Глава четврта: ГОСПОД ИСУС И ЖЕНА САМАРЈАНКА
"Када, дакле, сазнаде Господ да су фарисеји чули да Исус више ученика задобија и крштава него Јован - иако Сам Исус не крштаваше него ученици Његови - остави Јудеју и отиде опет у Галилеју. А ваљало Му је проћи кроз Самарију. Тако дође у град самаријски звани Сихем, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А ондје бјеше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјђаше тако на извору; бјеше око шестога часа."
(4:1-6)
Како је веродостојан сведок Свети Еванђелист Јован? Заиста је руководно начело његово при писању Еванћеља да бележи оно што види и што чује (1 Јн. 1,1). Ево, он види Исуса уморна, и пише: "Исус уморан од пута сећаше на извору" (ст. 6). - Шта говориш Јоване?
Зар уморан Исус чудотворац, Исус коме велики Претеча није достојан да одреши ремена на обући Његовој? Да, Он како Га видиш, такав и јесте. А да није такав, зар би био прави човек, зар би знао шта је у човеку и шта сачињава главну муку његову? Он то не скрива, чак ни од жене Самарјанке. Он јој изјављује да је жедан, и моли је да му да воде да пије. Реците, зар није прави човек? Он је не само уморан, него и жедан.
"Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем. Јер ученици Његови бијаху отишли у град да купе хране. Рече Му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је Тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу. Рече Му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Еда ли си ти вћи од оца нашега јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова?
(4:7-12)
Жеђ? - Слабост правог човека, а не човека са привидним телом. Ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средства спасења за Самарјанку: говари јој о води живој. Вода жива? То збуњује жену и она с правом пита: "одакле ти имаш воду живу" (ст. 11). Њу није имао велики праотац Јаков, а ти?
Ко си ти? и шта је то "вода жива"?
Свети Кирил Александриски вели: "Водом живом" Спаситељ овде назива благодат Светога Духа. Ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења.
"Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде, опет ће ожедњети. А који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни."
(4:13-14)
Спаситељ јој објашњава: "Сваки који пије од ове воде, опет ће ожеднети" (ст.13): "сваки", и ти, и ја, и сви. Ти то већ знаш; "а који пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожеднети никад; него вода коју ћу му ја дати биће у њему извор воде која тече у живот вечни" (ст. 13-14).
А та жива вода јесте Дух Свети: "Ко је жедан нека дође к мени и пије. Који верује у мене, као што Писмо рече: "из његава тела потећи ће реке воде живе" (Јн. 7,37-38; Ис. 12,3; Јоиљ 3,18). И богонадахнути Еванђелист убрзо објашњава ову Спасову благовест: "А ово рече за Духа кога су имали примати они који верују у Име Његово. Јер Дух Свети још не беше дат, јер Исус још не беше прослављен" (Јн. 7,37-39). Осим телесне жеђи постоји духовна жеђ: жеђ боголике душе човекове, жеђ богочежњива: та жеђ хоће бесмртност и живот вечни и све што томе води.
А то може дати само Бог, само Дух Свети, само Божанска Тројица, која је и "створила човека тројицеликим = триадоликим, по лику Своме, да би он само у Њој могао наћи вечну пуноћу и вечну оствареност овога тројицеликог бића. Дух Свети, када уђе у човека кроз свето крштење, Он Своје божанске и свете силе разлива по боголиком бићу човековом помоћу светих еванђелских врлина. Јер свете врлине и јесу свете божанске силе које испуњују човека свим оним што је свето, божанско, бесмртно, вечно. Само се даровима Духа Светога утољује жеђ душе људске за бесмртношћу и вечношћу.
Они се путем подвига толико сједине са човеком, са сушитном његовог бића, толимо постану његови, да се у њему претварају у непресушни "извор воде која тече у живот вечни" (ст. 14); која све што је његово, цело биће његово преображава у вечно и бесмртно; кроз њих, и помоћу њих, он стално: свим мислима, свим ооећањима, свим расталожењима "тече у живот вечни". Све то лично даје Богочовек за веру у Њега.
