Молећи се Богу, треба стицати такву чврсту, непоколебиву веру да буде тешко посумњати у било шта, чак немогуће, а ради тога у срцу треба да буду написане речи све је могуће Богу (Мк. 10, 27); треба још имати живу увереност у то да Господ све испуњава, да је биће Његово љубав и доброта; да је дело Његово и бит Његова да ствара, даје, да буде милостив, да преизобилно награђује, да испуњава молбе наше. И све што иштете у молитви, вјерујте да ћете примити; и биће вам. (Мт. 21, 22; уп. Мк. 11, 24). Још треба помно ослушкивати срце своје како не би лагало, како би свака реч излазила из дубине његове, као што је речено: из дубине вичем Теби, Господе! (Пс. 129, 1). То јест, треба се изузетно бринути о истинитости молитве, о оној искрености која нашима чини све речи молитве које је други саставио, која истинитом сматра сваку реч молитве.
* * *
Ревнуј о љубави: све ће проћи, а љубав ће остати вечно, као Сам Бог Који је Љубав.
* * *
Живот је велика искуствена наука. Нема ничег тежег од учења те науке, идења тесним путем и на уска врата. И ко се уз мајку или у школи није навикао на веру и страх Божји и живот благочастиви, томе ће нарочито тешко ићи учење у школи живота. Он као ђак може бити паметан, може много знати и уживати велики углед због својих способности, али у школи живота је незналица, сем тога, понекад се дешава да није ни за шта, ни за породични живот, због свог неприлагодљивог карактера или због свог необузданог срца, нити за друштвену делатност. Он се злопати и често доживљава крах у животу као брод на мору натоварен мноштвом робе, пуштен за време буре без кормила, без ужади и једара.
* * *
Словесно биће, памти да је све створено Словом и да Њиме све постоји, и имај несумњиву веру у то да је творење или претварање речју уста твојих, влашћу Божјом, најобичнија ствар; управо зато имај највеће поштовање према речи и немој је залуд трошити, тим пре је немој употребљавати као оруђе лажи – осудиће Господ оне који лаж говоре. О, Боже мој, свет духова и свет вештаствени саздани су и постоје Божјим Словом Које је са Оцем и Духом просто Суштаство, Дух, Јединица која се обожава у Тројици Ипостасној.
* * *
Тражећи од Бога различита добра, веруј да је Бог све за свакога: тражиш ли од Њега здравље, веруј да је Он здравље твоје; тражиш ли веру, Он је вера твоја; љубав, Он је љубав твоја; мир и радост, Он је мир и радост твоја; помоћ против непријатеља видљивих и невидљивих, Он је помоћ твоја свесилна; какво год добро од Њега да затражиш, Он је управо то добро, као и свако друго, и ако сматра да је потребно да ти то добро дарује, онда ће Он и бити за тебе то добро. Биће Бог све у свему (1. Кор. 15, 28).
* * *
Реч у устима једних је дух и живот, а у устима других мртво слово (на пример, за време молитве и проповеди). Ријечи које вам Ја говорим дух су и живот су (Јн. 6, 63). Такве треба да буду у ствари и наше речи, јер ми смо иконе Бога Слова.
* * *
Као што тело живи од ваздуха, тако душа живи од милости Божјих. Као што отац и мајка сматрају обичним, природним, неопходним да деци свакодневно дају хлеб или рибу – најобичнију храну нашу, и не дају нам уместо хлеба камен, уместо рибе змију, премда су од рођења зли и лукави, колико ће онда више, неће ли бесконачно више бити дарежљив Отац небески, сушта Доброта, и колико ли ће више Он дати добра онима који Му ишту? (Мт. 7, 11). Као што је на земљи преизобилно мноштво вода, и сви их пију, долазе и бадава их захватају, тако је Господ као дубоки, духовни океан живих вода: дођи и захватај свакојака добра духовна ведром истинске, чврсте и непостидне вере. Само пружи то срдачно ведро и неизоставно ћеш изобилно захватити воду живота, опроштај грехова и мир савести. Али се бој сумње: она те лишава средства за захватање сваке милости Божје.
* * *
Ако немаш чврсту, непостидну веру у Бога као Сведоброг и Свемоћног, не жури се да Га молиш за даровање каквог добра: иначе ће те ђаво потући и ранити те маловерјем или неверовањем у могућност испуњења твоје молитве, и отићи ћеш од лица Божјег посрамљен, потиштен и туробан. Не буди лакомислен, него најпре, седи прорачунај, по речи Господњој, своје издатке душевне, или извагај веру своју – да ли можеш довршити. Ако ли не можеш, демони ће, видећи твоју недовитљивост, почети да ти се подсмевају говорећи: овај човјек поче зидати, па не може да доврши (Лк. 14, 28-30). Дакле, пре молитве процени степен своје вере и нашавши да је довољна, жива, чврста, непостидна, приступај смјело пријестолу благодати, да примиш милост и нађеш благодат за благовремену помоћ (Јев. 4, 16).
* * *
Као што нам у вештаственом свету Господ чини добро преко сунца, обасјавајући и грејући нас и земљу и све што је на њој, преко ваздуха, воде, биљака, животиња, тако нам Господ и у духовном свету, чинећи нам добро непосредно – просвећујући умове и срца наша, штитећи, спасавајући, милости подајући и чувајући Својом благодаћу (премда и ту преко свештенослужитеља) – чини добро више помоћу Својих слугу, Анђела који се називају духовима за служење, помоћу светих Својих и особито помоћу Оне Која је виша од сваког створења, Пречисте Мајке Своје, преко патријараха, пророка, апостола, архијереја, мученика, преподобних, праведних и свих светих. Та света бића су слуге Божје ради нашег спасења. Нису ли сви они духови за служење, који се шаљу да служе онима који ће наслиједити спасење? (Јев. 1, 14). Они су светозарне, умне луче вечног Сунца правде – Бога. И како да не призивамо у помоћ и посредовање за нас та добра бића која су од Самог Господа добила благодат да служе нашем спасењу? Како не осећати дужно страхопоштовање и захвалност према њима? Је ли то у складу са законима чак и људског друштва и пристојности?
* * *
Лутерани говоре: „зашто да молимо свете да се моле за нас? Ми молимо Самога Бога“, и сами себе побијају: јер зашто моле пастора да се моли за њих? Што се не моле без пастора ако је Бог сваком једнако доступан и ако нема потребе за светим молитвеницима за нас. Какво слепило! Веле: молећи се светима чинимо идолопоклонство. Неистина. Ми ниједног светог не сматрамо богом, ниједном светом се не молимо као Богу, већ само молимо за његове молитве за нас; има ли ту и трунке идолопоклонства? Као што молимо живе свештенослужитеље и молитвенике наше пред Богом да се помоле за нас, тако молимо и небеске молитвенике који због љубави своје према Богу имају велику смелост пред Њим; притом су веома многи од њих и овде на земљи били молитвеници и посредници пред Богом за свет; тамо – на небесима та њихова делатност се само наставља, има веће размере и изузетно је снажна, јер је не омета тешко и тромо тело. Иако је њихов земаљски живот окончан, сви свети су живи: Бог није Бог мртвих него живих; јер су Њему сви живи (Лк. 20, 38).
* * *
Радуј се, благодатна, Господ је с тобом! (Лк. 1, 28) Тако се обраћа света Црква Пресветој Дјеви Богородици. Али Господ је и са сваком благочастивом душом која верује у Њега. Сапребивање Господа са Дјевом Маријом, до Њеног зачећа Спаситеља, није особеност својствена само Пречистој Дјеви: Господ је са сваком верујућом душом. Господ је с тобом, може се рећи сваком човеку који држи заповести Господње. И свима је Господ близу: само су људи срцима својим далеко од Њега, због мисли својих, због намера и расположења срдачних, због речи и дела својих који се противе закону Божјем. Са вама сам, говори Господ наш рођен од Пресвете Дјеве, до свршетка вијека (Мт. 28, 20), то јест са сваким од нас је у свако време, у свим нараштајима, у свим временима, на свем земаљском пространству, до свршетка света.
