http://chasovnya.msk.ru/3
Lazareva subota se praznuje osam dana pred uskrs u spomen na Pravednog Lazara, sledbenika Hristovog koga je Božiji sin vaskrsnuo iz mrtvih. Njeno obeležavanje počinje praznikom koji se zove Lazareva subota. Međutim u mnogim mestima u Srbiji smatra se da je ovaj praznik posvećen jednom drugom Lazaru, srpskom knezu koji je svojom smrću u kosovskoj bici ušao u legendu.
Na Lazarevu subotu seljani bi palili vatre protiv gamadi i zmija, brali cveće i trave, potapali ih u vodu koju su pili ili se u njoj kupali. Sebe i svoja staništa kitili bi raznim zelenilom.
Na ovaj dan formirana je i ritualna povorka – lazarice. I povorku je legenda vezala za cara Lazara. Veruje se da je car Lazar uveo povorku i od tada se običaj održava svake godine na njegov imendan.
Povorku lazarica uglavnom je činilo šest neudatih devojaka (ponekad i više): dve su imale ulogu Lazara, muški i ženski, dve su bile ,,prednjice˝, a dve ,,zadnjice˝. Poređale bi se po visini i uzrastu. ,,Zadnjice˝ su bile najmlađe devojke koje su naredne godine imale ulogu ,,prednjice˝, a potom ulogu Lazara. ,,Zadnjice˝ su sakupljale darove koje su dobijali od domaćica u čijim su dvorištima igrale i pevale.
Ova "zadnjica" što se cenjka je ovom prilikom muškog roda, ali su lazarice čisto ženska povorka.
Lazarice su sa pripremama počinjale već nakon belih poklada. Devojke su se unapred dogovarale ko će ići u povorku, a kada jednom bude deo povorke mora još dva puta (ne mora da budu tri uzastupne godine) da joj se ne bi dogodila neka nesreća. Sastajale bi se u kući devojke koja je bila Lazar. Tu bi ih starije žene učile običajima i pesmama koje treba da pevaju.
U davnini je sva ženska mlađarija, kad tome dođe red, učestvovala u lazaricama. U Gornjoj Pčinji se do danas održalo verovanje da će devojka koja za vreme svog devojaštva ne uzme učešća u lazaricama - na onom svetu nositi žabama vodu. Po pravilu, treba tri godine zaredom ići u lazarice, jer, u protivnom, može se očekivati neka nesreća. Na ovaj način su devojke štićene i od prerane udaje.
Oblačile bi srpsku nošnju, a devojka koja je imala ulogu muškog lazara oblačila bi svečanu devojačku narodnu nošnju, u novije vreme nose slamnate šešire, dok su ranije imali fesove Lazarke uglavnom imaju štapove u rukama. U nekim krajevima ženski Lazar imala je prekriveno lice belim velom. Beli peškiri su čest detalj kod lazarica.
Muški i ženski lazar predstavljaju par koji u lazaričkim običajima ima ulogu mlade i mladoženje. Oni simbolzuju proleće kada se priroda budi i treba da utiču na opštu plodnost, a to se vidi po nošnji koju tada nose jer je slična svadbenoj nošnji, a svadba je inače simbol plodnosti.
Pevale su razne pesme za plodnost, obraćale bi pažnju ukoliko u toj porodici ima trudnica, devojka za udaju ili mladić za ženidbu, mala deca i slično, pa bi njima posebno pevale pesme za zdravlje, sreću, plodnost...
Domaćica bi ih po dolasku posipala žitom (žito je simbol plodnosti, života, ali i Isusa Hrista), a one tada pevaju ,,Rodilo se, perodilo, celu zemlju natežalo˝, potom darivala novcem ili jajima, pasuljem ili nekom drugom hranom, a ukoliko su domaćini bili loši lazarice bi mogle da otpevaju i pesme koje bi im donele neku nesreću u kući.
Lazareva subota se praznuje osam dana pred uskrs u spomen na Pravednog Lazara, sledbenika Hristovog koga je Božiji sin vaskrsnuo iz mrtvih. Njeno obeležavanje počinje praznikom koji se zove Lazareva subota. Međutim u mnogim mestima u Srbiji smatra se da je ovaj praznik posvećen jednom drugom Lazaru, srpskom knezu koji je svojom smrću u kosovskoj bici ušao u legendu.
Na Lazarevu subotu seljani bi palili vatre protiv gamadi i zmija, brali cveće i trave, potapali ih u vodu koju su pili ili se u njoj kupali. Sebe i svoja staništa kitili bi raznim zelenilom.
Na ovaj dan formirana je i ritualna povorka – lazarice. I povorku je legenda vezala za cara Lazara. Veruje se da je car Lazar uveo povorku i od tada se običaj održava svake godine na njegov imendan.
Povorku lazarica uglavnom je činilo šest neudatih devojaka (ponekad i više): dve su imale ulogu Lazara, muški i ženski, dve su bile ,,prednjice˝, a dve ,,zadnjice˝. Poređale bi se po visini i uzrastu. ,,Zadnjice˝ su bile najmlađe devojke koje su naredne godine imale ulogu ,,prednjice˝, a potom ulogu Lazara. ,,Zadnjice˝ su sakupljale darove koje su dobijali od domaćica u čijim su dvorištima igrale i pevale.
Ova "zadnjica" što se cenjka je ovom prilikom muškog roda, ali su lazarice čisto ženska povorka.
Lazarice su sa pripremama počinjale već nakon belih poklada. Devojke su se unapred dogovarale ko će ići u povorku, a kada jednom bude deo povorke mora još dva puta (ne mora da budu tri uzastupne godine) da joj se ne bi dogodila neka nesreća. Sastajale bi se u kući devojke koja je bila Lazar. Tu bi ih starije žene učile običajima i pesmama koje treba da pevaju.
U davnini je sva ženska mlađarija, kad tome dođe red, učestvovala u lazaricama. U Gornjoj Pčinji se do danas održalo verovanje da će devojka koja za vreme svog devojaštva ne uzme učešća u lazaricama - na onom svetu nositi žabama vodu. Po pravilu, treba tri godine zaredom ići u lazarice, jer, u protivnom, može se očekivati neka nesreća. Na ovaj način su devojke štićene i od prerane udaje.
Oblačile bi srpsku nošnju, a devojka koja je imala ulogu muškog lazara oblačila bi svečanu devojačku narodnu nošnju, u novije vreme nose slamnate šešire, dok su ranije imali fesove Lazarke uglavnom imaju štapove u rukama. U nekim krajevima ženski Lazar imala je prekriveno lice belim velom. Beli peškiri su čest detalj kod lazarica.
Muški i ženski lazar predstavljaju par koji u lazaričkim običajima ima ulogu mlade i mladoženje. Oni simbolzuju proleće kada se priroda budi i treba da utiču na opštu plodnost, a to se vidi po nošnji koju tada nose jer je slična svadbenoj nošnji, a svadba je inače simbol plodnosti.
Pevale su razne pesme za plodnost, obraćale bi pažnju ukoliko u toj porodici ima trudnica, devojka za udaju ili mladić za ženidbu, mala deca i slično, pa bi njima posebno pevale pesme za zdravlje, sreću, plodnost...
Domaćica bi ih po dolasku posipala žitom (žito je simbol plodnosti, života, ali i Isusa Hrista), a one tada pevaju ,,Rodilo se, perodilo, celu zemlju natežalo˝, potom darivala novcem ili jajima, pasuljem ili nekom drugom hranom, a ukoliko su domaćini bili loši lazarice bi mogle da otpevaju i pesme koje bi im donele neku nesreću u kući.
