Свештеник Павле Гумеров: Како се припремити за Причешће

Свете Тајне — Тело и Крв Христова — су највећа светиња, дар од Бога нама грешнима и недостојнима. Самим тим се не зову без разлога — Часни Дарови.

Нико на земљи не може себе да сматра у потпуности достојним за причешћивање Светим Тајнама. Спремајући се за причешће, ми очишћујемо своју духовну и телесну природу. Душу припремамо молитвом, покајањем и помирењем са ближњим, а тело постом и уздржањем. Та припрема носи назив „говение“.[1]

Загрузить увеличенное изображение. 800 x 536 px. Размер файла 172156 b.

О молитвеном правилу

Они који се припремају за причешће читају три канона — Покајни Господу Исусу Христу, Молебни Пресветој Богородици и Анђелу Чувару, као и молитвено правило пред свето причешће, које обухвата Канон и молитве.

Препоручује се да се ишчитају сви канони дан уочи причешћа, а молитвено правило ујутру — на сам дан причешћивања, пре литургије.

Сви ти канони и молитве налазе се у канонику и обичном православном молитвенику.

Уочи причешћа је неопходно да се буде на вечерњој служби, будући да нови црквени дан почиње од тог тренутка.

О посту

Пре причешћа треба постити и телесно се уздржавати. Пост подразумева искључење хране животињског порекла: месних и млечних производа, као и јаја. Приликом строгог поста из исхране се искључује и риба. Конзумирање посне хране, такође, треба да буде умерено.

Супружници за време припремног периода за свето причешће треба да се уздржавају од телесне блискости (пето правило светог Тимотеја Александријског). Жене, у време чишћења (месечног циклуса), не могу да приступају причешћу (седмо правило светог Тимотеја Александријског).

Постити треба, како телом тако и умом, видом и слухом, чувајући своју душу од световних забава.

Дужина трајања евхаристијског поста се обично одређује у договору са духовником или парохијским свештеником. То зависи од телесног здравља, духовног стања оног који се причешћује, као и од тога, колико често приступа Светим Тајнама.

Опште правило прописује тродневни пост пред причешће.

Онима, пак, који се често причешћују (на пример, једанпут у недељи), дужина поста може да буде скраћена на дан или два, по благослову духовника.

Духовник може да ублажи пост болесницима, трудницама и дојиљама, као и у неким другим животним околностима.

Они који се припремају за причешће од поноћи ништа не једу и не пију. Причешће се прима наште срце. Нипошто се не сме пушити. Неки погрешно мисле да тог јутра не треба прати зубе, да се не би прогутала вода. То је сасвим неисправно. Чак се у „Дидактичким вестима“ сваком свештенику налаже прање зуба пре литургије.

О покаjању

Најважнији тренутак у припреми за Свету Тајну причешћа представља очишћење наше душе од грехова, које се савршава у Светој Тајни исповести. У душу која није очишћена од греха, па самим тим ни помирена са Богом, Христос не улази.

Данас се може чути мишљење о томе да треба раздвајати Свете Тајне исповести и причешћа. И уколико се човек редовно исповеда, он може да приступи причешћу без исповести. У том случају се обично позивају на праксу неких помесних Цркви (на пример, Грчке). Наш народ се више од седамдесет година налазио у атеистичком ропству. И Руска црква је тек помало почела да долази себи од те духовне деградације, која је задесила нашу земљу. Имамо тако мало православних храмова и свештенослужитеља. У Москви је на 10 милиона становника само око хиљаду свештеника. Људи су одељени од традиције и нису црквени. Градско-парохијски живот фактички не постоји. Ево простог примера: у току Часног поста на недељној литургији велике московске парохије причести се понекад преко 800 људи (каткад и много више). Међу њима има сталних парохијана, који редовно приступају Светим Тајнама; такође, има оних који се причешћују сасвим ретко, као што има и оних који су дошли на причешће по први пут у животу. Како да се човек ту постави? Наравно, све оне који желе да се причесте обавезно треба исповедити.

Није згорег приметити, да је живот и духовни узраст савремених православних верника неупоредив са животом хришћана првих векова. Због тога се ми придржавамо праксе исповедања пре сваког причешћа.

Узгред, што се тиче првих векова хришћанства, треба истаћи да најважнији историјски споменик ранохришћанске писмености „Дела дванаесторице апостола“, или на грчком „Дидахи“, говори: „У недељу Господњу (дан васкрсења, прим.аут.), сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста. 2. Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша. 3. Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“ (глава 14). И још: „ У цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом. То је пут живота“ (глава 4).

„Дела дванаесторице апостола“ представља ауторитативни извор с краја 1. и почетка 2. века и даје нам јасну представу о животу ранохришћанских заједница; стога је поука о неопходности литургијске исповести за нас веома значајна.

Пошто је важност покајања − очишћења од грехова пред причешће неоспорна, на тој теми ћемо се мало подробније задржати.

Прва исповест и прво причешће су многима биле разлог почетка њиховог оцрковљења, постајања православним хришћанима.

Припремајући се за дочек драгог госта, трудимо се да што боље поспремимо своју кућу и успоставимо ред. Тим пре, ми треба да се с трепетом, страхопоштовањем и брижљивошћу припремимо да примимо у дом своје душе „Цара царева и Господа господара“. Што пажљивије хришћанин пази на свој духовни живот, то се чешће и усрдније каје, а нарочито види своје грехе и недостојност пред Богом. Нису узалуд свети људи сматрали своје грехе небројеним − као песак морски.

Када је код преподобног оца Доротеја дошао један угледни грађанин градића Газе, он га је упитао: „Поштовани господине, реци ми, за кога ти сматраш себе у свом граду?“ Он рече: „Сматрам себе за великог и првог“. Тада га преподобни опет упита: „Ако би отишао у Кесарију, за кога би тамо себе сматрао?“, тај човек одговори: „За последњег међу тамошњим велможама“. – „Ако би се пак упутио у Антиохију, за кога би себе тамо сматрао? „Тамо бих – рече он – сматрао себе за обичног човека из народа“. „Ако би отишао у Цариград и приближио се цару, сматрао би себе...?“ И он одговори: „Дословно убогим“. Тада му отац Доротеј рече: „Ето тако и светитељи, што се више приближавају Богу, утолико пре увиђају своју грешност“.[2]

Нажалост, морамо приметити да неки прихватају Свету Тајну исповести као неку формалност, после које ће добити разрешење да приступе причешћу. Спремајући се за причешће, ми треба са пуном одговорношћу да приступимо очишћењу своје душе, како би је учинили храмом за примање Христа.

