У наше време извесне силе овога света грозничаво раде да завладају целим светом, да задобијувасцели свет. Те силе не би тако радиле када би озбиљно узеле речи Христа Спаситеља: ''Јер каква је корист човјеку ако сав свијет задобије а души својој науди?'(Матеј, 16:26). Али баш небрижност о својој души и створила је бригу и крвави труд тих сила на задобијању власти над целим светом. Брига пак о души, о крајњем спасењу сваког човека појединачно, потиснута је у задњи план и остављен простим ''младенцима'', то јест нечујној и невеличавој маси простога народа (Матеј, 12:25). А с потискивањем бриге о души, потиснут је и сам Христос. С потискивањем Христа у позадину потиснуто је и Царство небесно као врховни циљ људског живота, а на место тог циља, Богом одређеног и објављеног, уздигнути су земаљски циљеви, прво политичко-економски, па онда културно-социјални и такозвани хумани. Другим речима: место Раја небесног, обећаног изгнаним и заслужним, истакнут је рај земаљски за сва људска бића(наравно, ако то икад лично доживе), без икакве разлике и квалификације.
При оваквом стању ствари није чудо што су се неки хришћани тешко забринули за будућност своје свете вере, док су опет други постали равнодушни према Христу, Његовој
Цркви и својој сопственој души. А најслабији међу њима, под утицајем силовите лажне пропаганде, почели су се приклањати мишљењу да Христос припада прошлости, да је побеђен света, и да у ''новом добу'' двадесетог века не остаје човеку друго него да се склоним под тобож сигурнији кров, било науке или прогреса, културе, технике, демократије, хуманости или неке неке друге модерне идеје, покрета или оргаанизације. ''Колико само да се безболније и удобније проживи кратки век на земљи!'' Тако говоре кратковиди, устрашени и преварени.
Брижни пастири свих хришћанских цркава писали су књиге о овом предмету, и непрестано пишу, и непрекидно говоре са предикаоница или преко радија. Са безбројним детаљима указују они на опасност у коју је доведено Хришћанство наших дана, Са похвалном ревношћу они су успели да представе у јарким, али мрачним бојама, болест света уопште, а хришћанских народа на по се, тако да би ми имали мало или нимало да додамо њиховој дијагнози. Нити би осећали потребу да и ми узимамо перо и о томе пишемо.
Али нас друга једна невоља нагони да пишемо. То је широки компромис који многи баш од ових брижних пастира, са множином других чланова Цркве, праве између Хришћанства и '' духа овога времена '', који извесно није Свети Дух Божији. Свесно или несвесно, они стављају не свет у службу Христу, него Христа у службу света, тј. савремених идеја и стремљења у које спадају: радње на бртом остварењу среће људи овде на земљи, на свеопштем миру, наметнутом споља, на распрострањењу светске науке и културе, чак и на организовању једног Света, једног Светског Парламента, или Светске Диктатуре, једне Светске Војске или Полиције за одржање и одбрану мира, па чак и остварењу рајског братства међу свим људима, без обзира да ли сви људи признају једног заједничког Оца небеског или не, у супротности са одлучном изјавом јеванђелиста, најближег Христу(Јов. 2:22-23).
Оваквим компромисима негира се апсолутностн Христивој вери, ствара се забуна у душама хришћанског народа. Гаси се пламен одушевљења и раслабљава морал верних. Помрачава се визија Царства небеснога, које није ''није од овога свијета'' (Јован, 18:36), и народи се заслепљују лажним представама о једном универзалном царству од овога света. Ко нема снаге де се диже у висину, тај се пружа у ширину. И ко не може да нађе што жели у квалитету, тражи га у квантитету. Тако и онај коме је тескобно са Христом у колиби, чини све да и Христу постане тескобно у својој палати. И овај ко није нашао мира у самом себи, или у свом дому, или у свом малом народу, зар ће га наћи у крајњим димензијама физичког света? Тим пре што је смрт сваког од нас близу, а Судија пред вратима.
