Powered By Blogger

11. децембар 2011.

Лагано корача Христос - Свети Николај Жички


Говорено нестрпљивима у очекивању царства Христовог.
Рече му Симон Петар: Господе, куда идеш?
Исус му одговори: Куда ја идем не можеш ти сад ићи за мном,
али ћеш после поћи за мном.
Јов. 13, 36.
Лагано корача Христос, драга браћо.
Он бира место где ће стати својом светом ногом, јер он неће да стане у крв. Он бира уске стазе на земљи, стешњене грехом, јер он не може да иде широким имањем греха. Он се провлачи између разбојника, гуран њиховим лактовима, јер он мора да се пробије напред.
Гле, долази Христос међу нас као гост, рецимо, и пита нас за пут!
„Покажите ми пут без крви, без греха и без разбојника!”.
Какав би му одговор могли дати? Где би нашли пут, достојан стопа Његових? Кад би проврила сва усахнула крв из земље, земља би представљала један океан крви. Кад би букнуо пламен из сваког места обесвећеног грехом, земља би се претворила у један пламени пакао. Кад би васкрсли сви мртви разбојници и упарадили се на земљи са живим, земља би била једна непроходна шума људских тела.
Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз градове. Јер градови значе збир и близину. А збир и близина изазива и појачава грех.
Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз села. Јер нема села, које не личи на Гадаринску страну, склониште злих духова.
Не би му могли рећи: Иди, Господе, кроз шуму. Јер шума је стари савезник и јатак разбојника. У шуми је Каин убио Авеља.
Не би му могли рећи: Иди, Господе, морем. Јер море је гробница пирата и пустолова и ратне славе.
Не би му могли рећи: иди, Господе, ваздухом. Јер и из ваздуха је човек вршио злочин над братом својим.
Ми, обични смртни корачамо без страха и зазора стопама паса и тигрова и хијена и камила. Но ко би од нас смео Христу предложити: Иди, Сине Божији, стопама, којима ми идемо? Нико. Једно би му само сви могли рећи:
- Не долази, Господе, док се не сагради пут за Тебе! Ми, обични смртни, можемо преданити у свакој кући. Но ко би од нас умео дати одговор Христу на питање: Где је кућа у којој би ја могао преданити?
Ја, ти, и он дали би му три разна одговора.
Ја би му рекао: Ти си цар, Господе, иди у царске дворове! Но ја бих се преварио. Зар су царски дворови мало бивали гадаринске стране, склониште бесова? Зар код Ирода и Нерона да гостује Христос?
Ти би му рекао: Иди у храмове, Господе, ти си првосвештеник. Но ти би се преварио. Како би могао преданити Христос у храму опкољеном мртвачким костима и упрљаном нечистим молитвама и глупим жељама?
Он би му рекао: Ти си, Господе, пријатељ сиротиње, иди рибарима у кућу као што си ишао Петру и Андреји. Но ко јамчи, да ће га рибари понудити рибом, а не змијом? Или можда би му он рекао: Иди, Господе, богаташима у кућу, као Закхеју и Никодиму. Но ко зна, да ли ће се у кућама претрпаним мебелом и грехом наћи ваздуха за Христа? Ко зна, да ли ће се у домовима пуним слаткиша наћи која мрва хлеба за Христа?
И тако би се преварили и ја, и ти, и он. Где год би Христос стао ногом, из стопе његове оживела би сва историја тога места од постања. Кад би га ја увео у царски двор и сагледао све оно што оживи пред погледом његовим, ја бих се застидео. Застидео би се и ти с Христом у храму, застидео би се и он, с Христом међу сиротињом.
Но и ја, и ти, и он - кад би се добро обазрели око себе, и могли би дати један одговор Христу: Иди, од нас, Господе, јер још није међу нама сазидан дом достојан Тебе.
Не би се мање мучили с одговором ни на Христово питање:
- У које време да вам дођем? Јер које је време на земљи било без крви, без греха, и без разбојника? И само време кад се Христос појави на земљи, није било Христово време, но време злочина и Голготе. Једно би само могли одговорити Христу? Не долази, Господе, јер још није време Твоме доласку.
