Powered By Blogger

25. септембар 2011.

МИТРОПОЛИТ ЈЕРОТЕЈ (ВЛАХОС) - ОСНОВНИ КВАЛИТЕТИ СВЕШТЕНИКА – ИСЦЕЛИТЕЉА

Апостол Павле је саветовао свог ученика Тимотеја: Не занемаруј благодатни дар у теби (1. Тим. 4; 14). Та опомена је истоветна са опоменом хришћанима: Сарађујући с Њим, молимо вас да не примите узалуд благодат Божију (2. Кор. 6; 1) и речима истог апостола: Благодат Његова која је у мени не оста празна (1. Кор. 15; 10). Он такође поучава апостола Тимотеја: Из тог разлога ти напомињем да разгореваш благодатни дар Божији који је у теби кроз полагање руку мојих (2. Тим. 1; 6). У својим пастирским посланицама, апостол Павле се често позива на ову тему. Епископ и свештенство морају, уопштено говорећи, кроз своју борбу да очувају дар свештеничке службе, да на достојан начин служе Богу и људима и чувају освећено наслеђе.
Желели бисмо да наведемо неколико карактеристичних одломака: Вежбај се у побожности (1. Тим. 4; 7). Бићеш добар служитељ Исуса Христа, одгајен речима вере и добром науком којој си следовао (1. Тим. 4; 6). Буди образац вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1. Тим. 4; 12). Он захтева од Тимотеја да одржи његову заповест чисту и беспрекорну за јављање Господа нашег Исуса Христа (1. Тим. 6; 12). Он га опомиње да очува предање: Добро завештање очувај Духом Светим Који обитава у нама (2. Тим. 1; 14). То очување предања мора се извршити кроз Светог Духа Који обитава у Тимотеју. Он га опомиње на трезвеност, пажњу и будну бригу да одговори на велики призив Божији: А ти буди трезвен у свему, злопати се, врши дело јеванђелиста, служење своје испуни (2. Тим. 4; 5).

Светоотачко учење односи се на све суштинске квалитете који треба да красе свештеника како би био способан да одговори на свој велики задатак и узвишени призив. У ономе што следи покушаћемо да направимо избор из тих учења, и то углавном из учења св. Јована Златоустог и св. Теогноста. Учења ове двојице отаца изражавају учење свете Православне цркве.

Према св. Теогносту, свештеник не сме бити испуњен једино људским предањем и мора поседовати благодат Божију, тајанствено скривену у њему. „Буди сигуран да се, служећи божанске Тајне, не смеш поуздати само у људско предање и нека те благодат Божија изнутра и невидљиво испуни познањем узвишенијих ствари“. „Свештеничко достојанство, као и свештеничке одежде, преиспуњено је блиставошћу, али само дотле док га изнутра озарује чистота душе“. Свештеник, дакле, мора чувати овај божански дар „као зеницу свог ока а његову част неоскрнављеном“ („Добротољубље“, 2. том, стр. 258).

Ове ствари показују да се од свештеника очекује велика трезвеност, што захтева и много страдања. Свештеник, са своје стране, најпре треба да трезвеноумно и ревносно служи свету Литургију.

Разгорети благодат

Свети Јован захтева ову непрестану будност у погледу очувања благодати свештенства. Он каже да свештеник треба да буде трезвен и прозорљив и да „поседује хиљаду очију, мотрећи у свим правцима“. Он мора „подсећати на многооког херувима како би се у чистоти клањао Господу над војскама. Са свих страна мора бити ограђен зидовима, и поседовати силну ревност и непрестану трезвеност у животу, како му нешто не би нашкодило“. Према св. Јовану Златоустом, као што ватра захтева гориво, тако и благодат захтева нашу усрдност да би се могла распламсати. Од нас зависи хоће ли се та благодат угасити или разгорети. Благодат старешинства у Цркви гаси се „лењошћу и немаром“ а одржава у животу „трезвеношћу и пажњом“ („О свештенству“).

Трезвеност је неизбежна да би човек остао чист и на тај начин задржао свештеничку благодат и благослов. Према св. Теогносту, свештеничка служба захтева од нас „анђелско очишћење, и меру постојаности и целомудрености већу од оне у ранијем животу“ („Добротољубље“, 2. том, стр. 370). Према св. Јовану Златоустом, свештеник мора бити чист као да стоји у самом рају, међу анђелским силама. Свештеникова душа „мора бити чистија од сунчевих зракова, како је Свети Дух никада не би оставио опустошену“ („О свештенству“).

