О ЉУБАВИ И СМИРЕЊУ БОЖИЈЕМ, О БЛАГОДАТИ И СТРАХУ БОЖИЈЕМ
1. Нека вам Господ Бог подари мир и љубав, јер је Бог Љубав. Увек се сећајте речи нашег Господа који каже: Ко има заповести Моје и држи их, то је онај који ме љуби; а који Мене љуби, тога he љубити Отац Мој... Њему ћемо доћи и у њему ћемо се настанити (Јн. 14;21-23).
Љубимо Бога свом душом својом, свим срцем својим и свом снагом својом, и нека наша дела буду сагласна са тим. Другим речима, требало би да наша дела одражавају нашу љубав према Њему. Кад наша дела буду правилно извршена, Бог ће нам се одужити божанском љубављу у нашим душама. Онај ко је нашао љубав свакодневно окуша Христа и на тај начин постаје бесмртан.Ко једе од овога хлеба који ћу Ја дати живеће вавек, каже свето Еванћеље (Јн. 6;51).
Онај ко окуша љубав Христову доноси много плодова. Душа која љуби Исуса удише духовни ваздух другог света, света духа, који је Царство Небеско. Она још у овом животу окуша воду која извире од престола Божије благодати.
Пиће божанске трпезе је божанска љубав. Развратници пију ово пиће, и ране њихових грехова се ублажују. Пијанци постају испосници, богаташи чезну за сиромаштвом у Христу, сиромаси бивају обогаћени божанским надама, слаби постају јаки, неуки постају мудри!
Љубав је хришћанска победа над ђаволом, мржњом и завишћу. Да бисмо стигли до божанске луке љубави Божије, најпре га се морамо плашити као Бога који кажњава грехе и преступе. Без чамца је немогуће да се пређе преко мора и да се доће до луке. Исто тако, ни до луке љубави се не може доћи без покајања. Страх Божији представља за нас заповедника и капетана на чамцу покајања. Он нас води преко мрачног мора овог живота и управља нас ка божанској луци божанске љубави. Као што не можемо да живимо без ваздуха, исто тако не можемо да живимо ни у вечном животу и са Богом, уколико нисмо удахнули најслађи и најмириснији ваздух љубави Божије.
Збацимо бреме својих грехова силом покајања и тада, лаки и слободни као орлови, узлетимо високо, где је вечни Бог похранио неисцрпна блага врлине и мудрости, како бисмо могли да се напијемо вода вечног живота, као што каже Писмо: Богови сте, и синови Вишњега ceu (Пс. 82;6).
Присилимо се, чеда моја, јер се љубав Божија не задобија немаром и тромошћу, него ревношћу, послушањем, трпљењем, безмолвијем, молитвом и присиљавањем у свему. Хоћемо ли бити немарни према том вечном дару? Не! Завапимо онда са жаљењем: "Христе, Господару наш, не затварај нам Своје Царство, него нам га отвори, ради милосрдне милости Твоје. Амин."
2. Бог је љубав и преиспуњен је милосрђем. Немојмо Га ничим ражалошћивати! Он је због нас претрпео Крст, Његова глава била је избодена круном од трња, Његово бедро било је прободено копљем, а ноге клиновима. Његова леђа била су бичевана, Његовим најсветијим устима дали су жуч и оцат, Његово срце је патило због увреда и неблагодарности. Био је обнажен на Крсту, пред тако демонском гомилом. То је Онај, чеда моја, Којега не би требало да растужујемо својом небригом, јер она само увећава Његове патње. Јевреји су били Његови непријатељи, док смо ми крштени у Његово свето име, ми смо Његови ученици, који су посвећени за служење Њему!
Његови ученици су Га напустили због "страха јудејскога". Његово жаљење не може се ни описати! А ко ће сада бити они који ће Га се одрећи, који ће Га напустити, који ће Му обећати једно а чинити друго, који ће се у часу Суда наћи испред Њега? Шта ће рећи кад Христос почне да, једно по једно, набраја Своја страдања, док ће они моћи да покажу само своје одрицање и многа злодела?
Чеда моја, обратимо пажњу на своје животе. Имајмо у свему љубави и трпљења. Не осуђујмо, и удаљимо сваку злу помисао, смиримо се, сећајмо се тешког часа смрти и суда.
Када све то учините, знајте да ћете вечно живети крај Христа! Као ангели крај Његовог престола, појаћете вечне химне преиспуњене радошћу! Како ћете тада бити срећни! Заборавићете све овдашње ствари! Само радост и бесконачна 321 Пасха! Слава Богу који нам је подарио победу!
3. Молим се да љубав Божија ороси твоју жедну душу, и да твоје срце утоли жеђ на извору воде. Тако душа моја тражи Тебе, Боже... кад ћу доћи и показати се лицу Божијему (Пс. 42:1-2).
Слава Теби, Боже, јер велика је Твоја милост према мени! Иако ништа добро нисам учинио на земљи, Он теши и умирује душу моју. С времена на време, благословена роса љубави Божије делује на моју отврдлу душу. О, колико она умекшава моју убогу душу! Колико је освежава и истовремено просветљује бремена живота и искушења! О, кад би ме Бог удостојио да твојим молитвама вечно отпочинем у роси љубави Божије, за којом толико чезнем!
Човеково спасење захтева много труда. Кушач, тј. ђаво, покренуо је све своје умеће и знање да би уништио човека. Не остављај нас Боже, Боже мој, и буди нам оно што је бакарна змија била за Мојсеја (в. 4. Мојс. 21;69), тако да се, погледавши на Тебе, исцелимо од уједа духовних змија.
Кад подигнете Сина Човечијега, онда ћете знати да Ја јесам (Јн. 8;28). Мој Христе, моја светлости, љубави моја распета, Који си ради наших грехова био подигнут на Крст, Бакарна Змијо која спасаваш душе оних што су их изуједале злобне змије, исцели и нас који смо рањени жаокама греха.
Нека нас Бог благослови и нека нам у Својој доброј вољи отвори море Свог милосрђа, како бисмо се сви нашли сједињени у вечном и блаженом животу, где не постоји ни бол, ни жалост, ни уздаси него само бескрајни живот. Убрисаће Бог сваку сузу са очију њихових (Откр. 7;17).
