* ДРЖИ СВОЈ УМ У АДУ И НЕ ОЧАЈАВАЈ *

+ Благодат Духа Светога чини сваког човека, још док је на земљи, сличним Господу Исусу Христу.

+ Колико смо ми Хришћани срећни што имамо таквога Бога!
Жао ми је људи који не знају Господа. Они не виде вечну светлост и после смрти одлазе у вечну таму. Ми то знамо, јер Дух Свети Који је у Цркви, открива Светима шта се збива на Небу, а шта у аду.
О, јадни залутали људи! Они не знају шта је права радост. Истина, понекад се веселе и смеју, али смех којим се они смеју и радост којом се радују, претвара се у плач и муку духу.
Наша је радост Христос. Својим страдањем Он нас је записао у Књигу живота и ми ћемо у Царству Небесном бити вечито са Богом, и видећемо славу Његову, и наслађиваћемо се Њиме. Наша је радост Дух Свети. Он је бескрајно благ и пријатан и сведочи души о њеном спасењу.
О, браћо моја, молим вас и преклињем у Име Божијег милосрђа, верујте у Јеванђеље и у сведочанство Свете Цркве, и осетићете се још овде на земљи као у Рају. Јер Царство је Божије унутра у вама. Љубав Божја уноси Рај у душу. Многи кнезови и господари, када су осетили ту љубав, напустили су своје положаје. И то је разумљиво, јер Божија љубав до суза наслађује душу благодаћу Духа Светог и ништа се земаљско не може упоредити са њом.

+ Кад бисмо били смирени, Господ би нам по Својој љубави све показао и открио све тајне, али наша несрећа је у томе што нисмо понизни, већ се гордимо и хвалимо сваком ситницом, и тако мучимо и себе и друге.

+ Када Господ заволи неку душу Он јој даје да не мисли само на себе, него да се брине за људе и да се са сузама моли за њих.

+ Брата треба саветовати са кротошћу и љубављу. Унутарњи мир се губи када се хвалимо или узносимо над братом и кад осуђујемо или поучавамо друге без кротости и љубави. Он се губи и кад превише једемо или се нехатно молимо. Али, ако стекнемо навику да се усрдно молимо за непријатеље своје и да их волимо, у душама нашим ће увек владати мир; а ако омрзнемо брата или га осудимо, наш ће се ум помрачити и изгубићемо мир и смелост пред Богом.

+ Раздражљив човек и сам већ пуно страда од демона, због своје гордости.

+ Господ нам је заповедио да волимо непријатеље, и ко то испуњава, уподобљава се Господу. Волети непријатеље могућно је само уз помоћ благодати Духа Светог. Зато, ако те неко увреди, моли се Богу за тог човека. Тако ћеш сачувати мир у души и благодат Божију. А ако ропћеш и ругаш се своме старешини, онда ћеш и сам постати разјарен као и он и испуниће се на теби речи пророка Давида који вели за Господа: Са Светима поступаш свето, а са неваљалима насупрот њима (Пс.18,26).

+ Људи толико високо цене земаљске науке или, на пример, ознанство са неком високом личношћу и радују се ако су блиски са њом, а заборављају да је једино истински велико и вредно познати Господа и вољу Његову.

+ Од свега на свету најдрагоценије је знати Бога и бар делимично разумети вољу Његову.

+ Како ћемо знати да ли живимо по вољи Божијој или не? Ево како: ако тугујеш због било чега, значи да се ниси потпуно предао вољи Божијој, макар споља и изгледало да јеси.
Ко живи по вољи Божијој, тај се ни за шта не брине. Када му нешто треба он и себе и што му је потребно предаје Богу, и ако се догоди да не добије што тражи, остаје спокојан као и да је примио.
Душа која се предала вољи Божијој ничег се не боји: ни претњи, ни разбојника, уопште ничег. За све што је снађе говори: '' Тако је Бог хтео ''. Ако је болесна, мисли: '' Болест ми је сигурно на неку корист, иначе ми је Бог не би послао ''.
Тако се, ето, чува мир у души и телу.

+ Хтео бих да се научим смирењу и љубави Христовој да никог не увредим и не ожалостим, већ да се за сваког молим као за самог себе.

+ Ако зло мислиш о људима, значи да зао дух живи у теби и куша те да зло мислиш о другима.

+ Господ Христос се молио чак и за оне који су Га распели и говорио: '' Оче, опрости им јер не знају шта раде ''.
Архиђакон Стефан се исто тако молио за оне који су га каменовали и тражио од Господа да им се то не прими за грех.
И ми, ако желимо да сачувамо благодат, дужни смо да се молимо за своје непријатеље. Ако не жалиш грешника који ће се мучити у огњу пакленом, у теби нема благодати Духа Светога, већ у теби живи зао дух. Зато се старај да га се пре смрти, кроз покајање, ослободиш.

+ Ко се руга злим људима и не моли се за њих, никада неће познати благодат Божију.

+ О људи, децо Божија, познајте Оца свог! Он нас све воли. Познајте љубав Христову и живите у миру и обрадујте тиме Господа. Он нас све милостиво очекује да Му се обратимо.