И тако, кад би се огласио долазак Христов, ми му не би знали ни пута показати, нити дом за становање понудити, нити време означити. Ми би се збунили и застидели, као што се збуне и застиде грађани једне мале варошице, када се огласи долазак Владаоца у њихову средину. Дотле безбрижни и самозадовољни паланчани уздижу своју паланку и хвале њене дражи и њено богатство. Но на глас о доласку Владаоца њима се тек тада отворе очи, и они виде оно, што дотле нису видели, и осете оно, што дотле нису осећали. Тек тада виде они ништавило и беду своје средине, виде неокречене куће, проваљене улице, нечиста дворишта, сплетене кметове, трапаве служитеље, смешне паланачке помодарке, босоногу децу, и све, - све остало, што може да чини савршеним мизерију и ништавило једнога места. И дубок осећај стида наишао би на бедне домаћине. И они би радо поручили Владаоцу, да не долази, кад би то Овога могло задржати од пута.
Исти је такав случај са Христом и нама. Док се још није огласио долазак Христов, ми гордо мислимо: Нека дође, у свако време ми имамо чистих путева, којима ћемо Га водити, и чистих домова, где ће становати. Ми имамо лепших улица него што је Јерусалим имао, и имамо лепших кућа него Тир и Сидон. Можда би се Христос зачудио техници наших улица и отмености наших кућа. Нека дође Он и свих 12 апостола Његових, нећемо се застидети. Нека дође и Он, и Бог Отац, и Дух Свети, - ми се нећемо застидети.
Но, рецимо, огласи се долазак Христов и ми се тад размислимо дубље. Пред погледом Христовим на свима се тајнама ломе печати и из стопа Његових васкрсава историја тих стопа земље од прапочетка до данас. И Христос би гледао заједно с нама грех и крв сваке стопе земље, коју смо ми застрли глатком калдрмом.
Ми би се сетили, да Му бацамо цвеће и застиремо ћилимове. Но узалуд; то је чињено и у Јерусалиму при уласку Христовом, па је Христос остао равнодушан према томе. Данас, двадесет векова после тога, зар опет да дочекујемо Христа детињски, цвећем и шаренилом? Зар не би могли изнети му на сусрет чиста срца и узвишене духове и добра дела као зрели људи?
Требало би га поздравити при сусрету једном изјавом, једном једином, која би Му створила радост:
Господе, код нас нема невино просуте крви, и нема греха, нити разбојника. Но то не би могли учинити, а да не лажемо, а ко сме лагати пред Оним, који не само зна, но гледа истину.
Да ли да му правимо тријумфалне капије? Како је то мизерна мисао у вези са Христом. Тријумфалне капије се праве онима, који се могу провући испод њих. Но зар Христос није виши од највиших тријумфалних капија? Носиоци земаљске славе траже тријумфалне капије, а Христос је носилац небесне славе. Небесни свод је њега достојна тријумфална капија.
И ми би се окренули десно и лево тражећи један дом, где би могли увести Христа. Дом треба да је украшен чистим срцима и узвишеним духовима и добрим делима. Где да се нађе такав дом. Има домова пуних шарених крпа и шарених срца и површних духова и жалосних дела, но где да се нађе дом пун онога што Христос воли?
Па онда: ко да изађе напред и стане пред лице Христово? Пред земаљске цареве и краљеве напред излазе богаташи, и ратници, и свештеници. Још се препиру, ко ће стати ближе до Његових Величанстава. Но пред Христа нико се од њих не би истрчавао. Напротив, они би се гурали уназад и тражили место што удаљеније и што склонитије од погледа Његових. Јер ко може издржати погледе бистре као извори на Алпима, и пламене као муње у црним облацима?
Па онда: ко да пружи руку своју и рукује се са Христом у име свију? Чија је рука толико чиста, да се сме дохватити руке Сина Божијег? Чија је рука толико снажна, да се дохвати до Христа, а да му се цело тело не затресе, као кад се дохвати до галванске струје?