О, каква радост, која нам се више не може одузети! О, какво уверење савести да су се од сада окончале муке овог тегобног живота! Који је бог тако велик као Бог наш (Пс. 77:13)? Он је Отац преплављен милосрђем, Који не обраћа пажњу на грехе све дотле док покајани син говори: Оче, сагреших небу и Теби (Лк. 15;21). Отац га тада без оклевања грли и љуби, и из Његовог срца нестаје сваки траг незадовољства које је могла изазвати развратност Његовог чеда. Обезнањујем се када размишљам о понору Његовог Очинског милосрђа према грешницима!
4. Каквом ће љубављу бити храњене блажене душе у Царству Небеском! То је Он, мој Христос, мој Исус, мој најмилији, живи Логос, који нам је подарио постојање исто као и средства за живот, вечно избављење и починак у наручју Небеског Оца. Он рече, и постаде. Он заповеди, и показа се (Пс. 33;9).
Он нас помало кажњава да би нас научио смирењу, јер Он зна да се наша слаба људска природа лако мења и да се лако окреће према злу. Он с нама поступа с родитељском бригом и с љубављу нас кажњава, да бисмо задобили непоколебиву мудрост.
Ово је познање савршених светитеља (то није као што неки људи тумаче, него има своју посебну силу). Једноставно речено, човек мора признати да, чак и ако се узнесе на небеске висине врлине, може одатле пасти у понор пропадљивости и разврата, уколико га Бог напусти. То нису само празне речи, и то треба уистину осетити. Међутим, човек то не може рећи са дубоким уверењем, уколико пре тога није прошао кроз вавилонску пећ искушења, ако његова људска природа није са Божијим допуштењем посрнула, како би спознао своју слабост. Он тада увиђа са ким треба да се надмеће, какво је лукавство и злоба његовог противника (ђавола) и колико је тешко устати после пада! Укратко, то је оно што значе речи "познај самога себе."
Кад човек задобије ово познање, Пресвета Тројица обитава у његовом срцу. Тада га преплављује бесконачно блаженство и то се завршава виђењем откровења. То је оно о чему пише ава Исаак, односно "велики понос исихаста (безмолвника)."
Један свети монах стао је да изговори вечерњу молитву и раширио руке. Лећа су му била окренута залазећем сунцу и кад се на њега спустила божанска благодат, преплавила га је тако снажно да није дошао себи све док следећег јутра није изашло сунце и загрејало му лице. Тада је схватио да је то нови дан и прославио је Бога који је овоземаљског човека удостојио виђења таквих тајинстава.
Авај! Ти дани благодати су прошли, и сада постоји само горка хладноћа, чак и у топлим крајевима, односно, тамо где обитавају монаси и пустињаци. Ишчезли су добри примери и i врлине!
Како су живо преподобни оци морали осећати благодат у молитви! Бог нас понекад нејасно посети у молитви, и ми осетимо извесну благодат. Они, међутим, који су током читаве ноћи били погружени у созерцање, морали су снажно осећати Царство Небеско!Царство Божије унутра је у вама (Лк. 17:21).
О, колико бих желео да живим у тим временима, која су обиловала светошћу и добрим примерима! Сада постоји само суша и несрећа. Требало би да још једном неизмерно заблагодаримо Богу, јер нам је и у таквој моралној тами подарио мало светлости како бисмо, макар и уз спотицање, стигли до капија небеског Јерусалима уместо да будемо затворени у вечну помрчину. Љубљени мој Христе, нека се то не догоди ниједном хришћанину, и нека сви будемо удостојени да са радошћу и радосног корака стигнемо тамо, прослављајући вечну Пасху! Амин.
5. Човеку чија уста увек благодаре Богу никада неће недостајати благослови Божији. Напротив, онај чија уста гунћају и позлећују сопственог великог Доброчинитеља, сигурно ће бити кажњен од Бога.
Он нам је подарио постојање. Он нам је подарио живот. Он нас је Својим божанским провићењем на разне начине сачувао. Кроз смрт Свог Сина измирио се са нама, који смо претходно били Његови непријатељи, и учинио нас је синовима и санаследницима Царства. Он нас освећује и очишћује кроз Своја света тајинства. Он нам даје небеску, најсветију храну и пиће, односно Своје пренепорочно Тело и драгоцену Крв. Дао нам је и ангелачувара, који ће бити уз нас читавог живота. Он ће примити човекову душу и отпратити је до вечног наслећа. Али шта ја то говорим? Нећу имати довољно времена да све набројим! Узалудно ћу се трудити, покушавајући да пребројим песак у мору, тј. бесконачна доброчинства нашег благог Бога.
Па ипак, и након свих тих безбројних добара, ми и даље гунћамо! О, Боже мој, занемари нашу неблагодарност и отвори наше умове да бисмо схватили шта нам је подарило Твоје Очинско срце и показали мало благодарности, и како бисмо тиме нашли опроштај и милост!
6. Што се тиче светог ангела о којем си ми писао, истина је да он, примивши одлуку од Бога, ништа више не може нити да дода нити да одузме, иако остаје поред човека, просветљује га, мотри на њега, избавља од опасности и брани од ђавола, а што видимо и у Житију светог Андреја, Христа ради јуродивог, у којем се каже да се ангео борио са ђаволом да би одбранио грешног монаха, итд. Прочитај то и видећеш.
Човеку се ангео чувар даје као старији брат који се, будући ближи Богу и одважнији, моли за свог млађег брата. Човек се обраћа свом ангелу чувару као старијем брату и преклиње га да га сачува и да се моли за њега, јер поседује већу одважност пред Богом.
Колико пута он шапуће на ухо душе: "Не чини то" или "Уради то" или пак "Овде буди опрезан!" Постоји мноштво таквих примера за оне којима су отворене душевне очи.
Не заборави еванђелску параболу о баштовану и бесплодној смокви: Господару, остави је и ове године, док окопам око ње и метнем ђубриво, па he можда родити. Ако ли не, посећи ћеш је касније (Лк. 13;89). Баштован изображава светог ангела чувара који пази на човека док овај не донесе плод и не буде спасен.