Свети оци покајање називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као што воде на крштењу умивају нашу душу од грехова, тако сузе покајања, плач и туга због прегрешења очишћују нашу духовну природу.

Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Бог чека наше кајање, тј. њихово признање. У Тајни исповести ми молимо Њега да нам опрости. То се може схватити на основу следећег примера. Дете се без питања завукло у ормар и појело све бомбоме. Отац одлично зна ко је то учинио, али чека да син сам приђе и затражи опроштај.

Сама реч „исповест“ значи да је хришћанин дошао да исприча (=поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: „Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш“. Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Због тога исповест мора да буде индивидуална, а не заједничка. Имам на уму праксу, по којој свештеник чита списак могућих грехова, а затим ставља епитрахиљ на главу онога који се исповеда. Заједничка исповест је била готово општа појава у совјетско време када је било врло мало активних храмова, који су недељним и празничним данима, као и у време постова, били препуни верника. Све њих исповедити, било је просто нереално. Одржавање исповести после вечерње службе, такође се готово нигде није одобравало. Данас је, слава Богу, остало веома мало храмова у којима се обавља слична „исповест“.

Да би се добро припремили за очишћење душе, потребно је да пре Тајне покајања поразмислимо о својим гресима, да их се присетимо. У томе нам помажу књиге „В помощь кающимся“ светог Игнатија (Брјанчанинова), „Опыт построения исповеди“ архимандрита Јована (Крестјанкина) и друге.

Исповест не треба прихватати само као духовну, прочишћујућу, душевну. Можемо да се ваљамо по земљи и блату без страха, у души ће свеједно после све да се спере. И можемо опет да наставимо да грешимо. Уколико човек прилази исповести са таквим мислима, он се исповеда на суд и на осуду, а не на спасење. И формално „исповеђени“, он неће добити од Бога разрешење грехова. Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње – остају ожиљци. Није довољно само исповедати грех, треба уложити све напоре да се победи склоност ка греху у својој души, и да се више не враћа њему. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив[3].

Наравно, није једноставно одмах напустити грех, али покајник не сме да буде лицемеран: „Покајаћу се и опет ћу наставити да грешим“. Он мора да уложи све напоре, како би стао на пут исправке и да се више не враћа греху; да моли од Бога помоћ за борбу са гресима и страстима. Они који се ретко исповедају и причешћују, престају да примећују своје грехе; удаљују се од Бога. И обрнуто, приближујући се Њему, као Источнику светлости, људи почињу да примећују све мрачне и нечисте углове своје душе. Слично сјајном сунцу које осветљава све непоспремљене кутке просторије.

Господ од нас не очекује земаљске дарове и поклоне, али зато: „жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс 50, 19). И припремајући се за сједињење са Христом у Тајни причешћа, ми ту жртву приносимо Њему.

О измерењу

Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23−24) – говори нам реч Божија.

О томе у какво ужасно греховно стање могу да западну људи који приступају причешћу гневни и неизмирени, говори нам Кијево-Печерски патерик: „Била једном два брата по духу: ђакон Евагрије и свештеник Тит. Један према другом су осећали тако велику и нелицемерну љубав, да су се сви дивили њиховој слози и безмерној љубави. Нечастиви који пак мрзи доброчинство, и који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Пт. 5, 8), изазвао је међу њима кавгу. И такву је мржњу он усадио у њих, да су један другог избегавали, не желећи да се погледају у очи. Више пута братија их је молила да се измире, али они нису хтели ни да чују. Када би Тит пролазио са кадионицом, Евагрије би се склањао од тамјана; а када се Евагрије не би склонио, Тит би пролазио поред њега не окадивши га. И тако су они у том греховном мраку провели много времена, приступајући Светим Тајнама: Тит не тражећи опроштаја, а Евагрије гневећи се – до те мере их је нечастиви изазвао. Једном се Тит био страшно разболео и, пошто је био већ на самрти, стаде туговати због свог прегрешења и посла ђакону молбу: „Опрости ми брате мој, Бога ради, што сам се узалудно гневио на тебе“. Евагрије је одговорао сурово, проклињући. Старци, видевши да Тит умире, силом доведоше Евагрија, како би га помирили са братом. Угледавши га, болесник се придиже, паде ничице пред његове ноге и рече: „Опрости и благослови ме, оче мој!“ Он пак, немилостив и љут, одби да опрости у присуству свих, говорећи: „Никада се нећу помирити са њим, ни у овом веку, ни у будућем“. И одједном се Евагрије истрже из руку стараца и паде. Хтели су да га подигну, али видеше да је он већ мртав. И не могоше му ни руке исправити, ни уста затворити, као код давно упокојеног. Болесник тог тренутка устаде, као да никад није ни боловао. Запрепастише се сви због изненадне смрти једног и брзог оздрављења другог. Са пуно суза су погребли Евагрија. Уста и очи су му остале отворене, а руке раширене. Тад старци упиташе Тита: „Шта то све значи?“ И он исприча: „Видех ја Анђеле, како узмичу и плачу над мојом душом, и нечисте силе које се радују гневу моме. И тада почех молити брата да ми опрости. Када га пак доведосте код мене, видех Анђела немилостивог, који у руци држи пламено копље, и кад ми Евагрије не даде опроштај, он га удари те овај мртав паде; А мени Анђео пружи руку и подиже ме“. Чувши то, братија се побоја Бога који је рекао: Опраштајте и опростиће вам се (Лк. 6, 37). [4]

Припремајући се за причешће Светим Тајнама, треба (уколико постоји таква могућност) да затражимо опроштај од свих, које смо хотимично или нехотично увредили, и да сами свима опростимо. Уколико је немогуће учинити то лично, треба се измирити са ближњима макар у свом срцу. Наравно, то није једноставно, јер смо сви ми људи гордељиви и осетљиви (узгред, осетљивост увек произилази из самољубља). Али како ми можемо да тражимо од Бога опроштај својих грехова, рачунајући на њихово отпуштање, ако сами не праштамо онима који су нас увредили? Мало пре причешћа верника на Божанстваеној литургији поје се молитва Господња „Оче наш“ – као напомена, да ће Бог „опростити нама дугове (тј. грехе) наше“, онда када ми „опростимо дужницима својим“.