Да истакнемо напред децу! Можда би дошли на ту мисао.
Но ни то не би било достојно. Пре две хиљаде година Христос је налазио радост само на деци. Данас Он жели да види зреле људе, којима би се зарадовао као деци.
И ми би се збунили. И стид би обузео душу нашу због неслућене сиромаштине света. И ми би се гневили на људе и на себе, на оне који иду напред и на оне који ходе позади. И кршећи руке ми би с погњуреним погледом и обореном главом викнули: Господе, не долази к нама, ништа није спремно за дочек Твој! Ми смо сиромашни и грешни.
Но докле да држимо Христа у прогонству? Није ли ова земља више Његова кућа него наша? Не стоји ли Он ближе Богу, домаћину света, него ми? Нисмо ли ми и сувише дрски кад се правимо господарима у туђој кући, из које смо протерали домаћина и његову најмилију и најсроднију чељад.
А Христос је најмилији и најсроднији Богу Оцу.
Ко је Христос? Ко је тај човек, да ми после двадесет векова морамо водити рачуна о Њему?
То је основно добро, којим људи живе. Без тога добра свет би се поново вратио у првобитни хаос. Кад је зло претило да поремети равнотежу света и да све ствари баци у мрак хаоса, појавио се један човек, од Бога послат, од земље одгајен, од људи непризнат, човек који се легитимисао као син Божији моћном речју и моћним делима. Дошао је био међу своје, но своји га не примише но презреше и одбацише, али Бог учини од тога одбаченог камена темељ целој људској историји.
Тај човек није био као други људи, који се односе ропски према себи и један према другом. Не; то је једини слободан човек, који је ходио по земљи; Он се опходио очински са добрима, а господарски са злима. Он се кретао у овоме свету не као најамник но као прави домаћин у своме дому. Најамнику је стало до тога да се наједе и напије, ма сви остали око њега гладовали. Јер најамнику је свеједно, остала кућа или пропала; за њега је главно, да он не пропадне. Домаћин се пак брине о целоме дому, и о свој чељади у дому и њиховом благостању више но о себи.
Христос! То име је постало синтеза свих највиших идеала светских. Слобода, разум, љубав, вера, рад, - све се то налази у једном имену, - Христос. То име је постало и симбол и покровитељ сваке узвишене мисли, сваког племенитог осећаја, свакога прегнућа, које служи општем добру. То име је пророчанство, још неостварено, пророчанство свега идеалнога. Сви ће се идеали у свету реализирати, - то означава име Христос. Сви ће се људи осетити једнога дана као синови једнога Оца.
Слобода ће се зацарити међу људима и љубав ће завладати над људима. Ропске душе ће се пренути и слобода ће ући у њих.
Доћи ће време, кад ће се за прокаженог сматрати човек, који не верује у Бога.
Доћи ће време, кад ће сви људи мислити и радити о добру свих. Слаби ће бити надахнути снагом, а мишице силних малаксаће. Малени ће погледати у звезде и порашће, а високи ће видети Бога и спустиће се.
Зарашће ране увређених и утеха ће доћи неутешним.
Вратиће се из прогонства прогнани правде ради, и миротворци ће бити вође људи.
Заблудели синови напустиће свиње и храну свињску и са скрушеним срцем упутиће се своме Оцу, да потраже боље друштво и бољу храну. Заблуделе кћери вратиће се са клизавог пута, куда их вуче мрак у очима и у разуму, и окренуће се ка Истоку, одакле ће Сунце осветлити њихово лице и преобразити њихову мисао.
Зеленашима се неће знати гроб на земљи, ни тврдицама име међу синовима људским.
Крвницима ће крв замутити памет, а златождери ће угнилети у златним сандуцима. И кад гробар откопа гроб златождера, он ће истрести смрад из сандука, а сандук ће однети кући,
Клеветницима ће се напунити уста црва под земљом, а интригантима змије ће се обавијати око ногу и змијина јаја лежати на језику.
