1. O odricanju od sveta
1. Ko hoće da uspešno prohodi podvig monaštva, treba u potpunosti da raščisti sa svetom, da sva njegova dobra ostavi, da na samom delu izađe iz njega i da svaku pristrasnost prema stvarima odseče. Tu istinu je upečatljivo saopštio Sveti Antonije jednom bratu koji se odrekao sveta. On je siromasima razdao sve što je imao, izuzev neke sitnice koju je zadržao za slučaj nevolje. Sveti Antonije je poznao šta je [učinio] starac koji je došao kod njega, te mu je rekao: "Ako hoćeš da budeš monah, pođi do tog sela, kupi mesa, iseci ga na male komade i, skinuvši odelo, obesi ga o grudi i ruke. Onda dođi ovamo". Brat je učinio kako mu je naredio starac. I odmah ga napodoše psi, ptice i stršljeni i ranama pokriše njegovo telo. Po povratku, starac ga je pitao da li je učinio što mu je bilo naloženo. On je, žaleći se, pokazao svoje rane. Tada mu je Sveti Antonije rekao: "Tako biva sa onima koji, ostavljajući svet, zadržavaju makar i najmanji deo imanja: demoni ih pokrivaju ranama i oni, izranjavljeni, padaju u borbi".
2. Istog predmeta se dotiče i sledeće kazivanje, koje je sačuvao Kasijan (Razgovori, 24,11). Jedan brat, koji je smatrao da nema nikakve koristi od napuštanja sveta, dođe kod Svetog Antonija. I poče on govoriti: "Više vredi onaj ko se podvizava u gradu ili selu i koji ispunjava sve što je potrebno za duhovno savršenstvo". Sveti Antonije ga je pitao: "Gde i kako ti živiš?" On je odgovorio: "Živim u domu roditelja, koji mi sve nabavljaju. To me izbavlja od svih briga i staranja, te se neprestano bavim jedino čitanjem i molitvom, ne rasejavajući duh ničim sporednim". Sveti Antonije ga je opet zapitao: "Kaži mi, sine moj, da li se ti žalostiš u njihovim žalostima i raduješ u njihovim radostima". On je priznao da oseća i jedno i drugo. Tada mu je starac rekao: "Znaj da ćeš i u budućem veku imati udeo sa onima sa kojima si u ovom životu delio radost i žalost. Za tebe je put koji si izabrao štetan ne samo zbog toga što se usled gotovo svakodnevne promene životnih slučajnosti tvoj um pogružava u neprestane pomisli o zemaljskom, već i stoga što te lišava ploda koji bi stekao da se svojim rukama trudiš oko prehranjivanja, po primeru apostola Pavla koji je i usred truda propovedi Jevađelja svojim rukama sebi i onima sa njim obezbeđivao potrebno, kao što govori Efescima: Sami znate da potrebama mojim i onih koji su sa mnom bili poslužiše ove ruke moje (Dap.20,24). On je to činio na naše nazidanje, da bi nam dao primer, kao što je pisao Solunjanima: Jer nismo živeli neuredno među vama, niti smo zabadava jeli hleb u nekoga, no s trudom i mukom, radeći dan i noć, da ne bismo bili na teretu nekome od vas. Ne kao da nemamo vlasti, nego da sebe damo vama za primer, da biste se ugledali na nas (2.Sol.Z,8-9). Eto zbog čega i mi, premda imamo mogućnost da se koristimo pomoću od srodnika, pretpostavljamo da se izdržavamo u znoju svoga lica. Da je ta pomoć korisnija, mi bismo je rado prihvatili. Osim toga znaj da jedeš hleb bednih i nemoćnih ukoliko si zdrav, a živiš na račun drugih.
2. Opšti odgovori na pitanje: "Šta činiti?"
Onaj ko napušta svet stupa u savršeno novu oblast života koja, premda i nije sasvim nepoznata, ipak na mnogim svojim stranama izaziva pitanje: "Šta da se radi? Kako treba živeti?" Svetom Antoniju su se često obraćali sa tim pitanjem. Evo njegovih odgovora:
3. Ava Pamvo ga je pitao o tome i on je odgovorio: "Ne uzdaj se u svoju pravednost, istinski se kaj zbog ranijih grehova, obuzdavaj jezik, srce i stomak".
4. Evo šta je posle tog pitanja rekao avi Pimenu: "Delo slavnije od svih ostalih koje može jedan čovek da izvrši jeste - ispovedanje svojih grehova pred Bogom i svojim starcima, osuđivanje samoga sebe, i gotovost za napade svakojakih iskušenja do poslednjeg izdisaja".
5. Neko drugi je pitao: "Šta da radim da bih ugodio Bogu?" Sveti Antonije mu je odgovorio: "Kuda god ideš, uvek imaj Boga pred očima; ma šta da radiš, imaj potvrdu u Svetom Pismu; i ne napuštaj brzo mesto na kome živiš. Sačuvaj ove tri zapovesti i spašćeš se".
6. Još jednom učeniku on je savetovao: "Gnušaj se svog stomaka i zahteva ovoga veka, zle pohote i ljudske časti, kako ne bi bio u ovome svetu, pa ćeš obresti pokoj".
7. Evo šta je, po pisanju Svetog Atanasija, ava Antonije govorio bratiji koji su mu dolazili: "Uvek imajte strah pred svojim očima. Sećajte se Onoga koji umrtvljuje i oživljava (1.Car.2,6). Voznenavidite svet i sve što je u njemu. Omrzite svaki telesni pokoj, odrecite se ovog života da biste živeli Bogu, sećajte se onoga što ste obećali Bogu, jer će On to od vas tražiti na dan Suda. Gladujte, žeđujte, nagotujte, bdite, plačite, ridajte, uzdišite u srcima svojim, ispitujte da li ste dostojni Boga, prezirite telo da biste spasli duše svoje".