+ Грешна је душа која не зна за Господа, она се боји смрти и мисли да јој Господ неће опростити грехе. Но, то је зато што она не познаје Бога и Његову љубав према нама. А када би људи знали, тада ниједан човек не би очајавао, јер Господ не само да ће опростити, већ се и много радује обраћању грешника. Нека дође и смрт, ти само чврсто веруј да чим будеш тражио да ћеш и примити.

+ Будимо у молитви без икаквог уображавања, и молимо смиреност од Господа, и Он ће нас заволети и даће нам на земљи све што је корисно за душу и тело.

+ Већ од сада почиње вечни живот, али за неке од сада почиње и вечна мука.

+ Молим вас, сами пробајте. Ако вс неко ожалости, или осрамоти. или узме што ваше, или прогони Цркву, молите се Богу за њега и говорите: '' Господе, сви смо ми створења Твоја, сажали се на слуге Твоје и обрати их на пут покајања ''. Тада ћеш носити у себи благодат Божију и осетићеш њено присуство. С почетка принуђавај себе на љубав према непријатељима, и када Господ буде видео твоју добру вољу, помоћи ће ти у свему и сам ће ти опит упутити шта треба да чиниш.
Ко ружно мисли о својим непријатељима, у њему нема љубави Божије и тај не познаје Бога.

+ Господ нам је заповедио: Волите непријатеље своје (Мт.5,44).
Али како ћемо их волети када чине зло? Или како волети оне који гоне Цркву?
Када је Господ ишао у Јерусалим и када Га Самарјани нису хтели примити, Јован Богослов и Јаков хтели су да низведу огањ с неба и да све Самарјане погуби; али Господ им је милостиво рекао: Нисам дошао да погубим већ да спасем (Лк.9,54-56).
Тако смо и ми дужни да увек само једно желимо: да се сви људи спасу. Душа жали непријатеље и моли се за њих јер су се удаљили од истине и иду у пропаст.
Ето, то је љубав према непријатељима.
Када је Јуда решио да преда Господа, Господ га је милостиво уразумљивао. Тако смо и ми дужни да поступамо са онима који су залутали и тада ћемо се спасти милосрђем Божијим.

+ У наше време људи су се удаљили од доброг пута и постали су немилосрдни и груби, и немају љубави, зато и не осећају љубав Божију. По злоћи свог срца суде о Богу и мисле да је и Он као што су они и зато потпуно губе веру у Бога.

+ Ко више воли, тај више и жели да буде са Оним Кога воли и стога се више и приближује Господу. А онај који мало воли, тај мало и жели, а ко уопште не воли, тај и не жели и не стара се да види Господа и зато пребива у вечној тами.

+ Треба увек имати на уму да духовник обавља своју службу Духом Светим и бити пун поштовања према њему. Верујте, браћо, да када би се неком догодило да умре у присуству духовника и да му издишући каже: '' Оче свети, благослови ме да видим Господа '', његова молба би по благослову духовника била услишена, јер је Дух Свети и на небу и на земљи исти.

+ Гордој души све смета, док је смиреном човеку све добро.

+ Ако ти је старешина рђав, моли се за њега и у души ће ти бити мир. Ако ти не одговара келија или послушање, или те мучи болест, мисли у себи: '' Господ ме види и зна мој положај; вероватно је овако угодно Богу '', и бићеш спокојан.
Душа која се није предала вољи Божијој неће нигде наћи мира, чак и ако буде много постила и молила се. Ко окривљује људе зато што га укоревају, тај не знам да му је душа болесна и да прекор није крив. Ко воли да врши своју вољу тај уопште није мудар, а ко је послушан томе је успех осигуран јер га Господ воли. Ко има малу благодат Светог Духа тај воли сваког претпостављеног јер зна да је Богом постављен и са радошћу му се покорава у славу Божију. Ово је познато нашој Цркви захваљујући Духу Светом, а и Свети Оци су писали о томе.

+ Благодат се у општежићу највише губи зато што се нисмо научили да волимо брата као што нам је Господ заповедио. Ако ти брат учини нешто нажао и ти у том тренутку прихватиш гневну мисао о њему, или га осудиш, или омрзнеш, осетићеш да те је благодат напустила и мир се изгубио.
За душевни мир потребно је научити душу да воли онога ко нас вређа и да се моли за њега.

+ Наш живот је једноставан, али мудар. Мајка Божија рекла је Преподобном Серафиму: '' Научи твоје монахиње послушности и ко сачува послушност и смирење, биће са тобом и близу Мене ''.
Видите како је просто спасти се. Мудрост се треба учити дугим опитом. Бог дарује мудрост за човекову послушност. Послушну душу воли Господ, а кад је воли даће јој све за што Га замоли. Господ и данас као и раније слуша наше молитве и испуњава наше молбе.

+ Али и сада можемо покајањем да се поново уселимо у Рај. Господ нас много воли и не гледа на наше грехе, само да бисмо се смирили и почели волети непријатеље.
Ко не воли непријатеље неће имати мира, чак, и да дође у Рај.

