СВЕТИ ГЕРАСИМ КЕФАЛОНИЈСКИ И ПОСЕДНУТИ ДЕМОНИМА

Свети Герасим Кефалонијски (Празнује се 16. августа и 20. октобра)

Нови Кефалонијски Аскета, Свети Герасим, познат је као исцелитељ поседнутих демонима. Свакодневно, ментално болесни и поседнути долазе ради исцељења у Његову Светињу, у којој се налазе Његове нераспадљиве Свете Мошти. Свети Герасим је постао егзорциста и исцелитељ испуњен благодаћу због свог дисциплинованог и стриктног поста и молитве.

Живео је пет година као аскета на Атосу у келији Светог Василија на напуштеном месту познатом као Капсала. Сво то време хранио се само куваним тиквицама без уља. Демони нису имали никакву силу над њим. Шта више, он је задобио силу да их протерује. Његов надимак је био “Капсилис” ("Ватрени") по напуштеном месту Капсала. Када је истеривао демоне они су вриштали "Ватрени, испекао си нас."


Задобивши велику силу над демонима, када је путовао у Свету Земљу, Свети Герасим пожелео је да пости четрдесет дана у пустињи у којој је и Господ постио, у којој га је ђаво кушао. Четрдесет дана није јео ништа у тој пустињи и задао је ђавалу коначни ударац. Касније је отишао у Кефалонију и тамо основао манастир који данас носи Његово Име, који је постао уточиште поседнутима и онима који се боре са демонима.

"Светац је експерт за ментално болесне" каже отац Јован Месоларис. Постоје специјални објекти којима је овим људима омогућено да дођу, посте, да се моле чедрдесет дана како би се ослободили демона који су их надвладали. Поседнутима и ментално болеснима се саветује да опонашају Светог Герасимам, колико је год њима то могуће, за време тих четрдесет дана, да би се ослободили од демонске силе и измолили од Господа да им пошаље Његову милост и благодат. За време два велика празника Светог Герасима (који се празнује 16. августа и 20. октобра) организују се литије са Његовим нераспадљивим Светим Моштима. Тада многи траже начине да обезбеде себи место и да легну на пут како би Свете Мошти Свеца прешле преко њих. Неки од поседнутих и болесних спремни су да легну испод Светих Моштију док се неки опиру па им онда родбина помаже, а некада и полиција ако почну да праве неред.

Током година многа чуда и исцељења догодила су се у Манастиру Светог Герасима у Кефалонији. Она су и забележена. Испод су нека познатија која говоре специфично о поседнутима демонима:

1. Неколико година по упокојењу Светог Герасима, монахиња његовог манастира је постала поседнута и током једне ноћи пала је у бунар. Остале монахиње те ноћи чуше Светог Герасима како им говори: "Идите брзо, поседнута је у опасности и потребна јој је ваша помоћ." Оне одоше са упаљеним бакљама и нађоше њихову сестру у бунару, али није тонула, већ је лебдела на површини воде као да ју је неко придржавао. Она им рече: "Баците ми канап, часне мајке, да бих се спасила." Када је извађена из бунара више није била поседнута. Све сестре заједно одоше у Светињу и захвалише Богу и светом Герасиму за чудо.

2. Године 1923. две девојчице (десетогодишња Елени Стефанатоу из села Калавати и дванаестогодишња Елпиники Васлатоу из села Разатон) посташе поседнуте. Њихови родитељи их доведоше у манастир са надом да ће њихова деца бити исцељена. Све монахиње су их сажаљивале и молиле се за њих. 16. августа 1923. за време Св. Литургије, обе девојчице оздравише.

3. Једном је монах Светогорског манастира Светог Павла отишао у Цркву Светог Герасима у Кефалонију. За време Свете Литургије он је стајао у олтару и молио се срдачном молитвом на бројаници - "Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј нас," док су они ван олтара појали. Тада су довели у Цркву једног човека поседнутог демоном да би га Свети Герасим исцелио.

Док се монах молио у олтару демон се пржио ван олтара и вриштао: "Престани да окрећеш тај канап, монаше, јер ме гори."

Свештеник је такође то чуо и рекао монаху : "Моли се са нашом бројаницом колико год можеш, брате мој, да би се Божје створење ослободило демона."

Онда је демон повикао с мржњом : "Ти, покварени свештениче, ти... Што му говориш да окреће тај канап? Гори ме!"

Монах се онда молио на бројаници још усрдније и човек је био ослобођен демона.

