МОЛИТВА ГОСПОДЊА - ПУТ ИСТИНЕ КОЈИ ВОДИ У ЖИВОТ ВЕЧНИ
Сада имам намеру да говорим о Молитви Господњој Оче наш. Постоје два приступа овој молитви. Са једне стране, њу нам је предао Син Божији Који је постао Син Човечји и она је, заиста, у својој суштини молитва синовства уопште и синовства Христа за Којег је речено: "Јер Бог тако заволе свет да је Сина Својега једнороднога дао за спасење света". Са друге стране, молитва Господњаје као пут читавог живота човековог, она је пут и руководство. И ако је Христос за Себе рекао да је Он - Пут, и Истина, и Живот, онда се за Молитву Господњу може рећи нешто слично: она је пут, она нам открива истину и она нас води ка животу.
Међутим, почећу од првог дела и рећи ћу у ком смислу је ова молитва молитва синовства, молитва сина. Разуме се, већ саме речи Оченаша говоре о томе. Човек може да се обраћа Богу као Небеском Оцу, Творцу васељене и Сведржитељу и да Га назива Оцем само ако схвата своје синовство и ако схвата да је Бог заиста наш Отац, а не господар. Али не само то. Ако пажљиво читамо почетне речи ове молитве:
"Отче наш, Иже јеси на небесјех, да свјатитсја имја Твоје, да будет воља Твоја, јако на небеси и на земљи", јасно видимо да је целокупно интересовање и сва брига онога ко изговара ове речи усмерена на Бога и Оца, на Његову вољу, на победу Његове истине, на успостављање Његовог Царства, на прослављање Њега на земљи као и на небу. То је молитва која почиње тиме да сви ми макар на тренутак заборавимо све што имамо и све што представљамо и да пожелимо славу Онога Ко је наш Отац Небески, извршење Његове благе и чудесне воље и да Његово Царство које је Царство љубави, јединства, чистоте и савршенства завлада на земљи. У овом делу молитва Оче наш је у потпуности молитва сина, јер онај ко се моли не мисли на себе него на Онога Кога највише воли - на свог Оца.
Други део ове молитве може да нас зачуди зато што наизглед не говори о истом овом. Из овог крика, из овог мољења, из ове молбе да све буде онако како Бог жели као да се спуштамо на нижу раван, као да размишљамо о земљи, о себи: "Хлеб наш насушни дажд нам днес; остави нам долги нашја, јакоже и ми остављајем должником нашим; не воведи нас во искушеније, но избави нас от лукаваго. Јако Твоје јест Царство, и сила, и слава, Оца и Сина и Свјатаго Духа..." И ево овај крај: "Јерје Твоје Царство, и сила, и слава..." - враћа нас на почетну тему о томе да смо ми као синови срцем окренути према Богу. Све ово молимо зато што је Господ за нас, у нашем срцу, у нашем уму, и колико је могуће у нашем животу, завладао, зато што је Он постао наш Господ, садржај нашег живота и наше љубави. И тада нам постаје схватљиво у каквом су односу почетак и средина ове молитве: средина молитве заиста говори о нама, али зар ми нисмо део, и то повремено толико измучен и порочан део оне земље коју треба обратити у Царство Божије, оне земље где је потребно да Бог постане све у свему (1. Кор. 15, 28)? Овај део молитве је крик жедне душе о томе да човек постане достојан син не само у машти, не само у жељи, не само вером, не само својом надом, не само својом љубављу у зачетку, него да читавим својим животом постане способан да гради ово Царство. А за то су потребни одређени предуслови.
Дакле, молбе које су садржане у другој половини молитве Господње су, на известан начин, окретање ка себи после првог дела када су сва пажња, сва љубав и сав порив душе били усмерени ка Богу. За себе се молимо толико упорно зато што нас је Бог призвао да на земљи извршавамо Његову вољу, да будемо градитељи Његовог Царства и зато што, како је рекао један од древних Отаца, Св. Иринеј Лионски још на преласку из првог века у други, слава Божија није ништа друго до човек који је достигао своје савршенство, своју пуноту. Због тога Царство Божије о којем маштамо и молимо се никако не може да завлада на земљи ако ми не постанемо истински синови и кћери Божије и не достигнемо оно што видимо у Христу (наравно, у оној мери у којој нам је то доступно).