+ Наша борба је непрестана. Ако си укорео брата, или га осудио, или увредио, изгубио си мир. Ако си се погордио или узнео над братом, изгубио си благодат. Ако је блудна мисао наишла и ти је ниси одмах избацио, душа је твоја изгубила љубав Божију и смелост у молитви. Ако волиш власт или новац, никада нећеш познати љубав Божију. Ако си извршио своју вољу, побеђен си непријатељем, и униније ће ти доћи у душу. Ако си брата свог омрзнуо, значи да си отпао од Бога и да је зао дух овладао тобом.
Ако брату учиниш неко добро, наћи ћеш мир својој савести. Ако се одрекнеш своје воље отераћеш непријатеље и задобићеш мир у души. Ако опрашташ брату увреде и волиш непријатеље, добићеш опроштај грехова и Господ ће ти дати да познаш љубав Духа Светог. А када се будеш сасвим смирио, наћи ћеш савршени мир у Богу.

+ Када душа осети милост Господњу, више се ничег не боји, никакве беде на земљи.

+ Ако народ и држава страдају нека се покају и Бог ће све уредити. Људи се не уче смирењу и због своје гордости не могу да приме благодат Светога Духа и зато страда цео свет. А када би људи познали Господа, како је Он милостив, смирен и кротак, тада би се за трен ока изменио читав свет и у свима би владала велика радост и љубав.
Милостиви Господ дао нам је покајање и њиме се све исправља. Покајањем задобијамо опроштај грехова; за покајање долази благодат Светога Духа и тако упознајемо Бога.
Ако је ко изгубио благодат и мучи се, нека се покаје и Господ ће му дати Свој мир.
Ако народ или држава страдају нека се покају и Бог ће све уредити.

+ Смирена душа нема виђења нити их жели, већ се чистим умом моли Богу, док сујетан ум не може да се ослободи рђавих мисли и уображавања. Ово може да иде тако далеко да ће почети да виђа ђаволе и разговара са њима. Пишем о овоме, јер сам лично био у тој невољи.

+ Ко ће описати колика је радост познавати Господа и ненаситно тежити Њему и дан и ноћ? О, колико смо срећни, ми Хришћани! Нема ништа лепше него знати Бога; и ништа горе него не знати Га.
Али, блажени су и они који Га не знају, али верују у Њега.

+ Неки неискусан калуђер који је много страдао од демона, када су га једном напали, почео је да бежи од њих, али и они су пошли за њим и гонили га. Ако ти се тако шта догоди, не бој се и не бежи, него стани одважно, смири се и реци: '' Господе, смилуј се мени, великом грешнику ''- и ђаволи ће исчезнути. А ако будеш кукавички бежао, они ће те прогонити и одвести у пропаст. Сети се да у том часу, када те демони нападају, Господ гледа на тебе: колико се уздаш у Њега.
Ако ти се и сам Сатана јасно покаже и опржи те својим огњем и покуша да ти заплени ум, опет се не бој, већ се храбро надај у помоћ Божију и говори: '' Ја сам гори од сваког '', и ђаво ће отићи од тебе.
Ако осећаш да зао дух дејствује у теби, ни тада се не бој, него се чисто исповедај и тражи од Господа смирени дух, и Он ће ти га сигурно дати и тада ћеш, по мери своје смирености, осетити благодат у души; а када се будеш сасвим смирио наћи ћеш савршено спокојство.
Такву борбу човек води читавог живота.
Душа која је познала Господа Духом Светим, ако после тога и падне у прелест, не плаши се, него се, памтећи љубав Господњу и знајући да се борба против ђавола допушта због славољубља и гордости, смирава и иштр од Господа исцељење; и Господ исцељује душу. некад брзо, а некад споро, мало по мало. Послушни, који верује духовники, а не себи, брзо ће се исцелити од сваке ране коју му нанесу демони, а непослушни неће.

+ И тако, Бог спасава не због наших подвига, већ једино по милости Својој. Господ хоће да је душа смирена, незлобива и да свима опрашта; тада ће и Господ опростити са радошћу. Господ све воли и требало би да Му подражавамо, и волимо све; а ако смо немоћни, молимо се Господу и Он нас неће одбити, него ће нам помоћи Својом благодаћу.

+ Ко хоће чисто да се моли њему нису потребна никаква знања о новостима из новина; он не треба да чита рђаве књиге низи да љубопитљиво претреса туђ живот. Све то уноси у ум нечисте мисли и када човек зажели да се разабере у њима, оне све више и више смућују и жалосте душу.

+ Демони су пали због гордости и труде се да и нас увуку у њу, убацујући нам помисли хвале. И ако душа прими похвалу, благодат ће одступити од ње све док се душа не смири. И тако се човек целога живота учи смирењу Христовом, и докле год се не научи, душа неће имати покоја од помисли и неће бити у стању да се моли чистим умом.

+ Знај добро да ако те муче рђаве мисли, значи да се ниси смирио. Господ је рекао:  Научите се од Мене: јер сам Ја кротак и смирен срцем и наћи ћете мир душама својим (Мт.11,29).
Без Христовог смирења душа никад неће бити спокојна у Богу, већ ће је стално узнемиравати разне помисли, спречавајући је да сазрцава Бога. Блажен је онај који се смирио, јер је нашао савршен мир у Богу. Ја све до сада сваког дана иштем од Господа смирење, јер је ДухСвети научио душу моју шта је Христово смирење, и зато чезнем да га задобијем. О Христова смирености! Ко те је осетио тај се ненаситно отима к Богу и дан и ноћ.

