Свети равноапостолни Инокентије Аљаски, просветитељ Северне Америке (1797-1879) био је свештеник, епископ, архиепископ и митрополит Московски и све Русије. Бавио се мисионарским радом на подручју руског Далеког Истока и Аљаске током деветнаестог века. Био је познат као изузетно образован човек, и лингвиста са великим даром за мисионарско деловање. Да би ширио православље међу становништвом Аљаске и руског Далеког Истока, научио је језике тамошњег народа, превео делове Светог Писма на неколико домородачких језика, саставио речнике, писао уџбенике за изучавање ових језика, а уз све то се и бавио лингвистичким истраживањима.
Свети Инокентије се родио 26. августа 1879. као Иван Јевсејевич Венјаминов, у побожној породици, од оца који је био црквењак у селу Ангинскоје, у области Верхоленск, у руској провинцији Иркутск. Отац се упокојио када је Ивану било шест година. Године 1807. уписује се у теолошку школу у Иркутску. Након женидбе, маја 1817. године бива рукоположен у чин ђакона и добија службу у цркви Благовештења, у том граду.
Почетком 1823. године, епископ Михајло Иркутски добија задатак да пошаље неког свештеника на острво Аналаска, у Алеутским острвима на Аљасци. Отац Иван Венјаминов се добровољно пријавио да пође тамо и маја 1823. године одлази из Иркутска заједно са старом мајком, женом, тек рођеним сином Инокентијем и рођеним братом Стефаном. Након тешког и напорног путовања које је трајало годину дана стигли су на острва јула 1824. године.
Након пресељења у брвнару са породицом, отац Иван се посвећује изградњи цркве и учењу језика и дијалеката ствановништва острва. Пошто је неке од својих парохијана обучио у изградњи цркве да би помогли у њеном довршењу што се и догодило јула следеће године. Парохија се састојала од становништва са острва Анаљаска, укључујући и становнике оближњих Лисичијих и Прибиловских острва, који су већ примили православље пре доласка оца Ивана, али су задржали многе паганске обичаје и начин живота. Отац Јован је често путовао од једног острва до другог у свом кануу, излажући свој живот опасности, јер су и тада као и данас у Аљаском заливу честе олује. Захваљујући овим путовањима, отац Иван Венјаминов научио је локалне дијалекте што му је омогућило да за кратко време савлада чак 6 дијалеката и осмисли ћирилично писмо за један од најраспрострањенијих дијалеката алеутског језика (припада ескимо-алеутској породици језика). Написао је превод Јеванђеља по светом апостолу Матеју, а такође и текстове богослужбених молитава. Јеванђеље и текстови разних молитава, објављених 1840. године са благословом Светог Синода Руске Православне Цркве.
Православље је такође ширио међу народима Беринговог мора,укључујући мисионарења у Калифорнији (у Сан Франциску и Шпанским колонијама на северу ове државе). Поново се вратио на Аљаску, на острво Ситка 1834. године у град Новоархангелск (данашњи Ситка). Тамо је изучавао језик и обичаје народа Тлингит. Као резултат ових лингвистичких изучавања настала је књига Забелешке о колушчанском и кодијачком језику, а затим и речник руско-колушчанског језика.
Године 1838. отац Иван се враћа у Петроград и Москву, а потом одлази у Кијев да поднесе извештај о свом мисионарском раду и ширењу православља у Северној Америци, када добија вести о упокојењу своје супруге. Уместо да добије дозволу да се врати у Ситку, уследио је предлог да отац Иван добије монашки чин. У почетку, није желео да постане монах, али 29. новембра 1840. године полаже монашке завете. Одабрао је име Инокентије у част Епископа Инокентија Иркутског.
Децембра 1840, архимандрит Инокентије Венјаминов постаје епископ Камчатке и Курилских Оствра у Русији и Алеутских Острва Руске Америке. Његова владичанска столица била је у Новоархангелску у који се вратио септембра 1841. Следећих девет година провео је на владичанским дужностима, био администратор ове области, а такође је одлазио на мисионарска путовања у удаљене делове своје епархије. Априла 1850. године, епископ Инокентије бива унапређен у архиепископски чин. Године 1852, након припајања јакутског региона Епархији Камчатској, архиепископ Инокентије одлази у Јакутск у коме ће остати до краја своје службе.
Током боравка у поменутој проширеној епархији, свети Инокентије није престајао са путовањима, нити је престајао са својим преводилачким напорима, како би народу ове епархије приближио Свето Јеванђеље и богослужбене књиге.
19. новембра 1867. године постаје Митрополит Московски, на том месту заменивши свога духовног оца и пријатеља светог Филарета Московског. Упокојио се 31. марта 1879. године, а сахрањен 5. априла исте године у Тројице-Сергејевој Лаври у Русији.