Покајање је још један духовни квалитет који свештеник неминовно мора поседовати. „Нека помоћу потока суза постане бељи од снега, а онда нека, чисте савести, дотакне светиње“ (св. Теогност, исто, стр. 258).

Чистота свештеника ће сијати и зрачити на хришћане. Свештеник се мора очистити од страсти, „посебно од блуда и злопамћења, а његова машта мора бити слободна од страсти“ (исто, стр. 258). Многи од Светих Отаца наглашавају да ове две страсти - блуд и злопамћење - не би требало ни да се приближе свештеницима, иначе благодат Божија неће делати на исцелењу духовних болести његове (духовне) деце. Онда је, као што смо показали, и свештеник болестан. Он мора „жртвено умрети за страсти и чулно наслађивање“. Осим тога, према авви Доротеју, „све што се принесе Богу јесте жртва, а не само овца, крава или нешто томе слично (С С 92, стр. 476). Свештеник, дакле, у потпуности мора бити посвећен Богу.

Јеванђеље описује пут хришћанина који се бори да достигне заједницу са Богом и најпре га морају применити Његове слуге, свештеници. Подвижништво Цркве, које описујемо у овој књизи, требало би да буде познато црквеним пастирима. Када кажемо „познато“, не мислимо да би требало да буду упознати са њим искључиво кроз предавања или читање, него да би то требало да буде њихов живи опит, јер оно што пролази кроз срце помаже верујућим хришћанима. Један човек нуди своју крв да би се спасао други. Она се дели и људи су задовољни.

Свештеничка врлина смирења

Поред очишћења и покајања, трезвености и будности, свештеник мора бити испуњен свим благодатним даровима Духа, свим врлинама. Основна врлина је свето смирење: према св. Исаку Сиријском, оно је одежда божанства, јер је Христос, ради људског спасења, „понизио Себе“, као што каже апостол. Осим тога, Евхаристија коју служи свештеник, показује нам то смирење Христово. Кроз Евхаристију можемо ступити у свето смирење и задобити тај жртвени начин живота. Служећи Литургију, ми, дакле, не тражимо само да се хлеб и вино претворе у Тело и Крв Христову, него тежимо да задобијемо и Христов начин живота. То је смирење. Тежимо да се обучемо у дух Евхаристије, а то је самоумањење.

У оквиру овог становишта, св. Теогност саветује: „Смири се као јагње које пође на заклање, уистину сматрајући све људе достојнијима од себе“ („Добротољубље“, 2. том, стр. 269). И заиста, овај свети отац опомиње на карактеристичан начин: „Сматрај себе прахом и пепелом, или смећем, или створењем сличним псу, и стално плачи“... (исто, стр. 258). Божанску службу треба вршити „са страхом и трепетом“ и на тај начин „поступај по речи истине и изврши своје спасење“. Свети Оци, међутим, схватају чињенично стање. Они су свесни да постоји мноштво недостојних свештеника који се, немајући чак ни основне врлине, усуђују да врше Свете Тајне. Према св. Јовану Златоустом, свештеничка служба не прекрива човекове страсти, него их, напротив, још више истиче и чини видљивим. Као што се у ватри испитују метали, тако и свештеничка служба разликује људске душе. Ако је човек срдит, малодушан, славољубив или разметљив или било шта томе слично, ова служба ће то ускоро разоткрити и обнажити све његове недостатке; и не само да ће их обнажити, него ће их учинити још упорнијим и тврдокорнијим“ („О свештенству“, 6, 8).

Св. Јован Лествичник каже да је „знао старе свештенике који су демонима постали предмет исмевања“ („Лествица“, 14. поука, стр. 98).

Свети Оци не оклевају да изложе и казне за недостојне свештенике, оне који ову службу врше без одговарајућег испитивања, припреме и живота. То се дешава услед тога што саблажњавају душе свог стада уместо да их исцељују.

Св. Исидор Пелусиот пише: „Немојмо се изругивати божанским стварима“ (Никодим Светогорац: „Коментари на посланице“, 1. том, стр. 112).

