато као дар рађања деце претворило се у вулгарност и гнусобу, у прљавштину и наказност, у некакво ђавоље изругивање над образом Божјим у човеку. Човек чини оно што не ради ниједна животиња и зато рећи да да секс који се код нас популаризује претвара људе у свиње, - значи увредити свиње. Кад би свиња могла да говори људским језиком она би у одговор рекла: "Превише сам пристојна да бих радила такве ствари."
Постоји једна врста безумља кад човек прождире своје нечистоте: то се назива копрофагија, а данашња руководства из сексологије предлажу да се чини исто то! Због тога желимо да истинску лепоту не помрачује и не скрива од наших очију илузорна, натопљена грехом, лажљива и варљива лепота овог света. Стога је тако важно сећање на смрт - ову "апотеозу" земаљске лепоте.

15

Постоји неколико ступњева у служењу Богу. Први је ступањ роба. Кад говоримо о наказности греха, о трулежности видљивог света, о власти смрти, стојимо управо на њему. И ово је за нас спасоносно, пошто размишљања о смрти откидају срце од везаности за свет. То је почетак. Други ступањ је ступањ најамника. Човек који се бори против греха осећа повремено како га благодат теши. Он из искуства зна да радост коју даје благодат ништа не може да замени, ништа с њом не може да се упореди. И због тога тражи Бога као извор вечне радости и нетрулежне светлости.
Трећи ступањ је ступањ сина. У човеку се буди љубав према Богу, он тражи Самог Бога, а не Божије дарове, осећа Бога као Највишу Љубав и његов једини циљ је да не буде лишен ове Љубави. Овде му се Бог отвара као Личност. Он више не мисли шта стиче. Жели богоопштење ради богоопштења. Не жели ништа осим Самог Христа; кад би свет био тако предиван као у освит свог стварања он би свеједно у срцу желео да буде само с Богом, само с Богом, а не с Његовом творевином.
Овај трећи ступањ је доступан само малобројнима, пре успона на њега треба проћи кроз оно што му претходи. Међутим, и ако човек остане на ступњу роба достићи ће спасење. Први ступањ је негирање онога што стоји између душе и Бога. Други је стицање онога што сједињује душу с Богом. А трећи је само сједињење душе с Божанством кад човеку није потребно ништа осим јединог Бога.
Међутим, ко жели да се одмах попне на трећи ступањ не укротивши страсти, не спознавши трулежност света, не стекавши благодат - просто напросто ће се наћи преварен својим сопстевним сновима и фантазијама чији је извор - духовна гордост, дрскост и умишљеност. Због тога је у духовном животу неопходна постепеност, слична постепеном расту биљака. У аскетици се показује да је сваки скок увис пад у провалију.

16

Због чега треба да размишљамо о смрти, трулежности, прљавштини и пороцима? Зар је могуће да човек не може одмах да окрене своју душу ка Богу и види свет у другој светлости, јер свеци су гледали на људе, чак и грешне, као на Анђеле, а за неке подвижнике се прича да су заборавили да зло уопште постоји? Због чега треба да копамо по сметлишту? Зато што је љубав према Богу дар Божанске благодати и да би се примила благодат треба за њу ослободити место у свом срцу, а цело наше срце је заузело земаљско као непријатељска војска која је окупирала земљу и прогласила у њој свој у диктатуру.
Сва трагедија се састоји у томе што смо ми безумно везани за овај живот, предали смо му своју душу, испунили његовим сликама своје сећање. А највећа лаж је непрестано трагање за срећом не у себи, већ ван себе, у поседовању предмета овог света, у ситуацијама и животним околностима. Заљубљени смо у оно што припада смрти и зато уводимо смрт у своју душу - управо због тога нам је потребно да видимо полеђину онога чему смо тако страсно одани: како бисмо макар с болом, али ипак откинули своје срце од света и окренули га ка Богу. Наравно, овде такође постоји својеврсна опасност: поистоветити свет са злом, заборавити на онај одсјај Божанског света који се може угледати и у свету, и у души човека, али обично чак и лепоту света доживљавамо површно, материјално, похотљиво и зато - изопачено. Да бисмо видели и схватили лепоту света треба да имамо отворене душевне очи, јер је истинска лепота, која као да помало открива тајну будућег преображаја недоступна за телесне очи.
Због тога треба да одбацимо своју везаност за оно у овом свету што трули и пропада и уз помоћ благодати Божије васкрснемо у души љубав према свету као предивној творевини Божијој и љубав према човеку за којег се разапео Христос. Ми треба да одбацимо трулежни свет како бисмо ослободили душу за Бога, како пристрасност према свету не би стајала као бакарни зид између душе и вечности и затим да прихватимо свет у светлости Божанске благодати. Зато, ако нас упитају због чега размишљамо о смрти, зашто замишљамо људско тело у ковчегу треба да одговоримо: "Зато да бисмо обуздали своју похот, укротили своје страсти, како нас не би непрекидно варало спољашње и пролазно."
Страх од смрти нас отрежњује као хладноћа пијанца који се ваља поред тарабе. Човек који је научио да се сећа смрти спознаје да његове страсти и похоти нису природа, већ болест душе. Он почиње да се бори против греха: прво се уздржава спољашњих, грубих грехова, а затим, сразмерно заједничарењу у благодати Божијој, преноси борбу у своје срце. Тада у светлости благодати, почиње да види свет на позадини вечности као прожетој зрацима Божанске љубави. Што више обуздава страсти, што чистије постаје његово срце, тим више се пред њим открива друга страна света: не ужас смрти, не смрад греха, не време које све гута, већ предназначење света и човека - да буде престо Божанства. У садашњем стању човека он види не само грех и порок већ више залог његовог будућег препорода: кад се у самом подвижнику помаља образ Божји, тада он и у другима види овај образ, тада сваког човека доживља као богослично биће.
Понекад нас питају: "Зашто тако много говорите о ђаволу? Зар се не може заборавити на њега и размишљати о Богу?" Ради се о томе што се стално налазимо у стању рата с ђаволом, непрекидно осећамо његове ударце, а за време рата треба да размишљамо о тактици непријатеља, о оружју којим он влада. Говоримо о прљавштини греха, зато што у нашој души постоји тајна тежња према греху, ми као да не видимо да је прљавштина прљавштина, она нам стално изгледа као нека бајковита лепота.
Треба да се сећамо мочваре која је одозго обрасла травом и цвећем, како не бисмо доспели у њу - то је први ступањ. Други ступањ је видети зраке благодати у овом свету, сећати се његове првосаздане лепоте и будућег преображаја, гледати на човека не као на предмет наше страсти - похоти или мржње - већ као на испољавање вечности. Човек личи на златну монету, бачену у прашину. Незналица неће приметити злато, али поглед јувелира препознаје драгоцени метал и испод слоја прљавштине. Тако благодат показује у човековој души другу, невидљиву, вечну духовну лепоту образа Божијег.
Да би човек пожелео да достигне рај треба прво да постане свестан да смо у паклу, треба прво угледати пакао у својој души како би се човек избавио од њега, како би се угасила црна ватра пакла. Овај пут се назива покајање. Без виђења сопствених грехова покајање није могуће; без покајања није могуће заједничарење у благодати, без благодати - приближавање Богу. Да би смо се борили са страстима, пороцима и гресима треба да имамо на уму према чему нас оне воде. На првом ступњу човек се бори против похоти, замишљајући слике смрти и распадања; на другом замишља предмет настале страсти у облику дрвета или цвета и говори себи: "Зар треба да осећам похот према овом цвету? Зар не треба да гледајући на лепоту коју је Бог створио размишљам о томе да је највиша лепота - Господ, Творац света? Ако је творевина лепа, како предиван мора бити Творац!"
На другом ступњу, кад у нашем срцу букне мржња или увреда, морамо да размишљамо да се Господ разапео и за оног човека који је у нама изазвао гнев и да му опростимо. Морамо имати на уму да га Анђео-чувар прати и ако чак самом човеку не би био потребан опроштај Анђео-чувар ће нас благословити и помолиће се за нас ако у свом срцу овом човеку пожелимо спасење и добро.
Да би смо се ослободили чревоугодија треба на првом ступњу да замислимо у шта ће се јело претворити у утроби и да ће само наше тело постати храна црва, а на другом да се сећамо да дебљина тела омета јасност мисли, да уздржање помаже молитви, да пост омогућава благодати да делује у души и телу човека.
За борбу са среброљубљем на првом ступњу треба се сетити да је богатство непоуздан друг: или ће нас оставити за живота, или ћемо га оставити у часу смрти. А на другом ступњу треба да имамо на уму да је истинско, нетрулежно богатство - благодат Духа Светог која ништег чини царем и без које цар после смрти постаје ништ.
Први ступањ је ступањ страха. Други је ступањ наде, а трећи - ступањ љубави према Богу који се достиже дугим и тешким трудом, послушањем, самоодрицањем и непрестаном молитвом. Међутим, усхођење на сваки од ових ступњева могуће је само уз испуњавање јеванђељских заповести и учествовање у црквеним Тајнама. Спољашње, нешто што личи на различита устројства човека можемо да сретнемо и у другим религијама. Међутим, такав аскетизам чини човека само осетљивијим за утицај духовног света, а без вере у истинитог Бога то ће бити утицај демонских бића. На друго место после сећања на смрт свети оци стављају молитву. Она је царица свих добродетељи. Уметност спасења је уметност молитве.