Колико се често причешћивати Светим Таjнама?

У првим вековима хришћанства верници су се причешћивали често. Многи чак сваки дан. Традиција честог причешћивања чувала се на свакој Божанственој литургији и у наредном периоду. Многи свети оци позивају да се причешћујемо по могућности што чешће.

У Русији се од 18. века, нажалост, усталила пракса ретког причешћивања. Било је доста људи који су се причешћивали само једанпут у години. Сматрало се да је довољно приступати причешћу у току сваког од четири вишедневна поста (Великог, Петровског, Госпојинског и Божићњег) и на имендан. Неки су се причешћивали исто тако и на велике празнике. Појавила су се чак бесмислена мишљења о штетности честог причешћивања, а оне људе који су се често причешћивали могли су сумњичити за јерес и секташтво.

Свети праведни Јован Кронштатски пише: „Неке личности говоре, као да је грех ако се мирјани причешћују често, и да млади као треба само једанпут у години да приступају причешћу, а стари само за време свих постова, и да они који се често причешћују постају луди. Какав апсурд! Какво богохуљење и скрнављење вере! Какво неразумевање! А због чега онда свакодневно на литургији одјекује Спаситељев глас, који позива на причешће?... Зар да читаве године огрежњавамо у гресима, а само једанпут да се очишћујемо покајањем и причешћем? Зар се не грешимо, не изопачујемо морално и не скрнавимо гресима сваки дан? Зар нам не треба свакодневно очишћење, освећење, обновљење? Могу ли се грехови који се свакодневно нагомилавају чистити само једном у години? Има ли то смисла?

Зар се ви не умивате и не купате редовно? Зар не треба душу, непрекидно изложену скрнављењу гресима, свакодневно умивати? Неумесни и бесмислени људи, они који мисле и они који говоре безумно, незналице су које не разумеју потребе душе човекове. Немилосрдни су! Они нису спознали дух Христов“.[5]

Није довољно чистити душу своју једанпут, па чак ни четири пута у години. Рецимо, ако бисмо пробали да кућу не чистимо целе године, да ствари не враћамо на своје место, да не чистимо прашину, да не бришемо под и не износимо ђубре, у шта би се претворило наше место становања? Исто тако апсурдно је не одржавати ред и чистоћу у кући своје душе. Но, ипак отац Јован Кронштатски упозорава оне који се причешћују често, да им то не пређе у навику, формалност, и да не дође до хлађења и немарности за њихов духовни живот: „Ви који себе називате духовном децом мојом, који се досада већ неколико година причешћујете свакодневно Светим Тајнама Христовим, нисте се научили послушању, незлобивости и дуготрпељивој љубави и предајете се озлојеђености и непокорности“.[6]

Често причешћивање мора бити усаглашено са духовником, и ако он примети да учесталошћу човек губи страхопоштовање према светињи, онда може посаветовати да оно постане ређе. „Ја причешћујем сваке недеље и чешће, али то само у њима (духовној деци – прим.аут.) изазива љубомору једних према другим, и због тога им понекад не дозвољавам.[7] Једна духовна кћи оца Јована рекла му је како се причешћује једанпут у две недеље, на шта јој је он одговорио: „Одлично чиниш, чешће и не треба“. Тако да сваком човеку од стране његовог духовника или парохијског свештеника, треба да буде одређена своја мера учесталости причешћивања. Неко може да се причешћује сваке недеље, док неко други не треба тако често; али сваки православни хришћанин мора да се труди да се не причешћује ређе од једанпут месечно, како се не би отуђио од евхаристијског живота Цркве.

Како прилазити Светоj Чаши

Пред почетак причешћа причасници прилазе ближе царским дверима − то треба учинити раније да се не би после журили и гурали. Када се отворе царске двери и ђакон изађе са чашом уз позив: „Са страхом Божијим и вером приступите“, треба направити, уколико је то могуће, поклон и крстообразно сложити руке на груди (да десна рука буде одозго).

Свештеник наглас чита молитву: „Верујем Господе и исповедам...“ – и причасници је понављају у себи.

Чаши прилазе редом, обично прво пропуштају бебе, децу и болесне људе. Када приђемо чаши, треба разговетно да кажемо своје крштено име и широко да отворимо уста. Након узимања причешћа, целива се доњи крај свете чаше (руска пракса – прим.прев), који симболизује Спаситељево ребро из ког су истекле крв и вода. Свештеникову руку при томе не љубити.

Одлазећи од чаше, не растављајући руке, треба прићи столићу где се деле комадићи просфоре и запивка[8] (по правилу, вино-кагор разбављен топлом водом). Након што причасник отпије, он наставља да се моли до краја Божанствене литургије и заједно са свима прилази крсту. Постоји погрешно мишљење, да не треба целивати свештеникову руку, већ крст. То је нетачно. Причасник пошто отпије вино може да целива како крст, тако и да узме благослов од свештеника, јер греха у томе нема.

По правилу, у храму се после литургије читају молитве после светог причешћа. Уколико њих из неких разлога не прочитају, причасник их чита код куће, чим се врати из храма. Оне се налазе у православном молитвенику.

На дан причешћа не праве се метаније (земни поклони), осим пред Спаситељевом Плаштаницом на Велику Суботу и за време коленопоклоних молитви на Духове.

Након причешћа треба пажљиво поступати са својом душом, чувати себе од празних занимација и разговора, пребивати у молитви, читању духовних књига, чинити добра дела.

[1] Израз за „говение“ не постоји у српском језику зато што тај обичај не постоји у Српској помесној Цркви. То је локална пракса (обичај) Руске помесне Цркве. У нашој помесној Цркви постоји локална пракса седмодневног поста пред причешће. Колико је руско „говение“ канонски утемељено, толико је утемељено и српско седмодневно пошћење пред причешће (Прим.прев.)

[2] Авва Дорофей. Поучения, послания, вопросы, ответы. М., 1991. С. 48, 49.