Св. Јован Златоусти каже: „Свештеничка служба нам може бити на осуду зато што је нисмо вршили како доликује“ („О свештенству“).

Св. Теогност се обраћа непоправљивом свештенику који се није одрекао свете службе: „Очекуј да паднеш у руке живог Бога и осетиш његов гнев. Бог те неће поштедети због твојих страсти“ („Добротољубље“, 2. део, стр. 265). Он саопштава да је „многе недостојне свештенике уграбила изненадна смрт и да су неочекивано били бачени у тамницу“ (исто, стр. 258).

Он има на уму примере двојице неодостојних свештеника са различитим последицама. Један од њих је, споља гледано, био поштован међу људима, иако је „изнутра био похотан и развратан“ и у време херувимске песме, док је читао ‘нико од недостојних’, изненада је умро“. Други свештеник је запао у страст блудничења. Зато се неизлечиво разболео и лежао на самрти. Када је схватио своју недостојност и заветовао се да ће одустати од вршења Светих Тајни, „опоравио се и није остао ни најмањи траг од његове болести“ („Добротољубље“, 2. том, стр. 259).

Иако се чини да ова тема излази изван предмета наше студије, задржали смо се на њој, јер посебно желимо да нагласимо да свештенство подразумева пастирско служење народу. Свештеник и епископ имају велику част да служе народу. Служење људима је први и превасходни задатак. Црква не постоји само зато да би се бавила друштвеним радом или да би служила друштвеним потребама људи, него зато да би их повела ка спасењу, другачије речено, ка исцелењу њихових душа. То дело захтева мноштво квалитета. У свештенику мора обитавати нестворена благодат Божија. Он не постоји само зато да би вршио Свете Тајне, него и зато да би њима био освећен и да би, будући тако освећен, својим постојањем освећивао и друге људе. То дело је веома узвишено, због чега св. Јован Златоусти објављује: „Не верујем да има много свештеника који су спасени и много је више оних што пропадају, а то је стога што ово велико дело захтева велику душу“ (Трећа беседа на Дела апостолска).

Духовно свештенство

Раније смо већ говорили о томе да свештеник има двоструки задатак. Један је да врши Свете Тајне, а други да исцељује људе, како би достојно приступили и примили свето Причешће. У наставку смо рекли да постоји много свештеника који су свештеници само споља и неометано врше своју службу иако су, у суштини, оскрнавили свештенство, што се показује чињеницом да нису способни да исцеле. Они врше Свете Тајне и свети Дарови су кроз њих освећени, али они не могу да исцељују друге или да спасу своје сопствене душе.

Постоје, с друге стране, мирјани и монаси који нису рукоположени за свештенике, али су у стању да исцељују људе, јер припадају духовном свештенству. Желели бисмо да накратко застанемо на овој тачки.

Кроз крштење и напор да се очувају Христове заповести, сви хришћани се облаче у Христа и на тај начин учествујемо у Христовом краљевском, пророчком и првосвештеничком (архијерејском) достојанству.

Ово учење је забележено у текстовима Новог Завета. У Књизи Откривења Јован јеванђелиста пише: Ономе Који нас љуби и опра нас од греха наших крвљу Својом, и учини нас царством, свештеницима Богу и Оцу Својему (Откр. 1;5 -6). Апостол Петар каже: А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен (1.Петр.1;9), док апостол Павле пише хришћанима у Риму: Молим вас, дакле, браћо, ради милости Божије, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење (Рим.12;1).

Код многих Отаца такође налазимо ово учење, према којем је сваки човек свештеник Христов у смислу који смо одредили и који ћемо касније потпуније развити. Свети Јован Златоусти и Авраама представља као свештеника јер „ако постоји ватра, олтар и нож, зашто не би постојало и свештенство?“ Авраамова жртва је била двострука: Он је понудио и свог јединородног сина и овна и „изнад свега, своју сопствену вољу“. Крвљу овна посветио је своју десну руку, а заклањем детета (на које се одлучио) посветио је своју душу. „На тај начин је крвљу јединородног и жртвовањем јагњета рукоположен за свештеника“. Непосредно након тога, св. Јован Златоусти саветује своје слушаоце: „Тако сте и ви у купељи (тј. у крштењу) постали краљеви, свештеници и пророци; краљеви тако што сте оборили на земљу сва развратна дела и погубили све своје грехе, а свештеници тако што сте себе принели Богу и жртвовали своје тело, будући и сами погубљени“ (Беседа на Другу посланицу Коринћанима, П. Г. 61, 417).