17

Световни човек ће, можда, не схватајући о чему се ради, с негодовањем рећи: "Зашто треба да се загледам у прљавштину, да се сећам свега што се дешава с људским телом након његовог погребења, да размишљам о порочности људских страсти кад желим мирно да живим на земљи, да се наслађујем њеним добрима и благодарим Богу? Зар због тога да не би убијао и крао човек обавезно мора да замишља себе као леш који се распада?" Међутим, ствар ни из далека није тако једноставна.
Човеку је дато извесно својство и сила, сила љубави. Љубав приморава човека да тежи ка општењу с оним кога воли. Пре пада праотаца у грех, у њему је као и у Анђелима љубав била усмерена ка Богу. Управо у љубави се састојао унутрашњи савез људске душе с Божанством. Нарушавање заповести дате прародитељима било је пре свега губитак љубави. Место духовне љубави заузела је чулна љубав, усмерена ка спољашњим предметима. Може се рећи да је љубав деградирала, претворила се у страсти и слепу везаност, међутим, овој везаности преостала је једна сила - да приближава и спаја. Због тога човек волећи трулежно сам постаје заједничар у трулежном, волећи земаљско приземљује своју душу, волећи грех улази у општење са сатаном. Ево због чега треба да размислимо шта желимо, за шта смо везани, чему нас уподобљавају наше страсти.
И овде се неочекивано налазимо на самој ивици провалије која зјапи пред нама. Видимо дубине које су од нас биле скривене, али су се сада отвориле како се не бисмо сурвали у ову провалију и погинули у њој. Видимо чудну слику: реке људи пролазе земљом усмеривши своје погледе наниже, као да небо за њих не постоји. Они су заљубљени у ову земљу. Заборавили су на своју душу и зато су сами себи украли вечност. Индијски мистичар, а затим атеиста Рабиндранат Тагоре је писао да жели да буде шака обичне земаљске прашине. Бодлер је у својој књизи "Поеме у прози" поредио живот с привидом који изгледа предивно и замамно, а кад му приђеш ближе испоставља се да су то кости скелета. Овај скелет говори поклонику земаљске лепоте: "Дођи у мој загрљај". Сергеј Јесењин је писао:
Не називај себе разбојником,
Ако си чист, падај у блато.
Код Александра Блока Прекрасна Дама, обучена у звездану свечану одећу, касније се претвара у уличну проституку. Ево о чему се песници излану у тренуцима искрености!
Најтананији од њих сведоче да је живот без Бога пакао који се излио из дубине земље на површину. Пушкинови и Љермонтовљеви стихови о томе да је живот "дар узалудан" "празна и глупа шала" превише су познати да бисмо их понављали. Рембо описујући јазбине Париза као грумен прљавштине и крви говори овој престоници моде и разврата: "Твоја мрачна прошлост је благословена", прошлост, која по његовим речима "гине од праха и трулежи". Блок има песму која личи на реквијем:
Сви на свету, сви на свету знају:
Среће нема.
И по ко зна који пут стискају
Пиштољ!
И по ко зна који пут смејући се и плачући,
Поново живе!
Дан - као дан, јер решен је задатак:
Сви ће умрети.
Овде је живот клопка у коју се ухватила дивља животиња. Мисао о самоубиству као да прожима све његове стихове. Они су испуњени тешком чежњом неостваривих снова и горких разочарења. Кад стоји на обали реке Неве жели да се баци и нестане у виру таласа:
Тече она, пева она,
Зове она, проклета.
Ове мисли, као што признаје,
не могу се отерати
(И воља је уништена)...
Он жуди за смрћу као за небитијем, као за алтернативом животу бесмисленом и вулгарном, чију је обратну страну видео и спознао као песник:
Схвати: умећем умирања
Душа је оплемењена (...).
Овде је племенитост као анитпод вулгарности и наказности - смрти. Живот му изгледа као страшна свакодневна фантазмагорија у којој по његовим речима "нема излаза".
За хришћане постоји излаз - то је тражење Царства Божијег и вечног живота. Међутим, хришћанин је такође човек у којем живе грех и страсти, зато му је потребан труд како би разликовао где је смрт и где је живот, где је отров, а где је лек, где је демонска превара, а где је нетрулежна светлост истине.