+ Један ђакон ми је причао:
'' Јавио ми се сатана и рекао: '' Ја волим горде и они припадају мени. Ти си горд и узећу те. '' На то сам му одговорио: '' Ја сам најгоре створење које постоји '' . И сатана је нестао. ''

+ Душа моја зна милост Господњу према грешноме човеку, и истину пишем пред лицем Божијим да ћемо се сви ми грешни спасти, и ниједна душа неће пропасти ако се покаје, јер је Господ по природи тако добар да нема речи која би то могла описати.
Обрати се Господу од свег срца и реци: '' Господе, опрости ми ''; и не помишљај да Господ неће опростити; Његова милост не може да не опрости, и Он истог часа опрашта и освећује. Тако Дух Свети учи у нашој Цркви.

+ Има људи који су се везали за животиње и милују их, тепају им, разговарају са њима, а остављају љубав Божију, и кроз то губе љубав према браћи за коју је умро Христос у великим мукама. Животињама дај храну и не туци их, и то је довољно милости за њих од човека ...
Душа која је познала Господа непрестано у страху и љубави стоји пред Њим и како је онда могућно везивати се за животиње? Ово значи да је човек заборавио заповест Христову о љубави према Богу свим срцем, свом душом и свом мишљу.
Животиње су земља и не треба се умом везати за земљу, него свим духовним моћима волети Господа, Његову Пречисту Мајку, нашу Заступницу и Светитеље, и са страхопоштовањем стајати пред њима; они се моле за нас и жалосни су када пренебрегавамо заповести Божије.

+ У почетку, када човек почне да служи Господу, Господ Својом благодаћу даје души силу да ревнује за добро и све бива лако и угодно човеку; и када душа осети то у себи, она по својој неопитности мисли: '' Тако ћу ја целог века ревновати ''. И стога се узноси над оним који лењо проведе живот и почиње да их осуђује; тако човек губи благодат која му је помагала да врши заповести Божије. Душа не разуме шта се то одједном догодило у њој: било је све тако добро, а сада је све тешко чак, и жеље за молитвом нема. Но не треба се плашити: то само Господ милостиво васпитава душу.

+ Ако говориш или пишеш о Богу, онда се моли и тражи од Господа помоћ и савет, и Господ ће, заједно са тобом, радити и уразумљивати те. Ако си у недоумици учини три метаније и реци: '' Господе, Ти видиш, Милостиви, душа је моја у недоумици и бојим се да ћу погрешити. Уразуми ме Господе. '' И Господ ће Те неизоставно уразумити јер је Он сасвим близу нас. Ако посумњаш нећеш примити што тражиш. Тако је Господ рекао Петру: Зашто си посумњао, маловерни? (Мт.14,31), када је овај почео да се топи у таласима. Слично се догађа и са душом када посумња. Она почиње да се утапа у рђаве помисли.
Господе, дај нам пуну веру у Тебе Духом Светим.

+ Моли се просто као дете и Господ ће услишити твоју молитву, јер је Господ наш до те мере милостиви Отац да ми то не можемо ни схватити, нити замислити, све док нам Дух Свети не открије Његову велику љубав.

+ За све оне који су тражили да се молим за њих, то чиним овако: '' Господе, дај им Дух Свој Свети да би Те Њиме познали ''.

+ Како ћу да знам да ли ме Господ воли или не? Ево како. Ако се храбро бориш против греха, значи да те Господ воли. Ако волиш своје непријатеље, Господ те још више воли. А ако живот свој полажеш за друге, значи да те Господ много воли, јер је и Он Сам положио Свој живот за нас.

+ Наша епоха се дакле одликује похотом телесном  и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности  и најзад, одрицања од саме силе побожности.

монах Давид (Перовић)

+ Него, сматрај да сви други спас'ти ће се, само ти једини да ћеш пропанути, сматрај да тако ће бити и не очајавај, о немарни јако.
Зато баш и праштај другима онако к'о што прашташ себи брзо, неприметно, лако.
Зато баш и воли другога к'о што себе волиш самога неуморно, неисцрпно, радо.
За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај.

+ '' Покајна песма '' Преподобног Силуана

'' Да је Адам сачувао послушање,
  он и род његов у Рају би били.
  Но, и сада је могуће
  вратити себе у Рај покајањем.
  Господ нас много љуби,
  без обзира на наше грехе,
  само када бисмо се смирили
  и љубили непријатеље. ''

А онда иде сасвим прозни одломак: '' Ко не љуби непријатеље, тај не може имати мира, макар га и у Рај посадили ''

+ Антонију Великом дошла братија и питала га: '' Како да се спасавамо? ''.
Велики Антоније рече: '' Чините то и то ''.
Одговорише му: '' Не можемо ''.
Преподобни Антоније рече: '' Онда радите то и то ''.
Одговорише опет: '' Не можемо ''.
Трећи пут рече Свети: '' Тада, пак, чините то и то ''.
Одговорише: '' Ни то не можемо ''.
Преподобни нтоније рече своме послушнику: '' Скувај им кашу и отпусти их с миром ''.
И Свето Писмо каже да су и Пророци давали савете '' по срцу '' онога који пита.

