„Ону ноћ не могаше цар спавати, и заповеди те му
донесоше књигу од знаменитих догађаја...“
(Књига о Јестири 6,1)
донесоше књигу од знаменитих догађаја...“
(Књига о Јестири 6,1)
Пред сам крај Великогоспојинског поста, у само предвечерје Празника по коме је пост и добио назив, бавила сам се мишљу којим бих садржајем могла да га обележим али уједно и да украсим блог. Одједном ми је на ум дошла помисао о схимонахињи Макарији, руској подвижници ХХ века, чије сам предивно житије, заједно са житијем блаженог старца јеросхимонаха Теофила, прочитала на самом почетку мог упознавања са Православљем, у књизи назива „Сила се Божија у немоћи показује“. Још као малој девојчици, њој се поче јављати Владичица наша, Богородица, која је до њене саме кончине често пута посећиваше и молитве њене услишаваше. Заиста, од свега другог, ово њено сведочанство о томе учини ми се као Богом дано и ја, не оклевајући, одмах заседох за рачунар да означени део из књиге "О Царици Небеској" прекуцам, а потом и са другима поделим.
Док су се реченице смењивале на екрану, моје се мисли некако највише задржаше на следећем делу: „По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати за смрт, а које оставим живеће тише“.“ Не беше то без разлога, јер, ето, од 16. августа - недеља је била и сам почетак поста – и у нашем дому лежи једна старица, која је несрећним случајем пала са лестви и завршила на подрумским степеницама. Будући да је успела некако да дође у кућу, уз малу помоћ куме и свога штапа, сматрали смо да нису сломљене ни ноге ни кукови, због чега нам је помало и лакнуло. Међутим, и поред тога, али и због крварења неких посекотина на ногама, одвезли смо је у амбуланту, одакле је послата у Сремску Митровицу на снимање.
По повратку, који је био прилично брз, (што је код свих нас изазвало додатну радост), и званично добисмо потврду након четири снимања да прелома у ногама и куковима нема. Зашто четири? Хм, за неке ствари је било потребно и прстом да се покаже. Једино што нисмо знали и колико је прстију потребно; то дознасмо касније.
Елем, старица, заправо моја бака, коју је брат донео на рукама, јер због болова није могла да хода, вратила се са неколико фластера, снимцима ногу и налогом да је након неколико дана посети медицинско особље из нашег Дома здравља, како би јој превили посекотине.
Сестре нису биле лење те дођоше и дан раније од предвиђеног, но код баке почеше да се јављају све јачи болови, и то у пределу кичме и грудног коша. Саветовани њима, позвасмо и бакиног лекара, иначе татиног пријатеља, који дође да је обиђе после завршене смене. Након кратког прегледа, његова је дијагноза гласила да је све то последица пада и да је право чудо да је уопште остала жива. Погледао је и снимке и питао је ко их је прегледао у Сремској Митровици. Кад му је брат одговорио, доктор се зачудио:
- Како?! Па он није ортопед!
Али, свеједно, и он потврди да на снимцима нема прелома. Затим преписа баки инекције против болова и нешто за смирење да прима ујутро и увече наредних неколико дана. Сестра која је долазила с вечери била је дивна, за разлику од брата чија је била јутарња смена. Присуствујући једног јутра давању терапије, ја му се пожалих да је баки све лошије и да је бол, и поред инекција, неиздржива, на шта ми он узврати да то мора тако, јер бака има сломљену ногу?!? Сад је био ред на мене да се зачудим.
- Како то мислиш: има сломљену ногу?! Па на нози нема ни гипс и хода на обе...
- Не знам – каже он. – Тако ми пише у налогу.
Срећом, те вечери дође сестра и видевши баку у боловима, она прва изрази сумњу да би се, ипак, по свим сиптомима, могло радити о неком прелому – могуће ребара. Саветовала нас је да пријавимо доктору и да затражимо снимање.
А то беше ноћ уочи Празника, када сам ја, нешто касније, отворила житије схимонањиње Макарије и почела да га прекуцавам.
Ујутру пораних како бих стигла на Празнично богослужење и Свето Причешће, али кад погледах баку, а она се ваља у кревету од страшних болова. Кум, који дође по мене, а коме је ноћ пре умрла рођена бака у Републици Српској и који је пошао да јој упали свећу и молитву принесе, оста уз мене да ми помогне. Позвасмо и мајку, а тати јависмо да позове лекара у нову кућну посету.
У храм смо стигли са закашњењем, али је било важно да стигнемо и да молитву са браћом и сестрама Богу упутимо, верујући Христовим речима да „где су два или три сабрани у име Моје онде сам Ја међу њима“ (Мт.18,20).