18

Уколико кажемо да је живот предиван сам по себи у својој земаљској равни бићемо у противречности са свом историјом човечанства која представља трагедију, чији последњи акт још није завршен и чија завеса још није спуштена. На то нам се може рећи да у свету има много тога дивног. На пример, сама природа, уметност, и посебно књижевност. Међутим, загледајмо се у ову "дивоту" мало пажљивије.
У природи која нас окружује свуда видимо трагове смрти. Смрт је као сенка неодвојива од свега што постоји: у овој природи која милује наш поглед одвија се непрекидна, сурова борба, непрекидно једна бића уништавају друга, и у овом смислу најнезаситији убица је човек.
И није нимало чудно што велики писци и песници нису били оптимисти: напротив, нека глува чежња прожимала је целокупно њихово стваралаштво. Хомер је писао:
Све се на земљи мења, све је пролазно, али од свега,
Што год цвета, што год на земљи живи, човек најбрже пролази.
У поемама Дантеа и Милтона опис греха и пакла својим мучним сликама подсећа на концентрисано зло - не у његовом метафизичком смислу, већ у потпуно земаљским реалијама. Размишљања о смрти и пролазности света срећемо у Шекспировима трагедијама:
Ко је посејао у народима страх,
Пред ким једва смеју да дишу,
Велики цезар је данас прах,
И њиме замазују рупе!
Омар Хајам у једној од својих песама пореди наш живот с ноћи у чијој тами нико није нашао пут, мудраци су празнословили и затим су утонули у вечни сан. У другој, описујући земаљска добра која човек може да пожели он три пута пита: "Шта даље?" - и не налази одговор, даље је тајанствено ништа.
Код шкотског песника Бернса постоје речи: "И срећа је прах, и сав живот је прах." Немачки песник Лихтенштајн пише:
Земља мемли у магли.
И вече гуши олово.
Све повраћа електрични грохот,
Цијуче, савијајући се у круг...
И завршава ову песму речима:
Круто сам се уперио у сиво,
Испод метка поставивши чело.
Циклус поема о Александру Македонском, нарочито популарних на Истоку прожет је мислима о ништавности земаљске величине. Освојивши Вавилон који је желео да начини престоницом света Александар среће код градских зидина старца, који скупља кости. Старац му предлаже да погоди чије су то кости: кнезова, војника или робова, богаташа или сиромаха. И Александар стоји у недоумици: не може да огонетне тајну минулих векова. А овде, у престоници Нимрода, победоносни војсковођа којем није пошло за руком да оствари своје горде планове - да створи јединствену државу на земљи и дозида "Вавилонску кулу" изненада умире за време пира напунивши свега тридесет три године. Његова империја се распала, срушила се попут исте оне куле, претворивши се у гомилу рушевина.
Нажалост, без обзира на овако, чини се, дубоко поимање пролазности битија, већина песника се није одлучила да ступи у борбу са страстима, њихова "дијагностика" земаљског живота као трагедије рушења духа није водила ка исцељењу. У самој болести налазили су боје за своја књижевна платна и уместо да разбију чашу с опојним отровним напитком, поново и поново су пили из ње жедно, незасито и у самозабораву.

19

Пре пада у грех центар Адамовог битија био је Бог. Он је био за њега почетак и бесконачни крај битија - извор вечне светлости, узрок који даје свету живот и покреће га. Бог је за Адама био више него мајка за новорођенче. После пада у грех веза човека с Богом је нарушена. Господ као да је сакрио Свој лик у магли. Видљиви разлог и основа постојања човека постао је овај земаљски, материјални свет, центар бића - сам човек, а садржај живота - задовољавање његових жеља и страсти. Небо се затворило за Адама, време и материја затворили су за њега врата Едема. Адам се нашао закључан у затворени круг материјалности, у тамницу чулног и само кроз покајање и молитвена прозрења могао је да созерцава одсјај Божанске светлости која се удаљила од њега.
Исто тако ни ми не видимо духовни свет кроз завесу материјалног, свет се сузио за нас у тродимензионални материјални простор. Дух и вечност су се претворили у апстрактне појмове, у апстракцију, који нису потврђени нашим унутрашњим искуством. Птичету које се још није испилило још увек се чини да је свет јаје у које је оно затворено, тек кад пробије љуску видеће да постоји огроман, њему непознат свет и с чуђењем ће почети да се осврће око себе. Ми смо такође закључани у такво окамењено јаје материјалности, страствености, материјалних представа и образа. Треба да пробијемо његову љуску како бисмо угледали духовни свет у његовој неизмерној величини.
Овде постоје три фазе. Прва је негирање палог света с којим су се сјединиле наше страсти, као корење дрвета које је урасло уземљу. То је размишљање о трулежности света, његовој празнини и погибељности услед очараности њиме. Друга је ново доживљавање света кроз благодат Божију, виђење света као пута којим се може или ићи ка Богу или одлазити од Бога, односно поимање живота у овом свету као времена искушења у којима се формира сам човек, притом нам се пали свет открива у свом будућем преображају, у још увек неугаслим одбљесцима некадашње лепоте, коју не види приземан човек. И трећи је - усхођење душе ка Богу као извору битија, откривање личносног Бога с Којим је душа сједињена љубављу.
Један од светаца је рекао: "Све сам спалио како бих све поново створио." Због тога размишљање о смрти, о томе да се све претвара у трулеж и гној, мислено посећивање гробаља и мртвачница, нипошто није некрофилија, већ управо жеља да се све разруши како би се поново саградило. Време нас вара, зато треба да га питамо: "А шта ће бити после? Шта ћеш учинити с оним што је у твојој власти? Обећаваш добра и насладу, али лажеш. И чак ако на земљи заиста постоји срећа она није ништа више од вечере пред погубљење. Јела која нудиш као да су напојена жучи, она постају горка већ у устима."
Колико је било градова од којих нису остале чак ни рушевине, колико је гробаља на којима су никла насеља! Где су блиставе војсковође, где су моћни цареви? Ветар времена их је одувао као прашину с лица земље. Кад би се историја земље могла приказати убрзано као на траци филмске хронике, угледали бисмо сву земљу с њеним царствима и градовима, као мора на којем се таласи дижу и падају, нестајући у пучини. Ма колико година, векова и миленијума да прође све то није више од једног трена.
Све што постоји мора да се разруши, уз шта онда да се прилепимо својом бесмртном душом? Свети оци су говорили да после молитве, као уосталом и пре ње, неколико минута треба посвећивати размишљању о смрти. Оружје безбожног света је похот која нам заклања вечност, похот као заљубљеност у материју. Оружје наше вере је сећање на смрт која укроћује похот и открива души вечност, њен истински живот, духовни свет с којим она има исту природу. Треба да видимо прљавштину да бисмо је опрали. Иако спремајући кућу добра домаћица тражи прашину по свим ћошковима, зар то сведочи њеној љубави према прашини?

