Живи сведок Живог Бога

Ово је само неколико капљица у океану чуда које је старац творио још за живота.

И поред свега овога, старац је успио да остане скривен за многе. Тек што би се негде пројавила његова светост, он би нестајао.

Желeo је да буде скривен од очију овог света, и Господ му је то и даривао.

Старац је веома љубио нас Србе! Кад год би чуо да му је дошао неки Србин у келију, лице би му просто заблистало. И одмах би почињао да говори о о. Јустину Поповићу, кога је изузетно волео и ценио.

Више пута нам је говорио: „Оно што је Свети Сава био за Србе у своје време, то је о. Јустин био у наше време! Свети Сава и Свети Јустин су два највећа стуба Српске Цркве!”

А једном ми је чак рекао: „ Ах, тај о, Јустин!!! То је један духовни гигант! Ја га нисам лично упознао, али сам га упознао кроз молитву и кроз његове књиге! Знаш, након мог старца Јосифа (Исихасте), ја за свог духовног оца сматрам о. Јустина!”

Веома је волео и ученике о. Јустина, наше угледне епископе. Увек је подстицао све који су му долазили, било да су монаси, свештеници или мирјани, да не заборављамо своју отаџбину, да не заборављамо пример који су нам дали Свети Сава, Свети Симеон, и о. Јустин, и толико других Светих из нашег рода! Молио нас је да чувамо светоотачка предања, да будемо, као што је говорио, „близу Светих Отаца”, чувајући оно што су нам они у Цркви предали!

Говорио је са радошћу и поносом како смо ми Срби и Јелини (Грци) кроз историју увек имали љубав једни према другима! Радовао се највише када би му говорили о томе како се Христос враћа у душе Срба, како се манастири пуне, како се народ све више враћа Цркви и Богу! Увек, а нарочито за време ратова код нас, много се молио и плакао за наш народ! С обзиром да је старац потицао са многострадалног Кипра, много га је болeло и страдање нашег народа. Старац Јосиф је био, заиста, један искрени пријатељ Срба.

А ево и какву је кончину имао наш блажени старац Јосиф Ватопедски. Последњих година, 
Старац се, као што смо поменули, повукао у једну келијицу која се налази близу Ватопеда. Желео је да се припреми за одлазак из овог варљивог света. Када би смо га питали: „Како сте, Старче?”, често би одговарао: „Е, чекам воз да дође да ме покупи и одведе у отаџбину (мислећи, свакако, на небеску Отаџбину), али, касни, не знам шта му је.” Говорио је то некако носталгично…

Иначе, последњих месец дана Старац је обављао читаво богослужбено правило напамет, па чак и у сну!