* * *
Ја сам у Богу, са Богом, пред Богом, под Богом. Он је живот мој. Ради телесног живота Он је разлио ваздух, воду, пушта из земље биљке за храну, а ради душе моје Сам је свуда и све испуњава, Сам је и ваздух, и храна, и пиће. Непрестано се налазим, и ходам, и седим, и спавам, и једем, и где год да сам – увек и на сваком месту се налазим у Богу. Прво је слика другог. За дисање треба да су отворена уста и чуло мириса, за живот по духу је потребна молитва. Да би молитва била искрена, да би свецело обухватила душу, да би била усредсређена, потребна је пажња према своме срцу, сабраност или управљеност ума и срца само ка Богу, одбацивање од срца сваке лажи, дволичности и привезаности за земаљско.
* * *
Највећа, стална заблуда нашег срца са којом треба да се боримо непрестано, целога живота, јесте тајна помисао његова да можемо бити без Бога и изван Бога било где, било када, макар једног трена. Треба га непрекидно утврђивати у Богу од Кога се оно непрестано у мислима одвраћа и велики је успех у хришћанском животу стекао онај ко са Аном, мајком Самуиловом, може искрено да ускликне: развесели се срце моје у Господу; подиже се рог мој у Господу; отворише се уста моја на непријатеље моје, јер сам радосна ради спасења Твојега (1. Сам. 2, 1).
* * *
Треба памтити да је Бог – Бог живи и сваког оживљујући, да је и Богородица жива, да су Анђели и свети живи, и да нас чују у Богу.
* * *
Молећи се у Духу Светоме. (Јд. 1, 20) Дух Свети је за душу ваздух; Исус Христос је храна животворна, што је, међутим, нераздељиво: и Дух и Син; као што су ваздух и храна подједнако неопходни и једно од другог нераздвојиви, тако су Дух Свети и Син нераздељиви међу Собом и у дејствима Својим у нама; а Бог Отац, преко Сина и Светога Духа дејствује начелствено и благоволеће, као Њихово Начело и Узрок.
* * *
Они који су се дотицали одеће Спаситељеве, исцељивали су се. Зашто се они који сада са вером употребљавају свету воду исцељују? Крст који се погружава у воду са молитвом вере је као Сам Господ животворни. Као што је одећа Спаситељева била прожета Његовим животом, тако се и вода у коју се погружава животворни крст прожима животом: зато и јесте исцељујућа.
* * *
Нема нам ничег ближег од Бога. Он је Бог срдаца, самих срдаца, а срце нам је, са своје стране, ближе од свега. То је цео човек, скривени човјек срца (1. Пт. 3, 4), по Апостолу.
* * *
Ишао сам на јутрење. Сунце је било на истоку и одражавало се на фењеру који је висио на стубу. Одраз је био тако пун и сјајан да га је било немогуће гледати, као да је само сунце. Помислио сам: ако се вештаствено, створено сунце са таквом пуноћом сијања одражава у провидном стаклу, не одражава ли се онда духовно нестворено Сунце – Бог у чистом од греха (као тамног начела) срцу човековом, не одражава ли се Он блиставо у светима Својим који су се ради сједињења њиховог са Њим, ради њихове љубави према Њему очистили или се овде очишћују од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божијему (2. Кор. 7, 1)? Да, Он се велелепно одражава у душама изабраних Својих; те чисте душе, те иконе Божје, као стакло провидне, сијају као злато на сунцу, као најчистији дијаманти, али сијају ради Бога и Анђела, не показујући свој сјај људима, али по Божјем устројењу сијајући ради њих светлошћу своје вере, својих врлина, неминовно, попут свеће метнуте на свијећњак у соби која обасјава собу са свима онима који се у њој налазе (Уп. Мт. 5, 15). И још: ако се створено сунце одражава на фењеру, не одражава ли се онда оно нестворено духовно Сунце цело и притом суштински – у пречистом телу и крви Својој на олтару Господњем дејством Духа животворног? Да, одражава се цело и са свом светлошћу Својом и са свом љубављу Својом, тако да који једе моје Тијело и пије Моју крв у Богу пребива и Бог у њему (Јн. 6, 56): тело и крв јесу свецели Христос.
* * *
Молба у молитви је против гордог тела нашег које све приписује себи: благодарење – против неосетљивости тела нашег према безбројним доброчинствима Божјим; славословље – против телесног човека који тражи славу само за себе.
* * *
Молитва је доказ моје разумне личности, моје боголикости, залог мог будућег обожења и блаженства. Ја сам створен ни из чега, ја сам ништа пред Богом, као онај који нема ничег свог; али сам, по милости Његовој, личност, имам разум, срце, слободну вољу, и уз свој разум и слободу срдачним обраћањем Њему могу постепено да повећавам у себи Његово бесконачно Царство, постепено, све више и више да умножавам у себи Његове дарове, да црпем из Њега као из непресушног, неисцрпног Извора, свако добро духовно и телесно, нарочито духовно. Молитва ме уверава да сам икона Божја, да при смиреном и благодарном расположењу своје душе пред Богом, уз своју слободну вољу, умножавајући духовне дарове Божје, могу, на тај начин, бескрајно да се усавршавам и до у бескрај да повећавам своје богоподобије, своје небеско блаженство, за које сам предодређен. О, молитва је знак мог великог достојанства којим ме је почаствовао Саздатељ. Али она ме у исто време подсећа на моју ништавност (ни из чега сам, и ничег свог немам – зато и молим Бога за све), као и на моје највише достојанство (ја сам икона Божја, ја сам обожен, ја се могу пријатељем Божјим назвати, као Аврам, отац верујућих, само треба несумњиво да верујем у постојање, доброту и свемоћ Бога мога и да Му се уподобљавам у овом животу делима љубави и милосрђа).
* * *
Непрестана топла молитва доводи нас до најискреније и чврсте убеђености у бесмртност наше душе и у блаженство оног невештаственог века: јер све насладе молитве човек црпи од Бога – Духа; сву снагу узима од Њега, као и, по Његовој благодати, од Мајке Божје (Она избавља од невоља душе наше, успокојава, радује, оживљава), од Анђела и светих.
* * *
Не знате ли да сте храм Божији и да Дух Божији обитава у вама? (1. Кор. 3, 16). Онај Који је подигао Христа из мртвих оживјеће и ваша смртна тјелеса Духом Својим Који живи у вама. (Рим. 8, 11) Будите пажљиви и имајте страхопоштовања, браћо, према Духу Светоме који увек живи у вама и памтите да ће се тајна и чудо васкрсења вашег из мртвих савршити тим истим Духом Који сада живи у вама, по благодати и дару Христа, због крштења водом и Духом, због покајања и нарочито причешћа животворним Тајнама Његовим.
* * *
Бог је Истина: и молитва моја треба да буде истинита, као и живот; Бог је Светлост: и молитва моја треба да се приноси у светлости ума и срца; Бог је Огањ: и моја молитва, као и живот, треба да буде пламена; Бог је свеслободан: и моја молитва треба да буде слободни излив срца. Какво је богатство духа човечјег: довољно је да искрено помисли о Богу, да искрено пожели сједињење са Богом, и Он је истога часа с тобом: и ни зидови куће, никакви тамнички катанци, ни горе, ни понори неће спречити то сједињење. Бог је одмах с тобом; тако и Анђели, и свети: са Богом су сви они пред твојим очима, крај твога срца, као најблискији пријатељи, као твоји домаћи. О, богатства духа човечјег!
* * *
Дух је тако прост да пролази кроз свако биће духовно и вештаствено, кроз све разумне духове и кроз све неразумне душе, небеска тела, земљу и сва њена органска и неорганска тела, нимало се њима не ограничавајући, увек будући изнад њих и оживљавајући их, као Дух Божји, или пролази лако кроз свако вештаство, не оживљавајући га, продире кроз горе, камење, зидове зграда, тако као да уопште и нема никаквог вештаства. Бог постоји као да уопште нема никаквог ни духовног, ни материјалног бића: и управо зато у свакоме трену могу рећи да сам увек с Богом, или да постоји само Бог и ја. Са мном си (Пс. 22, 4), говори Псалмопојац. Ја сам са тобом (Дап. 18,10), говори Господ апостолу Павлу.