4. Ово је посведочено: “Једна жена је имала демона и он је дрхтао кад год би чуо име Светог Герасима. Монахиње су је угостиле и она је остала у манастиру неко време. За време Свете Литургије демон није могао више да издржи и изашао је из жене, а она се присећа да је осетила да нека сила излази из њеног тела. Треба додати да за време Јелопомазања када је свештеник требао да помаже ову жену, она устаде и рече: “Зар није довољно што ми овај свештеник овде не да мира ни дању ни ноћу већ сада и Јелопомазање. Ово двоје ће ме изгорети.“ Чим је жена била помазана демон се стресао јако да је жена пала без свести и после неколико дана милошћу Свеца она је била ослобођена. ”

5. Један младић присећао се свога пута за Кефалонију за време празника Светог Герасима. Када је стигао у Манастир каже да је чуо јаку вриску која је долазила од поседнутих демонима, из правца Цркве: "Пржиш ме Герасиме, пржиш ме капсали (ватрени)." Сви у Цркви су схватили да се око њих одвија духовна борба коју они нису могли да виде али су могли да чују.

6. Скоро, једна модерна жена била је поседнута демоном и тражила је да је Свети Герасим исцели. Стајала у Манастиру око сат времена и вриштала. Онда је отрчала према једном младићу и насилно га ухватила за јакну (овај младић дошао је у Манастир из Аустралије, два дана пре ње). Она му рече: “Хеј Јоване, оставио си своју вереницу у Камбери и дошао си Капсали... и био си са оном другом женом... зашто? Шта си нашао боље у њој? Твој авион се замало срушио над Сингапуром... то сам ја хтео да срушим авион, али ми нису дозволили Назарећанин и Герасим, тако си био спашен...”

Она онда поче да спомиње имена људи које није познавала и који су живели хиљаду миља далеко, а које је овај младић познавао. Онда је почела да прича о неким догађајима који су се односили на њега, али је била спречена “Назарећанином и Герасимом.”

Онда је свештеник испричао: "Ово што сте чули ништа је у поређењу са оним што се стварно дешава. Ова девојка је доведена из Ксантије. Са својим пријатељима из школе била је да јој два човека, Христос и Газоро, говоре о њеној будућности. Од тада је постала поседнута демоном и њени родитељи је воде из Манастира у Манастир. Сатима говори људима о њиховим тајнама као што је говорила овом младићу. Али морате бити опрезни. Свети Оци говоре да се не уздамо у поседнуте демонима. Понекад они откривају тајне, али само онолико колико им Христос дозволи, остало време они говоре лажи.Ако вам кажу пет истина и виде да им верујете, шестог пута ће вам рећи неку лаж да би сте се посвађали са својим ближњима. Само они који су били на исповести не бивају прозвани, јер су демони онда блокирани. Иначе они откривају грехе неисповеђених, чак и грехе свештеника. "

7. Објављено у Пелопонеским новинама 16. октобра 1949. "Исцељење демонски поседнутог код Светог Герасима":

Седамнаестогодишњи дечак је поседнут нечистим духом од прошлог маја. Он похађа средњу школу у Леукади а живи у селу Вати. Последњих дана септембра, за време Свете Литургије, када је отац Спиридон Линардатос појао у Манастиру, дечак је био у Цркви и одједном почео да вришти са страхом: "Герасиме гориш ме, где ћеш ме избацити. Шта ће твој Господ урадити? Где ће ме Он отерати? Ја сам Легион коме је Господ наредио да оде у дивље свиње." Тада је свештеник покушао да истера нечистог духа уз помоћ Часног Крста. Несрећни дечак је гризао Часни Крст и говорио да је Часни Крст огромно оружје које сече као нож. Следећег дана за време Свете Литургије дечак је пао пред Светим Моштима Светог Герасима и с вриском рекао : "Герасиме ућутао си ме. Ја сам демон над демонима. Победио си ме. Отвори прозор да бих могао да изађем." Мало касније дечак је устао и оздравио.

Дечак је порастао и постао свештеник и увек се молио Светом Герасиму.

Тропар у првом тону

О верници, славимо заштитника Православља, новог Богоносног Чудотворца који се као оваплоћени Анђео јавља нама, Светог Герасима. Јер је Он с правом добио од Бога непресушну исцелитељну благодат . Он укрепљује болесне и лечи поседнуте демонима. И излива исцељења на оне који га славе.

(Видео који следи је на Грчком, али одлично показује литије са Моштима Свеца и поседнуте демонима који вриште испод Светих моштију. Такоће, овај видео укратко показује пећину испод Манастира где је Свети Герасим живео аскетским животом. Свештеник говори о многим чудима које је Свети Герасим учинио над поседнутим демонима. На пример, свештеник говори о жени из Патаре која је пре пет година била поседнута и која је дошла на празник Светог Герсима 20. октобра. Силом Свеца она је постала као мртва када је демон напустио и када се пробудила била је здрава и исцељена комплетено. На крају видео показује вернике који поју заупокојене химне Светом Герасиму у новоизграђеној Цркви.)