Мртви гурмани служиће за храну живих гурмана, који гмижу по земљи и пирују по гробовима.
Нови људи родиће се на земљи, и о старим људима причаће се као о страшилу.
Чело тих нових људи биће високо и блиставо од мисли, а срце топло од љубави.
Похотљиво месо ће престати да личи на негашен креч, који све већма букти што се више у њ воде сипа. Разум ће укротити црвену бестију у жилама и упрегнуће је у своја кола.
Умукнуће све дисонанце у свету и једна неисказана хармонија разлиће се по овој огрубелој планети.
Племенитост ће избити из своје тамнице на површину, а грубост ће потонути на дно.
Зло ће бити побеђено и добро ће тријумфовати.
То је пророчанство Христово.
Да ли је се оно остварило? Није.
Да ли ће се остварити? Видећемо.
Да није време демантовало Христа? Застанимо.
Зидине једнога града источњачког биле су дебеле девет, а високе педесет метара. Над једном капијом стајало је написано: Град Нинива, којој је друкчије име Будућност. Но време је збрисало ту гордост људску. Данас и најмањи ветрић кад пирне титра се са прахом бившега града. Хиљаде градова у Азији и Европи данас се пре могу назвати Будућност, но мртва Нинива.
Наш двадесети век почео је да личи на стару Ниниву. Тек је освануо он је се представио свету: Мени је име Будућност. Он се рекламирао као век мира и културе. Међутим на сваке три досадашње године долази по један рат. На својим капијама он је одмах показао натпис: Рад и човекољубље. Међутим најинтересантнији његов досадашњи рад односио се на човекоубиство.
Зар није демантован Христос нашим веком? Нисмо ли ми били сведоци у овој прошлој години свега онога, што демантује Христово пророчанство? Нисмо ли ми у овој другој деценији двадесетог века доживели времена прехришћанска?
Заиста, поновило се једанпут више све оно, о чему смо ми улазећи у XX век мислили, да је беcповратно припало прошлости, као и слава Ниниве. Дигао се човек на човека и народ на народ. Нагомилане су гвоздене машине, пуне притајеног огња, намењеног за груди непријатељске. Човек је човека убијао и од тог убијања осећао нарочиту сласт. Земља је поплављена од крви, и одебљана од меса људског. Година је дана, како су умукли људски језици и како се људи разговарају звеком гвожђа. Годину дана посматрају гавранови мајке у црнини и гракћу: - Ми познајемо месо ваших синова! Сестре премећу рањенике и међу бледим лицима њиховим траже лице своје браће. Удовице са крвавим очима од суза гледају како им се растура тек савијено домаће гнездо и бежећи од мисли о прошлости крију погледе од будућности. Сирочад тепају још имена мртвих очева и као иглама убадају мајку питањима: - Кад ће доћи отац? Старци се храбре пред децом, но у самоћи јецају и болом се својим хране. И сав бол постаје дубљи, кад га још и неправда удуби. Дипломати се играју народима као фигурама од шаха. Беспосленици се привлаче за ратницима и купе из крви сребрне и златне колуте. Шпекуланти су од рата створили трговину, која им доноси богатство и радост. Незаслужни се виком дижу изнад заслужних. И још тежи постаје бол, кад се погледа у пустош од огња, који је попалио људска обиталишта, и на пустош од болести, која је мучки хиљаде жртава уморила, и на страховиту поворку људи, са избијеним очима, и скрханим ногама, одсеченим рукама, изгњеченим ребрима, и на отечена и промрзла, на изгладнела и јехтичава тела, која су пре годину дана била свежа и снажна. А најтежи бол бива, кад се човек сети, да се све то дешава у XX веку. И ми онда с бескрајним болом стављамо питање: Где је Христос? и: Да није остао он 20 векова далеко од нас? Да није на Голготи заједно с Његовим телом за навек распета и Његова мисао? Да ли штогод још уопште значи за људе то име, Христос?