20

На почетку сећање на смрт бива тешко, па чак и мучно, али касније, кад под његовим утицајем страсти почињу да се смирују као дивље звери под бичем укротитеља човек више не осећа тежину и муку, већ олакшање. Он као да се буди из сна, његов ум ослобађајући се притиска страсти постаје јаснији и чистији. Његова душа више није с таквом снагом везана за земаљско као раније, постепено почиње да осећа слободу. Његово срце почиње да жуди за чистотом, због чега је један од светих отаца и рекао да је сећање на смрт чисто и целомудрено иако су слике смрти ужасне.
Треба рећи да се сразмерно очишћењу човека мења сам карактер размишљања о смрти. Страх смењује нада и кроз мрак гроба душа почиње да види светлост васкрсења. Преподобни Јован Лествичник пише: "Неки кажу да је молитва боља од сећања на смрт, али ја опевам два бића у једном лицу."
Говорили смо да је људско тело, које је Бог створио као диван иструмент душе после пада у грех подвргнуто деформацији, нашло се у власти трулежности и смрти, постало је с једне стране помоћник душе, с друге - њен супарник. У људском телу, у његовом устројству, у његовој сврсисходности као физичког организма огледа се премудрост Божија и сачувани су остаци некадашње лепоте. Међутим, истовремено тело представља неко смрдљиво сметлиште.
Из капљице слузи настаје плод који се постепено претвара у човека. Дете има слабо и крхко тело; људско дете је беспомоћније од младунчета било које животиње. Чим човек почиње да расте у телу се буде страсти. Најчешће тело поробљава душу и човек се у потпуности поистовећује с њим. Душа је до те мере покорна телу да савремени човек сматра да она као таква не постоји, да је она само функција тела - функција можданих ћелија и влакана.
Затим с годинама тело постаје трошније, стари као изношена одећа. Наступа старост и тело одбија да служи човеку, постаје његово тешко бреме. А често већ у младости може бити погођено тешким болестима и тада представља жалостан призор. Болест као да скида некакав унутрашњи филтер и отров цури из свих пора тела: она открива смрад који се у њему налази.
У души коју је поробило тело живе страсти, али она не може да их задовољи онако како би желела, у пуној мери. Због тога порочни људи у старости обично постају зли и раздражљиви, као да желе да се освете свету за своју немоћ. Старост је свођење рачуна људског живота, жетва коју домаћин сакупља у јесен са свог поља - и најчешће се испоставља да у његовим сноповима није пшеница, већ коров.
На крају, долази смрт неизбежна за све људе, и онај ко је био везан за свет и сопствено тело види да је преварен, да га је демон исмејао. За људе који су у потпуности везани за свет то је коначан пораз. Оваквим људима је тешко да поверују да ће смрт заиста доћи код њих, тешко им је да натерају себе се суоче с њом, да замисле да ће се њихово тело претварити у прах, зато они и напрежу све снаге како би сами себе преварили. И тачније речено сва људска уметност, књижевност, поезија представљају исту ову обману, златни брокат бачен преко леша.
Нема ничег познатијег од смрти и нема ничег тајанственијег и непознатијег од ње. Фауст је продао душу ђаволу како би овај зауставио тренутак, како би зауставио време, дао му бесмртност на земљи и ђаво га је преварио. Исто тако и данас човек заборавља на то да је време бујица која јури из бездана битија у бездан смрти. Он се налази у овој бујици која га незадрживо носи ка гробу. Нико и ништа не може да заустави ову бујицу. Чак кад би човек могао да завлада целим светом, свеједно би био немоћан да врати макар један протекли минут. Ако је човек заборавио на вечност у којој почиње истински живот и све снаге уложио у своје земаљско постојање, ако је човек заборавио на смрт, он је самоубица, изгубио је Бога, а на земљи нема бесмртности - жрвњеви смрти ће га самлети.
Ако је човек живео само од земаљских утисака, чулних страсти, ако се његов ум вртео као веверица у точку, само у кругу земаљских брига, његова душа, приземна и слепа, неће моћи да доживи светлост вечности и зато ће се након смрти погрузити у метафизичку таму. Говорили смо о трулежности нашег тела, о томе да леш у гробу представља праобраз пакла. А шта се с душом десило после пада у грех? И наша душа је сметлиште слично телу. Као што се у лешу гнезде црви тако се у нашој души гнезде страсти. Већ се у души детета крије грех којег оно није свесно, чак и више од тога, људска душа од човековог рођења носи у себи последице првородног греха и оне утичу на формирање човека као организма и као индивидуе.
Дете је непосредније, отвореније од нас, али зар се у детету од најранијих година не испољавају похот и љубомора? Понекад суровост деце запрепашћује родитеље. С годинама грех се открива у људској души: гордост, егоизам, лаж, и таштина прожимају све људске односе. Кад би се неким зрацима попут рендгена могле обасјати наше мисли указала би се страшна слика, некаква фантазмагорија. Човек жели да оствари победу над другима по сваку цену. Он лаже, лицемран је, завиди, жели смрт чак и својим ближњима и пријатељима уколико су га увредили или стоје на путу ка задовољењу његових страсти као преграда. Колико пута у мислима жена вара свог мужа, колико пута муж жели да на месту његове жене буде друга жена!
Какве се све гнусне слике појављују у човековом уму! И то је само спољашњи слој наше душе, а кад бисмо угледали оно што се налази дубље ужаснули бисмо се. Тамо гмижу чудовишта и змије, у њему су се притајили, као у брлогу, шкорпиони, тамо обитавају демони, душа грешника је много ружнија од тела које трули. Свеци су целог живота плакали због својих грехова. Зашто? Зато што су видели такве дубине своје душе које ми не видимо. Светост прати трезвеност и јасност ума. Подвижници нимало нису били хистерици или чак људи који су осећали некакво болесно задовољство од непрестаног самопонижења. Не, напротив. То су били људи чврсте воље који су доносили ближњима љубав и мир. Међутим, кад су у молитвеним прозрењима созерцавали своју душу ужасавали су се видећи колику власт грех има над човеком.
Преподобни Антоније Велики је сведочио о себи да је сав његов дуги живот био дуготрајан плач због грехова. И преподобни ава Пимен је говорио својој братији: "Уверавам вас, тамо где баце сатану бациће и мене." Тако је и преподобни Григорије Синаит писао: "Ми смо гори од демона, демон је барем господар, а ми смо његови робови." За нас је бездан наше душе покривен мраком и ми не видимо шта се у њему дешава. За свеце је пак бездан душе био обасјан светлошћу благодати и у овој светлости они су је видели обузету пакленим пламеном и зато су даноноћно вапили: "Господи, помилуј нас!" Код пророка Исаије се каже да је људска истина слична прљавој одећи. Слично томе и пророк Давид је изговорио пресуду читавом човечанству: всјак человјек лож.[3] Не земљи су свуда лаж и превара. Човека којег ковитлају страсти вара демон. Како се може веровати човеку, укључујући и себе?
Након пада у грех душа се изменила још више од тела, али у њој су остали образ и подобије Божије. У човеку је остала могућност да уз помоћ благодати Божије изађе из свог страшног стања - демоноподобија - и ослободи место за Бога у својој души, као би Он уместо њега победио грех. Хришћани воле човека управо као образ Божји. А људи овог света воле у другом своје сопствене страсти. И оваква љубав се лако претвара у равнодушност па чак и мржњу: јер ако се не види образ Божји у човеку, шта да се воли у њему? Парче тела које ће пре или касније иструлити? Или душа са страстима које су још гнусније од страсти које труле? Зато је истинска љубав дар благодати. Она воли у човеку остатке некадашње Богом саздане лепоте, који сведоче о томе да унутрашњи рај може бити враћен човеку. Духовна љубав живи од наде. У душевном смислу она се испољава као самилост.
Наша слепа везаност за људе често постаје узрок губитка Бога. Један човек од другог прави некаквог идола и клања му се, а испоставља се да је идол изнутра обитавалиште пацова и мишева. (Тако су често у стара времена људи ломећи идола налазили у њему само мишји измет.) Зато човек не сме да даје срце никоме осим Бога. Нека су то деца, или родитељи, или супружници, свеједно: всјак человјек лож. Ако у овом животу стварамо себи кумире, лажне богове, лишићемо се истинског Бога. Кумир не може да нас спаси, видећемо своју трагичну грешку која ће нам донети много туге и суза - суза разочарења и увреде - или у овом животу или после смрти кад схватимо да је наш кумир био слеп и глув, а у суштини - плод наше маште, која нас је преварила и ми смо обоготворили човека.
Дакле, прво је сећање на смрт, друго - сећање на првородни грех. Онај затворени круг у којем протиче наш земаљски живот треба раскинути како се не бисмо нашли у области вечне смрти, одакле неће бити излаза.
21