Превод са енглеског Владимир Србљак

 

1 септембар 2010 год.

Извор: http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=4956

МИТРОПОЛИТ ЈЕРОТЕЈ (ВЛАХОС) - ОСНОВНИ КВАЛИТЕТИ СВЕШТЕНИКА – ИСЦЕЛИТЕЉА

Апостол Павле је саветовао свог ученика Тимотеја: Не занемаруј благодатни дар у теби (1. Тим. 4; 14). Та опомена је истоветна са опоменом хришћанима: Сарађујући с Њим, молимо вас да не примите узалуд благодат Божију (2. Кор. 6; 1) и речима истог апостола: Благодат Његова која је у мени не оста празна (1. Кор. 15; 10). Он такође поучава апостола Тимотеја: Из тог разлога ти напомињем да разгореваш благодатни дар Божији који је у теби кроз полагање руку мојих (2. Тим. 1; 6). У својим пастирским посланицама, апостол Павле се често позива на ову тему. Епископ и свештенство морају, уопштено говорећи, кроз своју борбу да очувају дар свештеничке службе, да на достојан начин служе Богу и људима и чувају освећено наслеђе.
Желели бисмо да наведемо неколико карактеристичних одломака: Вежбај се у побожности (1. Тим. 4; 7). Бићеш добар служитељ Исуса Христа, одгајен речима вере и добром науком којој си следовао (1. Тим. 4; 6). Буди образац вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1. Тим. 4; 12). Он захтева од Тимотеја да одржи његову заповест чисту и беспрекорну за јављање Господа нашег Исуса Христа (1. Тим. 6; 12). Он га опомиње да очува предање: Добро завештање очувај Духом Светим Који обитава у нама (2. Тим. 1; 14). То очување предања мора се извршити кроз Светог Духа Који обитава у Тимотеју. Он га опомиње на трезвеност, пажњу и будну бригу да одговори на велики призив Божији: А ти буди трезвен у свему, злопати се, врши дело јеванђелиста, служење своје испуни (2. Тим. 4; 5).

Светоотачко учење односи се на све суштинске квалитете који треба да красе свештеника како би био способан да одговори на свој велики задатак и узвишени призив. У ономе што следи покушаћемо да направимо избор из тих учења, и то углавном из учења св. Јована Златоустог и св. Теогноста. Учења ове двојице отаца изражавају учење свете Православне цркве.

Према св. Теогносту, свештеник не сме бити испуњен једино људским предањем и мора поседовати благодат Божију, тајанствено скривену у њему. „Буди сигуран да се, служећи божанске Тајне, не смеш поуздати само у људско предање и нека те благодат Божија изнутра и невидљиво испуни познањем узвишенијих ствари“. „Свештеничко достојанство, као и свештеничке одежде, преиспуњено је блиставошћу, али само дотле док га изнутра озарује чистота душе“. Свештеник, дакле, мора чувати овај божански дар „као зеницу свог ока а његову част неоскрнављеном“ („Добротољубље“, 2. том, стр. 258).

Ове ствари показују да се од свештеника очекује велика трезвеност, што захтева и много страдања. Свештеник, са своје стране, најпре треба да трезвеноумно и ревносно служи свету Литургију.

Разгорети благодат

Свети Јован захтева ову непрестану будност у погледу очувања благодати свештенства. Он каже да свештеник треба да буде трезвен и прозорљив и да „поседује хиљаду очију, мотрећи у свим правцима“. Он мора „подсећати на многооког херувима како би се у чистоти клањао Господу над војскама. Са свих страна мора бити ограђен зидовима, и поседовати силну ревност и непрестану трезвеност у животу, како му нешто не би нашкодило“. Према св. Јовану Златоустом, као што ватра захтева гориво, тако и благодат захтева нашу усрдност да би се могла распламсати. Од нас зависи хоће ли се та благодат угасити или разгорети. Благодат старешинства у Цркви гаси се „лењошћу и немаром“ а одржава у животу „трезвеношћу и пажњом“ („О свештенству“).

Трезвеност је неизбежна да би човек остао чист и на тај начин задржао свештеничку благодат и благослов. Према св. Теогносту, свештеничка служба захтева од нас „анђелско очишћење, и меру постојаности и целомудрености већу од оне у ранијем животу“ („Добротољубље“, 2. том, стр. 370). Према св. Јовану Златоустом, свештеник мора бити чист као да стоји у самом рају, међу анђелским силама. Свештеникова душа „мора бити чистија од сунчевих зракова, како је Свети Дух никада не би оставио опустошену“ („О свештенству“).