Ето због оваквих ревнитеља који ревнују ''али не по разуму'', ми се латисмо ми се латисмо пера да им, са Божијом вољом изложимо – каква је од старине до данас вера Православне Цркве о апсолутности и свевољности Христовој за спасење људи. Да изређамо бар неколике победе које је Христос кроз 19 векова до сада однео над светом, и незадржано односи. Да покажемо да Христос не само није застарео, него да свет стари , а Он је увек ''исти јуче и данас и у вјекове'' (Јевр. 13:8). Вечито млад и вечито победоносан. Његове победе ми смо назвали Жетве Господње, сходно јеванђелским параболама о њиви, семену и жетви.
При оваквом стању ствари није чудо што су се неки хришћани тешко забринули за будућност своје свете вере, док су опет други постали равнодушни према Христу, Његовој
Цркви и својој сопственој души. А најслабији међу њима, под утицајем силовите лажне пропаганде, почели су се приклањати мишљењу да Христос припада прошлости, да је побеђен света, и да у ''новом добу'' двадесетог века не остаје човеку друго него да се склоним под тобож сигурнији кров, било науке или прогреса, културе, технике, демократије, хуманости или неке неке друге модерне идеје, покрета или оргаанизације. ''Колико само да се безболније и удобније проживи кратки век на земљи!'' Тако говоре кратковиди, устрашени и преварени.
Брижни пастири свих хришћанских цркава писали су књиге о овом предмету, и непрестано пишу, и непрекидно говоре са предикаоница или преко радија. Са безбројним детаљима указују они на опасност у коју је доведено Хришћанство наших дана, Са похвалном ревношћу они су успели да представе у јарким, али мрачним бојама, болест света уопште, а хришћанских народа на по се, тако да би ми имали мало или нимало да додамо њиховој дијагнози. Нити би осећали потребу да и ми узимамо перо и о томе пишемо.
Али нас друга једна невоља нагони да пишемо. То је широки компромис који многи баш од ових брижних пастира, са множином других чланова Цркве, праве између Хришћанства и '' духа овога времена '', који извесно није Свети Дух Божији. Свесно или несвесно, они стављају не свет у службу Христу, него Христа у службу света, тј. савремених идеја и стремљења у које спадају: радње на бртом остварењу среће људи овде на земљи, на свеопштем миру, наметнутом споља, на распрострањењу светске науке и културе, чак и на организовању једног Света, једног Светског Парламента, или Светске Диктатуре, једне Светске Војске или Полиције за одржање и одбрану мира, па чак и остварењу рајског братства међу свим људима, без обзира да ли сви људи признају једног заједничког Оца небеског или не, у супротности са одлучном изјавом јеванђелиста, најближег Христу(Јов. 2:22-23).
Оваквим компромисима негира се апсолутностн Христивој вери, ствара се забуна у душама хришћанског народа. Гаси се пламен одушевљења и раслабљава морал верних. Помрачава се визија Царства небеснога, које није ''није од овога свијета'' (Јован, 18:36), и народи се заслепљују лажним представама о једном универзалном царству од овога света. Ко нема снаге де се диже у висину, тај се пружа у ширину. И ко не може да нађе што жели у квалитету, тражи га у квантитету. Тако и онај коме је тескобно са Христом у колиби, чини све да и Христу постане тескобно у својој палати. И овај ко није нашао мира у самом себи, или у свом дому, или у свом малом народу, зар ће га наћи у крајњим димензијама физичког света? Тим пре што је смрт сваког од нас близу, а Судија пред вратима.
Ето због оваквих ревнитеља који ревнују ''али не по разуму'', ми се латисмо ми се латисмо пера да им, са Божијом вољом изложимо – каква је од старине до данас вера Православне Цркве о апсолутности и свевољности Христовој за спасење људи. Да изређамо бар неколике победе које је Христос кроз 19 векова до сада однео над светом, и незадржано односи. Да покажемо да Христос не само није застарео, него да свет стари , а Он је увек ''исти јуче и данас и у вјекове'' (Јевр. 13:8). Вечито млад и вечито победоносан. Његове победе ми смо назвали Жетве Господње, сходно јеванђелским параболама о њиви, семену и жетви.
