Manastir Gradac - Jeromonah Vitalije i Igumanija Jefimija
Manastir Gradac
Jeromonah Vitalije i Igumanija Jefimija
Manastir Gradac
Manastir Gradac leži na uzdignutoj zaravni iznad Gradačke reke, na obodu šumovitih padina Golije. Udaljen je 21 km severozapadno od Raške i 12,5 km zapadno od Brvenika i Ibarskog puta. Tačna godina gradnje manastira nije poznata. Smatra se da je završen u poslednjoj četvrtini 13. veka. Zadužbina je Jelene Anžujske. Građen je u stilu raške škole.
Prošlost manastira
Manastir je za vreme turske vladavine uglavnom bio bez monaha a zatim i bez krovnog pokrivača na crkvi koji je odnet. Godine 1910. je postavljen zaštitni krov na manastirsku crkvu, tokom 1963—1975. izvršena je potpuna rekonstrukcija glavne crkve, unutrašnjost hrama je bila u velikoj meri sačuvana. Od 1982. je počela izgradnja konaka i manastir je ponovo oživeo, tadašnji iguman bio je shijarhimandrit Julijan Knežević (1918—2001). Manastir je ženski, sadašnja igumanija je Efimija a duhovnik monaškog sestrinstva otac Vitalije.
***
Manastir Gradac, na padinama Golije, u staroj Raškoj, podigla ja u drugoj polovini XIII veka srpska kraljica Jelena (Anžujska), žena kralja Uroša I i majka kraljeva Dragutina i Milutina. Krajem XVII veka manastir je zapusteo. Delimično je obnovljen, u sklopu arheoloških istraživanja, tek 1948. godine. A generalno obnovljen i osvećen 1990. godine, od kada je ovde ponovo zaživeo monaški život.
Osamdesetih godina proteklog veka, kada je u Gradcu započela gradnja manastirskog konaka, prva je došla monahinja Marija, Engleskinja po poreklu, koja je primila pravoslavlje i zamonašila se u SPC. Ostala je u manastiru dok se nije završila gradnja konaka, čiju je izgradnju pomagala, a onda otišla u zemlju svog porekla. U međuvremenu, njoj se pridružila jedna iskušenica, majka četvoro dece iz Raške, čiji se jedan sin zamonašio u Studenici. Došla je da bi pomagala u spremanju hrane za majstore koji su radili na manastirskom konaku. Ova iskušenica kasnije će se zamonašiti i dobiti monaško ime Ana. Bila je nepismena, ali dobra monahinja.
Po odlasku monahinje Marije, u manastir je došla iskušenica Jasna, potonja monahinja Efimija. Neku godinu kasnije ona će postati i igumanija. U međuvremenu monaška zajednica se umnožila. tako da je danas ovde petnaestak monahinja i iskušenica. Većina njih su sa završenim fakultetima, pa se otuda Gradac često naziva "manastirom za intelektualce".
Manastir Gradac leži na uzdignutoj zaravni iznad Gradačke reke, na obodu šumovitih padina Golije. Udaljen je 21 km severozapadno od Raške i 12,5 km zapadno od Brvenika i Ibarskog puta. Tačna godina gradnje manastira nije poznata. Smatra se da je završen u poslednjoj četvrtini 13. veka. Zadužbina je Jelene Anžujske. Građen je u stilu raške škole.
Prošlost manastira
Manastir je za vreme turske vladavine uglavnom bio bez monaha a zatim i bez krovnog pokrivača na crkvi koji je odnet. Godine 1910. je postavljen zaštitni krov na manastirsku crkvu, tokom 1963—1975. izvršena je potpuna rekonstrukcija glavne crkve, unutrašnjost hrama je bila u velikoj meri sačuvana. Od 1982. je počela izgradnja konaka i manastir je ponovo oživeo, tadašnji iguman bio je shijarhimandrit Julijan Knežević (1918—2001). Manastir je ženski, sadašnja igumanija je Efimija a duhovnik monaškog sestrinstva otac Vitalije.
***
Manastir Gradac, na padinama Golije, u staroj Raškoj, podigla ja u drugoj polovini XIII veka srpska kraljica Jelena (Anžujska), žena kralja Uroša I i majka kraljeva Dragutina i Milutina. Krajem XVII veka manastir je zapusteo. Delimično je obnovljen, u sklopu arheoloških istraživanja, tek 1948. godine. A generalno obnovljen i osvećen 1990. godine, od kada je ovde ponovo zaživeo monaški život.
Osamdesetih godina proteklog veka, kada je u Gradcu započela gradnja manastirskog konaka, prva je došla monahinja Marija, Engleskinja po poreklu, koja je primila pravoslavlje i zamonašila se u SPC. Ostala je u manastiru dok se nije završila gradnja konaka, čiju je izgradnju pomagala, a onda otišla u zemlju svog porekla. U međuvremenu, njoj se pridružila jedna iskušenica, majka četvoro dece iz Raške, čiji se jedan sin zamonašio u Studenici. Došla je da bi pomagala u spremanju hrane za majstore koji su radili na manastirskom konaku. Ova iskušenica kasnije će se zamonašiti i dobiti monaško ime Ana. Bila je nepismena, ali dobra monahinja.
Po odlasku monahinje Marije, u manastir je došla iskušenica Jasna, potonja monahinja Efimija. Neku godinu kasnije ona će postati i igumanija. U međuvremenu monaška zajednica se umnožila. tako da je danas ovde petnaestak monahinja i iskušenica. Većina njih su sa završenim fakultetima, pa se otuda Gradac često naziva "manastirom za intelektualce".