Покајање је још један духовни квалитет који свештеник неминовно мора поседовати. „Нека помоћу потока суза постане бељи од снега, а онда нека, чисте савести, дотакне светиње“ (св. Теогност, исто, стр. 258).

Чистота свештеника ће сијати и зрачити на хришћане. Свештеник се мора очистити од страсти, „посебно од блуда и злопамћења, а његова машта мора бити слободна од страсти“ (исто, стр. 258). Многи од Светих Отаца наглашавају да ове две страсти - блуд и злопамћење - не би требало ни да се приближе свештеницима, иначе благодат Божија неће делати на исцелењу духовних болести његове (духовне) деце. Онда је, као што смо показали, и свештеник болестан. Он мора „жртвено умрети за страсти и чулно наслађивање“. Осим тога, према авви Доротеју, „све што се принесе Богу јесте жртва, а не само овца, крава или нешто томе слично (С С 92, стр. 476). Свештеник, дакле, у потпуности мора бити посвећен Богу.

Јеванђеље описује пут хришћанина који се бори да достигне заједницу са Богом и најпре га морају применити Његове слуге, свештеници. Подвижништво Цркве, које описујемо у овој књизи, требало би да буде познато црквеним пастирима. Када кажемо „познато“, не мислимо да би требало да буду упознати са њим искључиво кроз предавања или читање, него да би то требало да буде њихов живи опит, јер оно што пролази кроз срце помаже верујућим хришћанима. Један човек нуди своју крв да би се спасао други. Она се дели и људи су задовољни.

Свештеничка врлина смирења

Поред очишћења и покајања, трезвености и будности, свештеник мора бити испуњен свим благодатним даровима Духа, свим врлинама. Основна врлина је свето смирење: према св. Исаку Сиријском, оно је одежда божанства, јер је Христос, ради људског спасења, „понизио Себе“, као што каже апостол. Осим тога, Евхаристија коју служи свештеник, показује нам то смирење Христово. Кроз Евхаристију можемо ступити у свето смирење и задобити тај жртвени начин живота. Служећи Литургију, ми, дакле, не тражимо само да се хлеб и вино претворе у Тело и Крв Христову, него тежимо да задобијемо и Христов начин живота. То је смирење. Тежимо да се обучемо у дух Евхаристије, а то је самоумањење.

У оквиру овог становишта, св. Теогност саветује: „Смири се као јагње које пође на заклање, уистину сматрајући све људе достојнијима од себе“ („Добротољубље“, 2. том, стр. 269). И заиста, овај свети отац опомиње на карактеристичан начин: „Сматрај себе прахом и пепелом, или смећем, или створењем сличним псу, и стално плачи“... (исто, стр. 258). Божанску службу треба вршити „са страхом и трепетом“ и на тај начин „поступај по речи истине и изврши своје спасење“. Свети Оци, међутим, схватају чињенично стање. Они су свесни да постоји мноштво недостојних свештеника који се, немајући чак ни основне врлине, усуђују да врше Свете Тајне. Према св. Јовану Златоустом, свештеничка служба не прекрива човекове страсти, него их, напротив, још више истиче и чини видљивим. Као што се у ватри испитују метали, тако и свештеничка служба разликује људске душе. Ако је човек срдит, малодушан, славољубив или разметљив или било шта томе слично, ова служба ће то ускоро разоткрити и обнажити све његове недостатке; и не само да ће их обнажити, него ће их учинити још упорнијим и тврдокорнијим“ („О свештенству“, 6, 8).

Св. Јован Лествичник каже да је „знао старе свештенике који су демонима постали предмет исмевања“ („Лествица“, 14. поука, стр. 98).

Свети Оци не оклевају да изложе и казне за недостојне свештенике, оне који ову службу врше без одговарајућег испитивања, припреме и живота. То се дешава услед тога што саблажњавају душе свог стада уместо да их исцељују.

Св. Исидор Пелусиот пише: „Немојмо се изругивати божанским стварима“ (Никодим Светогорац: „Коментари на посланице“, 1. том, стр. 112).

Св. Јован Златоусти каже: „Свештеничка служба нам може бити на осуду зато што је нисмо вршили како доликује“ („О свештенству“).

Св. Теогност се обраћа непоправљивом свештенику који се није одрекао свете службе: „Очекуј да паднеш у руке живог Бога и осетиш његов гнев. Бог те неће поштедети због твојих страсти“ („Добротољубље“, 2. део, стр. 265). Он саопштава да је „многе недостојне свештенике уграбила изненадна смрт и да су неочекивано били бачени у тамницу“ (исто, стр. 258).

