Јеванђеље о Крсту

 

Велика је сила Истине, и ништа у свету не може одолети тој сили.

Велика је лековитост Истине, и нема никакве муке ни немоћи у свету, од које Истина није лек.

У својој муци и немоћи болесници траже лекара који ће им дати лек од муке и немоћи. Нико не тражи лекара који би давао што слаће лекове, него свак тражи лекара који зна поуздан лек, без обзира да ли је тај лек сладак, или горак, или безукусан. И што горчији лек један лекар преписује болеснику, и што тежи начин лечења, то, изгледа, болесници више вере имају у таквога лекара.

Зашто људи само из руку Божјих не подносе горак лек? Зашто траже и очекују само посластице из руку Божјих? Зато што не осећају тежину своје болести од греха, те мисле да се само посластицама могу излечити.

О, кад би се људи запитали: зашто су сви лекови за телесне болести тако горки? Дух Свети би им одговорио: зато да буду слика и изображење горчине лекова духовних. Јер као што су телесне болести слика и изображење болести духовних, тако су и телесни лекови слика и изображење лекова духовних.

Нису ли болести духа, ове главне и праузрочне болести, много теже од болести телесних? Како онда да лекови за дух не буду горчији од лекова за тело?

Брижни су и многобрижни људи за своје тело; те кад се тело уболести, они не жале ни труда, ни времена, ни богатства, само да поврате здравље телу. Тада им никакав лекар није скуп, никаква бања далека, никакав лек горак; нарочито када им се још наговести блискост смрти телесне. О, кад би људи били тако брижни и многобрижни за своју душу! Кад би тако ревносно тражили души својој лека и лекара! Тешко је босоногу ићи по трњу. Но ако босоноги умире од жећи, а с оне стране трња налази се извор воде, неће ли се босоноги пре решити да наступи на трње, да се искрвави и израњави само да дође до воде радије него да с ове стране трња на мекој трави умре од жећи?

 

Крст је темељ Цркве, тврђава васељене. Крст је сила немоћнима, лекар болнима. Крст је очишћење губавима, опорављење раслабљенима. Крст је хлеб гладнима, извор жеднима. Христос је сав био на крсту, и у исто време сав боравио у свему.

Немогуће нам је узети тако горак лек говоре многи раслабљени од греха. Зато је човекољубиви Лекар људи прво сам узео горак лек, најгорчији лек, и ако је био здрав, само да покаже болесницима да то није немогуће. О, колико је теже здравоме узети и прогутати болеснички лек него болесноме! Но Он је узео да би га узели и они који су смртно болесни.

Немогуће нам је босоногим прећи њиву трња, ма колико да смо жедни и ма колико да је бујан и свеж извор воде с оне стране! говоре опет раслабљени од греха. За то је човекољубиви Господ сам прешао бос њиву трња, и сад од оне стране виче и призива жедне ка извору живе воде. Могуће је - довикује Он, Ја сам прошао по најоштријем трњу и Својим стопама га затупио; ходите, дакле!

Ако је крст лек, немогуће нам је узети тај лек! И ако је крст пут, немогуће нам је поћи тим путем! Тако говоре болесни од греха. Зато је човекољубиви Господ узео најтежи крст на Себе, да покаже да је то могуће.

Данашњим Јеванђељем Господ препоручује крст, ово горко лекарство, свакоме ко жели да се спасе смрти.

Рече Господ: ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде. Не гони Господ људе пред Собом на крст него их позива да следују Њему, Крстоносцу. Јер пре него је учинио овај позив Он је предсказао Своје мучење, наиме: да ће га окривити старешине и главари свештенички и књижевници, и да ће га убити, и трећи дан да ће устати (Марк. 7, 31). Он је зато и дошао, да буде Пут. Дошао је да буде први у мукама и први у слави. Дошао је да покаже да је могуће, и да учини могућим, све оно што су људи држали немогућим.

 

Крст Твој Христе, иако је као вештаствена стварност видљив, али је одевен божанском силом; притом јављајући се свету као вештаствена стварност, он мислено чудотвори наше спасење; клањајући се њему; ми Те славимо, Спасе.

