Зависан сам од Њега
Он ми је даровао живот. Он ме непрекидно додирује Духом Својим Животворним. Од тог божанског додира живот мој гори, постоји и траје у мени.
Богоборни дух, отац сваке лажи, куша ме сладострастима земаљским. Он ми шапће, како је мој живот завистан једино од хлеба земаљскога и од других слаткиша од земље. Правећи се пријатељем мојим већим од Створитеља мога и узимајући ме у заштитиу од Њега – као некад прародитеље у Рају – он ми говори: кад би те Он волео, претворио би све камење у хлеб за тебе!
А ја знам, да кад би тело моје умрло од глади без хлеба, не би умро живот мој. јер је мој живот скривен у Њему и Он у животу моме. И кад би се све камење претворило у хлеб, и ја појео сав тај хлеб, живот мој не би био ни дужи ни већи. Гле, животу моме мерило је вечност, а не множина дана у времену.
Речи су ми Створитеља мога слађе од хлеба и меда. Остављено дете у даљини радује се гласу родитељском, више него хлебу. Залутала овца у планини узнемирено гризе травку по травку, непрестано дижући главу и ослушкујући глас пастира свога. И чим чује глас пастиров, престаје гристи траву и трчи пастиру своме. Тако и сваки јав Оца Небесног весели и утврђује живот мој. Речи су ми Његове најмилија трпеза.
„Не живи човјек о самом хлебу него о свакој ријечи која излази из уста Божијих“ (Матеј 4:4).
Слава је моја у Њему
Где је злоба, ту је безумље.
Злобни дух предлаже ми славу од света и пред светом. Сви предлози његови иду на то, да постиде Створитеља Бога, а мене да умртве занавек.
– Скочи са врха цркве! – шишти та змија преисподња. Или: дигни се у ваздух и полети! Или: загњури се до дна мора и изенси песка! Речју: учини нешто што други људи нису кадри учинити, да би те свет славио! Не бој се, подржаће те у томе Бог твој. Обичност је досадна; прогрес се састоји у необичном, новом.
То су она иста лажљива уста што су нашим прародитељима говорила: отпадите се од Бога и бићете Богови! Какво безумље! Ако усијана жишка отпадне од огњишта свога, зар ће остати жишком, а не хладним и црним угљеном, преко кога без страха гмиже сваки црв?
Слава је моја у Господу моме. Њу гледам као ноћни путник у светило румене зоре. Она им светли. Она ме весели. Она ме чека. Ако бих тражио другу неку славу, а не ону Господњу, тражио бих лаж уместо истине и кушао би Господа свога.
„И то стоји написано: немој кушати Господа Бога својега“ (Матеј 4:7).
Он ми је једина права имовина
Шта ће ми широка имања на земљи, кад ће гроб бити довољан моме телу?
Нашто би ми сва царства земаљска, кад се душа не може наситити ни задовољити њима?
Моме телу потебно је сасвим мало од онога што свет даје, а души мојој потребно је више него што јој сва васиона може понудити. Ако навалим на себе сав бисер и све злато овога света, бићу смешан и опет – смртан.
Зашто онда да мучим душу своју узалудним пословањем.
Он је са мном
Он ме је створио – Он зна зашто.
Он ме држи у животу – Он зна како.
Он ће ме упокојити по смрти – Он зна где.
Чега има да се бојим? Света, или смрти, или сатане, или људи?
Он је победио свет.
Он је устао из гроба.
Он је видео сатану како паде у пропаст.
Он је савладао људе.
Ако ме тренутно и обузме страх, ја се сетим Његових победа и мир улази у душу моју.
Ако понекад и уздрхтим, ја се сетим Његове близине и радост ојача срце моје.
„И ево Ја сам са вама у све дане до свршетка вијека. Амин“ (Матеј 28:20).
Он ме чека
Очајни безбожници!
Они говоре, како њих чекају црви. Они тврде, да је њихов пут на земљи од мајмуна до црва.
О колико сам ја срећнији од безбожника! Ја знам, да је мој животни пут од Бога ка Богу. Бог ме је послао, и Бог чека мој повратак.
Ја се трудим да се повратим као син, а не као најамник. Најамник је примио своју плату у овом веку. А син има да уђе у богату очевину.
Желим да се повратим као син. Украшавам се као невеста за свадбу. Стављам на себе све оне украсе, које знам, Он воли. Јер је Отац мој велики Цар, окружен сјајним великашима. Тамо је Он и мени одредио место. Само ме чека д се обучем, па да ме узме. Ја стојим иза завесе и облачим се. срце ми трепери од радости. Осећам близину састанка.
Знам, Он ме чека пред вратима.
„Ево стојим на вратима!“ (Откр. 3:20)
Он је очистио мој дом
Путник неки свратио код мене на конак. Под пазухом је носио једну празну врећу. Вечерао је са мном, и ја сам заспао.
Сутрадан ме пробуди бука градских стражара. Викали су ми, како ме је онај путник покрао. Видели су га, веле, како је погрбљен до земље изнео препуну врећу ствари из моје куће. Трчали су за њим: нису га стигли. Он је корачао лагано, али су му кораци дивовски. Кад је изишао из града, запалио је врећу и све је изгорело. Остао је чист бео пепео, а њега је нестало.
Обазрео сам се по дому моме и видео сам све у реду. Све ствари на броју. Сва кућа почишћена, кадом окађена и намирисана. Све у бољем поретку него што је било јуче. А ја сам се осећао лакшим, светлијим, и радоснијим него раније. Осећао сам се као крилат. Срце ми је певало.
„Господо, ноћни стражари“, рекох им ја. „Онај путник ништа ми није украо. Он је почистио мој дом, и однео само ђубре из дома. И хвала му што је ђубре огњем сагорео“.
Дом – то је душа моја.
Ђубре – то су греси моји.
А путник – то је Он.
„Гле, Јагње Божје, које узе на Се гријехе свијета“ (Јован 1:29).
Помилуј нас, Исусе, Сине Божији, јер само нас милост Твоја може спасти. Не остави нас саме себи, јер без Тебе не можемо учинити ништа, не одступи од нас, да не постанемо плен адских сила. Но брзо нам притеци у помоћ и спаси нас.
И даруј нам благодатну силу Духа Твога Светога, као што си даровао Светим Апостолима и Угодницима Твојим. Да бисмо се Духом Твојим очистили и исцелили и просветили и препородили. И да бисмо као деца светлости могли слично Ангелима славити и хвалити Тебе, Спаситеља свога, са Оцем и Духом Твојим Светим.
И да бисмо могли приготовљеном и украшеном душом, као невеста са запаљеним свећама духа, радосно сачекати крај овог земног путовања и преселити се у дворе Твоје небеске, од почетка спремљене за оне који Тебе љубе. Милостиво чуј покајнички глас наш и услиши нас молитвама Пречисте Твоје Матере и свих Светих Твојих.
Амин.