Постоји једна метода, веома делатотворна: видети будућност иза танког покрова садашњости. Кад се срећеш с човеком замисли шта ће бити с њим после његовог изласка из живота: спашће му кожа с лица, кости лобање ће постати огољене, његово тело ће иструлити и тада нећеш осећати према њему ни јаку привлачност, ни непријатељство; највероватније ће ти га постати жао. Чему завидети ако сваки човек мора да легне као дете у колевку, у гроб и ако ће се претворити у неколико шака праха? Према коме осећати пристрасност?
На земљи је и богаташ - калиф на сат, затим ће се претворити у сиромаха. Кад улазиш у кућу имај на уму да време не убија само људе, већ разара и камење, зато ће наступити тренутак кад ће и од ове куће остати само рушевине. Зато улази у своју кућу као у туђу, а у туђу као у хотел у којем се смењују домаћини. Страст захтева да човек заборави на време и на смрт, она покушава да заустави тренутак, али то није могуће. Зато се страст увек вара и увек вара човека. Она личи на пса којем је бачено парче меса и истог тренутка истргнуто из његових чељусти.
Рећи ћемо овде нешто о главном у духовном животу - о молитви, живом општењу људске душе с Богом. Молитва је средство за обраћање нашег ума и срца Богу. Молитва има двојако дејство. Прво: она откида човека од земље, друго: отвара душу за утицај духовног света. Ако се душа упореди с огледалом, у обичном стању ово огледало је окренуто наопако и одражава слику земље. У молитви се оно окреће на горе и одражава у себи небо. Овде говоримо о чистој молитви. Међутим, потребно је много труда да би се она макар у извесној мери стекла.
Земаљски образи, утисци и знања - све што смо видели, чули и читали - све се чува у нашем сећању као документа у архиви или књиге на полицама библиотеке. За време молитве ови утисци сједињени с нашом фантазијом, као да су покренути демонским дејством испливавају на површину свести као што густа магла обавија душу и човек престаје да чује чак и сопствене речи. Шта чинити, како обуздати уобразиљу, како сабрати мисли, како натерати ум да пази само на речи молитве? Како отерати помисли које попут оса и бумбара зује око нас? Господ је рекао да се демони истерују само молитвом и постом.[4] Молитва без поста ће увек бити немоћна и нејака. Међутим, пост није само уздржавање у храни, већ и уздржавање од спољашњих утисака, од онога што испуњава наше сећање.
Свештеник Павле Флоренски, један од најобразованијих људи 20. века, човек који је имао енциклопедијску ширину знања писао је да постоји облик интелектуалне прождрљивости: то је гутање свих информација. Обиље непотребних података, прочитаних књига, навика да се оне гутају с похлепом чревоугодника који никако не може да се насити, што доводи до интелектуалне гојазности. Човекова душа почиње да личи на тело прождрљивца утонуло у сало, чије мишићно ткиво постепено атрофира и претвара се у масноћу. Овај дебели трбоња може да изгледа као страшан џин, али је у ствари веома слаб и једва се креће под сопственом тежином. Зато се за молитву захтева духовни пост и уздржање. Сувишна знања као сувишна тежина не додају снагу, већ је одузимају. Овде се стваралачка способност изрођује у механичко, пасивно памћење.