Он има на уму примере двојице неодостојних свештеника са различитим последицама. Један од њих је, споља гледано, био поштован међу људима, иако је „изнутра био похотан и развратан“ и у време херувимске песме, док је читао ‘нико од недостојних’, изненада је умро“. Други свештеник је запао у страст блудничења. Зато се неизлечиво разболео и лежао на самрти. Када је схватио своју недостојност и заветовао се да ће одустати од вршења Светих Тајни, „опоравио се и није остао ни најмањи траг од његове болести“ („Добротољубље“, 2. том, стр. 259).

Иако се чини да ова тема излази изван предмета наше студије, задржали смо се на њој, јер посебно желимо да нагласимо да свештенство подразумева пастирско служење народу. Свештеник и епископ имају велику част да служе народу. Служење људима је први и превасходни задатак. Црква не постоји само зато да би се бавила друштвеним радом или да би служила друштвеним потребама људи, него зато да би их повела ка спасењу, другачије речено, ка исцелењу њихових душа. То дело захтева мноштво квалитета. У свештенику мора обитавати нестворена благодат Божија. Он не постоји само зато да би вршио Свете Тајне, него и зато да би њима био освећен и да би, будући тако освећен, својим постојањем освећивао и друге људе. То дело је веома узвишено, због чега св. Јован Златоусти објављује: „Не верујем да има много свештеника који су спасени и много је више оних што пропадају, а то је стога што ово велико дело захтева велику душу“ (Трећа беседа на Дела апостолска).

Духовно свештенство

Раније смо већ говорили о томе да свештеник има двоструки задатак. Један је да врши Свете Тајне, а други да исцељује људе, како би достојно приступили и примили свето Причешће. У наставку смо рекли да постоји много свештеника који су свештеници само споља и неометано врше своју службу иако су, у суштини, оскрнавили свештенство, што се показује чињеницом да нису способни да исцеле. Они врше Свете Тајне и свети Дарови су кроз њих освећени, али они не могу да исцељују друге или да спасу своје сопствене душе.

Постоје, с друге стране, мирјани и монаси који нису рукоположени за свештенике, али су у стању да исцељују људе, јер припадају духовном свештенству. Желели бисмо да накратко застанемо на овој тачки.

Кроз крштење и напор да се очувају Христове заповести, сви хришћани се облаче у Христа и на тај начин учествујемо у Христовом краљевском, пророчком и првосвештеничком (архијерејском) достојанству.

Ово учење је забележено у текстовима Новог Завета. У Књизи Откривења Јован јеванђелиста пише: Ономе Који нас љуби и опра нас од греха наших крвљу Својом, и учини нас царством, свештеницима Богу и Оцу Својему (Откр. 1;5 -6). Апостол Петар каже: А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен (1.Петр.1;9), док апостол Павле пише хришћанима у Риму: Молим вас, дакле, браћо, ради милости Божије, да дате телеса своја у жртву живу, свету, угодну Богу, као своје духовно богослужење (Рим.12;1).

Код многих Отаца такође налазимо ово учење, према којем је сваки човек свештеник Христов у смислу који смо одредили и који ћемо касније потпуније развити. Свети Јован Златоусти и Авраама представља као свештеника јер „ако постоји ватра, олтар и нож, зашто не би постојало и свештенство?“ Авраамова жртва је била двострука: Он је понудио и свог јединородног сина и овна и „изнад свега, своју сопствену вољу“. Крвљу овна посветио је своју десну руку, а заклањем детета (на које се одлучио) посветио је своју душу. „На тај начин је крвљу јединородног и жртвовањем јагњета рукоположен за свештеника“. Непосредно након тога, св. Јован Златоусти саветује своје слушаоце: „Тако сте и ви у купељи (тј. у крштењу) постали краљеви, свештеници и пророци; краљеви тако што сте оборили на земљу сва развратна дела и погубили све своје грехе, а свештеници тако што сте себе принели Богу и жртвовали своје тело, будући и сами погубљени“ (Беседа на Другу посланицу Коринћанима, П. Г. 61, 417).

Сви верујући, који су крштени у име Пресвете Тројице и живе по заповестима Тројединог Бога, свештеници су и поседују духовно свештенство. Дајемо предност изразу „духовно свештенство“ у односу на све остале, као што су „опште“ или „мирјанско“ свештенство, јер и свештеници и мирјани могу поседовати овај вид свештенства, али и зато што га не поседују сви који су крштени, него само они који су постали обитавалиште Тројединог Бога. Верујући, који је овладао умно-срдачном молитвом, овладао је и духовним свештенством, посебно уколико је достигао онај степен благодати да се моли за цео свет. То је духовно свештенодејствовање за читаву васељену. Молитве тих људи који су, молећи се за све, жртвовали себе, одржавају васељену и исцељују људе. На тај начин они, помоћу молитве, постају заклињачи (егзорцисти) и истерују демоне који владају у људским заједницама. То је велико дело оних који се непрестано моле за цео свет.