Судимо, браћо, лагано и судићемо правилно. Под притиском моменталног бола ми застиремо својим песимизмом целу људску историју. Кад нам бол обоји Сунце црном бојом, ми онда кроз ту боју гледамо цео живот. Судимо лагано, јер и Христос корача лагано кроз историју. Лагано као дубока река, за коју би дете помислило да се не миче, но на којој човек не би могао направити бране. Лагано као жито, које посејеш у јесен, и у зиму мислиш да је мртво. Још није дошло пролеће семену Христовом. Дуг је пут Христов, он се простире до краја људске историје. Кад би журио, заморио би се, пао би на по пута, и остао. А кад лагано иде, иде поуздано. Дуг је пут Његов, зато су лагани кораци Његови.
А и тежак је пут Његов. Зато лагано корача. Кроз баре од крви, кроз мрак од греха, и кроз трње од разбојника Он се пробија. Узак је Његов пут и многи се пали грешници налазе у амбису с обе стране Његовога пута; Он мора да се сагиње на обе стране, да их диже и вуче за собом и да иде напред. Зато лагано корача.
Он лагано корача, јер је Његов идеал далеко. Идеал је Његов крајњи идеал историје, и њему је место на крају историје. Христос није проповедао један идеал, који се постиже за 24 часа. Не; Његов идеал захтева цео век једнога човека и цео век човечанства. Један човек може да достигне идеал Христов за свога живота, но човечанство је још далеко од свога краја, зато је још далеко од Христовог идеала. Христов идеал достигли су апостоли, и мученици, и сви они хероји, који су своју мисао и своје срце ставили у службу Богу на срећу људи. Но колико је то њих свега: стотине, хиљаде, - не више, а то значи: они су ипак увек још у мањини у свету, зато увек још у свету претеже мржња над љубављу, и неразум над разумом. Зато се и не осећа да Христос иде. Но кад Христова мањина постане већина, онда ће на теразијама живота претегнути љубав и разум, и Христово пророчанство биће остварено.
Један човек зидао кућу. Зидао је 5-6 недеља и сазидао 5-6 спратова. И свет зинуо од чуда, и обасуо хвалом домаћина те куће. - „Украси нам варош” - рекоше сви. Но прође 5-6 месеци и кућа се проломи и стропошта. Свет пролажаше поред жалосне хрпе од материјала и гунђаше: - Тако је кад се зида на брзу руку и ради ренте!
Није тако с кућом, коју Бог зида и којој је Христос темељ, а сви људи цигле. Огромне су размере те куће. Материјал је пробран. Сваку циглу треба пробрати и отесати. Кад човек прође поред те огромне грађевине, рекао би: - Никад то неће бити готово. Но грађевина се готови лагано и постојано. То није кућа ради ренте, то је кућа ради куће. Зато није тешко веровати, да ће она морати бити лепа.
Христос се бори, зато лагано корача. Он се бори с грешницима и безбожницима, и после сваке победе корачи један корак напред. Његова мањина то је црква војинствена, јер она војује заједно са Христом против зла у свету. Бог помаже тој мањини, јер окреће свако зло на добро. Тако, да моментални триjумф неправде или неразума или мржње у свету не враћа, но само зауставља за моменaт Христа и његову мањину. Црква Христова говори против рата у свету, но она зато што још представља мањину не може да га спречи. Тек кад рат и преко њене воље избије, она се ставља на страну праведнијег борца. А Бог, који из најтрулијег земљишта пушта да расту најмиришљивије биљке, окреће и рат на добро, пуштајући да на његовој мизерији никне понека добра биљка. Овогодишњи рат донео је слободу оној земљи, у којој је Христос највише био понижен, у којој је он највише клецао и застајкивао, те и поред крви и бола и ужаса ратнога Христос је ипак и у овој години учинио један лаган корак унапред.
Лагано корача Христос, но кад би Га ми пустили Он би корачао брже.