У Изрекама пустињских Отаца (Герондикон, Старечник) написано је много тога о ангелском старању за човека. Виђени су како јецају док су људи које су чували грешили! Њихове сузе показују њихову љубав и састрадање са човеком.
7. Благословена моја у Господу чеда, нека вас љубав нашег Господа одржи у духовном и телесном здрављу!
Заиста, жалосно је да дете живи у очинској кући, да ужива све животне удобности, а да не познаје свог сопственог оца. Чак и ако му указује мало пажње и поштовања, он не осећа обиље његове љубави и привржености него, напротив, када се сети оца, сматра да је то недостојно његовог размишљања и интересовања.
Чиме би требало казнити тако неблагодарно и надмено дете? Сигурно је да би га свако сматрао недостојним да наследи очеву љубав и богатство. На жалост, у овом примеру и у лику неблагодарног детета видимо данашњег човека који се одрекао Бога, свог Оца. Жалосно је и да кажемо, али овде препознајемо и данашње хришћане, осим неколицине изабраних.
Ми живимо у овом свету који нам је Бог одредио као наше привремено обитавалиште. Дао нам је слободу да уживамо у добрим стварима на земљи, не остављајући Себе непосведоченог у свему што видимо и поимамо, како бисмо Му својим разумом, заједно са свесрдном љубављу према Њему као нашим најузвишенијим приношењем, исказали част и славу.
Осврнимо се укратко на светоспасоносне и суштинске догађаје, почев од непослушности првостворених, како бисмо јасније сагледали богатство љубави Божије. Због своје гордости и непослушности, првостворени су избачени из врта насладе и наследили су земљу трња и чичака. Међутим, безгранична љубав Небеског Оца, којег је људски род заборавио, послала је у свет Његовог јединородног и љубљеног Сина да би поништио људско непријатељство према Њему. Видимо да га је Његова најузвишенија љубав водила ка жртвовању Његовог најслађег Сина посредством трагичне крсне смрти, јер је то било једино што је брисало тешки пад грешног човека.
Апостол Павле приказује ову жртву следећим речима: Он који свога Сина не поштеде него Га предаде за све нас (Рим. 8;32) и Унизио је себе u био послушан до смрти, и то до смрти на крсту (Филипљ. 2;8).
Међутим, након три дана Он је самовласно и богодолично устао, постајући првина уснулих у најистинитијем уверењу да ће читав људски род васкрснути у дан свеопштег Васкрсења.
Пре Свог Вазнесења, заповедио је светим Апостолима да све који поверују у Његово име крштавају у име Оца и Сина и Светога Духа, истовремено им дајући силу да посредством вере постану чеда Божија.
Он нам је предао и света Тајинства, да бисмо се њиховим посредством сједињавали с Њим и увек живели у Његовој близини, у истинском блаженству које може да нам обезбеди само сједињење са Богом.
Дао нам је и недреманог чувара душе и тела, нашег светог ангелачувара којег нам је послао приликом светог крштења да би био наш руководитељ и заштитник.
Кроз свету тајну Крштења, хришћанин постаје чедо Божије по благодати, наследник Божији и санаследник Христов (в. Рим. 8;17).
Зауставимо овде излагање догађаја који откривају бесконачна богатства непојмиве љубави небеског Оца према нама. Уколико се човеков ум више просветљује да би схватио љубав Творца према Његовој творевини, утолико човек више бива свестан наше неблагодарности и занемаривања нашег приврженог и истинског Оца.
Живимо у овом испразном свету као истинске незналице или, боље речено, као они који још нису схватили због чега живе, какав је циљ овог нашег живота и какво је човеково призвање на земљи! На жалост, готово да смо се претворили у бесловесне звери! Живимо и не размишљајући да је време нашег овдашњег живота најдрагоценија ствар за наше будуће васпостављање. Ми то време користимо и расипамо без жаљења, а када дођемо себи нећемо бити у стању да то време вратимо.
Уистину је мудар онај човек који је схватио велику вредност времена овог пролазног живота па га сагласно томе и користи, обогаћујући свој живот добрим делима. Када пак дође тужни смртни час, његова савест ће бити одважна и рећи ће у своју одбрану пред духовним тужиоцем, тј. демоном: "Учинио сам оно што је требало. Зашто се још гневиш?"
У светом Еванђељу, Исус говори о човековом призвању и каже: Изиђох од Оца u дошао сам на свет; опет остављам свет, u идем Оцу(Јн. 16;28). Овде наш Спаситељ говори као човек јер се као Бог, једносуштан са Оцем, никада није ни раздвајао од Њега. Чињеница да је човек предодређен да напусти свет у време које му је Бог одредио и да се врати Богу, одакле је и дошао, може се извести из Светог Писма, из Књиге Постања: А створи Господ Бог човека од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни, и поста човек душа жива (Пост. 2;7). Божански дах изашао је из Триипостасног Бога, али не тако да је сам дах постао душа у човеку, него тако што ј е човекова душа створена божанским удахнућем, због чега је и дужна да се врати свом Богу.
Овде постоји нешто вредно пажње: дах Божији је изашао и створио човекову душу. Он ју је створио светом, чистом, незлобивом, добром, итд. Дакле, када за душу дође страшни смртни час, питам се хоће ли она још увек поседовати своју првобитну светост и чистоту? На жалост, неће, јер смо сви ми грешни, будући да смо Адамови потомци. Бог, међутим, који познаје нашу слабост и зна да је мисао срца човечијега зла од малена (Пост. 8;21), сигурно неће од нас захтевати ту непорочну, првобитну чистоту. Шта ће онда тражити? Тражиће истинско, искрено покајање, уздржавање од греха, срце скрушено и смирено. Тражиће плач и сузе да би нам дао амвросију утехе, коју непокајани свет не позна (в. Јн. 1;10).
Када се човек искрено покаје, Бог га дочекује раширених руку, истовремено му дајући и божанске особине којима ће несметано моћи да се узнесе у безгранично Царство Божије, где ће од тада живети уз Небеског Оца. Ето, то је човеково призвање!