Превише потресеној није ми успевало да се саберем, те сам морала мисли да смирујем. Вера је била на испиту, али ко би сузе задржао? Сетила сам се да смо бака и ја заједно започеле пост, али да је она, због пада и ниског притиска, била приморана да га прекине. О томе, и жалости која ме је опхрвала због тога, размишљала сам и док сам се исповедала, једнако Бога молећи да нам опрости и да дође и баку нашу удостоји Светих дарова – на оздрављење, исцелење и спасење. После исповести је моја узнемиреност доста утихнула, али не сасвим. А онда приступисмо Светом Причешћу.
Била сам последња у реду и кад стигох пред Свети Путир; свештеник ме прозва и принесе Пресвето Тело и Крв Господа Исуса Христа. Но кад отворих уста, догоди се да се Свето Причешће некако раздвоји, тако да један део остаде неубачен. Опази то и свештеник те рече:
- Јелена, отвори још једном уста да узмеш и остало.
У том тренутку помислих да ето, даде Бог, да примим и бакин део, јер се причестих два пута!
Заблагодаривши Богу и Пресветој Богомајци у трену осетих да ме свака узнемиреност напусти а наместо ње осетих мир који поврати веру да ће бити боље.
Кум и ја изађосмо из храма. Стигавши кући, нађосмо баку како спава, а мајку и оца како спремају рибу за роштиљ. У 13.30 часова тата је требао да иде по доктора својим колима.
За време док га чекасмо, као уосталом и ручак, окадих кућу и помолих се Богу и Богомајчици. Но у том се и бака пробуди и болови са њом. Гледајући је како се превија, наједном се присетих речи из житија схимонахиње Макарије, и помолих се Богомајчици да сиђе уз плаве лествице и да нас недостојне удостоји посете и помоћи. Било је негде око 11 часова кад се молих и након неких двадесетак минута - тата таман почео да пече рибу, како би и доктора могао да позове на ручак - кад на врата улази баш он, бакин лекар. На питање откуд он сад, пре назначеног времена, доктор рече:
- Одједном настаде нека празнина, нигде никог и ја дођох!
Пресвета Владичице, чула си, помислих ја у себи и заблагодарих Јој у души, при том Је молећи да ми допусти да ја причам са лекаром, што ми иначе уопште није била навика.
Доктор је ушао и погледао баку из висине, остајући и даље при својој тврдњи да је то све последица пада. Чак и поред тога што је она и сада, као и првог пута, показивала прстом где је тачно боли. Већ је хтео да пође, додајући да се терапија са инекцијама настави, али се ту ја умешах, будући да сви остали климаху главом и ћутаху.
- Зар она не треба да снима стомак? Кичму?
- Чујте – поче доктор да објашњава – да она има проблема са стомаком, била би крвава мокраћа.
- Добро, то разумем... крварења стварно нема... Али шта је са кичмом?
- Па она је снимала и нема ништа сломљено... Ево, дајте снимке да погледамо још једном.
Ту се намах присетих оног брата, који је рекао да у налогу пише да јој се дају инекције због сломљене ноге, али оћутах. Не волим да драмим, а и то је сад било најмање битно од свега. Стога указах на оно важније:
- Не, она није снимала кичму, само ноге.
Доктор погледа снимке као да их први пут види и додаде:
- Да, кичма није снимана. Па ништа... Ево ја сам ту санитетом, донећемо носила и одвешћемо баку да сними кичму.
И ту заблагодарих Пресветој Владичици, која је добре мисли ставила у срце овог лекара, који је и сам био дете Божије, те га њима призвала на начин који је у мојој души будио радост и славослов Сину Њеном Распетом и Васкрслом. Сам доктор, и шофер који га је довезао, пренели су баку до санитета, одвели на снимање, а потом је вратили кући. Тата је који минут касније донео снимке, где се видело да бака има сломљено ребро; напрсло заправо. Доктор је послао завој за сестру да баку довече превије око ребара, да то мало учврсти, рекавши да ће бол потрајати неких месец дана и да ће морати мало да потрпи, док не срасте. Како је терапија са инекцијама била при крају, добила је да пије лекове против болова.
Сазнање о напрслом ребру је унеколико донело олакшање, јер коначно дознасмо откуда болови. Но најбитније је од свега било то што кичма није падом повређена, мада јесте од година и живота, јер бака је 1925-то годиште. С инекцијама се завршило, па је бака остала на тродон таблетама. Но болови још увек беху јаки а најгоре од свега је било то што се није могла наместити. А онда је Владичица испунила бакину жељу и послала јој свештеника да је причести. Од тренутка кад се причестила, мојој баки је почело да бива боље и то већ идућег дана, када је почела полако да устаје и да шета, што до тад није могла; само кад је морала до тоалета, који је био на три метра од ње, а она је ишла спорије од пужа, вукући ноге једну за другом.