8. Slično opširno ukazanje na ono što treba da čini monah navodi Sveti Kasijan. "Od davnina, - govori on, - kruži divna pouka blaženog Antonija da monah, težeći ka većem savršenstvu, nije dužan da se ograniči na podražavanje samo jednog od naprednih otaca, zato što ni u kome ne mogu da se nađu sve vrste vrlina u savršenstvu. Naprotiv, jedan je obdaren znanjem, drugi je jak u zdravom rasuđivanju, treći je nepokolebiv u trpljenju; jedan se odlikuje smirenjem, drugi uzdržanjem, treći opet blagodaću prostote srca; jedan prevazilazi ostale velikodušnošću, a drugi milosrđem, neki bdenjem, neki opet ćutanjem ili trudoljubljem. Zbog toga je monah, koji želi da sastavi duhovno saće, dužan da, slično mudroj pčeli, svaku vrlinu pozajmi od onoga koji je najviše ovladao njome. On treba da je slaže u sud srca svojega, ne obraćajući pažnju šta kome nedostaje, već se starajući da usvoji njihove vrline".
3. Sila koja podstiče na podvig i podržava ga
Ako se nabroji sve navedeno, ukazaće se dovoljno široko poprište za podvige. Postavlja se pitanje koja je to sila koja podvižnika pokreće i podržava u trudovima. Ta sila je revnost za spasenje, za slavu imena Božijeg, koja je spremna na sve. Ima li monah ovu silu - prisutni su i podvizi; nema li je - sve je stalo.
9. Stoga je on jednom bratu, koji nije imao revnosti i koji ga je molio da se za njega pomoli Bogu, odgovorio: "Ni ja, ni Bog, nećemo se sažaliti na tebe, ukoliko se ti sam ne postaraš o sebi, i ukoliko se ne budeš molio Bogu".
10. Iz tog razloga on je savetovao da [monah] stalno prebiva u sećanju na Boga i trezvoumlju, hvaleći kao veliku vrlinu neoslabno i trajno doživotno služenje Gospodu, te stajanje na straži protiv svakog iskušenja do poslednjeg izdisaja.
11. Stoga je on [monahe] savetovao da sebi ne ustupaju ni u čemu, nego da sa trpljenjem čuvaju uvek isti duh revnosti: "Monah koji se nekoliko dana podvizava a zatim ugađa sebi, pa se opet podvizava i opet je nemaran - kao i da ništa ne radi. On nikada ne dostiže savršenstvo života usled nedostatka postojanosti revnosti i trpljenja".
12. O onome koji ište ustupke, on je govorio da ne shvata svoj poziv i svoj cilj. Neuspeh kod monaha on je objašnjavao nedostatkom usrđa za podvig. "Mi ne postižemo uspeh,- govorio je on, - zbog toga što ne poznajemo svoj poziv, što ne shvatamo šta zahteva delo koga smo se prihvatili, i što hoćemo bez napora da steknemo vrline. Stoga, čim sretnemo iskušenje na svome mestu, prelazimo na drugo, misleći da negde ima mesta bez đavola. Međutim, onaj ko je poznao šta je borba, ne daje sebi oduška, već se stalno bori uz Božiju pomoć".
13. Znamenita je reč o ovoj temi Svetog Antonija upućena onima koji jedno neće, a drugo ne mogu. Došli su jednom neka bratija Svetom Antoniju i rekli mu: "Daj nam pouku kako da se spasemo". Starac im je odgovorio: "Slušali ste Pismo? To vam je dovoljno". Međutim, oni su rekli: "Mi bismo i od tebe, oče, hteli nešto da čujemo". Tada im je starac rekao: "U Jevanđelju je rečeno: Ako te ko udari po desnom obrazu tvom, okreni mu i drugi(Mt.5,39)". Oni mu odgovoriše: "Mi to ne možemo da izvršimo". Starac je rekao: "Ako ne možete da okrenete drugi obraz, barem podnesite udarac u jedan". "Ni to ne možemo", odgovorili su oni. "Ako ni to ne možete, - rekao je starac, - u krajnjoj meri, nemojte vraćati udarac za udarac". Bratija su rekli: "Ni to ne možemo". Tada je Sveti Antonije rekao svom učeniku: "Pripremi im malo variva. Oni su bolesni. Ako vi jedno ne možete, a drugo nećete, šta ću vam ja?" Potrebna je molitva (ili njihova ili drugih) da se u njima probudi duh revnosti, tj. naravstvena energija.
4. Rukovodioci revnosti
Revnost sama po sebi ponekad biva slepa, tako da može da poprimi smer koji nije sagasan sa ciljem započetog života. Zbog toga treba da bude ograđena rukovodiocima. Ko su ti rukovodioci? Sveti Antonije ukazuje na dva: vlastito rasuđivanje i savet iskusnih.