* * *
Када стојимо и усрдно се молимо на молитви, или седимо, лежимо, или ходамо, и када нас одједном посети Дух Божји и чујемо глас Његов, примећујемо да Он у душу не продире кроз уста, ни кроз нос, нити кроз уши (премда је управо речју и дахом Спаситељ подавао Духа, и премда вјера бива од проповиједи (Рим. 10, 17)), већ право кроз тело – у срце, као што је Господ прошао кроз зидове куће до апостола након васкрсења, и дејствује одједном, као струја и брже од сваке електричне струје: и тада ти постаје необично лако, зато што се одједном разрешује твоје бреме греховно, посећује те дух скрушености због грехова, умилења, мира, радости. Види како се Анђео појављује у закључаној тамници ноћу ради ослобађања Петровог: врата су закључана, стражари стоје крај врата; али, ево, Анђео се одједном појавио и истога часа је светлост засјала у тамници (Дап. 5, 19). Тако Дух Божји зачас посећује дом душе наше – тело, и светлост засијава у њему.
* * *
Како нас свети чују? Чују будући да су једно са нама у Светом Духу – да и они у нама једно буду (Јн. 17, 21), будући да су удови једне Цркве Божје на чијем је челу један Христос и коју оживљава један Дух Божји. Свети нас виде и чују у Духу Светоме тако као што ми телесним очима и ушима видимо и чујемо помоћу светлости и ваздуха; али наш телесни вид и слух ни најмање нису савршени у поређењу са видом и слухом духовним: на великом растојању ми не видимо веома много предмета, не чујемо веома много звукова. Духовни вид и духовни слух су савршени: њима не промиче ниједан покрет срца, ниједна мисао, ниједна реч, намера, жеља, зато што је Дух Божји у Коме свети пребивају, виде нас и чују – свесавршен, свезнајући, све види и чује јер је свудаприсутан.
* * *
Молитва има снагу, на пример, да отвара и затвара небо, да претвара ватру у росу. Чија молитва је нарочито снажна? Молитва Мајке Божје (Својим светим и свемоћним молбама) и светих на небу; на земљи – молитве свештеника, као оних које је Сам Бог поставио крај самог престола Његовог – ради молитве за себе и људе (за наше гријехе и за народне гријехе из незнања – Јев. 9, 7), молитве преподобних, отшелника (доиста ћу погледати на њ – Јов 42, 8). Због лењости хришћана за молитву бива сиромаштво вере, наде и љубави, грехови и безакоња, невоље душевне и телесне.
* * *
Јереју Божји, веруј од свег срца, веруј свагда у благодат која ти је дата од Бога да се молиш за људе Божје: да не буде узалуд у теби тај велики дар Божји којим можеш да спасеш многе душе; брзо чује Владика твоју искрену молитву за људе и лако се приволева на милост према људима, као на молитву Мојсеја, Арона, Самуила, апостола. Користи сваку молитвену прилику – у цркви, када вршиш Богослужење или Свету Тајну, у домовима при вршењу Светих Тајни, молитвословља и молебана, свуда и у свако време сећај се спасења људи Божјих и стећи ћеш велику благодат Божју.
* * *
Да сваког трена живиш животворном Тројицом у то буди увек убеђен као у то да те обасјава чувствена светлост, да се храниш храном и пићем, и да удишеш ваздух – то троје се ради тебе у једно сједињује.
* * *
Вештаство света је као ништа (Уп. Пс. 38, 6); свуда и у свему је Дух Божји, животворни, Који је све превасходи. Када се молиш Богу, замисли да вештаство не постоји, и да нема ниједног створења, и да само Бог свуда постоји и да је Он Једини Који је несместив, Који све Собом испуњава, обухвата, ствара и чува. Ако будеш непристрашћен према вештаственом и ако будеш упражњавао пост и молитву, онда и у теби дух као да ће прогутати тело, и бићеш духован, и свуда у природи ћеш сазрцавати Духа – Бога; док напротив, они који су пристрашћени према земаљском, нарочито према храни, пићу, новцу, чулни су и Духа немају (Јд. 1, 19), и у свему виде само тело, не сазрцавајући дух, и чак одбацујући духовну страну предмета.
* * *
Где је вештаство које се гради тамо неизоставно треба претпоставити и Градитеља његовог, јер вештаство које само по себи нема никакав разум и снагу, не може само да се организује, расте и даје плодове: очигледно, сваког трена у животу њиме управља бесконачни Ум, свесилна Рука.
* * *
Као што се сунце вештаствено целим својим кругом и сијањем одражава у безбројним провидним предметима на земљи, тако је Сунце духовно Бог благоволео да Се одрази у безбројним бићима на небу и на земљи – тамо у Анђелима, а овде у људима; и као што светлост, чак и вештаственог сунца, не бива ометана чврстим, премда провидним телима, него несметано кроз њих пролазећи сија и у собама куће које су са свих страна затворене од спољашњег ваздуха, или у провидним предметима који су ка њој окренути, тако се светлост духовног Сунца за духовна бића не спречава никаквим вештаственим преградама, ни зидовима куће, ни мрачним зидинама и сводовима тамница, ни планинским масивима у чијим се пештерама скривају слуге Божје, ни понорима земаљским; Он свуда допре и свугде сија, у свакој души која је способна да у себе прими сијање небеске истине. (Павле и Сила се моле у тамници појући Богу, и Господ чује њихову молитву – Дап. 16, 25 – 26).
* * *
Када се молимо, Господ помно слуша молитву нашу, Он нам је тада као и увек близу као икона пред којом стојимо, чак много ближе: Он је крај самог срца нашег. Присуство Његово крај нас је тако јасно као видљива икона, и зато икона заиста на очигледан начин приказује како нам је Господ близу, како нас види и чује. А свети Божји су нам у Духу Светоме тако близу, као што нам је близу Дух Свети Који је свуда и све испуњава, Његов смо храм (Уп. 1. Кор. 6, 19), и они нас у Духу Светоме виде и чују тако као што ми видимо и чујемо људе који са нама говоре. Та Дух Свети посредује и у обичном гледању и слушању.
* * *
Видели сте да се на иконама светих у горњем делу слика Господ Исус Христос са царском јабуком у руци и са благосиљајућом руком. То је узето из саме стварности. Господ увек гледа са небеса на оне који се ради Њега подвизавају на земљи, делатно им, као свемоћни Цар, помаже у борби са непријатељима спасења, благосиља подвижнике Своје миром и радошћу у Духу Светоме (Рим. 14, 17), и дарује им, по свршавању земаљских подвига, венац живота. Дакле, хришћани, сви се укрепљујте у вери и нади, гледајући на Исуса, Начелника и Савршитеља вјере (Јев. 12, 2), Који свагда гледа на вас, на сва ваша дела са висине небеске, као што је гледао на првомученика Стефана отворивши му небо и откривши му славу Своју (Дап. 7, 55 – 56), као што је гледао на Савла, потом Павла, и такође му Се показао на небесима, обасјавши га светлошћу Својом и ословивши га Својим гласом (Дап. 9, 3 – 4).
* * *
Циљ нашег живота је сједињење са Богом: у овом животу – у вери, нади и љубави, а у будућем у љубави свесавршеној. Али погледајте како непријатељ и ми сами кваримо овде тај циљ. Ми се срцем сједињујемо са разним предметима, према нашим различитим страсним склоностима. Понекад се, о, ужаса, наша љубав окреће ка сребру, храни, пићу, одећи, кући, покућству, нама сличним људима – до заборављања Бога. Понекад се гордимо, завидимо, ненавидимо (мрзимо), лажемо и тада се сједињујемо управо са самим ђаволом који је оличење злобе, лажи, гордости, зависти, и како вређамо свога Владику Који нас је створио по образу Своме и по подобију, како све не унакажавамо ту богосликану и према Самом Богу сликану икону! Али ми сувише мало о томе мислимо, сувише мало знамо оно што се тиче за нас суштинског дела сједињења са Богом!