Човеков ум је задивљен када схвати ово величанствено и узвишено божанско призвање. Па ипак, колика је човекова неосетљивост и како је густа тама која прекрива његове душевне очи, тако да и не размишља о томе због чега живи на земљи и шта Бог од њега жели! На жалост, вид његовог ума покварен је болешћу греха, а посебно самољубљем.
Докле ћу, Боже мој, бити тром и неосетљив за ово наше велико призвање? Пошаљи нам мало просветљења. Зар је сунце икада престало да шаље своју изобилну светлост? Утолико пре нећеш престати да блисташ Ти, који си вечно Сунце Љубави! Тешко нама, Господе мој, јер својевољно творимо свако злодело. Међутим, будући да Ти имаш бесконачне океане љубави, опет и опет излиј на нас љубав и благонаклоност, састрадање и дуготрпељивост. Можда ће се тако спасти нешто више душа пре него што се Твој праведни суд обруши на нас! Да, Господе, смилуј се мени, несрећнику који не примењује оно о чему проповеда, и подари ми покајање пре него што напустим овај свет! Просветли Свој свет, ради којег си излио Своју страшну и свесвету крв, и свима подари покајање!
8. Љубљена у Господу чеда, молим се да вас моје убого писмо затекне у љубави, послушању, молитви и свакој обазривости.
Данас празнујемо Сабор свих сила небеских. Помислите само какво је славље на Небу! Какве химне! Каква радост ангела Божијих! Данас славе свети ангели, чувари наших душа, и будући да су они наша старија браћа, требало би да и ми учествујемо у њиховој радости и благодати.
Они нам толико помажу на невидљив начин! Од колико су нас искушења и смрти избавили! Колико молитава за нас изговарају када угледају лице Божије! Када стоје поред нас, они приносе молитву сваког човека! А када се упокојимо, они су ти који ће нам помоћи у смртном часу и у узношењу кроз ваздушна митарства. Из тог разлога, требало би да гајимо посебну љубав према ангелима Божијим.
Нама, међутим, далеко више доликује да им се уподобљујемо по њиховим врлинама. Свети ангели су савршено послушни заповестима Божијим. Они беспоговорно извршавају Његове одлуке. Поседују савршену љубав према Богу и људима. Ангели поседују неоскрнављену чистоту и непобедиво смирење, док се њихова незлобивост не може ни исказати.
Ангеле красе и остале врлине. Ако их искрено љубимо, ако желимо да живимо на истом месту на којем и они, морамо се присилити да их подражавамо.
Свети Оци називају монашки живот ангелским, и управо стога би монаси требало и да живе ангелоподобним животом. Међутим, када не живе тако него животом који је томе противан, прибројаће се злим ангелима.
Борите се, чеда моја, моја радости и утехо, да бисте задобили ангелоподобно послушање, љубав, молитву и чистоту, и да бисте у животу после смрти живели заједно са ангелима. Амин. Нека буде.
9. Чедо моје, уколико више будеш опажао милост Божију, утолико ћеш се с већом љубављу сједињавати с Њим. Уколико дубље будеш понирао у велелепност Божије величанственосги, утолико ћеш се дубље погружавати у своју ништавност, уз одговарајући степен уздизања у духовном познању.
Уколико са својом непрестаном молитвом сјединиш више смирења, утолико ћеш више осећати Исуса, и твоје срце ће се осећати као друга неопалима купина.
Узнеси свој ум горе, где су наш живот и радост, јер је, према речима апостола Павла, наше живљење на небесима (Филипљ. 3;20). Свесрдно чезни за вишњим стварима, и та света чежња ће ти учинити монаштво лаким и слатким.
Када благодат Божија однесе твој ум, чуда ће следити једно за другим, он (ум) ће у потпуности бити у иступљењу и стајаће пред изобилном светлошћу разумевања познања Божијег.
10. Када Христос живи у теби, ничега се немој плашити. Да би Христос живео у теби, неопходно је много смирења. Духовно падни пред пренепорочне ноге Његове и зајецај: "Исусе мој, једино си ми Ти преостао у овом мом скрушеном животу, као светлост и као живот. Покажи ми Своју духовну лепоту, да бих се испунио богочежњивошћу (божанским еросом), похитао ка Твом измиру и завапио: Душа се моја прилепила за Тебе, десница Твоја држи ме (Пс. 63;8). О, Исусе мој, када ћу доћи и показати се лицу Твоме (в. Пс. 42;2)? О, светлости моје душе, када ћу Те видети, испунити се и рећи: О, дубино богатства премудрости и разума Божијега (Рим. 11;33)?
Да, чедо моје, изнад свега љуби смирење и тада ћеш Христа, смиреног у срцу, задобити као имовину своје душе.
Исуса удахни, Исуса издахни; тада ћеш знати шта је Исус!
Где је земаљска љубав? Да ли је могуће да угарак падне у суву шуму и да нешто преживи? Исто се дешава и са гранчицама људских помисли кад на њих падне љубав Исусова.
11 Буди храбар, чедо моје! Кроз многа искушења узнећемо се до безграничне, божанске светлости Таворске горе и тамо ћемо зачути божански глас нашег љубљеног Исуса: Како су мили станови Твоји, Господе над силама! Гине душа моја желећи у дворове Господње; срце моје и тело моје отима се к Богу живоме (Пс. 84;12). Да, Животодавче, Христе Боже наш. Ја дођох да живот имају и да Га имају у изобиљу(Јн. 10;10).
Да, молим се да Христос, вечни Живот, живи и влада у теби, како би и ти ускликнуо: Ава, Оче (Гал. 4;6)! О, шта је угодније од Исуса? Ко је икада окусио љубав Христову, а онда пожелео другу, грешну љубав? Нико! Та љубав је толико моћна да ће, чак и у случају да човек сто година страда и затим накратко осети божанску љубав, ова љубав бити у стању да развеје све те патње и да човека остави задивљеног пред Божијом величином.
12. Услед своје безграничне доброте и хтења да нам преда Своја безгранична добра, Бог нас призива и подстиче да их од Њега тражимо. Он жели да их преда и жели да покуцамо на двери Његове милости, а Он ће нам их сигурно отворити.