a) Sopstveno rasuđivanje
14. Sakupili su se jedanput oci oko Svetog Antonija, da bi ispitali koja je vrlina najsavršenija, tj. koja može da sačuva monaha od svih đavolskih zamki. Svaki je od njih rekao šta mu je izgledalo najbolje. Jedni su hvalili post i bdenje, pošto oni usredsređuju pomisli, doprinose lakoći duha, i olakšavaju čovekovo približavanje Bogu. Drugi su više cenili siromaštvo i preziranje zemaljskih stvari, zato što njima duh postaje spokojniji, čistiji i slobodniji od svetskih briga, usled čega približavanje Bogu postaje lakše. Neki su opet hteli dati prvenstvo milosrđu, zato što će Gospod milosrdnima reći: Hodite blagosloveni Oca moga, primite Carstvo koje vam je pripremljeno od postanja sveta (Mt.25,34). Bilo je još i drugih predloga. A Sveti Antonije je rekao: "Sve vrline koje ste spomenuli veoma su spasonosne i vrlo potrebne onima koji traže Boga i koji gore željom da mu se približe. Međutim, videli smo da su mnogi iznuravali svoje telo prekomerenim postom, bdenjem, samovanjem u pustinji, da su usrdno revnovali u naporima, voleli siromaštvo, prezirali svetske udobnosti do te mere da nisu ostavljali za sebe ni onoliko kolikoje potrebno za jedan dan, već sve razdavali bednima. Pa ipak se dešavalo da su posle svega toga skrenuli ka zlu i padali, te se lišavali ploda svih vrlina, postavši dostojni osude. Uzrok tome nije ništa drugo do odsustvo vrline rasuđivanja i blagorazumnosti. Oni nisu mogli da se koriste njenom pomoću. Jer, baš je to vrlina koja uči i pobuđuje čoveka da ide pravim putem, i da ne skreće u bespuća. Ukoliko idemo carskim putem, nikada nas neće privući naši klevetnici, ni sa desne strane - na prekomereno uzdržanje, ni sa leve - na nemar, bezbrižnost i lenjost. Rasuđivanje je oko duše i njen svetilnik, kao što su oči svetilnik telu: ako oko bude svetlo, onda će sve naše telo (dela) biti svetlo; a ako bude tamno, i sve telo naše biće tamno, kao što je rekao Gospod u svetom Jevanđelju (Mt.6,22-23). Pomoću rasuđivanja čovek shvata svoje želje, reči i dela, i odustaje od onih koji ga udaljuju od Boga. Rasuđivanjem on rastura i uništava sve zamke koje je đavo spremio protiv njega, jasno razlikujući šta je dobro, a šta zlo".
15. Na isti predmet odnosi se i sledeća izreka: Uzevši komad gvožđa kovač unapred gleda šta može od njega da načini - kosu, mač ili sekiru. Tako i mi treba da rasuđujemo kakvoj vrlini da pristupimo da se ne bismo uzalud trudili.
b) Savet iskusnih
16. U tom smislu govori Sveti Antonije: "Znam monahe koji su posle mnogih napora pali i podvrgli se bezumlju zato što su se ponadali na svoja dela i prezreli zapovest Onoga koji je rekao: Pitaj oca svog i on će ti saopštiti (Pon.Zak.32,7)".
17. I još: "Sveto Pismo govori: Koji nemaju vođstva, padaju kao lišće (Prič.11,14) i zapoveda da se ništa ne radi bez savetovanja. Ono ne dozvoljava čak ni da se duhovno piće koje veseli srce čoveka pije bez saveta, govoreći: Bez saveta nemoj ništa činiti (Sir.32,21). I čak: Sa savetom pij vino. Čovek koji bez savetovanja obavlja svoje delo liči na neograđeni grad u koji ulazi ko god hoće i raznosi njegove riznice".
18. Pitati druge - Sveti Antonije je smatrao toliko spasonosnim delom da se čak i kao učitelj svih [često] sam obraćao svome, doduše naprednom, učeniku sa pitanjem. I kako bi učenik rekao, tako bi svetitelj i postupio. Jer, priča se da je ava Antonije dobio pismeni poziv od cara Konstancija da dođe u Carigrad. Tada se on obratio Pavlu Preprostom sa pitanjem: "Treba li da idem?" Ovaj je odgovorio: "Ako odeš, bićeš Antonije, a ako ne odeš, bićeš ava Antonije". Zbog takvog neodobravanja putovanja, on je spokojno ostao na svom mestu.
19. Tako je on i svima drugima savetovao da čine, govoreći: "Ukoliko je moguće, monah je dužan da starce pita o svakom koraku koji čini u svojoj keliji i o svakoj kaplji vode koju ispija. Ja poznajem nekolicinu monaha koji su pali stoga što su mislili da samostalno ugode Bogu".
20. Na taj način, Sveti Antonije nije odobravao poverenje u vlastito rasuđivanje. Nije li on zbog toga pohvalio avu Josifa koji je na jedno pitanje iz Pisma odgovorio: "Ne znam", čime je osim smirenja izrazio i nepoverenje u svoj um? To je bilo ovako:
Kod Svetog Antonija su došli starci sa kojima je bio i ava Josif. Želeći da ih ispita, starac im je predložio izreku iz Pisma i započevši od mlađih stao da se raspituje za njeno značenje. Svako je govorio po svojim silama, ali je starac odgovarao:
"Ne, nisi shvatio". Posle svih, on je rekao avi Josifu: "Šta ti kažeš o toj izreci?" "Ne znam", odgovorio je Josif. [Tada] je ava Antonije rekao: "Ava Josif je našao put rekavši: "Ne znam"".
21. Uostalom, on nije savetovao ni da se prema drugima ima neograničeno poverenje. Najpre je potrebno uveriti se u pravovernost i iskustvo starca, a zatim već sa poverenjem primati njegovu reč i bez reči primati njegove savete. Znak po kome se to može poznati jeste saglasnost njegovih reči sa Rečju Božijom. Treba paziti, govori on, na ono što se naređuje. Ono što ti neko kaže u saglasnosti sa zapovestima Gospoda našeg, primi sa poslušnošću, kako bi se i na nama ispunila reč apostolova: Pokoravajući se jedan drugome u strahu Božijem (Ef.5,21). Naprotiv, savetodavcu koji te upućuje na nešto protivno Božijim zapovestima, kaži: Je li pravo pred Bogom da slušamo eas više nego Boga (Dap.4,19). Bogu se treba pokoravati više nego ljudima (Dap.5,29). Sećajmo se i reči Gospodnje: I ovce idu za njim jer poznaju glas njegov. A za tuđinom neće poći, nego će pobeći od njega, jer ne poznaju glas tuđinaca (Jn.10,4-5). Na isti način i blaženi Pavle ubeđuje, govoreći: Ali ako vam i mi ili anđeo s neba propoveda jevanđelje drukčije nego što vam propovedasmo, anatema da bude?(Gal.1,3).