* * *
Ко познаје истрајност и злобу непријатеља бестелесних према себи, тај неће много падати духом, иако они на све начине срце његово бацају у чамотињу; тај се неће ни раздраживати због свега, знајући да они (непријатељи) на све начине подстичу на раздражљивост, да на све начине подстичу на злобу, завист, прилепљивање за новац и материјална стицања. Само, што је и неопходан услов, треба бити пажљив према себи, јер се непријатељ често прикрива нашим самољубљем, и наводно се бори за нашу добробит, а сам нас заиста погубљује. Надо хришћанска! Како је много оних који су те лишени због лукавстава невидљивих непријатеља! Како је много оних који падају у очајање и одузимају себи живот! Сетимо се људи који су се добровољно обесили, удавили и оних који на други начин подижу на себе руку, потом пијанаца и других.
* * *
Господ је рекао реч обећања и испуниће се реч Његова: рећи ће и неће ли тако и остати? Господ указује на законе природе, на њихову постојаност и чврстину, као на доказ истинитости Својих обећања.
* * *
Осетили сте у срцу свом за време молитве, или приликом читања речи Божје и других књига светог садржаја (а понекад и световних добронамерних садржаја где се, на пример, описује какав догађај који представља деловање Промисла Божјег над људима), или у благочастивим разговорима – глас тих и танак, као да вам је телом прошла струја. То вас Господ посећује. Глас тих и танак – и тамо је Господ.[1]
* * *
Када се молиш Владичици или каквом светом, чврсто замисли да си уд Цркве у којој је Владичица главни камен здања, Человођа духовне обнове18 и знај да си унутарње тесно повезан са свим небеским житељима, као камен здања, премда и мек, и не тврд. Тако схватајући себе, схватићеш зашто молитве тако лако долазе до светих: јер сви ми смо под једном Главом Христом (Уп. Еф. 1, 22), и сви смо оживљени једним Духом Божјим.
* * *
Господ је узрок и стална подршка (снага) мог органског телесног живота, кроз рад плућа, желуца, срца, жила, мишића, и духовно-органског живота духа – кроз ум и мишљење, кроз обасјавање срца светлошћу Његовом.
* * *
Настој да све чиниш супротно ономе што жели непријатељ бестелесни. Он те подстиче на гордост, на самохвалу и осуђивање брата – ти се понизи до земље и пепела и осуђуј што строжије можеш себе самог, а брата похвали у срцу. Ако брат твој, услед деловања непријатеља, поступа гордо и злобно, ти се према њему понашај смирено и са љубављу. Ако те непријатељ подстиче на шкртост, буди дарежљив. Тако поступај у свим сличним случајевима, и заслужићеш велику благодат Божју и сам ћеш је сопственим очима видети. Ако немаш унутарњу снагу да тако поступаш, непријатељ је снажан, велиш, онда у молитви моли Свесилног у свако доба и свакога часа, и Он ће ти помоћи.
* * *
Како почињеш у духу и истини да се молиш пред светом иконом, на пример, Спаситеља, тако се ка икони привлачи дух онога ко је на икони приказан, тако да ако је твоја вера у присуство лица насликаног на икони постала толика да то лице видиш као живо, онда је оно заиста благодаћу својом ту. Пример су чудотворне иконе које говоре, пуштају сузе, крв и друго; управо зато све оне гледају необично живо и изражајно. Шта је немогуће Богу Који може камен да оживи и да од њега начини човека? Он то једнако чудесно може да учини и са насликаном иконом. Све је могуће ономе који вјерује (Мк. 9, 23), и верујућему чудесно силази Вишњи. И Он се сједињује са знамењем крста животворног и чини чуда.
* * *
Шта је човек, ако не икона Божја, вешто отиснута у земљу, јер је тело човеково земља? И немој се чудити што се Бог пројављује у вештаственим иконама и чак говори устима иконе, јер све је могуће Богу (Мк. 10, 27). Када је требало, Он је кроз магарицу проговорио људским гласом (4. Мој. 22, 28).
* * *
Тако је живописан и веран – говоре понекад о каквом портрету да само што не проговори; ако човек тако може уметношћу својом да оживљава платно, или даску, или хартију, шта је онда немогуће за Бога? Зашто да не удахне живот у икону, зашто да јој не да способност да проговори, ако Му је тако угодно? Само што не проговори; уметниче, ти си све учинио, дај Господу да доврши, и Он ће натерати икону да говори.
* * *
Постоји свет духовни; постоји заједничење душа, међусобно удаљених и умрлих људи, оне нас виде и чују, и ево очигледног доказа: једна жена, чији је муж боловао и лежао у соби шездесет врста далеко од ње, и који је потом умро, једне вечери је видела ко га је посетио, шта је радио: чула је речи које је говорио. Не виде ли нас тако светитељи? Не чују ли тако молитве наше?
* * *
Гледајући лица других, гледам своје лице, јер сви смо ми исти, Богом створени, од истог човека, од исте крви, и сви једнако по икони Божјој, и зато на све људе треба гледати чисто, не непријатељски, не лукаво, не користољубиво, већ са чистом љубављу Божјом. Исто тако, гледајући на иконама ликове светих људи, лик Божје Мајке и Самог Богочовека Господа Исуса Христа, ја видим у њима себе, јер они су људи, а Исус Христос Бог наш се у целога мене обукао оваплоћењем и очовечењем, почаствовавши човечанство неизмерном чашћу, изагнавши смрад греховни из оних који верују и који су се у Њега крстили и омиомирисавши их светињом Духа Светога Који се усељава у њих вером и крштењем и причешћем Његовим божанственим Телом и Крвљу. Дакле, види у другима себе, да и други у теби себе виде, воли све као себе; исто тако види у Христу, у Његовој Пречистој Мајци, и у ликовима светих себе и човечанство, и орођуј се са Богом и светима подражавајући њиховој светињи, да и они у теби виде себе, уколико се уподобиш Богу и њима, по врлини, и да у теби препознају свој уд када станеш пред Суд свесветски, и узму те себи као свог.
* * *
Треба да се радујем што ми пада у део да веома често у уму и у срцу носим и устима изговарам име Божје, име Владичице Богородице, светих Анђела и светих угодника Божјих, како свих по имену током године, тако и нарочитих који се помињу свакодневно у молитвама црквеним, или приосвештању воде, Јер име Божје, када га се сећамо искрено, од срца, освећује нас, оживљава и теши, као и име Мајке Божје, свесилне Посреднице; и свети, наши посредници пред Богом, моле се за нас када их призивамо у молитви, и различито нам светле својим врлинама. Добро је имати савез са Богом и небеским житељима.
* * *
Молитвом ми измољавамо опраштај грехова својих. Сав дуг онај опростио сам ти, јер си Ме молио (Мт. 18, 32). Искуство говори исто.
* * *
Који једе Моје тијело и пије Моју крв у Мени пребива и Ја у њему (Јн. 6, 56). То је осетно и искуство то потврђује. Преблажен је, преиспуњен је животом онај човек који се са вером причешћује Светим Тајнама, са искреним кајањем због грехова. Та истина је осетна, јасна још из супротног. Када без искреног кајања због грехова и са сумњом приступаш Светој Чаши, тада у тебе улази сатана и пребива у теби, убијајући твоју душу, и то је изузетно осетно.
* * *
„Богу је“, каже руска пословица, „све близу“. Заиста је све близу: сва створења духовна и чувствена, Анђели, душе умрлих, сви живи људи, све животиње, сви светови вештаствени. Дух Божји кроз све пролази, Дух разумни, чисти, најтананији, и живи у свакој верујућој, благочастивој души. Красота пољска преда Мном је (Пс. 49, 11), говори Он. Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека (Мт. 28, 20). Будући да је Бог бесконачни Дух, за Њега нема ничег удаљеног, него је све пред Њим, као на длану. Сав Он је свугде и све је у Њему. Све Њиме живи и постоји.
* * *
Бог и створени духови и душе умрлих људи, као и живих јесу мислена бића, а мисао је брза и на неки начин свуда присутна. Помисли од свег срца на њих, и они ће бити крај тебе – Бог увек и неминовно, а други по дару и власти Божјој. Сетих се Бога, и обрадовах се (Пс. 76, 4). Зашто? Зато што је Он с тобом и у теби.