Бог жели да покуцамо. Међутим, шта чини ђаво, то првоначално зло, Божији и наш непријатељ, да човек не поверује Божијим подстицајима? Он нам даје помисли неверја, а затим и помисли безнађа и очајања, како не бисмо поверовали да ће Бог поуздано испунити Своје божанске речи. Он нам тада говори: "Ти си грешник, ти си такав и такав, и Бог те неће услишити. Он неће обратити пажњу на тебе, можеш да вапиш колико год хоћеш." На тај начин он слаби нашу веру и снагу наше воље.
13. Ми нисмо потребни Христу јер Он има на хиљаде ангела који му беспрекорно служе. Осим тога, Он једном речју може да створи на хиљаде ових најсветијих бића. Међутим, Његова бесконачна љубав подстиче Га да се стара о нама, и да се при том не одвраћа од нашег смрада и наших загнојених рана. Према томе, сећајмо се ове љубави Божије у сваком тренутку свог живота, и сва своја безвредна дела творимо само и само љубави Божије ради.
Помисли на то, да ми нисмо били распети за Христа, нашег Спаситеља, док је Он, услед Свог послушања, претрпео крсну смрт због наших наказности.
14. Нека благодат Христова буде са тобом, чедо моје, да би те просветлила и да би умножила твоју љубав према Њему, како би остао покрај Њега, како те не би понели световни токови и како не би отпао од Бога, чиме би изгубио своју бесмртну душу која је вреднија од читавог света.
Благодат која ти је дошла је мала. Светитељи су, међутим, поседовали много благодати. Да би се благодат умножила, мораш задобити смирење. Ако се погордиш, она ће отићи, и тада ћеш јецати. Према томе, буди опрезан и сећај се својих грехова и страсти, како у теби не би поникло славољубље, које ће удаљити молитву Исусову.
15. Доброта Божија понекад подсећа на штап којим се човек кажњава, али за његово сопствено добро. Када види да је штап постао сувише тежак, Он мења Свој приступ и штап се претвара у трску која олакшава бреме и теши човекову душу. На тај начин све служи човековој користи и његовом духовном напретку.
Када човеку недостаје духовно знање, човек мисли да ће га штап, "казна Божија", убити и да ће то вечно трајати. Међутим, упоредо са искушењем, добри Бог даје и излаз, односно крај искушења.
Човек поседује расуђивање. Он, на пример, зна колики терет може животиња да поднесе, тако да је не претоварује. Бог поседује далеко веће расуђивање, тако да нас неће претоварити искушењима која превазилазе наше снаге. Према томе, не води нас Бог ка нестрпљењу него наша малодушност, због које нам се чини да је наше бреме исувише тешко.
Понекад, међутим, Бог допушта да на људе у којима се настанило много гордости и надмености дођу веома снажна искушења, како би унизио њихов охоли дух. И поред тога, Он их не напушта и Његова милост ће поново доћи. О, колико је добар Бог!
16. "Данас Пресвета Дјева рађа Надсуштог." Шта могу ја, недостојан и оскрнављен, да кажем о безграничном домостроју најузвишенијег Бога? Док созерцавам ово тајинство, задивљен сам и нисам у стању да га непосредно гледам.
Како је могуће да се Бог као Младенац роди у пећини намењеној бесловеснима (животињама)? Како је могао бити повијен у пелене и ношен у светим рукама Пресвете Богородице Он, којега је Отац родио без мајке? "Велики си, Боже, и чудесна су дела Твоја, и ниједна реч није довољна да опева чудеса Твоја!" О дубино богатства и премудрости и разума Божијега (Рим. 11;33)!
Моја душа радоваће се у Господу, и духовно ћу обасути целивима најслађег и блаженог Богомладенца, да би ме Он избавио од мојих бесловесних страсти.
17. Христос нам је заповедио да својим непријатељима не опраштамо седам пута него седамдесет пута седам, и то свакога дана. Утолико ће више пута опростити Он, који је бездан праштања!
Ако бисте били у стању да избројите капи кише и зрна песка, били бисте у стању да измерите мали део безграничног милосрђа безграничног Бога.
18. Паднимо пред Царицу Небеску, пренепорочну Богородицу, брзопослушну Слушкињу, да би и Она могла нама да помогне јер "нико ко Теби притиче није се постидео него преклиње за благодат и од Тебе добија дар на корист својој молби." После Бога, једино је Она у стању да нам помогне. Уздајмо се у Њу и нећемо се постидети.
19. Свим срцем се молим да си добро и да се радујеш у душевном миру, јер мир Божији није ништа друго до место Божије, починак, блаженство и божанска наслада.
Мир Божији, који превазилази сваки ум (Филипљ. 4;7) даје се као награда и царски дар душама које се боре. Он је својина чеда Божијих. Да би тај мир обитавао у души једног хришћанина неопходан је, као прво, побожан труд, односно труд који је духовне природе, а затим и расуђивање и савест која је блиставија од сунца и која зна да је човек урадио оно што је требало да уради.
Таква душа ће затим примити скупоцени дар "мира Божијега" и наслађивања у њему, и беседиће као невеста са најлепшим Жеником, Христом, о њиховом вечном браку и духовним богатствима Неба. Док човек размишља о томе, мир се увећава и све се завршава најслађим сузама.
Мир Божији је залог будућег венчања са закланим Јагњетом. О, миру Божији, дођи чак и мени, невољнику, који не познајем твоју лепоту! Дођи и освежи моју лукаву, несавесну душу!
20. Молим се да љубав Исусова разгори твоје срце љубављу, тако да као жедан јелен похиташ монашким изворима духовне воде и да се довољно напијеш небеског нектара. Постани потпуно духован и богочежњивошћу (божанским еросом) потпуно посвећен поклоњењу Ономе који те је волео до смрти и то до смрти на Крсту.