На крају не могу а да се овде не сетим речи Цара и псалмопојца Давида, који каже: „Зато нека ти се моли сваки светац, кад се можеш наћи...“ (Пс.32,6). Заиста, молитвама Светог Николаја, у чије име осветисмо темеље куће и наше Крсне Славе, и свемоћном заштитом и Покровом Пресвете Богомајке би учињено ово свечудесно оздрављење рабе Божије Милице.
Док су се реченице смењивале на екрану, моје се мисли некако највише задржаше на следећем делу: „По сведочењу матушке Макарије, Царица Небеска посећује болеснике, страдалнике и све који ишту њену помоћ. Она често обилази наше градове и села. „Идем да обиђем куће: неке ћу записати за смрт, а које оставим живеће тише“.“ Не беше то без разлога, јер, ето, од 16. августа - недеља је била и сам почетак поста – и у нашем дому лежи једна старица, која је несрећним случајем пала са лестви и завршила на подрумским степеницама. Будући да је успела некако да дође у кућу, уз малу помоћ куме и свога штапа, сматрали смо да нису сломљене ни ноге ни кукови, због чега нам је помало и лакнуло. Међутим, и поред тога, али и због крварења неких посекотина на ногама, одвезли смо је у амбуланту, одакле је послата у Сремску Митровицу на снимање.
По повратку, који је био прилично брз, (што је код свих нас изазвало додатну радост), и званично добисмо потврду након четири снимања да прелома у ногама и куковима нема. Зашто четири? Хм, за неке ствари је било потребно и прстом да се покаже. Једино што нисмо знали и колико је прстију потребно; то дознасмо касније.
Елем, старица, заправо моја бака, коју је брат донео на рукама, јер због болова није могла да хода, вратила се са неколико фластера, снимцима ногу и налогом да је након неколико дана посети медицинско особље из нашег Дома здравља, како би јој превили посекотине.
Сестре нису биле лење те дођоше и дан раније од предвиђеног, но код баке почеше да се јављају све јачи болови, и то у пределу кичме и грудног коша. Саветовани њима, позвасмо и бакиног лекара, иначе татиног пријатеља, који дође да је обиђе после завршене смене. Након кратког прегледа, његова је дијагноза гласила да је све то последица пада и да је право чудо да је уопште остала жива. Погледао је и снимке и питао је ко их је прегледао у Сремској Митровици. Кад му је брат одговорио, доктор се зачудио:
- Како?! Па он није ортопед!
Али, свеједно, и он потврди да на снимцима нема прелома. Затим преписа баки инекције против болова и нешто за смирење да прима ујутро и увече наредних неколико дана. Сестра која је долазила с вечери била је дивна, за разлику од брата чија је била јутарња смена. Присуствујући једног јутра давању терапије, ја му се пожалих да је баки све лошије и да је бол, и поред инекција, неиздржива, на шта ми он узврати да то мора тако, јер бака има сломљену ногу?!? Сад је био ред на мене да се зачудим.
- Како то мислиш: има сломљену ногу?! Па на нози нема ни гипс и хода на обе...
- Не знам – каже он. – Тако ми пише у налогу.
Срећом, те вечери дође сестра и видевши баку у боловима, она прва изрази сумњу да би се, ипак, по свим сиптомима, могло радити о неком прелому – могуће ребара. Саветовала нас је да пријавимо доктору и да затражимо снимање.
А то беше ноћ уочи Празника, када сам ја, нешто касније, отворила житије схимонањиње Макарије и почела да га прекуцавам.
Ујутру пораних како бих стигла на Празнично богослужење и Свето Причешће, али кад погледах баку, а она се ваља у кревету од страшних болова. Кум, који дође по мене, а коме је ноћ пре умрла рођена бака у Републици Српској и који је пошао да јој упали свећу и молитву принесе, оста уз мене да ми помогне. Позвасмо и мајку, а тати јависмо да позове лекара у нову кућну посету.
У храм смо стигли са закашњењем, али је било важно да стигнемо и да молитву са браћом и сестрама Богу упутимо, верујући Христовим речима да „где су два или три сабрани у име Моје онде сам Ја међу њима“ (Мт.18,20).
Превише потресеној није ми успевало да се саберем, те сам морала мисли да смирујем. Вера је била на испиту, али ко би сузе задржао? Сетила сам се да смо бака и ја заједно започеле пост, али да је она, због пада и ниског притиска, била приморана да га прекине. О томе, и жалости која ме је опхрвала због тога, размишљала сам и док сам се исповедала, једнако Бога молећи да нам опрости и да дође и баку нашу удостоји Светих дарова – на оздрављење, исцелење и спасење. После исповести је моја узнемиреност доста утихнула, али не сасвим. А онда приступисмо Светом Причешћу.