[3] Рецидив (лат. recidivius који се поново појављује) мед. повратак, враћање болести за коју се већ мислило да је прошла (Прим.прев)

[4] Кијево-Печерски патерик. М., 1911. С. 55.

[5] Святой праведный Иоанн Кронштадский. Душа-христианка: Созерцания и чувства христианской души. М., 1997. С. 233.

[6] Цитат из: Епископ Арсений (Жадановский). Воспоминания. М., 1995. С. 172.

[7] Духонина Е. Как наставил меня на путь спасения отец Иоанн Кронштадский: Дневник духовной дечери. М., 1998. С. 256.

8] У Русији после Причешћа, само за оне који су се причестили, дели се вино „запивка”.

Извор: pravoslavie.ru

Преподобни Василије и Теодор Печерски

Среброљубље је корен свију зала, каже божанствени апостол Павле (1 Тм. 6, 10). Ова се реч испуни у овом житију преподобних Теодора и Василија: враг и виновник зла изазва у души светог Теодора грешне мисли и намере не чим другим него среброљубљем; преко среброљубља ђаво нанесе страдања и смрт не само преподобном Теодору него и саветнику његовом, блаженом Василију. О овим светим оцима казује се следеће.

Блажени Теодор за живота у свету имађаше огромно имање. Чувши једном речи Господа у Еванђељу: Сваки од вас који се не одрече свега што има не може бити мој ученик (Лк. 14, 33), он им следова: остави свет и раздавши своје богатство сиромашнима постаде монах у Печерском манастиру, и добро се подвизаваше у врлини. По налогу игумана он се настани у пештери званој Варјажска, где проведе много година у строгом уздржању. Једном овоме блаженоме Теодору ђаво наведе на душу велику тугу и жалост што је имање раздао сиромашнима, приводећи му на ум старост, изнемоглост тела и оскудну манастирску храну. Преподобни Теодор се не досети да је то искушење, нити се опомену речи Господа Исуса: Не брините се душом својом, шта ћете јести или шта ћете пити; погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирију у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 25.26). И због сиромаштва свог стаде он прелазити од туге ка очајању, с дана на дан подајући се све више искушењу. И ову невољу своју он једном отворено исприча пријатељима својим.

Међу црноризцима Печерског манастира бејаше неки црноризац Василије, један од најсавршенијих по животу. Желећи да утеши преподобног Теодора и да га извуче из рова очајања, Василије му рече: Молим те, брате Теодоре, не упропашћуј награду своју, јер ако жалиш што си имање своје раздао сиромашнима, ја ћу се постарати да ти га повратим; само ти реци пред Богом, да се твоја милостиња урачуна мени, па ћеш се одмах избавити од туге и поново добити своје имање преко мене. Али пази, да ли ће ти Господ допустити то: јер исто тако у Цариграду се неко покаја што је злато раздао сиротињи, па ту своју милостињу урачуна пред Богом другоме, од кога узе онолико новаца колико беше раздао. Но када рече: "Нисам ја, Господе, учинио милостињу, него је то дело овога", одмах паде усред цркве и издахну, изгубивши на тај начин обоје заједно: и злато и живот.

Чувши то Теодор се уразуми, и стаде оплакивати свој грех, величајући брата који га исцели од таког душевног недуга. Јер о таквим људима Господ је рекао: Ако изведеш драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). И од тог времена настаде велика љубав између Теодора и Василија. И после тога преподобни Теодор лепо напредоваше у заповестима Господњим, и чињаше што је праведно, богоугодно, свето и непорочно.

Ђаво би страховито рањен тиме што не узможе потпуно преластиги преподобног Теодора среброљубљем. Стога се он поново наоружа против преподобнога, кујући нове замке тог истог искушења. Једном игуман посла преподобног Василија на неко послушање ван манастира, ради кога се он задржа три месеца. Сматрајући да је то време погодно за његове замке, ђаво узе на себе обличје Василија и дође у пештеру к преподобном Теодору тобож ради душекорисног разговора. - Теодоре, упита он, како сада успеваш у врлинском животу? Је ли престала у тебе борба са демонским искушењима или још траје, изазивајући у теби љубав према стицању иметка подсећањем на имање раздато сиромашнима?

Преподобни Теодор, не распознавши ђавола већ сматрајући да с њим говори брат Василије, одговори: Молитвама твојим, оче, ја добро успевам, јер утврђен тобом ја не слушам мисли које ми набацује ђаво и сада што ми наредиш ја ћу радо учинити, покоравајући се теби, јер у поукама твојим обретох велику корист за душу своју. - А ђаво, тобожњи брат, доби још већу смелост, пошто Теодор не помену име Божије, и рече му: Ево ти дајем нови савет којим ћеш наћи покој и брзо добити од Бога награду за имање које си раздао: ишти у Господа Бога, да ти пода мноштво злата и сребра, и не допуштај никоме да улази к теби у пештеру, нити сам излази из ње.

Преподобни Теодор обећа да ће све то урадити. Тада отиде од њега лукави ђаво; и невидљиво му набацујући помисао о стицању блага, он га подстицаше на молитву о томе. Мољаше се дакле преподобни Теодор Господу да му пошаље благо, обећавајући да ће га све раздати као милостињу. После молитве он заспа, и гле, виде у сну беса, светла и украшена као анђела, који му показиваше благо у пештери. Ово виђење би Теодору не једном већ много пута. Након неколико дана он дође на показано му у сну место, и стаде копати, и стварно пронађе много злата и сребра и скупоцене сасуде.