Дакле, обраћамо се Богу и молимо Га: "Хлеб наш насушни дажд нам днес..." Ово има два значења: прво, које пада у очи - не дај нам да погинемо, не дај нам да умремо од земаљске нужде, од глади, од хладноће, од недостатка свега онога што храни тело... Али, ово такође има и друго значење: не дај нам да погинемо без онога што храни и душу, и тело, и живот - не само земљски него вечни... У руском преводу се ово не види, али грчка реч која се користи на овом месту значи - "натприродни (тј. надсуштни) хлеб", то није само хлеб са наших поља, то је онај Хлеб Живота, Хлеб вечног живота. Из Јеванђеља знамо о каквом Хлебу се ради: Христос је Хлеб Живота. И кроз Своје присуство, кроз Своју благодат, кроз ово недокучиво Богоусељење које нам постаје доступно уколико озбиљно поверујемо у Њега - Он је храна, Сам Живот нашег живота. И због тога када се молимо да нам Господ дарује хлеб живота не смемо да заборавимо да је то и земаљски хлеб, јер Господ зна наше потребе, и милостиво, са љубављу мисли на сваку потребу, најмању или суштинску. Али, ако се молимо као синови морамо имати на уму да је основно за шта молимо она храна (тј. Свето Причешће) која ће нашу душу учинити снажном, живом и способном за подвиг вере и подвиг живота.
Следећа молба има огромну и одлучујућу улогу у вашој судбини: "Остави нам долги нашија, јако же и ми остављајем должником нашим", односно: опрости нам, Господе, исто онако као што и ми опраштамо дужницима нашим. И овим последњим речима говоримо нешто врло важно за себе зато што ће се ретко наћи човек који у души није бар мало огорчен на другог човека. Не говорим о мржњи него једноставно о нељубави, о одвратности, о горчини.
Дакле, пред нама се поставља питање, или тачније, захтев: ако ти не опрашташ, ако се ти не ослободиш од ове горчине, ове мржње, ове душевне хладноће немој очекивати да ћеш ући у Царство где је све љубав, не због тога што ће те Бог одбацити, него зато што се слично сличним познаје, и да би човек наследио љубав треба да буде способан за љубав. То је реално, то важи и у најобичнијим људским односима: ако нас неко воли, а ми не можемо да се одазовемо на ову љубав, онда ова љубав до нас не допире, понекад нам она, чак, представља тешкоћу, поробљавање, ограничавање наше слободе. Љубав, молбу и пријатељство можемо да прихватимо само ако се на њих одазовемо. И овде је исто тако: ако желимо да добијемо опроштај, мир и помирење од Бога морамо сами да се научимо да дајемо исто ово људима који нас окружују, да опростимо као што је нама опроштено. Ако не опростимо Бог ће нам свеједно опростити, али ми нећемо бити у стању да примимо овај опроштај.
И даље: "Не воведи нас у искушеније". Ово је веома тешко место, зато што грчка реч "искушење" на црквенословенском не значи оно што сада значи на руском. Она значи -испитивање, а не само "искушење" у савременом смислу ове речи. И грчки текст је овде такође тежак, није га лако превести. У суштини може се рећи и овако: не дај нам да погинемо у тренутку испитивања, не уведи нас, не дај нам да уђемо, да ступимо у такво искушење и испитивање са којим нећемо моћи да изађемо на крај. Може се додати: "Господе, дај ми мудрости, дај ми храбрости, дај ми разума и опрезности, и све заједно: опрезност сједињену са храброшћу, мудрост сједињену са смелошћу, али не са дрскошћу, са мишљу да се "унапред хвалим победом", да је за мене све мачји кашаљ и да са свиме могу да изађем на крај... Не уведи ме у искушење дај ми да будем мудар!".
И на крају: "Избави нас од лукаваго". Савременом човеку, нарочито ономе ко је васпитан у нерелигијском или антирелигијском духу изузетно је тешко да прихвати мисао о томе да "лукави" (тј. ђаво) стварно постоји, да постоје тамне силе, не само мрачне области у нашој сопственој души него и мрачне силе демонске. А ипак, имамо сведочанства милиона људи и хиљада Светих, који из искуства знају и који су познали њихово постојање и њихову страшну моћ над нама. Међутим, и овде може да се каже: слично се сличним познаје. Ако уносимо у себе нечистоту ову нечистоту користе силе таме. Управо због тога молимо - зато што смо превише слепи и беспомоћни у борби против њих и не знамо како са њима да изађемо на крај и шта да радимо... Заштити, Господе, јер само Ти (а то се види из целог Јеванђеља) једном моћном речју можеш да зауставиш њихово деловање и да их отераш...
Следећу беседу почећу од последњег свечаног узвика: "Јако твоја јест сила и слава..." И пробаћу да покажем на који начин ова молитва може за нас да постане испитивање савести и пут ка Богу, ка томе да постанемо синови.
