01. септембар 2012.

Уплакани Анђео


 При једној од посета болници, управо на Благовести, понео сам са собом и Свете Дарове. Питао сам медицинску сестру: „Има ли неко у болници, ко је безнадежно болестан, а разуман човек?“

Размишљао сам: можда ћу успети некога и да причестим пред смрт. То код нас тешко иде – не желе људи да оду из живота хришћански. Одлажу исповед и причешће. Боје се свештеника да позову – ако позовеш – одмах ћеш умрети. Без њега ћеш се некако можда и искобељати, а са попом – више ниси међу живима. Понекад се одбијање причешћа правда гађењем. Бакица, осамдесет година, раставља се од живота. „Мајко, дај да позовемо свештеника, треба да се покајеш, да примиш светињу!“ „Не, гади ми се из једне кашичице!“

Увели су ме у собу. У њој је одвојено, очигледно,  да не би сметала осталим болесницима, тихо умирала жена. Сећам се, име јој је било Нина. Поглед  – незаинтересован за све, глас – једва чујан. Сестра ми је објаснила: „Има декубитис  све до костију.“ Видео сам их, Нина ми је сама показала. Поред ње није било ни новина, ни књига, телевизора, није било на  постољу  ни обичних иконица које стоје на том месту. Сео сам поред ње и упитао је: „Верујете ли у Христа?“. Рекла је да је много слушала о Њему, али да конкретно ништа не зна. Причао сам јој о Христу, о Његовој љубави према човеку, о Цркви коју је Он основао и за коју је умро. Пажљиво ме је слушала и када сам је упитао да ли жели да прими Свето Причешће (а нисам могао да одлажем са предлогом, пошто нико није знао да ли ће доживети сутрашњи дан), Нина је пристала. Она се заиста покајала, како је могла и наравно, причестила се. Пред причешћем сам је упозорио, да је Бог вољан да је сачува на земљи, али да она мора да Му обећа, да ће преостали део живота долазити у храм. Нина је обећала: ако преживи, живеће сасвим другачијим животом и заплакала је. Дошао сам још једном, да јој донесем Јеванђеље. Када сам ушао у болесничку собу, затекао сам Нину крај прозора. Чудесно, али после причешћа њено стање се у потпуности променило. Нина се изненада и нагло опоравила, остало је само да се опорави и буде отпуштена кући. Лекари нису могли да објасне разлог толико непознатог оздрављења човека који је фактички био осуђен на смрт. Пред њиховим очима десило се право чудо.

Од тог времена често сам сретао Нину у селу, али је ниједном нисам видео у храму. Подсетио сам је на обећање које је дала пред причешће, али је она сваки пут имала разлог зашто до тад није имала времена само да уђе у храм. Готово целе године, Нина ми је причала о својим пословима на дачи: „Имам троје мушкараца, треба их све нахранити, трудим се ....“ Где год би се срели, Нина ме је бучно поздрављала. Подсећао сам је на њене речи са самртног одра:“Зар ти не разумеш, да ћеш умрети, ако не испуниш обећање?“ Нина се на моје речи увек некако шалила, док ми једном, у касну јесен, није рекла одлучно: „Ја никада нећу доћи код тебе у храм. Зар то ниси схватио до сад? Не верујем ни у тебе, ни у твог Христа.“

Не знам, како сад живи Нина, и да ли је још жива. Али је од тада нисам срео у селу. Никада више...



Одломак из књиге свештеника Александра Дјаченка „Уплакани Анђео“. Животне, савремене и необично дубоке приче оца Александра, привлаче читаоца још од првих страна. У чему је тајна аутора? У истини. У истини живота. Он јасно види то, што смо се ми научили да не видимо – то, што нам рађа неугодност и узнемирава савест. Али ту је, у сенци наше пажње, не само бол и страдање. Управо овде је и неисказана радост, која нас води ка Светлости.