22

Постоје патолошки похлепни људи који кућу претварају у складиште ствари које скупљају свуда како би затим њима испунили своје обитавалиште. Човек не може ни да се разабере, чак ни да пронађе неку ствар у тој гомили која сваке године расте. За човека готово да не преостаје слободног простора. Он мора час да се повија како би се провукао кроз узани пролаз, час да вешто лавира и увија се како се на њега одозго не би обрушиле сломљене столице, празне тегле и различита стареж, час да чини, попут играча, компликоване скокове, прескачући преко безбројних сандука и кофера, али не може да се растане од непотребних ствари. Њему их је тако жао као да су постале део његовог сопственог тела, који би неко захтевао да одједном одсече ножем. Шта ће му, он ни сам не зна, али делује повинујући се својој страсти. Другачије просто не може да живи.
Сваким даном ове гомиле ствари покрива све дебљи слој прашине. Немогуће је очистити такву кућу. Човек се гуши, али трпи, пошто нема снаге да одвоји од себе овај или онај предмет који му је потпуно непотребан. Ако неко покушава да узме из тог ђубрета рђав ексер то ће се сличном власнику чинити таквим губитком као да је ексер био искован од злата. Ако му се посаветује да ослободи кућу од свих сувишних ствари, очисти собе и остави само оно што је заиста неопходно за живот, он ће се ужаснути: живот без ових ствари изгледаће му празан и бесциљан, он ће осећати као да људи желе да га претворе у последњег сиромаха.
Сад претпоставимо да овакав човек не само да скупља ствари, већ оставља у резерви различите намирнице за случај глади, чувајући их у својој остави. Оне почињу да се кваре и труле, тако да се кућом шири задах као у штали. Човек почиње да се гуши од смрада, али истовремено је задовољан, теши га то што му смрт од глади више не прети.
Наше сећање је иста таква остава у којој се чувају утисци које добијамо из спољашњег света, оне информације које се као бујица уливају у нашу душу посредством вида и слуха. Какве цркотине људи гутају седећи сатима испред телевизора, какав отров пију, листајући странице савремених часописа и књига, окупираних, као непријатељском војском, најодвратнијом порнографијом! На оне који одбијају да гледају телевизију, читају књиге из сексуалне патологије и слушају рок-музику, људи гледају као на археолошке ископине изумрлих бића које треба да постану плен археолога и којима није место међу цивилизованим људима, већ у музеју.
У шта се претвара душа човека који свакодневно види сцене разврата, најужаснијих и најстрашнијих убистава? - У неку одвратну наказу! Она постаје прљава, смрдљива и ружна. Пет чула за нас постају пет прозора смрти. У човеку постоје две "компоненте" - то су тело и душа. Међутим, у самој души садржи се сила, способност која се назива духом. То је окренутост ка вечности. Грех је поделио дух и душу, супротставио их је једно другом. Долази до хипер-развоја душевних сила, погођених грехом, које својом тежином притискају и гуше дух. Страсти душе за дух постају надгробни камен. Он се повлачи у себе, као да пада у сан и обамире, место које припада њему осваја душа. Она престаје да "осећа" вечност. Сликовито говорећи, она више нема оно унутрашње око које би било усмерено ка Божанству. Она види само земљу. Зато је људима који поседују прекомерну количину спољашњих душевних знања тешко да буду религиозни. Код њих атрофира, или, у крајњем случају, слаби мистичка интуиција. Чак и у религији они траже материјалне доказе.
С друге стране, људи с прекомерно развијеним емоцијама, као што су на пример песници или глумци, такође ретко бивају религиозни у хришћанском смислу те речи. Ако се у њима буди мистичко осећање оно често носи демонски карактер и њихова псеудорелигиозна дела показују се прожетима богоборачким духом. Духовни живот захтева одрицање од светске уметности - ове стихије страсти, свођења података из спољашњих знања на неопходан минимум како би се дух зацарио у души и обасјао је својом светлошћу. Овде се нипошто не проповеда незнање, већ замена горег бољим. Дух поседује толико дубље гностичке способности од душе колико је небо изнад земље, колико вечност превазилази време.
Човек је чудно биће, спој противречности, честица неба у грумену земље, величина и ништавност, лепота и ругоба, светлост и мрак, живот и смрт. Човек се налази на распућу дејстава Божанских и демонских сила. Истинска лепота човека је образ Божји, просвећен благодаћу. Колико је човек стекао благодат толико је он човек, толико живи. Ван образа Божијег и благодати човек је душевно и телесно сметлиште, а његов живот личи на смрт.
Страст је слепа, кад она упада у област духа човек лута у тами. Изласка из овог лавиринта нема. Страсти лажу. Оне ружно приказују као предивно. Говорили смо о смрти тела, међутим, страст је мала смрт душе, то као да је привремена смрт. Говорили смо о томе да је најодвратнија слика која се може замислити - леш, који трули у гробу, леш који једу црви јесте слика пакла. И истовремено то је слика душе коју разједају страсти.
Ако би на видљив начин могла да се замисли у стању гнева видели бисмо чудовиште с ужасном искеженом чељусти или крвожедну дивљу животињу која комада свој плен. Неки дивљи народи су се клањали изображењима демона као божанствима. Ове демоне су видели њихови жреци и шамани у стању окултне екстазе и изобразили њихова лица, исецали су њихове ликове на дрвету и камену. Ова чудовишта су нека смеса звери и змајева у људском обличју. Понекад су жречеви стављали маске приносећи жртве. Наше душе потпадајући под власт страсти сједињују се с демонима и постају сличне овим маскама.
Човек је сличан апарату с диском који се окреће: центар овог диска је Бог, а остало је душа која се подвргава непрекидним изменама, у њој нема ничег сталног и постојаног, она сваког тренутка постаје нешто друго. Зато човек који даје своје срце другом човеку заборавља чему треба да тежи по самој својој природи и осуђује себе на разочарења и патњу. Он као да препушта птиће меким шапама мачке која затим пружа канџе и зарива их у тело своје жртве. Пророк је рекао: Прокљат надјејушчијсја на человјека. Наше срце треба да припада само Богу, иначе ћемо изгубити и Бога и срце.
Време је ланац тренутака. Сваки тренутак је неповратан, сваки тренутак приближава смрти, сваког тренутка умире део нашег тела. Међутим, ми живимо као да желимо да зауставимо време, као да желимо да зауставимо тренутак, као оштру бритву, а оно одлази од нас и немогуће га је вратити. Пре човек може да савије огромну планину или да врати реку од ушћа ка извору него да вратити уназад макар један тренутак. Време је пут ка Богу, то је могућност спасења, међутим, губећи Бога људи претварају време у судбоносну неизбежност своје погибељи, у некакав злослутни реквијем.