Povod za takvo ograničenje su verovatno dali arijanci koji su druge privlačili pod vidom pobožnosti, a zatim ih napajali otrovom svog lažnog učenja. Drugi povod je mogao biti taj što su neki uzimali na sebe da rukovode druge bez ličnog iskustva. Povodom takvom slučaja on je imao običaj da govori: "Drevni oci su odlazili u pustinju i svojim velikim trudom su lečili svoju dušu. Time su naučili kako da leče i duše drugih. Stoga su, vrativši se otuda, postajali spasonosni lekari drugima. Ako neko od nas i ode u pustinju, on i pre nego što ozdravi uzima na sebe brigu o drugima. Zbog toga nam se vraća pređašnja slabost i potonje nam biva gore od prvobitnog. Zbog toga se na nas odnosi reč: Lekaru, izleči se sam (Lk.4,23).
5. Čime podgrevati revnost?
U čoveku se ništa ne održava na jednoj meri, nego čas jača, čas slabi. I revnost čas gori, čas hladni. U poslednjem slučaju ona treba da se zagreva, da se ne bi sasvim ugasila. Čime i kako? Prvo, sećanjem na smrt. Sveti Antonije je mnogo puta pokušavao da u umu i srcu svih ureže [misao] da je dan koji živimo, naš poslednji dan.
22. Drugo, vraćanjem na misao o tome šta će biti posle smrti. Da bi u dušu svojih učenika urezao tu misao, on im je pričao o onome što mu je samom bilo otkriveno, kako pripoveda Atanasije Veliki u njegovom životopisu.
Jedanput, pred obed, oko devetog časa [tj. tri sata po podne], ustavši na molitvu Sveti Antonije oseti u sebi da se uznosi umom, i što je najčudnije, vide samoga sebe kao izvan tela, i kao da ga neko uzvodi po vazduhu. U vazduhu su stojala nekakva mračna i strašna lica pokušavajući da mu spreče ushodni put. Antonijeve putovođe su im se protivile, ali su oni su prilazili kao sa pravom, tražeći odgovor i ispitujući da li Antonije u bilo čemu podleže njihovoj vlasti. Bilo je neophodno popustiti, i oni su se spremali da izvedu račun. Njihovoj nameri da ispitaju [dela] Antonija sve od [njegovog] rođenja su se usprotivili njegovi pratioci, govoreći: "Šta je bilo od rođenja, izgladio je Gospod kad je Antonije dao monaški zavet. Ispitujte od dana kad se zamonašio i zavetovao Bogu". Međutim, pod tim uslovom tužitelji ga nisu mogli ni u čemu izobličiti. Stoga su odstupili i put za Antonijevo ushođenje je postao slobodan i bez prepreka. Posle toga, Sveti Antonije oseti da se opet vraća u svoje telo, i da je opet postao raniji Antonije. Međutim, tada on već zaboravi na jelo i ostatak dana i celu noć provede u molitvi i uzdisanju, čudeći se sa kolikim neprijateljima nam predstoji borba i sa kakvim naporom čoveku [predstoji] da prođe po vazduhu. Tada se setio reči apostola Pavla o knezu koji vlada u vazduhu (Ef.2,2). Jer, đavo ima vlast da stupi u borbu sa prolaznicima po vazduhu, starajući se da im prepreči put? Zato nas i savetuje apostol: Uzmite sve oružje Božije, da biste se mogli odupreti u zli dan (Ef.6,13), da bi se posramio đavo nemajuući ništa loše reći za nas (Tit.2,8).
23. Tako saopštava Sveti Atanasije. I premda nije primećeno da je Sveti Antonije negde pričao o tome, nema razloga za sumnju, budući da je znanje o viđenom bilo potrebnije drugima nego njemu. O drugom viđenju koje se tiče istog predmeta on je i drugima saopštavao. Sveti Atanasije piše: Jedanput Sveti Antonije povede razgovor sa bratijom koji su ga posetili o stanju duše posle smrti, i o njenom budućem boravištu. Iduće noći pozva ga neko odozgo, govoreći: "Ustani, izađi i razgledaj". Antonije iziđe (jer je znao ko mu je naredio), uzdiže pogled i ugleda jednog džina, grdnog i strašnog, koji je glavom dodirivao oblake. Sa zemlje su uzletala neka krilata [bića]. Jednima je džin pregrađivao put, a druga su proletala kroz njega, i prošavši ga, mirno se uznosila naviše. Džin je na njih škrgutao zubima, a zbog prvih se radovao. Nevidljivi glas je primetio: "Antonije, shvati viđeno". Tada mu se otvori um i on razumede da se radi o odlasku duše sa zemlje. Strašni džin je naš iskonski neprijatelj, koji zaustavlja lenjivce i one koji su se pokoravali njegovim nagovorima. Revnosne, pak, i njemu nepokorne on ne može da zadrži: oni odlaze iznad njega. To viđenje je Sveti Antonije shvatio kao opomenu te je počeo da prilaže još veće staranje za podvige protivljenja svemu neprijateljskom. Sa tim ciljem, tj. radi pobuđivanja veće revnosti za čisti život, on je o tom viđenju pričao drugima.
Ava Kronije govori da je jednom Sveti Antonije pričao o tom viđenju pred velikim zborištem. Uz to, on je napomenuo da se Sveti Antonije pre viđenja čitavu godinu molio da mu se otkrije šta biva posle smrti sa dušama pravednih i grešnih. [On je dodao] da su ruke džina bile raširene po nebu i da se pod njim nalazilo jezero veličine mora u koje su upadale ptice koje je on udarao rukom. U Latinskom otačniku u navedenoj priči se dodaje misao da je džin udarao ptice i da su one padale u jezero jedino onda kada su se same zadržavale u vazduhu ispod njegovih ruku, nemajući snage da se podignu naviše. Na one, pak, koje su imale snage da se podignu iznad njegovih ruku i glave, on je samo škrgutao zubima, gledajući ih kako se uzdižu ka nebu i kako ih primaju anđeli.