Сви верујући, који су крштени у име Пресвете Тројице и живе по заповестима Тројединог Бога, свештеници су и поседују духовно свештенство. Дајемо предност изразу „духовно свештенство“ у односу на све остале, као што су „опште“ или „мирјанско“ свештенство, јер и свештеници и мирјани могу поседовати овај вид свештенства, али и зато што га не поседују сви који су крштени, него само они који су постали обитавалиште Тројединог Бога. Верујући, који је овладао умно-срдачном молитвом, овладао је и духовним свештенством, посебно уколико је достигао онај степен благодати да се моли за цео свет. То је духовно свештенодејствовање за читаву васељену. Молитве тих људи који су, молећи се за све, жртвовали себе, одржавају васељену и исцељују људе. На тај начин они, помоћу молитве, постају заклињачи (егзорцисти) и истерују демоне који владају у људским заједницама. То је велико дело оних који се непрестано моле за цео свет.

Свети Григорије Синаит пише о овом духовном свештенству, које представља суштинску основу и за светотајинско свештенство, јер су међу верујућима они, који су исцељени и поседују умно-срдачну молитву, изабрани да приме и посебну благодат свештенства. Према св. Григорију, „умна молитва је мистично свештенодејствовање ума“. Карактеристичне су његове речи: „Почетак умно-срдачне молитве је дејство (енергија), односно очишћујућа сила Духа и мистично свештенодејствовање ума“ („Добротољубље“, 4. том, стр. 51). Човек који поседује дар умно-срдачне молитве осећа у себи очишћујуће, просветљујуће и обожујуће деловање благодати. То је унутрашње свештенодејствовање и унутрашња божанска Литургија.

Сви који достигну то стање су свештеници. „Истинско свештенство и свештенство будућег века је срце ослобођено помисли, које дејствује по Духу и све што се у том срцу каже или учини јесте духовно“ (исто, стр. 31).

Светотајинско свештенство

Речи овог светог оца подстичу ме да кажем да је духовно свештенство оно, које ће се остварити у другом веку, у Царству небеском. Немајући намеру да се задржавамо на теми неизбрисивог или не-светотајинског свештенства, истичемо истину да светотајинско свештенство постоји због народа, да би служило његовим потребама, док је духовно свештенство оно које ће у будућем животу наставити да служи на небеском жртвенику. Сви, који поседују ово духовно свештенство показују се као „истинско свештенство“, „од сада и довека“. Такво свештенство може укључивати све категорије људи, а наравно и жене. Према томе, нема велику важност чињеница да жене, по православном предању, не могу да приме светотајинско свештенство. Оне имају могућност да буду „истинско свештенство“.

Свети Григорије Синаит је био јасан и на другим местима: „Сви побожни цареви и свештеници су уистину помазани у препороду (крштења), као што су у старини бивали помазани на символичан начин“. Свештеници Старог Завета били су „праобрази... наше истине“, иако „наша царска и свештеничка власт нису истог карактера и облика“.

Када се разоткрије човеков ум, када се ослободи робовања и прихвати деловање Светога Духа, онда се то назива „духовним свештенством“. Човек у светилишту свога срца служи мистичку Литургију и постаје причастан Јагњету у заветима са Богом. У том духовном свештенослужењу, он на духовном олтару своје душе једе Јагње Божије док се, у исто време, и сам уподобљује Јагњету. На тај начин добро разумемо да, када у нама дејствује умно-срдачна молитва, онда се врши и непрестана божанска Литургија која поткрепљује читаво наше биће. Свети Григорије Синаит пише: „Духовна Литургија је унутрашње деловање ума. Као заруке које претходе будућем, надумном наслађивању, ову Литургију служи ум тако што на олтару душе тајанствено жртвује Јагње Божије и постаје му причастан. Јести Јагње Божије на духовном олтару душе не значи само схватити га или му постати причастан него, исто тако, и уподобити му се у будућем веку. Овде нам се дају речи тајне, али се надамо да ћемо тамо примити и саму њихову суштину“.