(Архимандрит Софроније (Сахаров))

+ И ја сам мислио: '' Зашто сам уопште дошао овде? Сит сам већ дивних и утешних служби, али овде нема живе речи ... ''.
И где, у таквом жалосном расположењу изашао сам кроз манастирска врата и размишљао о томе зашто сам уопште дошао у манастир. Кад одједном, чух неки глас како ме дозива. Окренуо сам главу, и видео седобрадог монаха, који се пријатно осмехивао, симпатичнога лица. Али оно што је главно – сав сам претрнуо, јер сам осетио да је он прозрео, прочитао моје помисли, које су ме опселе док сам ходао унаоколо. У том тренутку ми је било веома непријатно. Он ми се обратио:
'' А шта значи – сачувати мудрост ? ''
Ја сам слегнуо раменима, погледавши упитно у њега.
'' То значи не примати помисли ''.
Помислима се називају не мисли, већ стање разочараности, обремењености ...
Био је то одговор управо на моју обремењеност таквим мислима.
'' Мудрост је у томе да се не примају помисли, односно тешке мисли које колебају душу '', рекао ми је он.
Он је овим речима потпуно умирио, утешио моју душу за читав живот.
Када је требало да се замонашим, чини ми се, после неких једанаест година (Старца Силуана тада већ више није било међу живима), дошао сам поново на Свету Гору и тамо су ми дали име Силуан,  у знак сећања на њега.

Ми никада не знамо у каквом је настројењу нека душа и какве струне једна душа може да додирне у другој. Али, може се рећи да ће људи, што више то буду схватали и што се више буду кретали ка тој светлости, помажући једни другима, постајати све ближи једни другима, како је и говорио неко од Светих: '' Што се више приближавамо сунцу, то су зраци сунца све ближи једни другима.''

(Архимандрит Силуан (Стрижков))

+  '' Господ нас неисказиво љуби '', говорио је свакоме о.Силуан.
'' О како нас Он љуби! ''
И при тим речима увек би му се очи испуниле сузама. А очи су му биле црвене од плача. Он је највише говорио о љубави Божјој наспрам људи. Ко се жалио на неку патњу или неко искушење, о.Силуан га је тешио и храбрио љубављу Божијом.
'' Зна Господ да ти страдаш, но Његова љубав сија над тобом као сунце над светом. Не бој се, то је за твоје добро. ''

(Свети Николај Жички)

+ Други опет жалио се, како га игуман у манастиру не воли. '' Ати воли њега '' одговори му о.Силуан.
'' Ти се моли усрдно за свога игумана сваки дан и говори: ја волим мога игумана, ја волим мога игумана; па кад се љубав у теби разгори према игуману, и игуман ће тебе почети волети. ''

+ Рекох му једном, како се руски монаси много узбуђују због бољшевичке тираније над Црквом Божјом у Русији. На то ће он: '' И ја сам се у почетку узбуђивао због тога, и после многих молитава дошле су ми овакве мисли: Господ љуби све неизречено. Он зна циљеве свега и рокове свему. Ради неког будућег добра Он је попустио оно страдање на руски народ. Ја то не могу схватити ни прекратити. Остаје ми само молитва и љубав. Тако и ја говорим узбуђеној братији: Ви можете помоћи Русији само молитвом и љубављу. Љутња и вика на безбожнике не поправља ствар. ''

+ Ако ти брат твој нанесе увреду и ти у том трену примиш на њега гневну помисао, или га осудиш, или замрзиш, осетићеш да је благодат отишла и да је молитва пропала. За душевни мир потребно је да научиш своју душу да љуби онога ко те увредио и да се одмах молиш за њега. Не може душа имати мира ако не буде свим силама  молила од Господа дар да љуби све људе. Господ је рекао '' љубите непријатеље ваше '', и ако не будемо љубили непријатеље, неће бити мира у души. Неопходно је да задобијамо послушање, смирење и љубав, иначе ће сви наши подвизи и бдења пропасти узалуд.

+ Све несреће Руског народа догодиле су се због одступања његових синова и кћери од верности Оцу Небеском, а средство за избављење од патњи и пропасти је једно – спасоносни пут покајања на који је указао Преподобни Силуан: '' Не тугујте народи што вам је тешко да живите. Борите се само против греха, молите помоћ од Господа и даће вам, јер Он је милостив и љуби нас ...
О народи! Завапимо Господу сва земљо, и услишена ће битит молитва наша, јер се Господ радује покајању људи и све небеске силе нас чекају да бисмо се насладили сладошћу љубави Божије и видели красоту Лица Његовог!

+  Кад мир Христов дође у душу, онда она седи као Јов на ђубришту. а друге гледа у слави; тада се душа радује што је мања од свих.
Смирена душа испуњена је љубављу и не тражи првенство, него свима жели добро и свиме је задовољна.

+ Имајући тај двосекли мач духовног расуђивања, покушајмо њиме да
'' расечемо '' појам љубави према непријатељима. Ту се може видети да постоји суштинска разлика између личности непријатеља (човек је икона Божија, те стога, по сведочанству Преподобног Јефрема Сиријског, '' ни због кога не треба очајавати пре смрти '') и '' непријатељства '' тога непријатеља, то јест онога зла које мучи њега самог. И тада ће љубав према непријатељима постати не само природна, него ће бити апсолутно јасно да Хришћанин и не може да мисли и осећа другачије.