После тога бес у обличју Василија поново дође к преподобном Теодору и рече му: Где је дано ти благо? Анђео који се теби јавио, откри и мени, да је теби на молитве твоје дато мноштво злата и сребра. - Но преподобни Теодор не хте му показати благо. И одмах лукави бес стаде му и отворено саветовати и тајно помисли убацивати, да узме благо и отиде на другу страну. Али најпре рече преподобноме: Брате Теодоре, не рекох ли ти да ћеш убрзо добити од Бога награду за своје раздато имање, јер је Он сам рекао: Сваки, који остави кућу, или имање, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). И ето, сада је већ у твојим рукама богатство; чини с њим шта хоћеш! - Преподобни му одговори: Ја сам га ради тога и искао од Бога, да бих га сво раздао као милостињу; и сматрам да ми је оно ради тога и даровано. - На то му враг рече: Пази, брате Теодоре, да те враг поново не растужи због раздавања, као и пре; јер ово благо теби је дато у замену за оно које си раздао сиромашнима. Ја ти саветујем: узми га и иди у друго место, и тамо купи себи имање, јер се и тамо можеш спасти и избећи вражије замке. А када дође време твога одласка из овога света, ти га онда дај коме хоћеш, и на тај начин ће се сачувати успомена на тебе. - Преподобни Теодор му одговори: Мене је стид, јер сам оставио свет и све у свету и обећао да живот свој завршим у овој пештери, а сада да постанем бегунац и мирски човек. Ако ти је по вољи да живим у манастиру, ја ћу учинити све што ми рекнеш. - Овде не можеш сакрити благо, убеђиваше га ђаво; сазнаће се за њега, па ће ти га узети. Боље је, прими мој савет и брзо уради што ти саветујем. Јер када Богу не би било по вољи да поседујеш иметак, Он ти не би дао благо, нити би мене овластио да те упутим.

Тада преподобни Теодор, поверовавши ђаволу као брату, стаде кришом припремати таљиге и сасуде, у које би сместио благо, да би изашао из пештере и упутио се куда би га повео ђаво, који је хтео да га лукавошћу својом удаљи од светог места преподобних отаца Антонија и Теодосија, од саме Пресвете Богородице, и нарочито од Бога. Али човекољубиви Господ, који хоће да се сви људи спасу (1 Тм. 2, 4), спасе и овог слугу Свога због молитава преподобних Својих.

У то време врати се с пута блажени Василије, који раније спасе преподобног Теодора од злих помисли, и дође к њему у пештеру желећи да се види с њим. И упита га: Брате Теодоре, како проводиш сада живот свој по Богу? Давно те видео нисам. - Преподобни Теодор се зачуди оваквом поздраву и одговори: Што ти говориш да ме дуго времена видео ниси? Јуче, и прекјуче, и раније ти стално долазиш к мени, поучавајући ме, и ево ја сад одлазим као што си ми наредио. - Преподобни Василије се још већма зачуди оваквом одговору и упита: Реци ми, брате Теодоре, шта значе твоје речи, да сам јуче и прекјуче и стално долазио к теби и поучавао те? И куда то одлазиш? Ја сам се тек данас вратио с пута и ништа не зам. Да те нешто није ђаво кушао? Молим те, Бога ради не скривај то од мене. - Преподобни Теодор му с гњевом рече: Што ме кушаш, и зашто ми душу смућујеш, говорећи у једно време овако а у друго другачије? Чему треба да верујем? - Изруживши га на тај начин, он га отера од себе.

Доживевши то, преподобни Василије оде у манастир. А бес поново дође у облику Василија к преподобном Теодору и рече: Брате, ја несрећник изгубио сам памет говорећи ти што не треба; зато не памтим грдњу коју добих од тебе, и опет ти говорим: ове ноћи иди брзо одавде, поневши добивено благо. - Рекавши то, он оде од њега.

После тога преподобни Василије, узевши са собом неке старце, опет дође к Теодору и рече му: Ево сведока да има три месеца откако те видео нисам, јер сам по наређењу игумановом био на путу манастирским послом, и данас је трећи дан како сам се вратио. А ти, тек што уђох к теби, рече ми да сам за све време свога одсуствовања стално долазио к теби. Због тога сматрам да је к теби долазио ђаво у моме обличју. И ако хоћеш да се увериш, ти поступи овако: не допусти никоме од оних што долазе к теби да отпочну с тобом разговор, док не сатворе Исусову молитву; не хтедне ли пак то учинити, онда ћеш познати да је то ђаво. - После тога преподобни Василије сатвори молитву запрећења, призивајући светитеље у помоћ, па пошто поучи Теодора отиде у манастир у своју келију.

После овога ђаво се више не усуди да се јави преподобном Теодору, и за њега постаде јасно лукавство нечастивога. Од тога времена преподобни је захтевао од свакога који је долазио к њему, да најпре сатвори Исусову молитву, па је онда разговарао с њим. Тако преподобни Теодор победи врага и Господ га избави од чељусти лава који тражи да прождере. Слично избављење Господ је пружао и пружа многим подвижницима који се потуцају по пустињама и по провалијама земаљским, и побожно усамљенички тихују по добровољним затворима; њима је потребна велика снага и Божија помоћ, да их у борби не би победили и прогутали душегубни зверови.

Избављен из тако страшне провалије погибли, преподобни Теодор стаде се ревносно старати да у ту провалију упадне сам враг рода људског. Пре свега он дубоко у земљу закопа и затрпа пагубно по њега благо, да не би остало ни трага од њега. И блажени мољаше непрестано Господа Бога, да му дарује да заборави и само место где је благо закопано, и да узме од њега страст среброљубља. И Господ услиши мољење слуге Свога: преподобни Теодор потпуно заборави место где је закопао благо, и никада више и не помисли на стицање иметка, а сребро и злато постадоше за њега као блато.

Затим, да беспосленошћу не би дао места лењости, од које се рађа безбрижност, што би ђаво могао поново искористити за нападе против њега, блажени Теодор наложи на себе велики посао: он постави у својој пештери жрвањ, и стаде радити за братију, при чему је не само сам млео жито него га је сам и доносио из манастира; ноћи је проводио без сна у раду на ручном жрвњу и молитви, а дању је односио брашно у манастир и поново доносио жито. И таквим својим радом у току много година преподобни је не мало олакшавао манастирским слугама, не стидећи се радити њихов посао.

Једном манастирски келар, видевши преподобног Теодора у тако тешком и мучном подвигу, би тронут; и када са манастирског имања би донесено жито у манастир, он посла преподобноме у пештеру петоро кола, да би га избавио од излишнога труда сталним долажењем по жито. Преподобни Теодор, исипавши жито, стаде га млети певајући псалме. А када се умори, он хтеде мало да се одмори, но одједном одјекну неки глас као гром, и жрвњи стадоше сами млети. Познавши у томе дејство ђавола, преподобни Теодор устаде и поче се усрдно молити Богу. Затим рече громким гласом: Запрећује ти Господ, свезли ђаволе! - Но ђаво не престајаше млети на жрвњима. Тада преподобни поново рече: у име Оца и Сина и Светога Духа, који те је збацио с неба и потчинио Својим угодницима, наређујем ти ја грешни да не престанеш млети док не самељеш сво жито, да би и ти порадио за свету братију.