* * *
Када се срце наше покрива мраком сатанским, мраком страсти, тада оно пориче Бога, иако би морало, као што и треба, да пориче светлост самога срца; оно се помрачило, зато је склопило духовне очи своје, не види Бога, а није да Бога нема. Рече безумник у срцу своме: Нема Бога. (Пс. 13, 1) Заиста безумник.
* * *
Са именом Исуса Христа, или са искреном мишљу о Исусу Христу сједињена је велика сила која прогони страсти и умирује срце. Пренеси то и на имена светих Анђела и светих људи Божјих, почев од Мајке Божје, до светих и праведних и Христа ради јуродивих. Само искрено призови њихова имена и они ће ти помоћи, по благодати Божјој.
* * *
Иконе Спаситеља у сваком дому православном приказују Његово свудаприсуство, Његову владавину на сваком месту, а иконе светих саприсуство или близину светих нама, по благодати Божјој, као удова једног тела Цркве, сједињених под једном Главом, Христом.
* * *
Као Ти, Оче, што си у Мени и Ја у Теби, да и они у Нама једно буду. (Јн. 17, 21) Ево зашто се треба молити светима: они су у Богу, и Бог је у њима (Уп. 1. Јн. 3, 24), и ето зашто нас они чују, то јест зато што су они у свудаприсутном Богу. Свет си, Боже, и у Светима обитаваш! (Возглас)
* * *
Због саме вере наше померају се горе срдачне, то јест висине и тежине греха. Када хришћани у покајању скину бреме грехова, понекад говоре: „слава Богу, пала ми је гора с плећа!“
* * *
У молитви је неопходно искрено тражење исправљења.
* * *
Као што преко електричног телеграфа брзо успостављамо везу са лицима која су далеко од нас, тако кроз живу веру, као преко каквог телеграфа, брзо успостављамо везу са Богом, са Анђелима и светима. Као што се потпуно поуздавамо у брзину електричне струје и њено допирање до пријемника, Тако треба да се потпуно поуздавамо у брзину и допирање молитве вере до Господа. Пошаљи телеграфом вере молбу своју Богу или светима и одмах ћеш добити одговор. Прост је одговор добијен путем телеграфа, али искусни га читају; проста су и дејства на срце Бога духова и свакога тела и светих, али их искусан разуме.
* * *
О, чудесног ли доказа свудаприсутности Божје! На пример, ранило те је, рецимо, сребро: прилепио си се за њега срцем ма и на трен, и боли срце; али чим Богу од свег срца кажеш: Ти си моје једино Благо, Ти си моје сребро и злато, и храна и одећа – одмах ће ти бити лако.
* * *
Међу онима који се моле има много оних чије је поштовање Бога узалудно. Има и таквих немарних и неискрених богомољаца који, осетивши у срцу и у глави својој плиму нечистих и злих мисли, одмах остављају молитву и беже из цркве, или од кућне иконе.
* * *
Ако хоћеш да се молиш животворном молитвом, утврди најпре срце своје у Господу, подигни рог свој у Богу своме (Ирмос 8. гласа, 3. песма; уп. 1. Сам. 2, 1; наш превод).
* * *
Откад је први човек сагрешио, људи су толико помрачени грехом у самом средишту свога бића (у срцу) да веома често немају свест и осећање свудаприсутности Божје и мисле да их четири зида и таваница скривају од Онога Који све испуњава, Који види и онога ко се крије на скровитом месту. Може ли се ко сакрити на тајно мјесто да га Ја не видим? Не испуњам ли Ја небо и земљу? (Јер. 23, 24) Го сам, те се сакрих! (1. Мој. 3, 10) Али се не може скрити!
* * *
Душа моја је у Богу, као риба у води или птица у ваздуху, са свих страна, свакога часа Њиме окружена; Њиме живи, Њиме се креће, у Њему је спокојна, у Њему има пространство своје.
* * *
Мисао моја, светла или мрачна; помисли које осуђују или оправдавају (Уп. Рим. 2, 15); срце моје, спокојно и радосно, или жалосно и стегнуто; организација тела мога, организација светова и земље коју настањујемо, са свим што је на њој и око ње, неућутно говоре о непрестаном присуству у мени и са мном и свуда Творца мог и вашег. Нека увек далеко од мене бежи мрачна и глупа мисао да ме је оставио Бог мој, да није увек са мном.
* * *
Нека душа моја увек памти да Бог – Слово заједно са Оцем и Духом, сваког трена, држи све светове моћном ријечју Својом (Јев. 1, 3), укључујући и мој мали свет – душу и тело, и да сваког трена зна не само број власи мојих, него и број и каквоћу мојих мисли и покрета срдачних, јер све пред Његовим најјаснијим очима јесте и бива.
* * *
Нека зна душа моја да будући да је све од Бога потекло и у Богу постоји, Господ Бог најсавршеније, свакога трена, зна за постојање и каквоћу свакога бића, и да свакога трена законима природе, који су управо од Њега дати, одржава постојање његово. Ако ми, написавши какву књигу, знамо читав њен распоред и састав, све мисли које су у њој садржане, и када нам други исказују мисли, нарочито план наше књиге, ми говоримо да је то наш план, да су то наше мисли, та како онда да се Господу не призна свезнање свих светова, свих створења, свих ствари у свету са њиховом каквоћом и стањем? Нису ли они књига Божја? Дакле, душо моја, имај страхопоштовања према Творцу своме свакога трена у свом животу и знај да Он свакога трена зна тебе целог, да те Он одржава, и оживљује, и подаје ти све што је неопходно за живот и благостање твоје! А како би нешто и опстало, да то Ти нијеси хтио? (Прем. 11, 25)
* * *
Људи се стиде да признају да не верују у високо достојанство и предназначење своје, у то да су непроцењива икона Божја, премила Богу, којој је припремљено и обећано бескрајно велико блаженство на небесима у сједињењу са Богом. Као што сиромах не верује да може постати богат и веома угледан човек, тако многи хришћани не верују да ће поседовати богатство будућих добара и да ће бити посађени на небесима у Христу бадава (Еф. 2, 6). Ми се чудимо како нас без нарочитих заслуга с наше стране, очекује таква висока част и слава, такво богатство. Ми смо самољубиви, користољубиви, шкрти и не схватамо како може постојати таква бесконачна Љубав, такав премудри и несебични Отац; ми још увек као да не верујемо да Бог тако завоље свијет да је Сина Својега Јединороднога дао, да сваки који вјерује у Њега не погине, него да има живот вјечни (Јн. 3, 16).
* * *
Људи не разумеју и, истини за вољу, многи не верују у ону част која је обећана праведницима у будућем животу, зато што је сатана унизио човечанство у његовим сопственим очима. Али таква почаст ће заиста бити и треба јој се надати: човек је икона Божја, Син Божји се и оваплотио управо зато да би васпоставио Своју икону. У Светом Писму је развијена та мисао.
* * *
Ако кадгод посумњаш у Бога или у догмат Пресвете Тројице, сети се кратког црквеног славословља: слава Оцу и Сину и Светоме Духу, свагда, сада и увек и у векове векова, и помисли шта си ти у поређењу са људима свих векова, од којих небројено мноштво чине велики и богосветли умови који су сви искрено, једнодушно узносили славу тријединоме Богу.
* * *
Будући да је Творац и Бог наш један, Он све зближава и обједињује, и за верујућу душу нема ничег далеког што Он вером не би могао да приближи. Желиш ли да беседиш, не мислим са Богом Који је свугде, већ са вишњим небеским Силама, Начелима, Арханђелима и Анђелима? Можеш. Они ће те, по молитви твојој, поучавати, просвећивати, укрепљивати у вери. Или са светима који су се преставили? Можеш. Они су са тобом на твој први свесрдачни призив, особито Пресвета Дјева Богородица, брза Заштитница наша. Тебе, Христе, Који си неизрециво земне са небеснима сјединио, и једну Цркву за Анђеле и људе саздао, непрестано величамо. (Канон Архангелима, песма 9 троп.; наш превод) Христос је Глава и Анђелима и људима. И шта нам није близу са таквом Главом? И како нам је близу Сама Глава да би нас чула! И искуство нас уверава у то да нас чује, као што нас и свети чују.