24. Kakvim uzbudljivim strahom su se ispunjavale duše slušajući o tome! Ali, evo i utešnog viđenja koje pobuđuje na revnost nadom na svetlo stanje. To je viđenje o Svetom Amonu, ne toliko učeniku, koliko prijatelju i sabesedniku Svetog Antonija. Sveti Atanasije piše da je Sveti Antonije, sedeći jednom na gori, pogledao na nebo i video da se neko po ognjenom zraku uznosi na nebo, dok odozgo ka njemu u susret silazi zbor radosnih anđelskih likova. Diveći se viđenome, on je počeo da se moli Gospodu da mu otkrije njegovo značenje. I ču on glas: "To je duša Amona, nitrijskog monaha". Ovaj Amon je do starosti proživeo u strogom podvižništvu. Bio je on kod Svetog Antonija kao i sveti Antonije kod njega. Rastojanje od Nitrijskih gora do gore svetog Antonija iznosi 13 dana puta (650 vrsta). Na pitanje bratije koji su se nalazili kod njega zbog čega se tako čudi, on je objasnio šta je video i čuo o Amonu. Kada su posle 30 dana došli bratija iz Nitrije, zapitali su ih o Amonu i saznali da se upokojio onog dana i časa u koji je starac video kako se njegova duša uznosi na nebo.
25. I sledeće viđenje o kome je pričao sam Sveti Antonije takođe ima snagu da razgoni lenjost i pobuđuje na revnost. "Molio sam se Bogu, - govorio je on, - da mi pokaže u čemu se sastoji pokrov i zaštita monaha! I video sam monaha, okruženog ognjenim svetiljkama i mnoštvo anđela kako ga čuvaju kao oko u glavi, ograđujući ga svojim mačevima. Tada sam uzdahnuo i rekao: "Eto šta je sve dato monahu! Pa ipak ga đavo savlađuje, i on pada!" I dođe mi glas od milostivog Gospoda i ja čuh: "Đavo ne može nikoga oboriti. Nakon što sam ja primio ljudsku prirodu i srušio njegovu vlast, on više nema nikakve sile. Međutim, čovek pada sam od sebe kad se preda lenosti i kad popusti svojoj pohoti i strastima". Ja sam onda pitao: "Daje li se svakom monahu takav pokrov?" I meni bi pokazano mnoštvo monaha ograđenih takvom zaštitom. Tada sam uzviknuo: "Blažen je rod ljudski, a osobito monaška vojska, što ima toliko milosrdnog i čovekoljubivog Gospoda! Revnujmo za svoje spasenje, odgonimo svaku nemarnost, podnosimo usrdno napore, da bismo se udostojili Carstva nebeskog, blagodaću Gospoda našeg Isusa Hrista"
26. Drugi put je Sveti Antonije svojim učenicima otkrio da će zbog smanjenja revnosti oslabiti monaštvo i potamneti njegova slava. Videći mnoge monahe u pustinji ukrašene velikim vrlinama kako revnuju za savršenstvo u svetom otšelničkom životu, neki od njegovih učenika ga zapitaše: "Oče, da li će dugo trajati taj žar revnosti i ta ljubav ka samoći, siromaštvu, smirenju, uzdržanju i svim ostalim vrlinama, kojih se sada tako usrdno pridržava mnoštvo monaha?" Čovek Božiji sa uzdisanjem i suzama odgovori: "Doći će vreme, ljubljena moja čeda, kad će monasi ostaviti pustinju i poteći u velike gradove, gde će, umesto pustinjačkih pećina i tesnih kelija, podizati gorde palate, koje će se moći porediti sa carskim dvorovima; umesto siromaštva porašće ljubav prema sabiranju bogatstva; gordost će zameniti smirenje; mnogi će se gorditi golim znanjem bez dobrih dela koja odgovaraju znanju; ljubav će ohladneti; mesto uzdržanja zavladaće stomakougađanje; mnogi od njih će se brinuti o raskošnim jelima, kao i sami svetovnjaci, od kojih će se razlikovati samo po odelu i kapi; i pored toga što će živeti pomešani sa svetom, oni će sami sebe nazivati usamljenicima (monah znači usamljenik). Osim toga oni će se veličati govoreći: Ja sam Pavlov, a ja Apolov (1.Kor.1,12), kao da se sva sila njihovog monaštva sastoji u dostojanstvu njihovih prethodnika: oni će se veličati svojim ocima kao Judejci svojim ocem Avraamom. Međutim, u to vreme će biti i takvih koji će se pokazati mnogo bolji i savršeniji od nas. Jer, blaženiji je onaj koji je mogao zgrešiti, a nije zgrešio, i onaj koji je mogao učiniti zlo, a nije ga učinio (Sir.31,11), nego li onaj koji je bio vučen ka dobru mnoštvom revnitelja. Zbog toga su Noje, Avraam i Lot, koji su provodili revnosan život među zlim ljudima, sa pravom toliko proslavljeni u Pismu.
27. Takvim i drugim napomenama, tj. o smrti i o tome šta će biti posle smrti, podgreva se strah Božiji, koji je treći budilac revnosti. Na strah Božiji je prizivao Sveti Antonije, kao što smo već videli, mnogosadržajnom izrekom: "Uvek imajte strah pred svojim očima. Sećajte se Onoga koji umrtvljuje i oživljava". U drugoj kratkoj izreci on strah Božiji ističe kao izvorište gotovosti i sposobnosti za sve vrline. "Strah Božiji je, - govori on, - početak svih vrlina i početak mudrosti. Kao što svetlost razgoni mrak i osvetljuje mračni dom u koji ulazi, tako i strah Božiji, ušavši u srce čovekovo, progoni tamu i podstiče na revnost za sve vrline".
28. Stoga je on na svaki način predupređivao gubitak ovog straha. "Ne izlazi, - govorio je on, - iz kelije, jer ćeš izgubiti strah Božiji. Jer, kao što umire riba koja se izvuče iz vode, tako zamire strah Božiji u srcu monaha koji izlazi iz kelije i luta".