23

Има градова у којима су зграде ижџикљале попут Вавилонске куле тако да улице изгледају као дубоки кланци који леже између стена. Има села у којима као обитавалишта служе колибе исплетене од грана, као у нереду разбацане по пољу. Има крајева у којима су куће као закачене за висине планина, као орловска гнезда. Међутим, постоји нешто што је заједничко за сва ова насеља и градове: око града живих обавезно расте град мртвих - то су нема гробља. Нема града на земљи око којег не би било гробља као његове сенке.
Кад сам био дете волео сам да гледам како се у вечерњем сумраку пали светлост у прозорима кућа; чинило ми се да је свака соба неко мало царство, да свака соба чува своју тајну, непознату другима, као летопис нечијег живота. И на гробљу - у овом граду мртвих - сваки гроб чува своју тајну: шта је однео са собом преминули у своје последње обитавалиште.
Постоји тишина планина у којој се чини да се време зауставило. Постоји тишина гробља - то је друга тишина, овде се рађа осећање да се време није зауставило, већ је почело да тече узводно. Овде се свако сећа онога што је било. Постоји неки посебан осећај човека, неки непосредан доживљај сопственом душом онога ко лежи у гробу. Неки гробови, чини се, зраче невидљивом светлошћу. Поред њих је поље запањујућег мира и спокоја. Од таквог гроба човек не жели да оде, иако није познавао онога коме припада тај гроб, осећа се као да седи поред свог друга и да разговарају без речи, сама тишина постаје дубља и разумљивија срцу од било којих речи.
Други гробови шире неки невидљиви мрак. Овај мрак тескобом, готово физичком тежином притиска срце и човек жели или да плаче или да што пре оде, као што жели што пре да изађе на ваздух из мрачног, загушљивог подрума.
Неки гробови као да нас зову по имену, као да нам се обраћају. Други личе на уснулог човека којег баш брига за све: он је утонуо у чврст сан. Има гробова осењених крстовима: чини се да је умрли пригрлио уз своје груди крст као последњу наду. Има гробова који личе на непокајани грех као да мртвац, који је већ у гробу, жели да задржи сећање на себе, као да се хвата за светску славу. То су споменици који личе на куће од црног мермера, куће у којима нико неће живети, који само притискају својом монотоном тежином гроб и труп који у њему лежи.
Натписи на гробовима говоре о томе да смрт граби људе у различитом узрасту: једни поред других леже деца, младићи и старци. Дете као да каже: "Смрт ме је украла из мајчиног загрљаја: она ме је привијала уз своје груди, али се кошчата рука смрти показала јачом. Ставили су ме у мали мртвачки сандук као у колевку.Тек што сам угледао светлост сунца кад се оно за мене угасило. Мама је украсила сандук цвећем и заједно с последњим целивом окропила је својим сузама моје лице. Ја сам личим на откинут цвет, који је лежао на мом гробу."
"Некада сам била млада," чује се глас из другог гроба, "сашили су ми венчаницу, али је она постала моја погребна одећа. Уместо молитава за благослов брака певали су ми песме за покој душе. Није ме рука младожење већ смрт одвела у ложницу - у хладни гроб."
А ево свежег гроба засутог грумењем црне земље које још није постало сиво као пепео од сунчевих зрака, њих још није разлокала киша и није развејао ветар. Ко је легао у овај гроб? Чији сандук је спуштен у њега на конопцима као што се спушта лађа у океану вечности? Глас из њега одговара: "Радио сам овде као гробар од младих дана до старости. Колико сам гробова ископао - не могу да набројим. Међутим, себи нисам припремио место, мој гроб је ископао други гробар. Колике мртваце сам дочекивао и пратио, као вратар, на вратима гроба! А данас је други гробар дочекао мој гроб с лопатом у рукама и само звук земље која удара о поклопац сандука чуо се уместо последњих речи опроштаја са мном."
Глас из четвртог гроба говори: "Не питај како ми је име. Трговао сам оружјем, зарађивао сам новац на људској крви. У телима безбројних убијених људи чувају се као оловне ђавоље амајлије меци које сам продао! Колико пута су цеви оружја браћа уперила као око смрти у братске груди! У сваком плачу за покојником звучало је проклетство смрти, не само убици већ и мени. Продавац оружја је као и трговац отровом саучесник у убиству. Ако би се крв убијених мојим оружјем могла скупити на једно место било би је довољно да се обоје у јарко црвену боју зидови мојих кућа или да се испуне до врха ивице овог гроба. Како бих сакрио од људи своје преступе, ја сам не верујући у Бога одлучио да изградим храм не одустајући од својих демонских дела. Међутим, нисам стигао да уђем у њега: смрт ми је пресекла пут. Бог се не може ни поткупити ни преварити - схватио сам то, али прекасно. Кад чујем звоњаву звона чини ми се да оно говори људским гласом: "Марш напоље, нема за тебе места ни у земаљској ни у Небеској Цркви!"
Ево још једног гласа: "Ја сам био гробар и правио мртвачке сандуке као што се праве сандуци у којима се чува благо. Мој товар никад није лежао. Никад нисам седео без посла: колико често сам морао да радим по читаву ноћ! Људи су закерала кад је посао гробара у питању. Они желе да сандук буде блиставе израде, као да га неће закопати у земљу где ће он иструлити и претворити се у прах, већ бити стављен изнад гроба. Мерио сам покојника као кројач муштерију, да се не би испоставило да му је сандук тесан или насупрот томе, да не би био преширок, како би тело чврсто лежало у њему, не окрећући се с бока на бок кад га понесу на гробље. Био сам вешт гробар, био сам мајстор свог заната, али сам заборавио да направим сандук самом себи и мој ученик ми је склепао сандук који личи на кутију."
А ево речи из суседног гроба: "Умрла сам у дубокој старости у кругу своје породице. Целог живота сам радила, молила се Богу и никоме нисам желела зла. Смрт је за мене постала весница вечног мира, одмора од земаљских туга и рада. Моја деца и унуци су плакали поред моје постеље кад сам их благосиљала. Нису схватали да иако их волим с радошћу одлазим у вечност, и овај последњи дан је био најсветлији дан у мом животу."
А ево шта каже кост која лежи испод ограде: "Ја сам умро одавно, нико се не сећа где је мој гроб. Прво су с њега скинули крст, затим су однели некуда камену плочу, а затим су раскопали сам гроб и избацили из ње остатке мог праха. Ујутру су у њу спустили новог покојника. Раније су крадљивци гробова скидали с мртвих одећу или покров, али су их остављали у земљи. А сад избацују људске кости. Зар је могуће да ће наступити време кад ће деци бити жао да за своје родитеље дају чак и даске за њихов сандук?"
...Неми гробови као да нам пружају невидљиве руке вапијући за помоћ, молећи молитве за умрле. Свега неколико речи молитве њима је драгоценије него гутљај воде за онога ко умире од жеђи. Сваки гроб је тајна, али помињући преминуле ми долазимо у додир с том тајном. Анђели-чувари преминулих се радују кад се молимо за њих. Ако је преминули био грешник поменувши га испунићемо дуг љубави, а ако је спасен, наше речи ће га подстаћи да се и он моли за нас. Живи, будите милостиви према мртвима: они су некада били као ми и ми ћемо једном постати као они!