* * *
Господ има пуно поштовање према природи коју је створио и њеним законима, као делу Своје бесконачне, најсавршеније премудрости; зато и вољу Своју врши обично посредством природе и њених закона, на пример, када људе кажњава или благосиља. Зато не тражи од Њега чуда без крајње нужде.
* * *
Господ има велико поштовање нарочито према делима руку Својих, обдареним разумом и слободном вољом, то јест према Анђелима и светима, и помоћу њих делује на наше освећење и спасење. Зато не говори: ја се увек обраћам непосредно самоме Богу са својим потребама, са својом молитвом. Понекад треба да се обратиш и светима, Његовим оруђима или средствима. Сам Господ не жели да у делу нашег спасења остану без удела светитељи, храмови Његове благодати, Његовог Божанственог Духа.
* * *
Као што су пилићи под крилом кокоши, тако је читав свет под крилом Господа, сви Анђелски сабори, сви људи, све неразумне животиње, сви вештаствени светови: свакога и све Он просвећује једне умном, друге вештаственом светлошћу; свакога греје – једне духовно, друге вештаственом топлотом, и као што кокош чује пијукање и уздахе пилића који се под њом налазе – тако и Господ чује и наше тајне уздахе, наше молитве, наша славословља, види све потребе наше. Покриј нас покровом крила Твојих. (Пс. 60, 5)
* * *
Добро је да се молим за људе када се причестим достојно, то јест свесно: тада је Отац и Син и Свети Дух, Бог мој у мени, и ја имам велику смелост пред Њим. Цар је тада у мени, као у обиталишту: ишти шта год хоћеш. Њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити. Што год хоћете иштите и биће вам. (Јн. 14, 23; 15, 7)
* * *
За време молитве треба имати такво настројење вере да ни једног трена у срцу не буде потајне сумње или потајне мисли како нас Бог не слуша, него да током целе молитве душа замишља Бога пред собом и беседи са Њим као са Царем.
* * *
Ако ми грешни молимо и умољавамо Господа за себе и за друге; ако се, живећи на земљи, свети моле за друге и измољавају им од Бога оно што им је потребно, колико ли ће пре онда када се преселе у вечност и буду лицем у лице са Богом. Због велике посредничке жртве Сина Божјег, снагу посредовања по благодати Господа Исуса Христа, имају и молитве светих, особито Пречисте Мајке Његове. То је светима награда од Господа за њихове заслуге.
* * *
Основ молитве је тежња образа ка Првообразу, као сличног ка сличном.
* * *
Током молитве имај мисао да си ти (то јест свештеник) чувар најдрагоценијег молитвеног наслеђа Цркве, притом чувар нечисти, недостојни, да је твоје дело да, са страхопоштовањем отворивши срце, напајаш душу своју тим чистим струјама молитвене речи, али не да мудрујеш о њима по своме.
* * *
Чудно – данас се у мени јавила сумња, свакако на подстрек лукавог, у вези са једним изразом у једној молитви, наиме: једини имаш власт отпуштати грехе, молитвама Пречисте Твоје Мајке и свих Светих (3. молитва у први дан пошто жена роди дете), и посрамих се у свом мудровању: непријатељ ме је савладао, саплео, смутивши ме на заједничкој молитви. А у чему је била лажна мисао моја? Мислио сам: како Бог има власт да опрашта грехове молитвама Своје Пречисте Мајке, и светих, а не Сам независно? И без молитава других има власт, наравно, једини има власт; али да би указао поштовање узвишеним врлинама светих, особито Своје Пречисте Мајке, који су Његови пријатељ и што су Му до последњих снага угађали у земаљском животу, Он прима њихова молитвена заузимања за нас недостојне, за нас који у многим тренуцима треба да заградимо уста своја због великих и честих греховних падова својих. Сетите се Мојсеја, који се заузимао за народ јеврејски и који му је измолио живот од расрђеног Господа. Ко неће рећи да би Бог и без Мојсеја могао поштедети народ Свој дарујући му продужење живота његовог, али тада би Господ био, тако рећи, неправедан, даровавши живот њима који су живота недостојни, док је управо Он Сам одлучио да их усмрти: а када је почео да посредује Мојсеј – човек праведан, кротак и смирен, тада је праведни Господ погледао на праведника, на његову љубав према Богу и народу своме, и због његових заслуга, Господ је помиловао недостојне, због праведника – неправедне. Тако је Он и сада, молитвама Своје Пречисте Мајке, милостив према нама који сами по себи, због великих и честих грехова и безакоња, не бисмо били достојни Његове милости. Да стане Мојсије и Самуило преда Ме, не би се душа Моја обратила к томе народу (Јер. 15, 1), говори Господ Јеремији о Јудејима. Из тога се види да Господ прима посредовање светих за зле људе када грехови ових последњих не премашују меру дуготрпљења Божјег.
* * *
Господ, знајући немоћ наше грехом помрачене и обремењене природе, која се тешко узноси ка Богу вером, благоволео је да сиђе до нас (понизи се до нас), до узимања обличја слуге (Уп. Фил. 2, 7), тела човечјег: таква је љубав. Али будући да Он није могао вечно да остане у људском телу на земљи, него је требало, по плановима домостроја, да се вазнесе са њим на небо, због немоћи свих будућих нараштаја људских, и ради подсећања на Своју вечну љубав према њима, на Своја страдања и смрт, Он претвара Духом Светим обичан хлеб у тело Своје и обично вино у крв Своју, и у то тело и у ту крв сав се усељава Духом Својим, тако да се у виду хлеба и вина свецело налази Сам Животодавац Христос Господ. О, љубави неизрецива, доиста Божанска! Своју бескрајну премудрост, Своју бесконачну моћ Господ је употребио свецело за наше спасење! Наша немоћ не само да вером види Господа, него Га и осећа језиком, нарочито срцем и свом душом. Слава Господу који нас је толико заволео!
* * *
Дај Боже да ни после смрти не престаје наша братска веза са умрлим сродницима и познаницима, да се љубав ни после смрти не гаси, него да гори јарким пламеном, и да свагдашње искрено сећање на покојног увек буде у нама до смрти наше. Каквом мјером мјеримо онаквом ће нам се мјерити. (Мк. 4, 24; Мт. 7, 2)
* * *
Примајући Свете Тајне, будите исто тако несумњиво уверени да примате тело и крв Христову, као што нимало не сумњате у то да сваког трена удишете ваздух. Говорите у себи: као што је несумњиво да непрестано удишем ваздух, тако је несумњиво да сада заједно са ваздухом примам у себе Господа мога Исуса Христа, дисање моје, живот мој, радовање моје, спасење моје. Он је пре ваздуха, у сваком тренутку живота мога, дисање моје; пре речи – реч моја; пре мисли – мисао моја; пре сваке светлости – светлост моја; пре сваке хране – храна моја: пре сваког пића – пиће моје; пре сваке одеће – одећа моја; пре сваког миомириса – миомирис мој: пре сваке сладости – сладост моја; пре оца – Отац мој; пре мајке – Мајка моја; пре земље чврста, вавек непоколебива земља која ме носи. Будући да ми, земни, заборављамо да свакога часа Њиме дишемо, живимо, крећемо се и постојимо, те ископасмо себи студенце, студенце испроваљиване (Јер. 2, 13), Он је открио у Својим Тајнама – у Својој крви – извор живе воде који тече у живот вечни, и Сам нам даје Себе као храну и пиће да живимо Њиме (1. Јн. 4, 9).
* * *
Као што су нам зли дуси увек близу и вeома брзо и лако делују у нама, тако су нам близу и неупоредиво ближе: Господ Бог, Пречиста Богородица, Свети Анђели и свети људи Божји, и још брже и лакше могу деловати у нама: јер зли дуси само допуштењем Божјим делују у нама, а Господ Бог самостално, са највећом слободом и као Онај Који је свугде и све испуњава; а Пречиста Богородица, Свети Анђели и људи, будући да су са Њим једно – по благодати Његовој.
* * *
Дао си наслеђе онима који Те се боје, Господе. (Пс. 60, 6.) Себе је дао Бог у наслеђе, као посед онима који Га се боје. Какав дар!