Рекавши то, светитељ стаде на молитву, а ђаво се не усуди оглушити се о наређење и те ноћи самле сво жито. Изјутра преподобни Теодор извести келара да пошаље по брашно. Келар се удиви тако необичном делу, како за једну ноћ би самлевено пет кола жита, па оде сам у пештеру и извезе из ње петоро кола брашна. При томе догоди се друго чудо: од тог истог жита доби се још пет кола брашна. И тако се ту у делима блаженог Теодора зби реч апостола који некада говораху Господу Исусу: Господе, и ђаволи нам се покоравају у име Твоје (Лк. 10, 17), а тако исто и обећање самога Господа Исуса: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражију (Лк. 10, 19). Јер свелукави ђаволи хоћаху да застраше слугу Божијег преподобног Теодора и да га поробе себи, као што га раније преластише, али уместо тога сами ставише на себе окове ропства, те беху принуђени вапијати: Ми се нећемо више појављивати овде.

Преподобни оци Теодор и Василије беху установили између себе богоугодни обичај: да мисли своје никада не скривају један од другога, него да их заједно просуђују да ли су угодне Богу. Стога, пошто се посаветоваше међу собом, блажени Василије уђе у пештеру да безмолствује у њој, да молитвено тихује у њој, а преподобни Теодор изиђе из ње због старости и настани се у древном манастиру.

У то време древни манастир би спаљен. Грађа за подизање цркве и келија, довезена Дњепром, лежаше на обали, и таљигаши беху најмљени да је извезу на гору. Међутим преподобни Теодор, желећи да сам подигне себи келију, стаде сам носити грађу са обале на гору, не дајући другима да раде за њега. А лажљиви ђаволи, заборавивши како су не тако давно, приморани од преподобног Теодора да му раде, обећали њему да му се никада неће приближити, почеше понова да му чине пакости: све греде које блажени Теодор у току дана с великом муком изношаше на гору, ђаволи их ноћу збациваху с горе, желећи да га на тај начин отерају одатле. Познавши пакост ђавола, преподобни им рече: У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који вам је наредио да уђете у свиње, наређујем вам ја грешни слуга Његов, да сву грађу што је на обали изнесете на гору, да се братија која служи Господу не одваја од свога посла и да може без ваше пакости подићи храм Пресветој Богородици и келије себи, те да сазнате да је Господ на овоме месту.

И ђаволи одмах те исте ноћи изнеше са обале на гору сву грађу, спремљену за подизање целог манастира, а не само једне келије Теодорове. А када најмљени таљигаши дођоше изјутра на обалу да возе грађу на гору, они не нађоше ни једне греде. И погледајући на све стране, они угледаше да се сва грађа већ налази на гори, и то не на гомили него распоређена: одвојено она што је за кров, одвојено за под, одвојено - дуги, веома тешки балвани. Све то, као ствар која превазилази људске силе, изазиваше огромно чуђење.

Тако се прослави Господ преко угодника Свог Теодора и саветника његовог Василија, ради чијих подвига би ово чудо. Но ове једнодушне слуге Господње не горђаху се што им се ђаволи покоравају, следујући речи Христа Господа: Не радујте се што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима (Лк. 10, 20). Међутим ђаволи, тако јавно изобличавани светим Теодором и Василијем, не могаху подносити ту своју срамоту; јер они, некада поштовани и обожавани од незнабожаца као богови, сада су морали од ових верних угодника Божјих трпети презрење, понижење, срамоту, и служити им као купљени робови: некада мељући им жито, некада носећи им грађу на гору; и поред тога, по наређењу ових светитеља они су морали бежати од људи. Стога за време преношења грађе они викаху, како их неки чуше: О, зли и љути непријатељи наши, Теодоре и Василије! ми нећемо престати да се боримо с вама док вас не предамо смрти!

И од тога времена лукави беси не знајући да ће послужити још већем прослављењу преподобних, стадоше на све могуће начине туткати рђаве људе против светих Теодора и Василија. Тако они одмах по чудесном пренесењу грађе подстакоше најмљене таљигаше на буну, те они рекоше блаженом Теодору: Дај нам нашу надницу, јер ми нећемо да знамо каквим сте марифетлуцима ти и Василије пренели грађу на гору, а ми смо били готови да је превеземо. - Поред тога и неправедни судија, поткупљен златом, донесе пресуду да Теодор плати најмљеним таљигашима уговорену суму; притом се дрзну рећи преподобном Теодору: Нека ти помогну да платиш они беси који ти помогоше у превожењу грађе.

Овај нови напад ђавољи на несреброљубивог старца Теодора и његовог саветника Василија зададе им велику муку. Али не успевши да преподобне оце због овога осуде на смрт, ђаво, сећајући се своје прве победе над блаженим Теодором, подиже опет смртоносну буру. Узевши на себе обличје преподобног Василија који у то време побожно самоваше и молитвено тиховаше у Варјажској пештери, он дође к једноме од кнежевих саветника бољару, човеку веома љутом и свирепом, непобожном речју и делом, који се лично познавао са преподобним Василијем. - Теодор који је пре мене живео у пештери, рече кушач томе бољару, нашао је благо које се састојало из злата, сребра и скупоцених сасуда, и хтеде да бежи са њим, али га ја задржах. Сада се он прави јуродив и има везе с ђаволима, наређујући им да мељу жито и да са обале носе грађу на гору; међутим он врло брижљиво чува нађено благо, да би с њим тајно умакао од мене када му се укаже згодна прилика за то; у том случају кнез неће видети никакве користи од тог блага.

Чувши то, бољар одведе тобожњег Василија код кнеза Мстислава Свјатополковича. Тобожњи Василије исприча и кнезу то исто, али додаде и ово: Ухватите га што пре, док није побегао, и добићете благо. Но ако не хтедне добровољно дати, ви га подвргните батинама, па ће дати; ако пак и после батина неда, ставите га на велике муке, и позовите мене, па ћу га ја изобличити пред свима и показати место где је благо сакривено. - Преластивши кнеза на такав начин, ђаво отиде са очију њихових.