24

Градско гробље личи на путињско острво у мору. Бука града која подсећа на буку ударања таласа, замире на гробљанској огради као таласи који се разбијају о обалу. На гробљу се не говори гласно, само плач покрај свежих гробова нарушава тишину. Од неких гробова као да допире нека необјашњива топлина, која греје људско срце. Други зраче хладноћом од које се срце стеже као поред затворских зидина, нешто мрачно и злослутно се осећа у њима. Тешко је чак рећи шта је то. Ти гробови су лишени благодати. Тамо је пустош и безнадежност. Ови гробови су ћорсокак у којем се завршио човеков земаљски живот, а даље је мрак у којем нема наде. (Тако су некада у стара времена источњачки цареви имали тамнице које су се називале "кулама ћутања". Из њих није било излаза, у њих није допирала светлост. Затворски чувар који је спуштао на канапу храну и воду за сужња под смртном претњом није смео да му каже ни реч. У мраку и ћутању губио се рачун данима и годинама. Кад је сужањ умирао његов труп је остављан да трули у овом подземљу које је личило на бунар. Тамо - у тесну клет пуну костију и лешева који труну бацан је нови сужањ који је знао да за њега нема помиловања, да се више никада неће вратити животу и угледати светлост.) Ови гробови личе по свом духу на гробницу Авесалома, на идолишта где су се идолима приносиле људске жртве, на куће, где се окупљају поклоници ђавола, спиритисти и чаробњаци.
...На гробљу расте цвеће претварајући га у зелени тепих, прошаран јарко црвеним и жутим нитима. Ово цвеће говори о томе да се живот не завршава смрћу. Јарко црвени цвет који је израстао из црне земље као да сведочи о васкрсењу мртвих.

25

...И поново ћу рећи: кад читам историју и приче о минулим вековима, о делима царева, о мудрацима који одгонетају приче, о онима чија су имена остала у сећању потомака желим, затворивши књигу да упитам: "Где су они сада?" Међутим, на ово питање камена уста сфинге времена могу да одговоре само једно: "Они су били, изашли су из небића, проживели су године земаљског живота, као што путник свој пут пролази и отишли су одавде кроз тамну капију смрти." Колико је пута после њихове смрти сунце цртало на небу као огњеним шестаром своје годишње кругове! Ови људи су живели, волели и мрзели, борили се, побеђивали и трпели поразе, испољавали великодушност и светили се; њихове душе су киптеле од страсти као младо непреврело вино, у уму су састављали планове, у сновима, као на крилима облетали су сву земљу, њихова срца су јурила ка богатству и почастима којих човек никада не може да се насити. Међутим, све се то показало као игра детета које скупља на шаку песак и поново га сипа на земљу, слаже од коцкица куће и поново их руши. Код детета долази смрт као његов наставник и каже: "Већ је вече, време је да се заврши игра, хајдемо кући."
Немогуће је зауставити кретање сунца, немогуће је преградити пут звездама, које као птице селице лете с истока на запад. Немогуће је зауставити време и преградити пут смрти. Човек се ретко сећа вечности, ретко подиже поглед према плавом бездану неба. Он личи на прозорчић на тамничким вратима који се окреће под ударцима бича који демон држи у рукама; овај бич су његове незасите страсти. О томе шта жели од овог живота, шта може да онесе са собом, шта је донео на земљу - не размишља. Страсти приморавају прозорчић на тамничким вратима да се окреће и описује на земљи кругове, као да плеше на једном месту. Од последњег ударца бича он пада и умире. Чак су и велики мудраци из древних времена и цареви чија дела народи прослављају више размишљали о земаљском него о небеском. У ретким тренуцима они су се издизали душом изнад пролазног, међутим, "земљина тежа" - тежина брига, испразности и главно, њихових сопствених страсти вукла их је наниже, као да су се спуштала крила душе и она је поново морала да пузи по земљи.
Кад отварамо карте старог света читамо у њима називе градова од којих су остале само руине, а често су оне већ нестале с лице земља, потпуно, без трага. Прогутала их је земља, уништило их је време. Видимо на картама границе земаља и држава које већ одавно не постоје. Некада су заузимале огромне просторе као гигантска мрља, шириле се по карти. Затим су се дробиле на делове и нестајале како би ослободиле место за друге државе и народе. Време је ломило границе великих држава и спаљивало их као плот од сувади.
Историја помиње народе чије порекло и узроке нестанка не знамо. Ови народи су попут поточића, чији почетак нисмо видели, ови "поточићи" су нестали у песку или су се улили у корито светске народне "реке" створивши заједно с другим племенима и народима нове етносе - о овоме се могу само правити претпоставке. До нас су дошла само имена која су се сачувала, као да су се спасила у ковчегу историје, остала је прогутао "светски потоп" заборава без трага. Зато је прошлост за нас неодгонетнутна тајна.
Ми смо тајна сами за себе. Само једно нам је познато - да ћемо умрети, отићи одавде, оставивши овде своје тело као човек који одлази у далеку земљу, оставља до повратка своју празну кућу. Наше тело ће почивати у гробу, а сунце стално излази на истоку и креће се својом путањом ка западу као по неком небеском мосту. Очи звезда ће исто тако гледати на земљу, али више нас неће видети.
...Међутим, кад отварам странице патерика и житија светаца осећам друго: с ових страница зрачи нека тиха светлост вечности. Ови људи су победили време, учинили га степеницама лествица којом су се попели у висину, ка небесима. Хероји историје су били, а свеци нису били, већ јесу. За њих не постоји ни "растојање" времена, ни преграде смрти која личи на непробојни зид. Они су, иако су били у времену живели у вечности, одисали су њом у молитви, били су обасјани благодаћу - небеским пламеном који сија у тами. Заиста: онај ко је заборавио на Бога мртав је још за живота. Али ко је увек с Богом тај је и после смрти жив.