Ја и ти смо криви, пријатељу мој. Ја и ти смо заградили пут Христу, ја својом добићу, а ти својом слашћу. Ја тражим од сваке ствари добит, а ти тражиш од сваке ствари сласт. Зар није тако? И док ми цедимо и сисамо овај свет, Христос стоји за нашим леђима и не може од нас да корачи.
И криве су непокајане Тамаре и Магдалене, незагашени креч, који се пуши и заудара. Насред пута стоји кречана, из које избија дим и рђав задах. Христос стоји и чека, и не може да корачи.
И криве су Јуде и Борџије, противници добре ствари Христове, они који траже максимум добра од света, а дају му зато максимум зла. Христос неће лагано корачати, но летеће као зрак јутарњи кроз етар онда, кад сваки човек буде чинио свету максимум добра, и захтевао од света минимум добра.
И криве су тврде главе и тврда срца; тврде главе, које своју тврдоглавост називају генијалношћу, и тврда срца, која своју тврдокорост називају карактерношћу. У тврде главе не улази разлог Христов, а у тврда срца не улази љубав Христова.
Крив је цар, који жуди за туђом круном, и муж, који се пашти за туђом женом, и богаташ, који пружа руку за сиротињском крајцаром.
Крива је мржња, која побада коље на путу Христовом, и интрига, која преплиће то коље прућем, и лаж која служи за кров плоту, и тупа уображеност, која се смеје Христу преко плота.
Двадесет векова још ће проћи, и рањав и искрвављен Христос корачиће још двадесет корака, лагано и опрезно провлачећи се кроз плотове од разбојника. А као стара Нинива лежаће наш горди век у рушевинама, на које ће век четрдесети гледати с ужасом и сажаљењем. Но наш пепео падаће на лице живих и шаптаће им: Ви сте деца наша, не страшите се од нас! Ви сте срећни зато што смо ми били несрећни. Ви сте праведни зато што смо ми били неправедни. Ви сте хришћани зато што смо ми били нехришћани. Ви сте људи зато што смо ми били гориле. На нашем искуству ви сте се научили. На нашем неразуму ви сте се уразумили.
Претегне ли тада добро над злом Христос ће се зацарити у свету у царству Божијем. Буде ли пак и тада још зло јаче од добра, Христос ће лагано корачати корак по корак напред, крчећи себи пута, као и данас. И као и данас ходиће Он као сенка за немилостивим, који газе ногама по лицу своје браће, и говориће им својим кротким гласом: Благо милостивим, јер ће бити помиловани.
И стајаће Он као провиђење на ратним пољима, усред рике оружја, и говориће: Благо миротворцима, јер ће се синови Божији назвати.
И пратиће праведнике, на правди гоњене, пратиће их као анђео хранитељ и тешити: Благо изгнанима правде ради, јер је њихово царство небесно.
И одважно ће стати пред оне, који Његово име гоне и презиру и добациће им у њихово злобно лице: Такви су побили све пророке, и све добротворе људи увредили.
О Христе, велики је оптимизам твој! Нас кад заболи мали прст ми постајемо песимисти. А твоја вера у победу добра не малаксава ни онда, кад ми сви забодемо по један трн у тело твоје.
Мали су и блиски циљеви наши, зато их ми достижемо трчећи. А твој циљ је велики и далек, и Ти корачаш корак по корак. Господе, упути нас к циљу твоме. Баци бар сенку твога разума на наш разум, и ми ћемо бити довољно разумни; и баци бар сенку твоје племенитости на наше срце, и срце ће наше постати чисто. И ми ћемо видети Бога, као што си га Ти гледао кад си ходио по земљи под крстом и трновим венцем; и ми ћемо живети Богом, као што си Ти њиме живео, у јединству с Богом чинићемо чуда велика као што су твоја била. Већ је време да свет сазри. Обасјај нас твојом светлошћу, јер у хладу ништа не зри. Под зрацима твојим наш ће разум постати зрео и наша ће душа порасти велика. И ми ћемо бити једно с Тобом, као што си Ти, Господе, једно с Оцем небесним. Амин.