Идућег јутра, кнез праћен мноштвом војника, као да иде у лов или против непријатеља, крену у манастир, узе из манастира блаженог Теодора и одведе га у свој дом. Ту га најпре ласкаво стаде распитивати, говорећи: Кажи ми, оче, је ли истина да си ти, како чујем, нашао благо? - Да, нашао сам, одговори преподобни, и оно је сакривено сада у пештери. - Зна ли се, оче, опет упита кнез, ко сакри то благо, и колико тамо има злата, сребра и сасуда? - Блажени Теодор одговори: Још за живота преподобног оца нашег Антонија казиваху да су Варјази сакрили благо у тој пештери, због чега се она и до сада назива Варјажска пештера; ја сам га видео: оно се састоји из мноштва злата и сребра, и сасуда латинских. - На то му кнез рече: Зашто ми га онда, оче, не даш? Ја ћу га поделити с тобом, ти узми колико ти треба, па ћеш због тога постати као отац и мени и оцу мом. - Блажени Теодор одговори: Мени није потребно ништа узети од онога што ми није на корист, ја бих све дао вама, јер ви имате такве бриге, од којих сам ја потпуно слободан, али Господ учини те сам заборавио место где то благо закопах.

Тада кнез у гневу нареди слугама: Овога монаха окујте по рукама и ногама, и немојте му за три дана давати ни хлеба ни воде, пошто не цени милост моју. - Када преподобни Теодор би окован, поново га запиташе, где је сакрио благо. - Преподобни одговори што и раније: Рекох вам да не знам где сам га сакрио.

После оваквог одговора кнез нареди те га тако страшно тукоше, да му се сва власеница окваси крвљу. Потом нареди да га обесе у силном диму, вежу му остраг руке и запале под њим огањ. Многи се дивљаху трпљењу преподобног Теодора: јер стајаше у пламену као у роси, а огањ се не дотаче ни власенице његове. Један од присутних видевши то каза кнезу, кога спопаде ужас, и он поново стаде говорити старцу: Зашто убијаш себе не проказујући благо које припада нама? - Преподобни Теодор одговори: Истину ти говорим, да молитвама брата мога Василија и тада бих спасен од среброљубља, и сада Господ узе од мене сећање о месту где сам сакрио благо.

Чувши овај одговор, кнез одмах посла по блаженог Василија у пештеру, кога силом доведоше, пошто није хтео да излази из пештере. Тада кнез рече преподобном Василију: Све што си ми саветовао да учиним са овим злим старцем, учинио сам, али не постигох ништа, и сада позивам за сведока тебе, кога желим да имам уместо оца. - А шта сам ти ја саветовао? упита у недоумици преподобни Василије. - Кнез одговори: Иако сам га стављао на муке, он неће да ми каже где је сакрио благо које је, као што ме ти обавести, нашао. - На то преподобни Василије рече: Распознајем замке лукавога беса који је преварио тебе, а налагао на мене и на овог преподобног, јер ево петнаест година већ како не излазим из пештере. - Ти си пред свима нама говорио кнезу, одвратише они који су присуствовали разговору беса са кнезом. - Све је вас преварио бес, одговори преподобни, а ја нисам видео ни кнеза ни вас.

Разгневљени кнез нареди да и њега ставе на жестоке муке, као преподобног Теодора. Не подносећи изобличење кнез се страховито разјари, притом пијан од вина, он узе стрелу и рани блаженог Василија. Извукавши стрелу из свога тела, преподобни Василије је баци према кнезу говорећи: Овом стрелом ускоро ћеш сам бити рањен, - што се и зби по пророчанству светога.

После тога кнез нареди да преподобне, једва живе од мучења, затворе у посебну тамницу, да би их сутрадан подвргавао још страшнијим мукама. И у ту ноћ обојица преподобних уснуше пред Господом чесном смрћу својом и Господ изведе из тамнице душе њихове, да прослављају свето име Његово у вечитој светлости. А братија, дознавши за њихову смрт, дођоше и узеше чесна тела светих страдалника, па их чесно погребоше у Варјажској пештери, у којој се они трудољубиво и богоугодно подвизаваху. Касније они бише пренесени у пештеру преподобног Антонија, где и до сада леже нетљени у окрвављеним одећама и власеницама, које такође стоје читаве.

Након не много времена посла њихове блажене кончине, обистини се пророчанство преподобног Василија: кнез Мстислав Свјатополкович би рањен стрелом у време битке са кнезом Давидом Игоровичем у граду Владимиру; и познавши стрелу своју којом он беше ранио преподобног Василија, рече: Ево умирем данас, кажњен због преподобних Теодора и Василија.

Тако зли убица би кажњен за дела своја, а преподобни страдалци, као победитељи ђавола који побеђује среброљубљем, овенчани су не пропадљивим сребром и златом него вечном славом и чашћу, и добише венац драгоценог Камена, који је Христос, коме част и слава са Богом Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.

Беседа о сувом бунару и живом извору воде

Чудите се томе, небеса… вели Господ, јер два зла учини мој народ: оставише мене, извор живе воде и ископаше себи бунаре, бунаре испроваљиване, који не могу да држе воду (Јерем. 2, 12—13)

Је ли ово речено само за онда, или и за данас? Извесно, и за данас. Је ли ово речено само за народ јеврејски, или и за наш народ? Извесно, и за наш народ.

Као што је речено: не убиј, не укради, не сведочи лажно, не само за оно време него и за сва времена и не само за јеврејски народ него за све народе, тако и ово. И ово важи и данас и увек, за сваки народ и за сваког човека, који год окреће леђа извору воде живе у дворишту своме и копа бунар, да из њега пије кишницу.

Извор живе воде је сам Господ, непресушан, обилат и сладак. Бунар је сваки посао људски, који се ради насупрот Бога и Божјег закона и од кога људи очекују напредак и срећу и утољење своје глади и жеђи. Такав је бунар безбоштво и среброљубље, и прождрљивост, и разврат, и властољубље, и сујета, и поклоњење идолима, и гатарство, и све остало што има ђавола за саветника, грех за копача, а лажну наду за водоношу. Чудите се томе, небеса, и згрозите се и упропастите се! вели Господ, како се избезуми човек, и поче да оставља живу воду и да копа бунар у врелом угљевљу, које му још више распаљује жеђ!