Била сам последња у реду и кад стигох пред Свети Путир; свештеник ме прозва и принесе Пресвето Тело и Крв Господа Исуса Христа. Но кад отворих уста, догоди се да се Свето Причешће некако раздвоји, тако да један део остаде неубачен. Опази то и свештеник те рече:
- Јелена, отвори још једном уста да узмеш и остало.
У том тренутку помислих да ето, даде Бог, да примим и бакин део, јер се причестих два пута!
Заблагодаривши Богу и Пресветој Богомајци у трену осетих да ме свака узнемиреност напусти а наместо ње осетих мир који поврати веру да ће бити боље.
Кум и ја изађосмо из храма. Стигавши кући, нађосмо баку како спава, а мајку и оца како спремају рибу за роштиљ. У 13.30 часова тата је требао да иде по доктора својим колима.
За време док га чекасмо, као уосталом и ручак, окадих кућу и помолих се Богу и Богомајчици. Но у том се и бака пробуди и болови са њом. Гледајући је како се превија, наједном се присетих речи из житија схимонахиње Макарије, и помолих се Богомајчици да сиђе уз плаве лествице и да нас недостојне удостоји посете и помоћи. Било је негде око 11 часова кад се молих и након неких двадесетак минута - тата таман почео да пече рибу, како би и доктора могао да позове на ручак - кад на врата улази баш он, бакин лекар. На питање откуд он сад, пре назначеног времена, доктор рече:
- Одједном настаде нека празнина, нигде никог и ја дођох!
Пресвета Владичице, чула си, помислих ја у себи и заблагодарих Јој у души, при том Је молећи да ми допусти да ја причам са лекаром, што ми иначе уопште није била навика.
Доктор је ушао и погледао баку из висине, остајући и даље при својој тврдњи да је то све последица пада. Чак и поред тога што је она и сада, као и првог пута, показивала прстом где је тачно боли. Већ је хтео да пође, додајући да се терапија са инекцијама настави, али се ту ја умешах, будући да сви остали климаху главом и ћутаху.
- Зар она не треба да снима стомак? Кичму?
- Чујте – поче доктор да објашњава – да она има проблема са стомаком, била би крвава мокраћа.
- Добро, то разумем... крварења стварно нема... Али шта је са кичмом?
- Па она је снимала и нема ништа сломљено... Ево, дајте снимке да погледамо још једном.
Ту се намах присетих оног брата, који је рекао да у налогу пише да јој се дају инекције због сломљене ноге, али оћутах. Не волим да драмим, а и то је сад било најмање битно од свега. Стога указах на оно важније:
- Не, она није снимала кичму, само ноге.
Доктор погледа снимке као да их први пут види и додаде:
- Да, кичма није снимана. Па ништа... Ево ја сам ту санитетом, донећемо носила и одвешћемо баку да сними кичму.
И ту заблагодарих Пресветој Владичици, која је добре мисли ставила у срце овог лекара, који је и сам био дете Божије, те га њима призвала на начин који је у мојој души будио радост и славослов Сину Њеном Распетом и Васкрслом. Сам доктор, и шофер који га је довезао, пренели су баку до санитета, одвели на снимање, а потом је вратили кући. Тата је који минут касније донео снимке, где се видело да бака има сломљено ребро; напрсло заправо. Доктор је послао завој за сестру да баку довече превије око ребара, да то мало учврсти, рекавши да ће бол потрајати неких месец дана и да ће морати мало да потрпи, док не срасте. Како је терапија са инекцијама била при крају, добила је да пије лекове против болова.
Сазнање о напрслом ребру је унеколико донело олакшање, јер коначно дознасмо откуда болови. Но најбитније је од свега било то што кичма није падом повређена, мада јесте од година и живота, јер бака је 1925-то годиште. С инекцијама се завршило, па је бака остала на тродон таблетама. Но болови још увек беху јаки а најгоре од свега је било то што се није могла наместити. А онда је Владичица испунила бакину жељу и послала јој свештеника да је причести. Од тренутка кад се причестила, мојој баки је почело да бива боље и то већ идућег дана, када је почела полако да устаје и да шета, што до тад није могла; само кад је морала до тоалета, који је био на три метра од ње, а она је ишла спорије од пужа, вукући ноге једну за другом.
На крају не могу а да се овде не сетим речи Цара и псалмопојца Давида, који каже: „Зато нека ти се моли сваки светац, кад се можеш наћи...“ (Пс.32,6). Заиста, молитвама Светог Николаја, у чије име осветисмо темеље куће и наше Крсне Славе, и свемоћном заштитом и Покровом Пресвете Богомајке би учињено ово свечудесно оздрављење рабе Божије Милице.
Слава нека је Господу у Светима Његовим!
Пресвета Богородице спаси нас!