Истинску радост и срећу наћи ћеш једино у Богу, јер је њихов извор непроменљиви и истинити Бог. Наслађивања овоземаљским стварима могу се задобити само уз велики труд и напор, да би након тога постала штетна и заслужила казну. "Таштина је све људско што после смрти не остаје; не остаје богатство нити прати слава; јер кад смрт наиђе, све се то уништи.[1]"
Желиш ли да живиш угодним и спокојним животом? Придржавај се заповести Господњих. Нека страх Божији буде у свакој твојој мисли, у свему што говориш или чиниш. Страх Божији је почетак и крај мудрости (в. Приче Сол. 1;7).
Као што светиљка обасјава пут по којем корачамо, на исти начин нас и страх Божији духовно обасјава, тако да видимо како морамо корачати путем спасења. И као што нас светиљка чува од спотицања и падања, тако нас и страх Божији избавља од препрека греха и води нас ка одредишту, а то је задобијање Бога.
21. Чиме ћемо се одбранити када нам Христос покаже Своје прободене руке, или Своје бедро, прободено копљем, или Своју пренепорочну главу избодену трновим венцем, или пак Своје усне, угорчане од жучи и оцта и када нам каже: "Због тебе сам, најдража душо, претрпео све ове ствари, због Моје велике љубави према теби. Сада ми покажи знаке твоје љубави према Мени, и они ће бити као балсам за Моје ране." Чеда моја, шта ћемо тада показати? Нашу неблагодарност, наш немар, наш егоизам, нашу непослушност и мноштво осталих страсти? Тада ћемо, уместо балсама, у ране љубави положити отров! Напред, дакле! Присилимо се. Постарајмо се да од сада полажемо балсам на Његове ране и да се назовемо Његовим истинским, љубљеним чедима.
22. "Божанско је изван објашњења и поимања." Ми не познајемо природу свог ума. Ми га не видимо, а ипак ум управља свим што је у човеку. Како, дакле, наш ограничени ум може да појми безгранични ум, односно Бога, да би поверовао у Њега? Бог је изнад духа, изнад било чега о чему човек може да размишља. О дубино богатства и премудрости и разума Божијег (в. Рим. 11;33)!
23. И ја сам, чеда моја, имао своје болешљиво тело као трн на свом путу. Оно ми није допуштало да напредујем, и тако сам остао иза, све док се Бог није смиловао мојој слабости.
Из греха се рађа свако зло, али Бог услед Своје превелике доброте преображава казну за грех у опроштај, али исто тако и у средство за задобијање одважности пред Њим.
О, колика је љубав Божија према човеку! Ко је у стању да непосредно гледа у овај океан љубави? Човек плаче као новорођенче када се његов ум просветли и када, макар и незнатно, сагледа колико га Бог љуби. Међутим, колико труда најпре мора уложити да би му било дато ово просветљење! То је дар одозго, од Оца светлости. За душе које су се опекле на тешкоћама разноликих искушења, Он долази као роса, као пријатан пролећни дан.
24. Човек прОпушта да препозна свог сопственог Оца, најузвишенијег Бога, који је човека створио из ништавила. О, колико нам је штетило наше пропуштање да Га препознамо! Први преступ првостворених узрок је свих људских патњи. Њихов грех непослушности и непокајање донели су њиховом потомству, односно нама, све рђаве резултате, и ми жањемо трње и чичак најразличитијих искушења.
Умрећете (2;17). Смрт је пропадање наше првобитне непропадљивости, са свим својим својствима; болешћу, патњом, несрећом, болом, итд.
Међутим, доброта Божија није запоставила Своју сопствену творевину, него јој је кроз крсну смрт Свога Сина подарила благодат: Благодаћу сте спасени (Еф. 2;5).
Као што је злобни демон искористио мудру змију као своје оруђе, на сличан начин се и Господ Исус Христос обукао у људску природу да би обмануо ђавола.
О, Господе Исусе Христе, светлости моје помрачене душе, сврхо мога живота, колико се са протицањем времена увећава наша кривица! Једно непослушање проузроковало је силазак Божији на земљу! И где Га је то водило? Да буде распет на Голготи! Краткотрајно окушање забрањеног плода водило је страшној драми Богочовека. О, колико Бог воли човека! Будимо одважни у свом покајању, сабраћо моја грешници: ако греси ваши буду као скерлет, постаће као снег; ако буду ирвени као црвац, постаће (бели) као вуна (Ис. 1;18) И колико је исток далеко од запада, толико удаљује од нас безакоња наша (Пс. 103;12). Према томе, чеда моја, будимо верни у љубави према тако добром Богу. Амин.
25. Да, чедо моје, нека ти једино Исус постане све. Поуздај се у Онога који је рекао: Никада нећу одступити од тебе нити ћу те оставити (в. 5. Мојс. 31;6). Никада се немој обесхрабрити. Увек стој високо уз Исуса као уз свој понос и горди се својом ништавношћу.
Када те (демон) узнесе високо, смири се и спусти се на земљу посредством самопрекоревања. Када те одведе доле у пакао, у очајање, узлети до неба Божије благодати и љубави. Таква је игра коју би требало да играш са њим. Не плаши га се, обуци се у Христа. Ти си наслеђе Христово и придружен си светитељима. Постоји још много тога кроз шта мораш проћи да би показао меру своје љубави према Ономе којем си посветио самога себе.
Не прихватај ниједну горду помисао на коју те наговара сатана него непрестано осуђуј самога себе. Тај препредењак нас је оскрнавио недоличним страстима. Чиме онда можемо да се гордимо? Потребни су нам јецаји и река суза да бисмо опрали наше чиреве и нечистоту.
Не заборављај смирење Распетога: Научите се од мене јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим (Мт. 11;38). Спокојство и мир у нашим узбурканим душама наћи ћемо једино задобијањем истинског смирења.
26. Човек пати због својих грехова. Међутим, доброта Божија сматра ту патњу за духовно делање, тако да му даје плату и награду.
Како да не волимо таквог Бога? Како да читав свој живот не посветимо томе да Му се клањамо?