А вера? - Сав се поверити, свим се бићем својим предати Господу Христу, да Он начини од тебе што хоће. А Он хоће свима људима једно: да се сви спасу од греха, смрти и ђавола, и постану божански бесмртна бића, добију живот вечни. Кроз сваку свету врлину човек отиче душом својом у живот вечни; а кроз сваки грех отиче у смрт, у смртно, у муку вечну. Тако човек непрестано или увећава своју бесмртност или своју смртност.
И до Страшнога Суда сваки ће човек или сав отећи у живот вечни или сав отећи у смрт вечну.
Свети Златоуст благовести: Бог нас је увео у овај живот и удахнуо нам душу да бисмо ми користили не само овај свет, него ради тога да бисмо радили све ради будућег живога; само су неразумна створења саздана једино за земаљски живот.
"Рече Му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: иди, зови мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече Му жена: Господе, видим да си ти пророк."
(4:15-19)
Отвореној и радозналој Самарјанки: "Господе, дај ми те воде", Господ јој заиста и даје мало - мало: открива јој Своје божанско свезнање, и тиме целом бићу њеном отвара пут ка Богу живом и истинитом. Она кроз то откривење види у Исусу најпре пророка Божјег, весника истине. Али, Он је Јеврејин, а она Самарјанка; међу њима је вечити спор.
"Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају. Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају."
(4:20-24)
Ваљда ће га он - Свезналац - решити: где се треба молити Богу? Ко је у праву: ми или ви, Јевреји? "Спасење је од Јевреја" (ст. 22), јер је Спаситељ од њих. Од њих, али не само и за њих, већ за све људе.
Јер су сви људи у Адаму једно, у греху и смрти једно, тако треба да буду и у Спаситељу једно, у спасењу и бесмртности једно. Када се то зна, оида нема осметње за спасење никоме. То сазнање је основ богопоштовања, богамољства: "Иде време и ввћ је настало, кад ће се прави богомољци молити Оцу духом и истином, јер Отац тражи такве богомољце" (ст. 24).
Прави богомољци, Духоносци. Молити се Богу "духом и истином". Дух Свети је Дух Истине. Ко има Њега има истину; и молећи се воћен Њим, он се моли Духом и Истином.
Дух људски без Духа Светога нити може познати Бога нити Му истински служити. Дух Свети је тај који "нам помаже у нашима слабостима, јер не знамо зашто ћемо се молити као шгго треба, него сам Дух моли се за нас уздисањем неисказаним" (Рим. 8,26). Само који има Духа Светог "зна" шта је богомољство, зна шта је молитва и "по вољи Божјој моли се" (Рм. 8,27).
Само налазећи се у Духу Оветом дух људски налази се у истини, живи њоме, мисли њоме, осећа њоме; а без Њега он је у лажи, или на путу који води лажи. Само духоносац служи Богу истински, јер свим бићем својим истинује; а истина и није друго него знати истинитог Бога и живети Њиме: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле" (ст. 24).
Свети Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га примају.
Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Златоуст вели да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу".
То још значи: Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Исгииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А себе цела оставио Цркви, и ко у Цркви живи - Њиме живи, Њиме који је истина и живот.
"Рече Му жена: Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам - Који говорим с тобом. И утом дођоше ученици Његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом? А жена остави свој крчаг и отиде у град и рече људима: Ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос? Изиђоше, дакле, из града и пођоше Њему."
(4:25-30)
Самарјанка је осетила да Исус говори о нечем месијанском, о нечем новом, али очекиваном само од Месије. Она зна да је прва одлика Месије свезнање: "Када Христос (=Месија) доће, казаће нам све" (ст. 25).
Она то говори као да продужава Спасово месијанско благовешће о правим богомољцима. Зато Спас и открива прво њој сву истину о себи: "Ја сам (Месија) који говори с тобом" (ст. 26).