 + Немачки доктор поново старцу Теодосију поставља питање зашто је Русију Бог казнио више него друге земље. Отац Теодосије је одговорио овако: '' Зато што ју је више зволео, зато јој је послао и веће несреће, да би нам омогућио да се што пре опаметимо. Кога волим од њега ћу и да захтевам више, зато нам је дат нарочит пут, који не личи ни на чији други ''. То је заправо само препричано познато место из Посланице Јеврејима (12,5-11), почев од речи: Сине мој, не занемаруј карање Господње ... Који је то син којега отац не кара? Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови ... Јер свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани (Јевр. 12,5,7-8,11).

+ Ипак, убеђени смо да осим Преподобног Силуана Атонског постоји и доста других најближих пријатеља Христових, који су, као две жене из житија Преподобног Макарија Великог остале непознате, чак, и по именима. Неопходно је поменути још једног атонског подвижника о коме говори отац Софроније (Сахаров). То је онај отшелник који не само да се удостојио јављања Господа и Спаса нашег Исуса Христа, него је од Њега добио и чудесно уверавање које ће битит поука Цркви до краја века.

Ево тог уверавања:
'' Ја ћу помиловати сваког човека који је макар једном у животу призвао Бога '' ... А на питање отшелника постављено у мислима: '' Зашто се онда мучимо сваки дан? '' Господ је одговорио: '' Они који страдају за заповест Моју, биће Моји пријатељи у Царству Небеском, а остале ћу само да помилујем '' (1,стр.87).
Дакле, подвижници се труде, сваки на свом месту, не зато да би се спасли (ми имамо обећање Господње). Спасење – то је, у најбољем случају, негативан циљ нашег хришћанског живота. Они се труде зато да би постали пријатељи Божији и поделили напоре љубљеног Христа.

+ Сличну мисао о оцу Јовану Кронштатском налазимо и у делима самог Преподобног Силуана: '' Сећам се, после Литургије, када су му довезли фијакер и када је пошао да седне, како га је окружио народ који је тражио благослов; и у таквој гужви његова душа је непрестано пребивала у Богу, окружен таквом масом људи, он се није расејавао и није губио душевни мир ''.
Даље Преподобни Силуан Светогорац пита: '' Како је он то постигао? ... Постигао је и није се расејавао зато што је љубио народ и није престајао да се моли Господу за њега ... Непрестано се молећи за народ, он је чувао душевни мир, а ми га губимо зато што немамо љубави према народу ... ако не будемо љубили брата, нећемо моћи да имамо мир. ''

+ Погледајмо сада која би места из те књиге могла да буду понајвише у складу са учењем Преподобног Силуана. Ево шта пише Свети Јован Кронштатски о љубави према непријатељима. Ова љубав је за њега повезана са истинском премудрошћу Божијом: '' Ти мрзиш непријатеља – глуп си ... Љуби непријатеља, па ћеш и ти бити премудар ''.
По Светом јовану Кронштатском љубав према непријатељима представља одсецање сопствене воље и испуњавање воље Божије: '' Ни у једном трену не испуњавај своју вољу, него вољу Божију, која је љубав према свима – и према непријатељима – и која је светост наша ''.
За Светог Јована, ближњи је – икона Божија, какву представљаш и ти сам. Већ и то је довољно да бисмо љубили '' непријатеље '': '' Љуби непријатеље своје искрено, не обраћај пажњу на њихову мржњу, него на икону Божију по којој су створени, видећи у њима самога себе ''.
Коначно, Свети Јован истиче и онај критеријум истинске хришћанске вере који налазимо код Преподобног Силуана: '' Треба знати да се хришћанска вера и састоји у томе да љубимо непријатеље . ''

+ Једну од најважнијих тема за Светог Јована Кронштатског редставља тема љубави према слабима и палима – оне љубави коју он назива '' жалошћу ''.
'' Жалост '' (''сажаљење'') уопште је један од начина љубави, који се често појављује у размишљањима аутора из XIX и са почетка XX века. Сећамо се какво је место заузимало '' сажаљење '' према простом народу у односу револуционара и народњака према њему. Код Светог Јована ми не срећемо такво ''сажаљење'' (које је, наравно, подложно сваком искривљавању). Његово сажаљење не изазивају '' понижени и увређени '', него они који падају у грех и одвајају се од Христа:
'' Када помислим на Сина Божијег, Који је човечанску природу примио у јединство са Својим Божанством, и када се сетим како живе они који себе називају Хришћанима, обузима ме страх и жалост ... жалост, зато што видим велико мноштво Хришћана који се добровољно лишавају неописивог блаженства будућег живота и бацају се у вечни огањ – у вечне муке ''.
Као да тумачи ову мисао, Преподобни Силуан пише: '' Господ се сажалио на заблуделе па је послао Сина Свог Јединородног да их спасе; и Дух Свети нас учи истом таквом сажаљењу према заблуделима, према онима који иду у ад. А ко није стекао Духа Светога, тај не може да се моли за непријатеље. Тако се тема сажаљења према палима сједињује са темом љубави према непријатељима. Јер Дух Свети је и у аду присутан као љубав '', стога онај ко има Духа Божијег не оставља својом љубављу - жалошћу слабе и пале, који у себи носе тај ад или су неспособни да се ишчупају из њега.