На жалост, упркос свему томе ми заборављамо Бога, а ја то чиним више од свих осталих. Због тога преступамо Његове заповести. Да се сећамо Бога, сећали бисмо се и онога што Бог заповеда, а страх од Њега учинио би да будемо пажљиви и верни закону. Сећали бисмо се Суда и огња пакленог, и изливали бисмо сузе. Што смо даље од суза и плача, то се више привезујемо за овоземаљско и пролазно. Брига за вишње рађа жудњу за наслеђивањем тих ствари, односно за наслеђивањем вечних добара. То добро старање раскида нашу грешну привезаност за пропадљиво и пролазно, које нам се чини као добро.
Нека нам Господ подари добру савест, да бисмо се побринули за своје душе пре него што одемо на други свет.
27. Свим срцем се молим да се љубав Исусова обилно излије у ваша срца и да се благодаћу Његовом удостојите да све дане свог живота проживите у чистоти душе и тела.
По томе ћe сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубав међу собом (Јн. 13;35). Тако је говорио живоносни Источник, наш Христос. Он је такође рекао: Као што лоза не може родити рода сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе; ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод (Јн. 15;45).
Овом узвишеном сликом наш најслађи Исус нас учи да нећемо донети плод вечног живота ако не останемо уз Њега. Да бисмо Му се приближили, морамо Му приступити творењем Његових божанских заповести. Његове заповести нису тешке (в. 1. Јн. 5;3), али наш немар и недостатак смирења у нашим срцима сматрају заповести неподношљивим бременом. Па ипак, Христос нам је управо кроз те заповести обезбедио задобијање мира и блаженства.
Кад љубав утврди свој престо у души, она дарује најлепше духовно пролеће. Све блиста од поветарца освежавајућег миомириса љубави, јер она све сноси, све верује, свему се нада, све трпи, не мисли о злу (1. Кор. 13;5), не чини зло и све посматра простодушно; љубав све прекрива. Из тог разлога, заслужила је највећу награду: Љубав никад не престаје (1. Кор. 13;8).
Када невеста љуби женика, даноноћно мисли о њему, замишља га и само за њега живи. Не прође ни један једини тренутак а да јој он није у мислима и да у њено срце не капне сладост љубави и наде да ће га срести. Она је на тај начин непрестано повезана са својим вољеним.
Требало би да и ми на исти начин општимо са својим Господом. Недопустиво је да ограничимо своју љубав тако што ћемо је давати само одређеном појединцу, било да су то родитељи, рођаци или неки од чланова братства, а што су Свети
Оци означили као "појединачно пријатељство". Све ово горе наведено сматра се врстама духовне прељубе, јер душа мења вечну љубав према пренепорочном, пречистом Женику за љубав према земаљским и пропадљивим људима.
Смирите се, чеда моја, уколико не желите да Бог допусти да паднете у искушења. Искушења ће нас пратити сагласно гордости којом смо обузети. Искушења неће престати док се не смиримо уз душевно знање и осећање.
28. У светом Еванђељу спомиње се десет губаваца, а жива купељ, односно заповест живог Логоса Божијег, очистила је свакога од њих. Међутим, само се један од њих вратио да заблагодари овом великом Доброчинитељу. Тада је Истина, односно Сам Исус, упитала:
Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик(Лк. 17;17-18).
Према томе, у сваком повољном преокрету догађаја, као и у сваком налету несреће, у добром здрављу као и у суочавању са болешћу, у радости, али и у жалости, увек би требало да приносимо миомирисни тамјан наше благодарности пред престо Божији, као некористољубиве слуге које су примиле благодат посредством драгоцене крви Христове.
"Љубљени наш Христе, добри наш Боже, подари нам дар благодарности како не бисмо били још више кажњени, јер нам је доста и то што смо криви за остале грехе."
29. Не плаши се ничега осим Бога. Нека ти страх Божији буде као светиљка која ће ти обасјавати пут и прецизно показивати куда би требало да корачаш. Без страха Божијег не можемо имати нити чисту савест, нити се можемо искрено исповедати, нити пак можемо задобити духовну мудрост, јер је почетак и крај мудрости страх Господњи (в. Приче Сол. 1;7).
30. Крсна смрт нашег Господа вратила нам је некадашње усиновљење, где чеда Божија ускликују: Ава, Оче (Гал. 4;6)! Страшна страдања Господња удостојила су нас да постанемо чеда Божија, наследници Божији и санаследници Христови (Рим. 8;17). Толико се испуњавам радошћу кад помислим да сам чедо Божије и да ми је добри Отац припремио место неизрецивог починка и блаженства!
Смрти, где ти је жалац? Аде, где ти је победа (1. Кор. 15;55)? Колику радост осећа хришћанин помисливши да ће доћи време када ће се затворити ове телесне очи и отворити очи душе, када ће угледати нови свет, нова бића, нову твар, неупоредиво узвишенију, непропадљиву и вечну!
Царство небеско није јело и пиће (в. Рим. 14;17), него духовна сладост свете љубави Божије, вечна наслада и неизрецива радост.
Хоћу да и они... буду са мном где сам ја, и да гледају славу моју (в. Јн. 17;24). О, бесконачна дубино љубави Божије! Колико је Он почаствовао несрећног човека, узвисивши га до Самог Бога и подаривши му вечну славу и блаженство!
Хоћемо ли се због краткотрајне, грешне насладе лишити такве славе и блаженства? Нека се Бог смилује свим хришћанима и нека их просветли да следе пут спасења и покајања. Амин, Пресвета моја Богородице!
31. Ако човек размишља о распетом Господу и погружава се у тајинство Божије љубави према човеку, схвата колико је Господ претрпео због свакога од нас. Чиме ћемо узвратити Господу за све оно што је за нас учинио? Човек, међутим, није достојан ове велике и неизмерне Љубави.
Чим учинимо неко добро дело, наш егоизам нараста као да смо створили небо и земљу! Бог је, међутим, све створио из ничега а опет се толико смирио!
Милосрђе Божије је безгранично и блажени су они који су разборитошћу дошли до познања љубави Божије. Ради земаљског, непослушног и непокорног човека, који је постао плен страсти и демона, Сам Син Божији је сишао доле и био прикован за Крст! Упоредо са тим, видимо сопствену лењост, хладноћу и равнодушност, док нам Бог, с друге стране, на много различитих начина показује Своје провиђење и љубав. Уистину, човек је велика тајна!