29. Međutim, svi ti podsticaji revnosti deluju prinudno, vuku spolja, premda se i obrazuju unutra. Potrebno je steći unutrašnje pokretače revnosti kako bi ona izvirala iz srca kao izvor vode. Do toga srce dovode: 1) osećanje sladosti života po Bogu. Sve dok se u nama ne obrazuje to osećanje, nema mnogo nade na našu revnost. Na pitanje jednog brata: "Bog u čitavom Pismu duši obećava viša dobra. Zbog čega ona nije postojana u njihovom traženju, već se priklanja prolaznom, truležnom i nečistom?", sveti Antonije je odgovorio: "Onaj ko još nije okusio sladost nebeskih dobara, nije se prilepio uz Boga svim srcem svojim. Zbog toga se i vraća na truležno. Sve dok ne dostigne takvo savršenstvo, [čovek] treba da služi Bogu iz poslušnosti Njegovoj svetoj volji, kako bi sa prorokom mogao reći: Bejah kao stoka pre tobom (Ps.72,23), tj. služih Ti kao tegleća životinja".
30. Stoga je 2) ljubav prema Bogu još silniji podsticaj na revnost. Sveti Antonije je po sebi znao da je ljubav snažnija od straha, budući da je govorio: "Ja se više ne bojim Boga, nego ga volim" (tj. ljubav, a ne strah, me pobuđuje na [pobožno] držanje). Jer, ljubav izgoni strah napolje(1.Jn.4,18)".
31. I druge je on ubeđivao da iznad svega obrazuju u sebi ljubav prema Bogu, koja je nesavladiva i neuklonjiva sila. Jednom, kad su ga bratija pitali: "Čime je najlakše ugoditi Bogu?", on je odgovorio: "Najugodnije pred Bogom jeste delo ljubavi. Njega vrši onaj ko neprestano hvali Boga u svojim čistim pomislima, podržavanim sećanjem na Boga, sećanjem na obećana dobra i na sve što je On izvoleo da za nas učini. Od ovog sećanja rađa se potpuna ljubav o kojoj je pisano: Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim, i svom dušom svojom, i svom silom svojom (Pon.Zak.6,5), i još: Kao što jelen stremi ka izvorima vode, tako želi Tebe duša moja, Bože (Ps.41,2). Eto dela kojim mi treba da ugađamo Bogu, kako bi se na nama ispunile reči apostola: Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? Žalost ili teskoba, ili gonjenje, ili glad, ili golotinja. ili opasnost, ili mač? Niko (Rim.8,35)".
32. Od nje ili zajedno sa njom dolazi 3) radost vrline i prebivanja u redu Božijem, koja sa svoje strane postaje podsticaj revnosti. Na ovo se odnosi sledeća izreka Svetog Antonija. Njega su pitali: "Šta je radost u Gospodu?" On je odgovorio: "Na delu ispuniti neku zapovest sa radošću u slavu Božiju predstavlja radost u Gospodu. Jer, kada ispunjavamo Njegove zapovesti sa radošću srca, treba da se veselimo, a kada ih ne ispunjavamo - treba da se žalostimo. Stoga se postarajmo da ispunjavamo zapovesti sa radošću srca, da bismo se uzajamno tešili u Gospodu. Jedino se, pri tome, na svaki način, čuvajmo da nas radost ne dovede do gordosti, već svu svoju nadu polažimo na Gospoda".
6. Podvizi i vrline pojedinačno
Tako usmeravano i podgrevano usrđe ustremljuje se na telesne i duševne podvige i na svaku vrlinu.
33. U kojoj meri je potrebno iscrpljivati telo svoje; Sveti Antonije je ukazao u opštoj pouci o podvizima i u nabrajanju uzroka telesnih pokreta. Među tim uzrocima se nalazi i pružanje telu hrane onoliko koliko traži. Kao sredstvo protiv (takvih pokreta tela) navodi se stanjivanje tela postom. Sveti Antonije je zapovedao da prema telu treba biti vrlo strog, prekorevajući svako popuštanje. On se nije blagonaklono odnosio prema onima koji su odlazili u kupatilo. "Oci naši, - govorio je on, - nisu ni lice svoje nikada umivali, a mi idemo u svetovna kupatila".
34. Posle smiravanja tela, on je veliki značaj pridavao obuzdavanju jezika. Taj podvig je stavljao na istu visinu sa stranstvovanjem, govoreći: "Naše stranstvovanje se sastoji u tome da usta držimo zatvorena".
35. Oni koji govore sve što im dolazi u glavu liče na dvorište bez kapije u koje ulazi ko god hoće, te prilazi štali i odvezuje magarca. Tu misao nije izrekao Sveti Antonije, ali ju je odobrio.
36. Još veći značaj je pridavao sedenju u keliji. "Kao što ribe, - govorio je on, - koje dugo ostanu na suši - umiru, tako i monasi koji se dugo nalaze izvan svoje kelije i prebivaju sa svetskim ljudima - gube ljubav prema bezmolviju. Zbog toga i mi treba da žurimo u keliju kao što se riba otima ka moru, kako ostajući izvan nje ne bismo zaboravili na unutarnje bdenje".
37. Uopšte, on je savetovao da u keliji treba [živeti] tako strogo kako bi ona za monaha postala Vavilonska peć koja sažiže svaku nečistotu.