+ Свети Јован Кронштатски је туговао због наше немилосрдности према ближњем: '' Брат је сагрешио, а ми не жалимо због тога што он греши и не плачемо из братске љубави због његовог добровољног безмља ... него се љутимо на њега и презиремо га због његових прегрешења, док смо можда и сами криви, или смо били криви, за исто то (и тек смо се недавно излечили). ''

+ Много је писано о инсистирању Св.Силуана на љубави према непријатељима. Горе смо забележили да то за Светитеља представља дубоку еклисиолошку тему. Треба сада да додамо да је она истовремено и евхаристијска и еклисиолошка тема. За Св.Силуана '' ако желиш да сачуваш умну молитву, треба да волиш све оне који ти се ругају и да се молиш за њих, све докле душа твоја не нађе мир; и тада ће ти Бог даровати непрекидну молитву, зато што се благодат молитве даје онима који се моле за своје непријатеље. '' Опроштај непријатељима је од тако суштинског значаја за наше учествовање у Евхаристији, да га наш Господ поставља за услов нашега суделовања; исто чине и Свети Оци Цркве, попут Св.Максима Исповедника у свом тумачењу Господње Молитве, Св.Анастасије Синаит и други. Сви греси могу да се опросте кроз исповест пре Св.Причешћа, али ако се неко не помири са својим непријатељима и задржава у сећању зло које су му учинили, није му допуштено учешће у Евхаристији. Љубав према непријатељима је толико значајна за Евхаристију, да Св.Силуан веома инсистира на њој.

+  Борба за христолику љубав према непријатељима, борба за смирење, борба против гордости је, заиста, велика борба, и управо су зато Светитељи – ти истински подражаватељи Христу и заједничари Његове љубави – заиста велики. Преп.Силуан пише:
'' Ја сам зао и Господ то зна, али желим да се смирим и да волим своје ближње, макар ме они и вређали. Стално молим Господа да ме научи да волим непријатеље и милосрђем Божијим испитао сам шта значи волети Бога и ближње. Молим љубав од Господа и дан и ноћ, и Он ми даје сузе да плачем за целим светом. Али, ако осудим неког или непријатељски погледам, сузе се губе и душа пада у чамотињу; тада опет молим опроштај од Господа и милостиви Господ опрашта мени грешном. ''

+ Преп.Силуан наставља:
'' Пишем, браћо, пред Лицем Бога свога: смирите срца своја, увидите милост Господњу још овде на земљи и познајте Творца Небеснога, и ваша душа неће знати за ситост у љубави. ''

+ Према сведочењу архимандрита Софронија, старац Силуан људе није делио на непријатеље и пријатеље, него на оне који су познали Бога и оне који Га нису познали. Много пута говорио је о љубави према људима уопште, '' то јест према свим људима, и онима који чине добро, и онима који чине зло ''. '' Како их волети – писао је Преподобни – када чине зло? Или како љубити оне који гоне Свету Цркву? Када је Господ ишао за Јерусалим, а Самарјани Га нису примили, Свети Апостоли Јован Богослов и Јаков су били спремни да сведу огањ са неба и да их истребе због тога; но, Господ је милостиво рекао: Син Човечији није дошао да погуби душе људске него да их спаси (Лк.9,54-56).
Тако и ми треба да имамо једну мисао: да се сви спасу. Душа жали непријатеље и моли се за њих, јер су заблудели од истине и иду у ад. То је љубав према непријатељима. ''

+ '' Постоје људи – пише он – који својим непријатељима или непријатељима Цркве желе смрт и муке у адском огњу ... Кажеш да је он злочинац и нека гори у адском огњу. Али, питам те: ако Бог теби да добро место у Рају, а ти будеш видео у огњу онога коме си желео огањ мука, зар ти га ни тада неће бити жао, ма ко он био, макар био и непријатељ Цркве? Или је твоје срце од гвожђа? Али, у рају гвожђе није потребно ... ''.
И опет, животно разумно и здраво, Преподобни Силуан наставља: '' Ако немаш љубави, онда макар и не вређај и не куни, и то ће већ бити добро ... Схватите. То је тако једноставно. Жао ми је људи који не знају Бога и иду против Бога ... ''.