То Господ не откри ни ученом Никодиму, ни мудром Натанаилу, већ простој богољубивој жени, која је срцем осетила Еванђеље Месије, и прву истину његову, истину о правим богомољцима. И са том истином, понесена њоме, оставила своје судове и похитала у град и рекла људима: "Хајдете да видите човека који ми каза све што сам учинила: да није то Христос?" Проверите и ви, браћо Самарјани (ст. 29).
"А у међувремену мољаху Га ученици Његови говорећи: Рави, једи! А Он им рече: Ја имам јело да једем за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом: Да Му неко не донесе да једе? Исус им рече: Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао и извршим дјело Његово. Не кажете ли ви да су још четири мјесеца па ће настати жетва? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву. И који жање прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује заједно и који сије и који жање."
(4:31-36)
За то време ученици моле свог гладног, и жедног, и уморног Учитеља да једе. А Он им, потстакнут тиме, говори о својој тајаиственој храни којом он храни Своје чавекољубиво биће. А то је? - Спасење људи. То је посао његов у овету; вршећи га Он храни себе. До малочас, разговарајући са Самарјанком о спасењу света и спасавајући њу лично, нахранио себе, док су ученици ишли у град по храну. А то је посао у који треба да ућу и ученици као што су пре њих улазили Пророци.
"Јер у томе је истинита ријеч, да је други који сије, а други који жање. Ја вас послах да жањете гдје се ви нсте трудили; други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли."
(4:37-38)
То је "посао" Месије у свету, то и храна за све његове сараднике. Кроз Пророке је Месија припремао свет за спасење света од греха, смрти и ђавола; а сада је Сам дошао да тај посао обави, и у њега уведе Своје ученике. У целокупном том послу ради се једно: сабира се род за живот вечни: спасавају се душе од смрти и преводе у живот вечни.
Сваки Пророк и сваки Апостол ради један те исти Месијин посао: "сабира род за живот вечни" (ст. 36). Свако људско биће, спасено Месијом, јесте род (плод) који земља даје за живот вечни. Земља! - какво достојанство има у васиони: рађа род за живот вечни; расадник је бесмртнога и вечиога; расадник бвомртника и вечника.
Она је Божји рукосад.
"А из града онога многи од Самрјана повјероваше у Њега за ријеч жене која је свједочила: Каза ми све што учиних. Када, дакле, дођоше к Њему Самарјани, мољаху Га да остане код њих; и остаде ондје два дана. И много их више вјерова за ријеч Његову. Те жени говораху: Сад не вјерујемо више због твог казивања, јер сами смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ свијета, Христос."
(4:39-42)
Ево првих родова за живот вечни: Самарјани многи обраћају се Христу и примају Га као Спаситеља света. Проверили су Самарјанкин исказ и уверили се да је Исус заиста Спас свету, Христос=Месија. Стога и говоре жени: "Сад не верујемо више за твоју беседу, јер сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спаситељ света, Христос" (ст. 42). - Какво ретко исповедништво! и колико у њему искрености, простоте, силе! "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас света, Христос": то је наше лично искуство.
"Спас света" - целога света, не само Самарјана, не само Јевреја, већ свих људи скупа, и још: целога света што постоји, миче се и живи. Јер све то стење у оковима преха и смрти, "уздише и тужи" (Рм. 8,22): чекајући спасења од Спаоитеља света. "Сами чусмо и по знасмо", - то је најсигурнији начин да се Христос упозна.
Треба сам доћи у лични додир са Њим; сам Му постављати питања, и добијати од Њега одговоре. И ако човек није с предумишљајем и с предубеђењем пришао Исусу, мора открити у Њему и Спаситеља свога и Спаситеља света. Увек један и за све један, категорички еванђелски императив христопознања: "дођи и види" (Јн.1,46; ср. Јн.1,39).