38. Ipak, ponekad je on dopuštao izvesno popuštanje u napornim podvizima, kao što se vidi iz jednog njegovog odgovora lovcu. Pričaju da je jedan lovac, loveći u pustinji divlje zveri, ugledao avu Antonija kako se šali sa bratijom i sablaznio se. Želeći da ga uveri da je ponekad potrebno rasteretiti bratiju, starac mu je rekao: "Uzmi luk i zategni ga". On je tako učinio. Starac mu reče: "Zategni još". Ovaj zategnu. On mu opet reče: "Zategni još". Lovac mu odgovori: "Ako luk zategnem preko mere, pući će". Tada mu je starac rekao: "Tako je i u delu Božijem: sile bratije će se rastrojiti ukoliko ih preko mere budemo naprezali. Zbog toga je ponekad potrebno davati oduška bratiji". Čuvši to, lovac je dospeo u umiljenje i od starca je otišao poučen. Ukrepivši se, bratija su se vratili na svoje mesto.
Uostalom, bolje su se sačuvale izreke i priče u kojima se ukazuje na duševne podvige ili raspoloženja srca koja dovode do uspeha. Takvi su:
39. Trpljenje. Ono je u toj meri neophodno podvižniku da bez njega on nema nikakve vrednosti. Tako su jednom bratija svetom Antoniju hvalili jednog monaha. Prilikom njegove posete, sveti Antonije je hteo da proveri da li će pretrpeti uvredu. Uvidevši da je nije podneo, on mu je rekao: "Ti ličiš na selo koje je spreda lepo, a od pozadi pokradeno razbojnicima".
40. Trpljenje je neophodno stoga što su neophodna i iskušenja. I Sveti Antonije je govorio: "Niko bez iskušenja ne može ući u Carstvo nebesko. Bez iskušenja se niko ne bi spasao".
41. Molitva. Njoj je on učinio primerom, zato što su svi znali koliko dugo se molio. "Poznato namje, - govorili su njegovi učenici, - da se blaženi starac ponekad toliko udubljivao u mo-litvu da bi prestojao po celu noć. Kad bi izlazeće sunce prekidalo ovu njegovu plamenu molitvu ushićenog uma, mi bismo ga čuli kako govori: "Zašto mi ti, sunce, smetaš? Kao da zbog toga i izlaziš da bi me odvratilo od božanstvene umne svetlosti".
42. Suze. Na pitanje brata: "Šta da činim sa svojim gresima?", Sveti Antonije je odgovorio: "Onaj ko hoće da se oslobodi od grehova, treba da plače i uzdiše. I ko hoće da uspe u vrlini, treba da usvoji plač i suze. Samo psalmopojanje jeste plač. Seti se Jezekije, cara judejskog, koji je, kao što je napisano kod proroka Isaije (gl.38), zbog plača dobio ne samo iscelenje od bolesti, već i 15 godina života. Božija sila je radi suza koje je prolio smrtno porazila 185 hiljada neprijateljske vojske koja ga je napala. Sveti apostol Petar je plačem dobio oproštaj zbog greha odricanja od Hrista. I Marija se, radi toga što je suzama orošavala noge Spasitelja, udostojila da čuje da će se o tome razglašavati zajedno sa propoveđu Jevanđelja".
43. Mesta smehu u životu monaha Sveti Antonije nije nalazio. Kada su ga učenici pitali: "Da li možemo ponekad da se nasmejemo?", on je odgovorio: "Gospod naš osuđuje one koji se smeju govoreći: Teško vama koji se smejete sada, jer ćete zaridati i zaplakati (Lk.6,25). Prema tome, verni monah ne treba da se smeje. Mi pre treba da plačemo zbog onih zbog kojih se huli ime Božije, jer prestupaju zakon Božiji i sav svoj život provode pogruženi u gresima. Ridajmo i plačimo, neprestano moleći Boga da ne dopusti da se učvrste u gresima i da ih smrt zatekne pre pokajanja".
44. Smirenje, koje privlači pokrov sviše i štiti od svih napada. "Video sam jednom,- govorio je Sveti Antonije, - sve zamke vražije rasprostrte po zemlji i sa uzdahom rekao: "Ko će ih izbeći?" Tada sam čuo glas koji mi je rekao: "Smirenoumlje"".
45. Zbog toga je kasnije savetovao: "Podvizavajući se dobrim podvigom, treba da se krajnje smiravamo pred Gospodom kako bi nas On, znajući našu nemoć, pokrivao Svojom desnicom i čuvao. Jer, ukoliko se uznesemo gordošću, On će povući Svoj pokrov od nas i mi ćemo poginuti".
46. Drugi put je rekao: "Kao što su gordost i uznošenje uma sa visine nebeske đavola survali u bezdan, tako smirenje i krotost čoveka uzvisuju od zemlje na nebo".
47. Da podvig ne bi doveo do gordosti, on je savetovao da mu damo ponižavajući smisao. "Ako neko, - govorio je on, - uzme podvig ćutanja, neka ne misli da vrši vrlinu, već neka u srcu smatra da ćuti stoga što nije dostojan da govori".
48. Sveti Antonije je takođe napominjao da nas sam Gospod unutrašnje rukovodi tako što od nas sakriva naše dobro, kako bismo zadržali smireno mišljenje o sebi. On je govorio: "Kada mlinar ne bi pokrivao oči životinje, njegov posao se ne bi uspešno odvijao. Od vrtoglavice bi životinja padala, gubeći sposobnost da radi". Tako i mi, po Božijem ustrojstvu, dobijamo pokrivalo, kako ne bismo videli svoja dobra dela i kako se ne bismo, hvaleći se zbog njih, pogordili i pogubili plod svih svojih napora. To se dešava kada smo prepušteni napadima nečistih pomisli, zbog čijeg prisustva ćemo mi svakako osuđivati sami sebe. U takvom položaju pomisao na naše dobro nema mesta. Prema tome, naše malo dobro se pokriva i postaje nevidljivo usled nečistih pomisli.