Бесконачно је и безгранично Божије стрпљење. Шта Он све не види и не чује у сваком човеку! Ми осећамо незадовољство када у особи која нам је блиска запазимо неблагодарност, када видимо да се понаша грубо, незахвално, нечовечно, када видимо да не каже ни најмање 'хвала'. Колико тек Бог мора бити незадовољан људима који се према Њему понашају безосећајно и одбојно?
Сваки човек на овом свету и свако од нас неблагодаран је у већој или мањој мери. Бог нас храни, одева, дао нам је ангела-чувара, храни нас светим Тајинствима, Својим Телом и Крвљу, припрема нам бесконачно Царство, подноси нас кад лутамо, прихвата нас кад се покајемо. Ми, међутим, хулимо, безбожни смо, вређамо Га, ниподаштавамо, док је Он дуготрпељив и подноси нас. Он очекује наш повратак. Ми се понашамо као да је Бог наш дужник, тако да и не помишљамо на страх Божији, поштовање према Њему или на побожност коју би требало да осетимо кад се сетимо Његовог присуства. Не помишљамо да би требало да приклонимо своје главе клањајући се овом великом Богу - најчудеснијем, неизрецивом, неистраживом, безграничном и најслађем Богу! Када би свако од нас имао хиљаду уста, опет не бисмо могли да Га довољно достојно и долично похвалимо за све оне безбројне дарове које нам је дао! Због тога је апостол Павле, након учесталих иступљења, созерцања и наслађивања Богом, често бивао надвладан чуђењем и узвикивао оне бесмртне речи: О, дубино богатства и премудрости и разума Божијег! Како су неиспитиви судови Његови и неистраживи путеви Његови (Римљ. 11,33)!
Ко познаде ум Господњи? Или ко му би саветник (Римљ. 11;34)? Ко може да зна како дејствује безгранични Ум, не само у небеској области него и на земљи и у преисподњој?
Само помисли на то да он без икаквог напора и муке храни свако живо биће: људе, животиње, поља, гмизавце, рибе, микробе и милионе живих бића. Он брине о свему и пази на све. Како је много дела Твојих Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага Твојега(Пс. 104;24). Он заповеди и створише се.., даде наредбу која неће проћи (Пс. 148;56). Нека буде светлост... и би светлост. Нека буде земља... и би земља. Нека буде - звезде, сунце и месец (Пост. 1;3-18), и појавише се те запањујуће творевине, та преогромна тела, која лебде у простору и крећу се, која обасјавају и красе небо - све је то постало на једну реч Божију!
Логос постаде тело и настани се међу нама (Јн. 1;14), Логос Очев. У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Бог беше Логос (Јн. 1;1). Он је дошао и прихватио тело и постао човек, и свет је кроз Њега постао - Он је створио свет!
Дао нам је власт да будемо чеда Божија (в. Јн. 1;16). Дошао је Својим створењима, и она Га нису прихватила. Замисли сада то: Он је створио свет и људе, а они су били хладни и безосећајни, и нису Га примили. Дошао је као странац. Указано Му је гостопримство на дрвету Крста уместо у дому. Указано Му је гостопримство у гробу. Земља се затресла, завеса се расцепила, сунце се помрачило, васељена је била престрашена!
Који је бог тако велик као Бог наш (Пс. 77;13)? Велики си, о, Господе, и чудесна су дела Твоја, и ниједна реч никада неће бити довољна да Те на доличан начин опева.
Логос постаде тело (Јн. 1;14). Какву величину ово крије! Бог је постао човек и сишао је са небеса. Бестелесни Бог, бесконачни и непојмљиви Дух дошао је и настанио се у људској природи да би је спасао. Он је постао роб да би нас избавио из ропства. Постао је човек, да бисмо ми постали богови по благодати: Богови сте, и синови Вишњег cвu (Пс. 82;6).
Доласком божанског Детета постали смо народ изабрани (Тит. 2;14), народ свети (1. Петр. 2;9) и свештенство Божије. Божански Логос живи, влада и управља над васцелом творевином, јединородни Логос Божији, безгранична сладост постојања Божијег, слава и похвала мученика, трпљење светих монаха, једини Женик чистих душа. Свима који су Га примили дао је власт да постану чеда Божија, који се не родише од крвu, ни од жеље телесне, ни од жеље мужевљеве, него од Бога (Јн. 1;12-13). Они који ће бити спасени нису рођени од воље тела и од жудње него од Бога, и они ће царевати поред Њега.
И од пуноће Његове ми cвu примисмо, и благодат на благодат. Јер се Закон даде преко Мојсеја, а благодат и истина постаде кроз Исуса Христа (Јн.1;16-17). Он нам је дао Десет заповести, Он нам је дао законе у новој благодати Еванђеља и, занемаривши благодарност коју Му дугујемо, дао нам је још више благодати! И од пуноће Његове ми ceu примисмо, и благодат на благодат (Јн.1;16). Бог се ничега не лишава дајући нам Своју славу, јер Он даје од Свог преобиља. Бог се није умањио давањем и стварањем света него се испунио. Безгранично савршени Бог створио је људе и ангеле како би постојала и друга бића која би се Њиме наслађивала, да би и други духови постали блажени, и да би и друге душе и бића поседовала слободну вољу. Он их дакле није створио као подјармљене робове, него као слободна бића која Му се слободно потчињавају и слободно Га славе.
"Ја не желим ропство", каже Бог. "Не желим да буду као животиње које је човек поробио и води их куда жели. Ја желим слободну вољу." Толика је величина Божија!
О, шта су демони изгубили кад су отпали од безграничног, најслађег, неизрецивог Бога! Шта је власт Божија изгубила непотчињавањем Лучоношиним? Ништа: Богу нико и ништа није потребно. Ми смо ти којима је Бог потребан, и Он бесплатно спасава човека.
Sainc Pcccr
Бог је савршен, непојмљив и благословен у векове векова. Он је дошао и бесплатно нас спасао. Њему дугујемо васцело своје постојање па чак ако га и дамо, ми опет ништа нисмо учинили осим што смо извршили своју дужност. Он је наш Створитељ, Он је наш Спаситељ.