Свети Григорије Синаит пише о овом духовном свештенству, које представља суштинску основу и за светотајинско свештенство, јер су међу верујућима они, који су исцељени и поседују умно-срдачну молитву, изабрани да приме и посебну благодат свештенства. Према св. Григорију, „умна молитва је мистично свештенодејствовање ума“. Карактеристичне су његове речи: „Почетак умно-срдачне молитве је дејство (енергија), односно очишћујућа сила Духа и мистично свештенодејствовање ума“ („Добротољубље“, 4. том, стр. 51). Човек који поседује дар умно-срдачне молитве осећа у себи очишћујуће, просветљујуће и обожујуће деловање благодати. То је унутрашње свештенодејствовање и унутрашња божанска Литургија.

Сви који достигну то стање су свештеници. „Истинско свештенство и свештенство будућег века је срце ослобођено помисли, које дејствује по Духу и све што се у том срцу каже или учини јесте духовно“ (исто, стр. 31).

Светотајинско свештенство

Речи овог светог оца подстичу ме да кажем да је духовно свештенство оно, које ће се остварити у другом веку, у Царству небеском. Немајући намеру да се задржавамо на теми неизбрисивог или не-светотајинског свештенства, истичемо истину да светотајинско свештенство постоји због народа, да би служило његовим потребама, док је духовно свештенство оно које ће у будућем животу наставити да служи на небеском жртвенику. Сви, који поседују ово духовно свештенство показују се као „истинско свештенство“, „од сада и довека“. Такво свештенство може укључивати све категорије људи, а наравно и жене. Према томе, нема велику важност чињеница да жене, по православном предању, не могу да приме светотајинско свештенство. Оне имају могућност да буду „истинско свештенство“.

Свети Григорије Синаит је био јасан и на другим местима: „Сви побожни цареви и свештеници су уистину помазани у препороду (крштења), као што су у старини бивали помазани на символичан начин“. Свештеници Старог Завета били су „праобрази... наше истине“, иако „наша царска и свештеничка власт нису истог карактера и облика“.

Када се разоткрије човеков ум, када се ослободи робовања и прихвати деловање Светога Духа, онда се то назива „духовним свештенством“. Човек у светилишту свога срца служи мистичку Литургију и постаје причастан Јагњету у заветима са Богом. У том духовном свештенослужењу, он на духовном олтару своје душе једе Јагње Божије док се, у исто време, и сам уподобљује Јагњету. На тај начин добро разумемо да, када у нама дејствује умно-срдачна молитва, онда се врши и непрестана божанска Литургија која поткрепљује читаво наше биће. Свети Григорије Синаит пише: „Духовна Литургија је унутрашње деловање ума. Као заруке које претходе будућем, надумном наслађивању, ову Литургију служи ум тако што на олтару душе тајанствено жртвује Јагње Божије и постаје му причастан. Јести Јагње Божије на духовном олтару душе не значи само схватити га или му постати причастан него, исто тако, и уподобити му се у будућем веку. Овде нам се дају речи тајне, али се надамо да ћемо тамо примити и саму њихову суштину“.

Овај исти светитељ пише да је Царство небеско као скинија (шатор) на који је Бог указао Мојсеју, „јер ће и у будућем свету скинија имати две копрене; сви свештеници благодати ће ступити у прву скинију, док ће у другу ступити само они који ће и убудуће служити у примраку богословља, имајући Исуса као врховног Служитеља и Првосвештеника пред лицем Тројице“.

Према томе, сви који су, као што смо раније објаснили, задобили дар богословља, односно, сви који су након природног созерцања ступили у божански примрак, јесу свештеници Божији; они сачињавају ово право и духовно свештенство, а будући духовно свештенство, могу исцељивати болесне.

Никита Ститат учи да је било који свештеник, ђакон или монах, уколико је причасник божанске благодати, уз све оне претпоставке које су одредили Свети Оци, „истински епископ“, чак и ако га људи нису рукоположили за епископа и јерарха. Напротив, ако неко није посвећен у духовни живот, „погрешно се назива тим именом, без обзира на то што су га његовим чином и рукоположењем узвисили над свима осталим, јер он их исмева и понаша се надмено“ (Манцаридис, „Паламика“, стр. 279 - 80, на грчком).
Вероватно оно, што смо раније рекли о томе да „сви који сачињавају духовно свештенство могу исцељивати болесне“, није било добро прихваћено. Учење св. Симеона Новог Богослова, међутим, открива истину о том питању.