+ Старац Силуан тврди да се љубав према непријатељима, управо због тога што она јесте дар благодати Божије, и може се задобити искључиво кроз молитву. Неколико пута он нас позива да '' читавим својим бићем молимо Господа да нам дарује снагу да волимо све људе ''. Старац Силуан, такође, саветује да се молимо Мајци Божијој и Светима: '' Ако нисмо у стању да волимо наше непријатеље и ако у себи немамо љубави, обратимо се усрдним молитвама Господу, Његовој Пречистој Мајци и свима Светима, и Господ – Чија је љубав према нама безгранична – помоћи ће нам у свему ''. Старац исповеда да се он сам непрестано молио Богу за ово: '' Непрестано молим Господа да ми дарује љубав према непријатељима ... Дан и ноћ иштем од Господа да ми подари такву љубав. Господ ми даје сузе и ја плачем за читавим светом ''. Желећи, у својој свеобухватној љубави, да сви људи приме такав дар, старац Силуан се за њих овако моли у својој молитви: '' Господе, научи нас Духом Својим Светим да волимо наше непријатеље и да се за њих молимо са сузама ... Господе, Ти Који Си се и Сам молио за Своје непријатеље, научи и нас, Духом Светим, да волимо наше непријатеље. ''

+ Са друге стране, ова састрадална љубав долази од сазнања да онај који наноси зло другоме и који се противи истини или је уопште и не зна, живи далеко од Бога, и лишава себе дарова Његових, удаљава се од пута спасења и приближава се аду, чијим мукама почиње да се мучи већ овде на земљи. '' Душа жали непријатеље и моли се за њих јер су отпали од истине и иду у ад. То је љубав према непријатељима. ''
Добар човек мисли : 'свако ко се удаљи од истине пропашће', и због тога га жалим. А ко  није научен љубави Духом Светим, тај се неће молити за непријатеље.Они који су Духом Светим научени љубави читавог света тугују за људима који ће бити осуђени и много суза проливају за народ, и благодат Божија им даје снаге да воле непријатеље ... Схватите! То је тако једноставно. Жао је човеку људи који не знају за Бога и иду против Њега, срце пати због њих и сузе се лију из очију. Јасно видимо и Рај и ад: јер смо то познали Духом Светим. А и Господ је рекао: Царство је Божије унутра у вама (Лк.17,21). Тако, већ од сада почиње вечни живот. Али, за неке од сада почиње и вечна мука. ''

+ При духовном сагледавању подвижник види ствари које за већину људи остају тајна. Њему је тешко да говори о тој тајни, јер, преведена на људски језик, она изгледа сасвим другачије. Људске речи и људски појмови дају мало могућности да се унутрашње стање саопшти другоме. Неопходан услов за размевање јесте заједничко или истоветно искуство. Нема ли заједничкога искуства, нема ни разумевања, будући да се иза сваке наше речи крије сав наш живот. Сваки појам представља садржину искуства сваког од нас, услед чега сви ми говоримо разним језицима. Међутим, пошто сви ми имамо исту природу, могуће је помоћу речи изазвати ново искуство у души другога, и на неки начин пробудити у њему нови живот. Када то бива приликом нашег људског међусобног општења, тим више се то догађа када је у питању Божанско деловање. Божија реч, при одређеном унутрашњем расположењу душе, стварно приноси нови живот, и то онај који је садржан у њој, тј. живот вечни.

+

Srdjan (iz Beograda):
       Немогуће је не приметити једну изванредну црту старчевог карактера, наиме његов однос према сваком ко друкчије мисли. Он је искрено и дубоко желео да разуме сваког човека у најбољем смислу речи, и да не повреди у њему оно што је за њега свето. Увек је остајао оно што је био. Био је дубоко убеђен да је „спасење у Христовом смирењу“. Ради ове смирености он се трудио свом душом да разуме свакога са добре стране. Имао је истанчан осећај да у сваком човеку препозна његово одушевљење, његову способност да воли Христа.

     Сећамо се једног његовог разговора с неким архимандритом који је вршио мисионарску службу међу неправославним хришћанима. Овај је много ценио старца и за време боравка у Светој Гори посећивао га је неколико пута. Једном га је старац упитао како он проповеда? Још млад и неискусан, архимантрит је стао да гестикулира и узбуђено одговори:

     -   Ја им кажем: ваша је вера заблуда, код вас је све изопачено, лажно, и ако се не покајете, нема за вас спасења.

     Саслушавши га, старац га упита:

     -   Реците, оче архимандрите, да ли они верују да је Господ Исус Христос истинити Бог?

     -   Да, верују.

     -   А да ли поштују Мајку Божију?

     -   Поштују, али имају неправилно учење о Њој.

     -   Да ли поштују светитеље?

     -   Поштују их, но какви светитељи могу постојати за њих откако су отпали од Цркве?

     -   Врше ли богослужења у храмовима, читају ли реч Божију?

     -   Да, постоје код њих и цркве, и службе, али требало би да видите какве су то службе у поређењу са нашима. Каква хладноћа и бездушност.

     -   Значи, оче архимандрите, они су убеђени да правилно поступају што верују у Исуса Христа, што поштују Мајку Божију и светитеље, што их призивају у својим молитвама. Међутим, ако им ви кажете да је њихова вера заблуда, они вас неће слушати... Међутим, ако народу будете говорили  да је добро што верују у Бога, што поштују Богородицу и светитеље, што иду у цркву на богослужења и што се кући моле, што читају реч Божију и остало, али да у нечему греше и да те грешке треба да исправе па ће све бити добро, онда ће се Господ радовати због њих, те ћемо се сви спасти милошћу Божијом... Бог је Љубав. Зато и проповед треба да извире из љубави. Онда ће она бити на корист ономе који проповеда и ономе који слуша. А када осуђујемо, нећемо имати користи и људи неће слушати.


Архимандрит Софроније: Старац Силуан