* * *
Молитва се заснива на вери: верујем да постоји Бог пред Којим плетем молитву своју; да постоји Сведржитељ који руком држи сву твар и Који је створењима дао разне врсте гласова ради унутарњег општења њиховог међу собом, док Њему Самом никакав глас није потребан; надам се да молитва моја допире до Њега, или, тачније речено, да право из срца прелази у уши Његове. Тако се и преписка сина са оцем или мајком, са браћом и сестрама, оца са децом, пријатеља са пријатељима, који су међусобно удаљени, заснива такође на вери. Када пишу писма, они су уверени да постоје и да су жива она лица којима пишу: надају се да ће писмена беседа доћи до њих, да ће у души њиховој изазвати представе, мисли, осећања у складу са писмом, и да ће одговорити на писмо сходно ономе што је у њему написано. Тако се ми и у животу у много чему руководимо вером и надом: тим пре у погледу духовног света треба да ходимо, до неког времена, вјером а не гледањем (2. Кор. 5, 7).
* * *
Када на каквом месту – у кући, или на броду на мору, или под отвореним небом, посумњаш у присуство Божје, пружи тада срцу своме следећи доказ несумњивог присуства Божјег на том месту: Бог све држи Својом силом, укључујући и мене са душом и телом, и свако вештаство тврдо, и свако вештаство течно и провидно; тако Он држи и ваздух у коме се ја налазим и који удишем, држи сваку његову честицу – зато се Он и зове „Сведржитељ“, будући да сву твар, и најмању, држи руком Својом. Па како Он може да не буде било где, на било ком месту? Како може ма где да не буде „Истина ствари“, узрок њиховог постојања? Када себи у мислима кажеш такве речи, срце, погођено сумњом, одмах ће оживети и успокојити се, што такође представља најчвршћи доказ свудаприсутности Божје, нарочито у нашим душама. Слава Теби, свесилни Царе што ме не остављаш у тами ђаволској, него свагда шаљеш светлост Твоју у таму моју! Ти си Светиљка моја, Господе, и просветљујеш таму моју. (Пс. 17, 29)
* * *
Молиш ли се, седиш ли, ходаш ли, лежиш ли, мислиш ли, говориш ли, радујеш ли се, тугујеш ли, јеси ли здрав или болестан, код куће или у гостима, на копну или на води непрестано буди потпуно уверен да те Бог јасно, прејасно види, потпуно, са свим твојим мислима, жељама, делима, у свим твојим стањима, у сваком тренутку твога живота, да чује боље од сваког оштрог слуха све твоје унутарње покрете, све твоје речи, премда Сам и нема око и слух, те одвојене и сложене, и зато несавршене органе сазнавања (иако су они за нас савршени), Сам будући у суштини Својој сав вид, због чега су Га Грци и назвали ????, и сав слух, или, тачније, сав светлост и гледање.
* * *
Непрестано памти да је светлост душе твоје, мисли твојих, срца твога од Исуса Христа: Он је Светлост очију срца нашег, не као она светлост што од сунца потиче, која се појављује и нестаје, која не продире кроз непровидно вештаство и много тога оставља у тами, која не може да обасја ни једну душу у тами греховној. Он је Свјетлост која обасјава свакога човјека (то јест главни део његовог бића душу) који долази на свијет (Јн. 1, 9). Да, светлост Христова просвећује све, чак и незнабошце: Свјетлост, да просвјећује незнабошце (Лк. 2, 32). Он светли и у тами греховној; али греховна тама људска, или људи што у тами греха живе, не схватају Га – не обузе – (Јн. 1, 5), не слуте да је светлост која бива у њиховим душама – од Христа, и мисле да је она њихова природна светлост, да су они природним умом својим, својом оштроумношћу, разборитошћу, дошли до извесне истине, или извршили извесно дело; не мисле о томе да само у светлости Христовој виде сваку светлост (Уп. Пс. 35, 10) – светлост сваке племените науке, племените уметности и сваког дела.
* * *
Унутар нас постоји духовно око којим видимо милион пута више него телесним видом који је само оруђе нашег душевног ока, проводник помоћу кога душа или мисли или спознаје све видљиве предмете. Шта су предмети сазрцавања тог духовног ока? Појаве духовног света. Осим видљивог света постоји Бог, бесконачни Дух, бесконачни Ум Који је све створио и ствара у свету вештаственом који је остварење Његових мисли (идеја), и постоји свег духовни, анђелски, безбројни, који живи у непрестаном сазрцавању Божанства и свих дела Његове свемоћи и премудрости. Наше духовно око се највише односи на Господа, и у том случају његова радња се назива сазрцавањем и богомислијем; то сазрцавање и богомислије може да се простире у бескрај, као што је бескрајан Сам Бог, и има својство да очишћује душу од греха, да усавршава и све више и више приближава Богу, Извору наше светлости, или наше мисли и нашег живота. Затим сазрцавамо анђелске чинове, по мери откривења Божјег, и њихову духовну светлоносну природу, њихову доброту духовну, њихову љубав према Богу и међу собом и према нашем роду, њихова заштитничка дејства у погледу наше земље, њених стихија, људских друштава, светих и других места, и нарочито сваког хришћанина. Духовно око је окренуто још и унутар самог човека, и тада се његова делатност назива самоиспитивањем, самопознањем, самоудубљивањем, светим бдењем над својим помислима и жељама.
* * *
Као што Дух Божји живи у мноштву хришћана, и у свима је сав са Оцем и Сином Његовим Исусом Христом, и у исто време је сав свугде – на небесима и на земљи, тако је и Господ Исус Христос у свакој честици тела и крви Своје, сав свецело у свим хришћанским црквама и у исто време је сав свугде на небу и на земљи; будући да је Бог, Он је сав свугде и нема места где Он не би био сав. Узимам једну честицу причешћа: Он је сав ту; узимам другу Он је сав ту, трећу и тако даље, али у свима је један те исти Христос.
* * *
Мислено порицање било које од трију беспочетних Светлости је у подједнакој мери смрт за душу; на тај начин нам Бог и на делу показује да је свако од трију Лица Божанства Живот наш – Живот и Животи (Велики канон Андреја Критског, песма 7, Тројичан). Непријатељ се лако препознаје по порицању Лица Божјих, по томе што пече његова лаж у нашем срцу, по мраку и тескоби који због тога настају у нашој души.
* * *
Као што при сунчевој светлости видимо и ваздух, и земљу, и воду, и све што је у ваздуху и на земљи, тако при светлости духовног Сунца у нашем срцу ми видимо свет духова, Анђела и светих Божјих, Мајке Божје, патријарха, пророка, апостола, архијереја, мученика, преподобних и свих светих. Ми их такође видимо очима срца (вером), као што чувственим видом видимо предмете чувственог света. Тако просто и чисто срце Божју Мајку: на пример, унутарњим очима види исто као што природно око види Њену икону или какав други предмет.
* * *
Знак милости Господа или Пречисте Мајке Његове према нама, после или током молитве, је мир срдачни, особито након деловања какве страсти чије је својство – одсуство душевног мира. По срдачном миру и некој светој милини срдачној лако можемо сазнати да је молитва наша услишена и да је тражена благодат дата. Успех молитве се познаје још и по снази духовној коју унутар себе примамо за вршење дела нашег звања, и по унутарњој светлости која очигледно долази у душу.
* * *
Цео свет је паучина у поређењу са душом човека – хришћанина; ништа у њему није постојано и поуздано; ни на шта се поуздано не можеш ослонити – све се кида. Ни за шта се не треба привезивати срцем, осим за Бога јединога Који је разапео ту паучину, Који је одржава и оживљава. За шта год, сем за Бога, да се вежеш, све то рањава и стешњује срце; животворна је потпуна привезаност само за Њега.
* * *
У чему се састоји живот хришћанина? У томе да нема ништа и да има Христа у срцу, или да се, имајући земаљска добра, нимало за њих не привезује, него да се свим срцем прилепљује за Христа.
* * *
Иако Бог зна наше потребе, молитва је потребна ради очишћења и просвећења наше душе. Добро је стајати на сунцу: и топло је, и светло – тако је и на молитвама пред Богом – нашим духовним Сунцем, и грејеш се и просветљујеш се.