Светитељ пише да право свезивања и разрешења грехова припада једино архијерејима који су га примили апостолским прејемством. Када, међутим, епископ постане недостојан, „ова страшна служба се преноси на свештенике који воде непорочан живот, достојан благодати Божије“. Када пак свештеници, заједно са епископима, западну у духовне заблуде, „ова служба се преноси на изабранике Божије, превасходно на монахе, не због тога што се она одузима свештеницима или епископима, него зато што су се они сами отуђили од ње“ (Архиепископ Василиј Кривошеин, „У светлости Христовој“, стр. 177, Солун 1983 - на грчком).

Према св. Симеону, право свезивања и разрешења грехова није дато „само због њиховог рукоположења“. Епископима и митрополитима се полагањем руку даје једино „допуштење да служе св. Литургију“. Моћ опраштања грехова се даје „једино онима, међу епископима, свештеницима и монасима, који би се, због своје чистоте, могли убројати у Христове ученике“.

Верујемо да је св. Симеон ово учење развио, као прво, ради тога да би нагласио да Света Тајна Свештенства није магично пренела власт да се људима опраштају греси, уколико човек претходно није овладао унутрашњим, духовним свештенством; као друго, да би указао на искварено стање свештенства тога времена; као треће, да би истакао вредност духовног свештенства, која се крије у умно-срдачној молитви и боговиђењу, а што је, као и сада, било запостављено, и као четврто, зато што је он сам то лично доживео: његов духовни отац није био рукоположен у чин епископа, али је поседовао благодат Светог Духа и био у стању да отпушта грехе.

Без обзира на то, његов духовни отац, Симеон Побожни, није превиђао Свету Тајну Рукоположења. Св. Симеон Нови Богослов пише: „Знам да је благодат свезивања и отпуштања грехова од Бога дата онима који су синови по усвојењу и Његове свете слуге. Ја сам такође био ученик једног таквог оца, којег људи нису рукоположили, али ме је полагањем руке Божије, односно Светим Духом, укључио међу ученике и одредио да од људи примим рукоположење у прописаном облику - ја, којега је Дух Свети током дужег времена покретао према томе“. „Када је чуо Христове заповести, постао је причасник Његове благодати и Његових дарова, добивши од Њега моћ да свезује и отпушта, распламсану Светим Духом“.

Када говоримо о отпуштању грехова, превасходно треба да га схватимо као исцелење од страсти. Тако данас јасно увиђамо да нас „обдарени“ монаси исцељују и без примања Свете Тајне Свештенства. Будући прозорљиви, они опажају проблем који нас мучи и дају нам лек и метод исцелења, тако да се исцељујемо од онога што нас је реметило изнутра. Постојање таквих светитеља је утеха за све људе.

Из књиге „Православнa Психотерапија“

О БЕЗМОЛВИЈУ, ПРАЗНОСЛОВЉУ И ОДВАЖНОСТИ - Старац Јефрем Филотејски (Аризонски)