Он не гони људе и не приморава, но предлаже и препоручује. Ко хоће! По својој слободној вољи људи су пали у болест греха, по својој слободној вољи људи треба да се лече и оздраве од греха. Он не крије да је лек горак, прегорак, но Он олакшава људима да га узму на тај начин што га Он први узима, и ако здрав, и показује његово сјајно дејство.Нека се одрече себе. И први човек, Адам, одрекао се себе онда када је пао у грех, но он се одрекао правога и истинитога себе. Тражећи сада од људи да се одрекну себе Господ тражи, да се они одрекну лажнога себе. Простије речено: Адам се одрекао Истине и прилепио се лажи; сада Господ тражи од Адамових потомака, да се одрекну лажи и прилепе опет Истини, од које су и отпали. Отуда: одреци се себе значи: одреци се варљивога небића, које ти се наметнуло на место бића твога које је од Бога. Одреци се земљаности која ти је потиснула духовност, и страсти која ти је потиснула добродетељ; и ропскога страха који је потамнео образ синовства Божјег у теби; и роптања против Бога које ти је умртвило дух послушности према Богу. Одреци се злих мисли, злих жеља, и злих дела. Одреци се идолопоклоничког поштовања природе и свога тела. Речју, одреци се свега онога што ти сматраш да си ти, а у самој ствари ниси ти него ђаво, и грех, и трулеж, и обмана, и смрт. Авај, одреци се злих навика које су ти постале друга природа; имено: те друге природе одреци се; јер то није природа како ју је Бог створио него нагомилана и отврднула обмана и самообмана у теби - олицетворена лаж која ходи под твојим именом, и ти под њеним.

 

Крстом Твојим Христе, постаде једно стадо од Анђела и људи, и једна Црква — και μία 'Εκκλησία; небо и земља весели се; Господе, слава Теби.

Kpcтe Христов, узданицо хришћана, наставниче заблуделих, пристаниште витланих буром, победо у биткама, тврђаво васељене, лекару болесних, васкрсење мртвих, помилуј нас.

Шта значи узети крст свој? Значи драговољно примити из руку Провиђења сваку лековиту горчину која се пружа. Наиђу ли велике катастрофе, буди послушан вољи Божјој као Ноје. Тражи ли се од тебе пожртвовање, подај га са онаквом вером у Бога с каквом је Аврам хтео принети свога сина на жртву. Пропадне ли имовина, помру ли ти деца изненадно, и стегне ли љута болест, све подноси са стрпљењем не удаљујући свога срца од Бога као Јов. Оставе ли те пријатељи и окруже ли те сами непријатељи, сноси све без роптања а с надом у скору помоћ Божју, као што су чинили апостоли. Изведу ли те на губилиште за Христа, буди благодаран Богу за такву част слично хиљадама хришћанских мученика и мученица. Од тебе се не тражи да учиниш нешто што никад нико пре тебе није учинио, но да следујеш многим примерима других који су испунили вољу Христову: апостолима, светитељима, исповедницима и мученицима. Треба знати још, да тражећи наше распеће на крсту Господ тражи само распеће старог човека, то јест човека састављеног од злих навика и од службе греху. Јер тим распећем умртвљује се тај стари скотоподобни човек у нама и оживљује нови, богоподобни, бесмртни. Као што и говори апостол: стари наш човек распе се, и одмах објашњава зашто се разапе - да више не би смо служили греху(Рим. 6, 6). Крст је тежак староме, телесноме човеку, тежак је телу са сластима и жељама (Гал. 5, 24) но није тежак човеку духовном. Крст је лудост онима који гину, а нама који се спасавамо јесте сила Божја (I Кор. 1, 18). Зато се ми хвалимо Крстом Христовим; и хвалимо се крстом својим ради Христа. Господ не тражи од нас да узмемо Крст Његов него крст свој. Његов Крст је најтежи. Он се није распео на Крст због Својих грехова него због наших; зато је Његов Крст најтежи. Ми се распињемо због својих сопствених грехова; зато је крст наш лакши. И кад највише страдамо, не треба да говоримо да страдамо сувише, и преко мере. Господ је жив, и Он зна меру страдања наших и не допушта да страдамо више него што можемо. Мера наших страдања није мање одређена и срачуната него ли мера између дана и ноћи, или мера у кретању звезда. Повећава ли се наше страдање, отежава ли се наш крст, то се повећава и моћ Божја, као што и говори апостол: јер како се страдања Христова умножавају на нама тако се и утеха наша умножава кроз Христа (II Кор. 1, 5).