* * *
Треба се прати од прљавштине, а молитва је прање од духовне прљавштине, то јест од грехова, особито – сузна.
* * *
Не добијаш од Бога оно што тражиш зато што не остављаш гадост идолопоклонства – служење стомаку. Бога истинитог молиш, а богу-стомаку служиш. Не може човек два Господара служити. (Мт. 6, 24) Престани да служиш идолу стомаку и тада се надај да ћеш добити оно што тражиш од Бога. Истинитог Бога молиш, а лажном богу служиш. Од њега и тражи ако може да да. Или служиш демону лакомства, и зато истинити Бог Кога си занемарио и Кога остављаш, не испуњава молитве твоје. Или пак служиш идолу гордости и сујете, и тај идол влада срцем твојим, као они идоли: и ево Господ се не умилостивљује на молбе идолопоклоничког срца. Оставио си Извор живе воде и ископао себи студенце, студенце испроваљиване (Уп. Јер. 2, 13); па сад пиј из тих студенаца воду мртву, тамну, као што је тамна вода у облацима ваздушним (Пс. 17, 12).
* * *
Уместо дрвета живота хлеб живота; уместо плодова дрвета познања добра и зла – тај исти животворни хлеб живота. Онда би речено: не дотичите га се, да не умрете (1. Мој. 3, 3), сада је речено: окусите и живјећете (Уп. Јн. 6, 51;58). Онда повероваше Ева и Адам обманитељу и умреше; сада, напротив, ми верујемо речима Господа живота: ово је тијело Моје, ово је крв Моја (Мт. 26, 26; 28) и оживотворујемо се: чиме смо пали, тиме смо и устали; пали смо неверовањем Богу, непослушношћу, устали смо послушношћу вере. Тамо смо се сагласили са ђаволом против Бога и сјединили се са њим – лажљивцем – себи на смрт; сада се свим срцем саглашавамо са Самом Истином – Богом – Спаситељем, и истинита срца се са Њим сједињујемо себи на живот, на мир и радост. О страшнога тајинства! О милосрђа Божјег! Како се ја блато причешћујем божанског тела и крви, и постајем непролазан![2]19
* * *
Ти мислиш да се молиш, а одавно си оставио молитву: оно што зовеш молитвом само су празни звуци, без значења за твоје срце. Речи говориш, а срцем их не осећаш; обмањујеш и Бога и себе. Молећи се, неизоставно треба пазити на своје срце и на речи молитава, осећати њихову истину и снагу.
* * *
Сада стојимо и падамо (у вери и врлини), али се надамо таквом времену и таквом стању у коме више нећемо моћи да паднемо, у коме ћемо доћи у стање потпуне безбедности од пада, као Анђели који су сада непопустљиви према злу, и заувек се утврдити у светости. Бори се са грехом и надај се да ће најзад доћи време потпуне победе над грехом и над смрћу, породом његовим. Посљедњи непријатељ укинуће се – смрт. (1. Кор. 15, 26)
* * *
Сада се и праведник једва спасава – седам пута пада (Прич. 24, 16; уп. 1. Пт. 4, 18), и падајући уздише и говори: Јадни ја човјек! Ко ће ме избавити од тијела смрти ове? Ја сам умом служим закону Божијему, а тијелом закону гријеха. Али доћи ће време када ће се закон гријеха који је у удима нашим уништити (Рим. 7, 23-25; уп. 6, 6) и настаће само закон Божји.
* * *
Сада тражимо трајно блаженство и не налазимо га; задовољства која изналазимо нису трајна, лажна су, испразна, кратковремена; али ако се хришћанин буде владао достојно свог звања (Еф. 4, 1), добиће у наслеђе такво блаженство које је истинско и трајно, јер је вечно, и потпуно ће задовољити потребе његове душе.
* * *
Када чујемо рђаво мишљење о каквом човеку, поредећи га у мислима са собом, говоримо у срцу своме: ја нисам такав, ја сам у поређењу са њим савршенство, и тако маштајући о себи и осуђујући у себи друге, наслађујемо се својим врсношћу у односу на друге. То је сатанска гордост, то је смрад телесног, греховног човека. Нека беже даље из душе такве помисли! Мислимо о себи да смо најгори од људи! Када се о неком рђаво изразе, уздахнимо и рецимо у себи: ми смо гори, грешнији од тог човека сто пута, и од срца се помолимо за осуђиваног брата.
* * *
Каква је част указана природи мојој: ја у свом малом дому који представља мој стан, или у срцу моме, могу беседити са Оним Који у десници Својој држи небо и земљу. Коме са страхом служе Силе небеске, са Оним Који је бескрајна Љубав!
* * *
Због наше телесности Господ везује, тако рећи, Своје присуство и Себе Самог за вештаственост, за какав видљиви символ, на пример, у Светој Тајни Причешћа Он Сам се сав усељава у тело и крв; у покајању – дејствује преко видљиве личности свештеника; у крштењу преко воде; у миропомазању преко мира; у свештенству преко архијереја; у браку преко свештеника Сам венцима венчава; у јелеосвећењу преко јелеја; везује Своје присуство за храм, за иконе, за крст, за крсно знамење, за име Своје које се састоји од разговетних гласова, за свету воду, за освећене хлебове, пшеницу, вино. Али доћи ће време када нам тело и крв Његови, као и сви други видљиви знаци, неће бити потребни, и ми ћемо се присније причешћивати Њиме у незалазни дан Царства Његовог[3]20 а сада све преко телесног и преко символа и знакова.
* * *
Ако се молим Богу моме, са искреном, живом, савршеном вером, тада сам близу не само Њему, као син Оцу који са њим живи у истом дому, исто и свим горњим Силама небеским, свим светима који царују на небесима: и они од мене нису ништа даље од икона мојих пред којима се молим. Зато је диван наш обичај да држимо у својим домовима иконе Господа, Пречисте Мајке Његове, Арханђела и Анђела-чувара и светих, и да се молимо пред њима: близина њихова нашем погледу телесном означава још већу близину њихову погледу душевном, наоружаном вером несумњивом. Близина: бива радост на небу због једног грјешника који се каје (Лк. 15, 7; 10), као што се у дому родитељском браћа радују када се брат који се огрешио о оца каје због увреде коју је нанео родитељу рђавим понашањем.
* * *
Само је Богу, вечном, свемоћном, Који има живот из Себе и у Самом Себи, својствено да нема наду, а нама, бићима једнодневним који смо живот и све дарове са животом од Бога добили, нама, бићима преступним пред Начелником живота, која нисмо држали и не држимо заповести Живота, нама, бићима која се буне против свога Творца и Господа, остављена је у наслеђе нада, само у милост Самога Господа Који је замислио средство да врати у живот нас који смо пали из живота вечног у вечну смрт. Сви ми знамо да у срцу носимо смрт духовну која постепено унапред припрема смрт телесну. А срце наше, створено за вечни живот, иако је окусило смрт, будући да њоме није потпуно поражено, тежи ка животу и блаженству. Управо то изгубљено блаженство нам је и вратио Син Божји Исус Христос, и оно је спремно да се у последња времена открије онима који верују у Њега. Ево, нада у то да ћемо добити у име Христа обећано блаженство, и јесте хришћанска нада. Током читавог нашег земаљског живота Бог се, ради Сина Свога Који је ради нас постао човек и узео на Себе грехове света, стара о нашем спасењу, као да нас за руку води ка њему Духом Својим Светим Који је залог наслеђа будућих добара путем Богослужења, проповеди, речи Божје и Светих Тајни Цркве, путем савести и испитивања свега што је у нама (наше унутрашњости, нашег срца) и напослетку ће нас увести у наслеђе обећаних добара.
НАПОМЕНЕ:
1. Цар. 19.12 Цитат на црквенословенском гласи: и по огњи глас хлада тонка, и тамо Господ. Даничићев превод: А иза огња дође глас тих и танак – Прим. Прев. (Еп. Атанасије Јевтић преводи ово место овако: „Глас лахора тананог, и тамо је Господ“ (Паримејник)
Канон пред Свето Причешће, 8. песма, 3. тропар; превод оца Јустина
Пасхални канон, песма 9; превод оца Јустина Поповића
Свети ЈОВАН Кронштатски