49. Koliko je pogubno samoisticanje, resko se pokazalo padom mladog podvižnika posle čuda koje je učinio. Pored mesta gde se podvizavao mladi podvižnik prolazili su starci koji su išli Svetom Antoniju i krajnje se umorili. On je pozvao divlje magarce i naredio im da te starce na sebi odnesu do Svetog Antonija. Starci su o tome rekli Svetom Antoniju, a on je odgovorio: "Čini mi se da je taj monah lađa puna tovara, premda ne znam da li će dospeti do pristaništa". I zaista, upavši u visokoumlje, on je kroz izvesno vreme pao. Prozrevši to, Sveti Antonije je rekao učenicima: "Sada je pao mladi podvižnik. Idite i pogledajte". Oni su pošli i videli ga gde sedi na rogoži, plačući zbog greha koji je učinio.
50. Koliko je samoisticanje pogubno, toliko je, naprotiv, samoukorevanje spasonosno. To se vidi na primeru obućara, o kome je Sveti Antonije imao ukazanje sviše. Sveti Antonije se nalazio na molitvi u svojoj keliji kad je čuo glas koji mu je govorio: "Antonije, ti još nisi dospeo do mere obućara iz Aleksandrije". Sveti Antonije je pošao u Aleksandriju, našao obućara i ubedio ga da mu otkrije šta je to tako posebno u njegovom životu. Ovaj je rekao: "Ja ne znam da sam ikad u životu učinio išta dobro. Ustajući izjutra sa postelje i pre nego što sednem za posao, ja govorim: "Svi iz ovog grada od malog do velikog će ući u Carstvo Božije zbog svojih dobrih dela, a jedino ću ja zbog svojih grehova biti osuđen na večne muke". To isto sa svom iskrenošću srca ponavljam i uveče pre nego što legnem da spavam". Čuvši to, Sveti Antonije je shvatio da zaista nije dospeo do takve mere. u
51. Nije li to bio povod njegovog kasnijeg čestog ponavljanja sledeće pouke: "Uvek i u svemu treba da se prekorevamo i osuđujemo, i to sasvim iskreno. Jer, onoga koji sam sebe ukoreva - opravdava i proslavlja Bog".
52. Uzajamno služenje i pomaganje. Bratija su pitali svetog Antonija: "Da li je dobro ako neko kaže: "Ja ništa neću uzimati od bratije, niti ću im šta davati. Meni je dovoljno moje"?" Sveti Antonije je odgovorio: "Čeda moja, takav je žestok srcem i duša mu je kao kod lava. Njega treba smatrati tuđim saboru dobrih ljudi".
53. Drugi put su ga pitali: "Kako treba služiti bratiji?" On je odgovorio: "Bratija koji hoće da služe bratiji neka pružaju usluge kao što sluge služe svojim gospodarima, i kao što je Gospod poslužio Petru, kome je ukazao krajnju uslugu, iako je bio njegov Tvorac. Time je Gospod pokazao da prekor zaslužuju čak i oni koji odbijaju uslugu, a kamoli oni koji smatraju niskim da posluže bratiji. Ako prvi neće imati časti pred Bogom, kao što je Gospod rekao Petru, šta reći o poslednjima?"
54. Uopšte, on je govorio: "Od bližnjeg dolazi i život i smrt. Jer, ukoliko pridobijemo brata, obreli smo Boga, a ako sablaznimo brata, grešimo Hristu".
55. Saosećanje i snishođenje prema onima koji padaju. U obitelji ave Ilije jedan brat je imao iskušenje. Njega su isterali i on je pošao na Goru do ave Antonija. Zadržavši ga neko vreme kod sebe, ava Antonije ga je poslao u obitelj iz koje je izašao. Međutim, bratija su ga opet isterali. On je opet otišao kod ave Antonija i rekao mu: "Bratija nisu hteli da me prime, oče!" Tada ga je starac poslao sa ovakvim rečima: "Bura je zadesila brod na pučini. On je izgubio svoj tovar i sa naporom se spasao. A vi hoćete da potopite i ono što je došlo do obale". Čuvši da je brata poslao ava Antonije, bratija su ga odmah primili.
56. U jednoj obitelji su oklevetali brata zbog bluda i on je pošao do ave Antonija. Došli su i bratija da bi ga izlečili i opet uzeli kod sebe. Oni su počeli da ga izobličavaju zbog toga što je učinio. Braneći se, brat je govorio da ništa slično nije učinio. Desilo se da je tu bio i ava Pafnutije Kefalos. On im je izrekao sledeću priču: "Na obali reke sam video čoveka koji je do kolena upao u blato. Neki su prišli da mu pruže pomoć i pogruzili ga do samog vrata". Ava Antonije je na to rekao: "Eto zaista čoveka koji može da leči i spasava duše". Dirnuti rečima starca, bratija su se poklonili bratu i, po savetu otaca, opet ga primili kod sebe.
57. Značajna je misao Svetog Antonija o tome ko ima istinsko bratoljublje. On je govorio: "Čovek nikad ne može biti iskreno dobar, ma koliko želeo, ukoliko se u njega ne useli Bog. Jer, niko osim Boga nije dobar".
7. Krajnji cilj i vrh savršenstva
58. Useljenje Boga ili život u Bogu jeste poslednji cilj svih podvižničkih napora, i vrh savršenstva. Sam je Bog to pokazao Svetom Antoniju. On se u pustinji udostojio ovakvog viđenja: U gradu postoji jedan čovek koji ti je sličan. Po zanimanju je lekar. On potrebitima daje sve što mu pretekne, i svakodnevno peva Trisveto sa anđelima (tj. savršenom ljubavlju prema bližnjem živi u Bogu i hodi pred Bogom).
8. Savršenstvo Svetog Antonija i njegova slava na nebu
59. Priča se da je ava Antonije bio prozorljiv. Međutim, izbegavajući ljudsku gužvu, on o tome nije govorio. Njemu su bili otkrivani i sadašnji i budući događaji sveta.
60. Jedan sveti starac se molio Bogu da oce vidi (u nebeskoj slavi). I vide ih on sve, osim ave Antonija. On je zapitao onoga koji ga je vodio: "A gde je ava Antonije?" On mu je odgovorio: "Antonije je tamo gde je Bog".