О браћо и наш народ учини два зла, јер заборави Господа као извор свакога добра, и јер пође да тражи себи добра у злу и кроз зло. Може ли се наћи вода у огњу и пшеница у песку? Не може, не може, браћо. Још мање се може наћи мира и среће, и задовољства, и радости, и живота, и ма каквог добра, у бунарима греха и безбоштва.

О Господе, бесмртни изворе свакога добра што срце људско може пожелети и што ум људски може замислити, смилуј се нама грешним и недостојним. Одврати нас моћном десницом Твојом од безбожних и узалудних послова наших, и напој нас слатком и живом водом Твојом. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. Игњатије Брјанчанинов, Поуке

МИЛОСРЂЕ

# Испитујући милосрђе које је заповедио Господ, видим и несагледиви бездан и висину која измиче погледима; Он нам је заповедио: Будите дакле милостиви, као и Отац ваш што је милостив (Лк. 6,36). Да бисмо испунили ту заповест, потребно је да постанемо онолико милосрдни, колико је милосрдан бесконачно милосрдни Господ.Широка је, Господе, заповест Твоја веома! (Пс. 118). Ко ће моћи да је и на делу сасвим испуни? Осим онога ко је, понесен Духом Твојим Светим, оставио малој деци својствен неспретан и спор ход путем заповести Твојих и почиње да џиновским корацима граби њиме, више да лети него да хода – да лети на крилима Духа. Но ја, грешник, мрачни грешник, како год погледам у себе увек видим помешаност добра са злом коју је људском роду донео његов праотац, који је дрско и грешно окусио са дрвета познања добра и зла. Ја људима делујем милосрдан. Али кад тачно погледам себе, кад истражим себе, проналазим само глупу маску милосрђа. У мени је милосрдна сујета; у мени су милосрдне страсти; у мени је милосрдна користољубивост; у мени је милосрдна крв; али да ме на милосрђе покрене заповест Христова, чиста и света – то у себи не налазим. Кад се пак ја, мрачни грешник, накратко пренем и пожелим да будем милосрдан, сходно заповести Христовој, онда видим како треба да учиним тешко насиље над својим срцем. Света заповест показује слабост мога срца и њоме убеђен ја схватам да сам, мада по природи милосрдан, у односу на Јеванђеље заправо немилосрдан и човекомрзац. Моје срце пристаје да буде милосрдно по покретима крви; али да буде милосрдно по заповести Христовој, то је за њега – распеће.

Тако, видећи себе и поредећи своје стање са оним које је Јеванђеље одредило за ученика Христовог, налазим да иако имам природно расположење за милосрђе, не треба да поверавам себе том природном расположењу, него треба да га умртвљујем. Обавезан сам да принудим себе на милосрђе сходно заповестима Јеванђеља, чак и ако је то повезано са насиљем над срцем које у себи носи свим људима заједничку заразу греха. Природно милосрђе, као производ тела и крви, не може да представља богоугодну добродетељ. И не само то! Оно је у непријатељству са јеванђелским заповестима! Ради његовог умртвљења донет је на земљу јеванђелски мач. Они који су вођени природним милосрђем пребивају у мраку, под утицајем љутог и свезлобног кнеза овога света. 
Господ, Спаситељ света, у време Свога пребивања на земљи, саопштио је једном Својим ученицима како треба да иде у Јерусалим, да тамо много пострада, буде убијен и у трећи дан да васкрсне. Тада је врховни апостол, свети Петар, покренут природним милосрђем, почео је да противречи Господу. Боже сачувај, Господе! – рекао је он – То неће бити од Тебе! На ову изјаву природног саосећања и милосрђа Господ је светом Петру одговорио: Иди од мене сатано! Саблазан си ми, јер не мислиш што је Божије него што је људско. Зар је у устима Богочовека реч «сатано» била само прекор? Сачувај Боже од таквог Богохуљења! Овом речју Господ показује да се мисли и осећања палог човека налазе под влашћу сатане, мада наоко делују добра; човеково деловање према поривима његовог срца слива се у једно са деловањем сатане. Толико је наша природа повређена страшним падом! Тада, прича даље Јеванђеље, Исус рече ученицима Својим: Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде. Јер ко хоће живот свој да сачува, изгубиће га; а ко изгуби живот свој Мене ради, наћи ће га. Треба умртвити то милосрђе које потиче од крви; треба тражити милосрђе чији је узрок и извор – светла и света заповест Христова; она је – Дух, она је – живот вечни. 6. 180-182

Божићна посланица св. владике Николаја Велимировића 1926. год

Христос се роди, драга браћо! Роди се као слабачко дете Онај који је небеса утврдио силом својом. Роди се у тами пештере витлејемске Онај који је светлост свету, светлост ангелима и људима. Роди се као слуга Онај коме херувими и серафими служе од створења света дан и ноћ певајући му: свјат, свјат Господ Саваот. Као слуга је дошао на земљу, као слуга послужио људима, као јунак све отрпео, и као Бог васрсао, да буде судија свим живим и мртвим…
Господ је дошао да послужи људима из љубави према људима. Јер љубав се показује кроз служење. Ко има већу љубав тај више и служи. А Христова је љубав највећа, најтежа и најнеуморнија – служба до суза, крви и смрти на крсту!

Зато, браћо, поклонимо се служби Сина Божјега; поклонимо се љубави Његовој, поклонимо се и помолимо му се: да нас обасја светом вером, да утврди мир и добру вољу у нама и међу нама, да нам опрости грехе наше, да нас исцели од гордости и сваке злобе. Поклонимо се и помолимо се, да нам свима помогне милошћу и силом својом, да би умирени, уједињени, опроштени, исцељени и надахнути духом Његовим, могли верно послужити слави имена Његовог, и да би радосна срца могли запевати ангелску песму: Слава Богу на висини, мир на земљи и добра воља међу људима! Слава Сину Божијем Јединородном, са Оцем и Духом светим, Тројици Светој, Једнородној и неразделној, сада и на век века. Амин.

Св. Николај Велимировић, Божићна посланица, Охрид, 1926.г.