 

Али дође Амалик да се бије с Израиљем у Рафидину.
А Мојсије рече Исусу: Избери нам људе, те изађи и биј се с Амаликом; а ја ћу сутра стати на врх брда са штапом Божјим у руци.
И учини Исус како му рече Мојсије, и поби се с Амаликом; а Мојсије и Арон и Ор изађоше на врх брда.
И докле Мојсије држаше у вис руке своје, побеђиваху Израиљци, а како би спустио руке, одмах надвлађиваху Амаличани.
Али руке Мојсију отежаше, зато узеше камен и подметнуше пода њ, те седе; а Арон и Ор држаху му руке један с једне стране а други с друге, и не клонуше му руке до захода сунчаног.
И разби Исус Амалика и народ његов оштрим мачем.
Потом рече Господ Мојсију: Запиши то за спомен у књигу, и кажи Исусу нека памти да ћу сасвим истребити спомен Амаликов испод неба.
Тада начини Мојсије олтар, и назва га: Господ, застава моја.
2.Мој.17;8-15

Пре свега велика је утеха наша у томе што нас Господ позива да идемо за Њим. И нека за мном иде! говори Господ. Зашто Господ тако призива оне који узму на себе крст свој? Прво зато да не би пали и сломили се под крстом. Тако је жалосна слабост људског бића, да је и најјачем човеку претежак и најлакши крст, ако га носи без небесне помоћи. Погледајте како очајни постају неверници при најмањем удару! Како се буне против неба и земље при једном убоду игле! Како се беспомоћно повијају лево и десно тражећи ослонца и заштите у празнини овога света, и ако сматрају да им свет не може дати ослонца и заштите, и да је сав свет једна очајна празнина! Зато Господ позива да за Њим идемо. Јер само за Њим идући ми ћемо се моћи одржати под крстом својим. У Њему ћемо наћи снагу, храброст и утеху. Он ће нам бити светлост на тамноме путу, здравље у болести, друг у самоћи, радост у муци и богатство у беди. Код телесног болесника оставља се светлост да гори по сву ноћ. И у ноћи овога живота нама је потребна неугасива светлост Христова, која ће нам олакшавати болове и одржавати наду у свитање дана.

 

Вера јесте велика вера која може сваку бригу да положи на Бога, коју апостол назива темељем, Лествичник мајком безмолвија, а свети Исаак вером сагледавања и вратима тајни. Онај ко је има потпуно је безбрижан, као и сви свети, који су и сама имена имали саобразна (својим врлинама), као (уосталом) и древни праведници. Петар, на пр. (има име) тврдоће, Павле покоја, Јаков борца (пошто је изгазио велијара (тј. ђавола)). Стефан, опет, има име неувенљивог венца, Атанасије бесмртности, Василије царства, а Григорије бдења у мудрости, тј. богословљу, Златоусти - многоценог злата и многожељене благодати, а Исаак - опраштања. Просто речено, и у Староме и у Новоме (Завету) имена су саобразна (врлини човека). И Адам је назван према четири стране (света): Јер А има од истока (Ανατολή), Д од запада (Δύσις), А од севера (Άρχτος), и М
од југа (Μεσημβρία). Свети Петар Дамаскин, "Подсетник пустињског трезвоумља"

Други разлог због чега Господ захтева да се иде за Њим исто је тако важан као и први, и тиче се циља драговољног одрицања себе и узимања крста на себе. И многи су се привидно одрицали себе да би се још више истакли у овоме свету. Многи су налагали на себе безбројна паштења и мучења само зато да би им се људи дивили и славили их. Многи су то чинили, и дан данас чине махом у незнабожачким народима, да би кроз то задобили у себи неку чаролијску и мађионичарску моћ, да би кроз исту могли владати људима, шкодити једнима а користити другима, све из пустог личног славољубља и користољубља. Овакво самоодрицање није никакво самоодрицање но самовозношење, и овакав крст не води васкрсењу и спасењу но потпуној пропасти и предаји ђаволу у руке. Онај пак ко са својим крстом ходи за Христом слободан је од сваке охолости, сваког превозношења над другим људима, и од сваке жеље за светском славом и коришћу. Као што један болесник узима горак лек не зато да би показао како он може да прогута тако горак лек, него зато да би оздравио, тако и прави хришћанин одриче се себе, то јест гнуша се свог болесног бића, узима крст свој на себе као горак но спасоносан лек, и иде за Христом, својим Лекаром и Спаситељем, не зато да га хвале и славе људи него да спасе своју душу од смртне лудости у овом животу и од црвоточног огња у оном.

Свети владика Николај, "Омилије"