1.  Присилите се на безмолвије, родитељку свих врлина по Богу. Безмолвствујте да бисте изговарали молитву. Кад неко говори, како је могуће да избегне празнословље које подстиче сваку рђаву реч, а душу оптерећује одговорношћу? Док радите, одбаците разговор: само умерено говорење кад је то неопходно. Нека руке раде за телесне потребе, а ум нека изговара најслађе име Исусово. Тиме ће се обезбедити и потребе душе, на које не смемо заборавити ни у једном једином тренутку. 2. Немој жалити због мене, чедо моје, него се ватрено бори. Бори се у безмолвију, молитви и плачу и наћи ћеш елементе вечног живота. Присили се: затвори уста и кад си радостан и кад си тужан. То је знак опита, и тако ће се одржати оба ова стања. Говорење уста не зна да сачува богатство. Безмолвије је највећа и најплодоноснија врлина. Из тог разлога је богоносни Оци називају безгрешном. Безмолвије и тиховање јесу једно исто. Први божански плод безмолвија је плач, жалост по Богу или радосна жалост. Након тога долазе просветљене помисли које доносе свети поток живоносних суза, и на тај начин долази до другог крштења, којим се душа очишћује, озарује и постаје ангелоподобна. Где да сместим, чедо Исусово, духовна виђења која проистичу из безмолвија? Или отварање очију разума и виђење Исуса, које је слаће од меда? Какво се ново чудо твори из законитог (правилног) безмолвија и обазривог разума! Ово ти је познато. Дакле, бори се! Открио сам ти нешто мало. Присили се и наћи ћеш много више! Стално си у мојом молитвама, као што сам ти и обећао. Питам се да ли си спреман? 3. Не изговарај непотребне речи, јер ће због њих охладнети божански жар (ревност) твоје душе. Пригрли безмолвије, које ће родити све врлине и оградити душу, тако да јој ђаволско зло не може приступити. "Боље је пасти са висина него пасти језиком." Човеку ништа не може толико да нашкоди колико језик. 4. Спасење се не задобија празнословљем нити тиме што ће нам дани пролазити без обрачунавања. Буди опрезан са својим језиком и са својим помислима: уколико будеш стражарио над њима, твоја душа ће се испунити светлошћу Божијом. Онај, међутим, чија су уста необуздана, полаже у душу разне нечистоте. 5. Ослободите се празнословља и смеха, уколико желите да ваша молитва посредством суза и благодати задобије одважност. Непрестано изговарајте молитву, напрегнуто, ревносно и чежњиво, јер ће само тако човек постати душевно моћан! По сваку цену избегавајте празнословља, јер она ослабљују душу и она онда нема снаге да се бори. Није време за маштање, него доба за духовно стицање. Ко нам може гарантовати да ћемо се након одласка на починак уопште пробудити? Због тога се морамо присиљавати. 6. Кад безмолвствујемо, човеку се дају време и простор за молитву и самосабрање. Међутим, ако човек несмотрено проводи своје часове, нема времена за молитву. Осим тога, кроз несмотрене разговоре човек сакупља различите грехе. Због тога су свети Оци сматрали да безмолвије заузима највише место међу врлинама, јер се без те врлине ниједна друга (врлина) не може задржати у човековој души. Дакле, безмолвије, молитва, послушање; кад се те врлине ускладе, уз помоћ Божију спознаћеш светлост Христову у својој души. 7. Буди увек разборит у својим речима, односно најпре размисли па тек онда говори. Не допусти да твој језик "истрчи" пре него што размислиш шта треба да кажеш. Чедо моје, не буди самоуверен у погледу одважности. Многа зла потичу од зла одважности! Чувај га се као ватре и змије. 8. Чувај се одважности и неумесних речи. Оне исушују човекову душу. Напротив, безмолвије, кротост и молитва испуњавају душу небеском росом, као и плачем преиспуњеним сладошћу. Презри празнословље као родитељку душевне хладноће и сувоће, јер празнословље уклања сузе из очију, односно удаљује их од нас и душа почиње да вене. 9. Чедо моје, имај трпљења, смирења и љубави, и чувај свој језик. Кад он порази човека, постаје незадрживо зло, привлачећи и друге људе у свој ток и бацајући их у провалије греха. Да, чедо моје, мораш чувати своја уста да би твоје срце остало чисто. А кад је срце чисто, Бог снисходи и обитава у њему јер оно тада постаје храм Божији. И свети ангели се радују кад се наћу у таквом срцу! Осим тога, гневом и молитвом одагнај нечисте помисли, јер је молитва ватра која спаљује и прогони демоне. 10. Чувај своја уста, али превасходно чувај свој ум. Не дозволи рћавим мислима да започну да разговарају с тобом. Не дозволи својим устима да изговоре речи које би могле повредити твог брата. Нека твоја уста изговоре речи које ће бити испуњене миомирисом: речи утехе, охрабрења и наде. Уста откривају езотеричног, унутрашњег човека. 11. Бори се, чедо моје, колико год можеш, да постанеш "насилан" - присиљавај се на све, посебно на безмолвије и на болне сузе. Кад се практикује безмолвије поткрепљено знањем и руковођено сузама, постављен је камен - темељац монашког живота. На њему ће бити саграђена стабилна кућа, у којој ће душа пронаћи топлину и утеху. Непрактиковање безмолвија представља лоше знамење за будућност душе, јер онај ко не безмолвствује расипа све што сабере. Монах чија су уста неузрџана биће несређен у сваком погледу. Међутим, кад безмолвствујемо, имамо времена за унутрашњу молитву која даје потпуну сигурност. Имамо времена и за просветљене помисли, које срце и ум испуњавају светлошћу. Дакле, чедо моје, присиљавај се у свему, јер добар почетак заслужује похвалу. Напротив, рђав почетак заслужује покуду, јер он значи најжалоснији крај. 12. Ђаво, свет и наша небрига дају нам много "материјала" за празнословље. Десило се и десиће се тако много догађаја којима се бавимо, док оно једно што нам је Потребно, а то је приближавање Богу кроз молитву, остављамо по страни. Наша потреба за тим духовним окретањем Богу је толико неодложна да ничим другим не би требало да се бавимо осим приближавањем Богу кроз молитву и свете помисли, које ће нам такође помоћи да достигнемо овај циљ.