Овај исти светитељ пише да је Царство небеско као скинија (шатор) на који је Бог указао Мојсеју, „јер ће и у будућем свету скинија имати две копрене; сви свештеници благодати ће ступити у прву скинију, док ће у другу ступити само они који ће и убудуће служити у примраку богословља, имајући Исуса као врховног Служитеља и Првосвештеника пред лицем Тројице“.

Према томе, сви који су, као што смо раније објаснили, задобили дар богословља, односно, сви који су након природног созерцања ступили у божански примрак, јесу свештеници Божији; они сачињавају ово право и духовно свештенство, а будући духовно свештенство, могу исцељивати болесне.

Никита Ститат учи да је било који свештеник, ђакон или монах, уколико је причасник божанске благодати, уз све оне претпоставке које су одредили Свети Оци, „истински епископ“, чак и ако га људи нису рукоположили за епископа и јерарха. Напротив, ако неко није посвећен у духовни живот, „погрешно се назива тим именом, без обзира на то што су га његовим чином и рукоположењем узвисили над свима осталим, јер он их исмева и понаша се надмено“ (Манцаридис, „Паламика“, стр. 279 - 80, на грчком).
Вероватно оно, што смо раније рекли о томе да „сви који сачињавају духовно свештенство могу исцељивати болесне“, није било добро прихваћено. Учење св. Симеона Новог Богослова, међутим, открива истину о том питању.

Светитељ пише да право свезивања и разрешења грехова припада једино архијерејима који су га примили апостолским прејемством. Када, међутим, епископ постане недостојан, „ова страшна служба се преноси на свештенике који воде непорочан живот, достојан благодати Божије“. Када пак свештеници, заједно са епископима, западну у духовне заблуде, „ова служба се преноси на изабранике Божије, превасходно на монахе, не због тога што се она одузима свештеницима или епископима, него зато што су се они сами отуђили од ње“ (Архиепископ Василиј Кривошеин, „У светлости Христовој“, стр. 177, Солун 1983 - на грчком).

Према св. Симеону, право свезивања и разрешења грехова није дато „само због њиховог рукоположења“. Епископима и митрополитима се полагањем руку даје једино „допуштење да служе св. Литургију“. Моћ опраштања грехова се даје „једино онима, међу епископима, свештеницима и монасима, који би се, због своје чистоте, могли убројати у Христове ученике“.

Верујемо да је св. Симеон ово учење развио, као прво, ради тога да би нагласио да Света Тајна Свештенства није магично пренела власт да се људима опраштају греси, уколико човек претходно није овладао унутрашњим, духовним свештенством; као друго, да би указао на искварено стање свештенства тога времена; као треће, да би истакао вредност духовног свештенства, која се крије у умно-срдачној молитви и боговиђењу, а што је, као и сада, било запостављено, и као четврто, зато што је он сам то лично доживео: његов духовни отац није био рукоположен у чин епископа, али је поседовао благодат Светог Духа и био у стању да отпушта грехе.

Без обзира на то, његов духовни отац, Симеон Побожни, није превиђао Свету Тајну Рукоположења. Св. Симеон Нови Богослов пише: „Знам да је благодат свезивања и отпуштања грехова од Бога дата онима који су синови по усвојењу и Његове свете слуге. Ја сам такође био ученик једног таквог оца, којег људи нису рукоположили, али ме је полагањем руке Божије, односно Светим Духом, укључио међу ученике и одредио да од људи примим рукоположење у прописаном облику - ја, којега је Дух Свети током дужег времена покретао према томе“. „Када је чуо Христове заповести, постао је причасник Његове благодати и Његових дарова, добивши од Њега моћ да свезује и отпушта, распламсану Светим Духом“.

Када говоримо о отпуштању грехова, превасходно треба да га схватимо као исцелење од страсти. Тако данас јасно увиђамо да нас „обдарени“ монаси исцељују и без примања Свете Тајне Свештенства. Будући прозорљиви, они опажају проблем који нас мучи и дају нам лек и метод исцелења, тако да се исцељујемо од онога што нас је реметило изнутра. Постојање таквих светитеља је утеха за све људе.

Из књиге „Православнa Психотерапија“