Св. Николај Жички

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ОМИЛИЈЕ






Јеванђеље о Победиоцу смрти

Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и земља. Радује се небо као што се мајка радује када храни своју огладнелу децу; радује се земља као што се деца радују када примају храну из руку своје мајке.
Победа Христова једина је победа којој се могу радовати сва људске бића од првостворенога па до последњега. Свака друга победа на земљи делила је и дели људе. Кад један цар земаљски задобије победу над другим царем, један се од њих радује а други жалости. Кад један човек победи свога суседа, онда је под једним кровом песма а под другим плач. Но нема победне радости на земљи, која није затрована злурадошћу: обичан победилац земаљски радује се колико своме смеху толико и сузама побеђеног противника. Он ни сам не примећује, како му злоба преполовљава радост.
Кад је Тамерлан победио султана Бајазита, он је овога ставио у гвоздени кавез и пред кавезом направио пир и весеље. Његова злурадост била је сва његова радост; његова злоба давала је хране његовом весељу. О, браћо, како је злурадост кратка радост! О, како је злоба отровна храна весељу! Кад је краљ Стеван Дечански победио краља бугарскога, он није хтео улазити у бугарску земљу нити робити бугарски народ, него с бојног поља упутио се у испосницу, да пости и Богу се моли. Овај победилац племенитији је од онога. Но и ова победа, као ниједна људска победа, није победа без свог жалца за побеђене. И најплеменитија људска победа је слична неком сунцу, које би једном половином сипало светле а другом тамне зраке. Само је Христова победа као сунце, које сипа светле зраке на све оне који стоје под њим. Само Христова победа испуњава сва срца људска неподељеном радошћу. Само је она без злурадости и без злобе.
Тајанствена победа, рећи ћете? Јесте, али у исто време објављена свему роду људском, живом и умрлом.
Великодушна победа рећи ћете? Јесте, и више од тога. Није ли мајка више него великодушна када не само једном или двапут одбрани децу своју од змија, него да би децу спасла за увек, иде храбро у само легло змија и огњем га сагорева?
Лековита победа, рећи ћете? Јесте, лековита и спасоносна за навек и навек. Ова незлобна победа спасава људе од свију зала и чини их бесмртним - и чини их бесмртним и безгрешним. Јер бесмрће без безгрешности значило би само продужени век злу, продужени век злурадости и злоби. А бесмрће с безгрешношћу рађа непомућену радост и чини људе браћом пресветлих ангела Божјих.
Ко да се не радује победи Христа Господа? Гле, Он није победио ради Себе, него ради нас. Његова победа није учинила ни већим, ни живљим, ни богатијим Њега, него нас. Његова победа није себичност но љубав, није отмица но дар. Земаљски победиоци односе победу, а Христос је једини који доноси победу. Ниједан земаљски победилац, цар или војвода, не жели да се његова победа одвоји од њега и припише другоме; само васкрсли Господ нуди Своју победу оберучке свакоме од нас, и не срди се, но радује се, кад ми Његовом победом постанемо победиоци, то јест већи, живљи и богатији него што смо.
Земаљске победе су лепше кад се издалека гледају а ружније и одвратније кад се загледају изблиза, док се за Христову победу не може рећи кад је лепша: да ли кад се гледа издалека или изблиза. Гледајући ту победу издалека ми јој се дивимо као јединственој по сјају, красоти, чистоти и спасоносности. Гледајући је пак изблиза ми јој се дивимо због страхоте непријатеља, који су њоме скрушени, као и због множине робова, који су њоме ослобођени. Данашњи дан је више од свих осталих дана у години посвећен прослављању и празновању ове победе Христове, те се приличи загледати ову победу изблиза колико због бољег познања толико због већег радовања.
Приђимо, дакле, ближе васкрслом и победничком Господу нашем и запитајмо се: прво, кога је Он победио васкрсењем Својим? и друго, кога је Он ослободио победом Својом?
Васкрсењем Својим Господ је победио два најљућа непријатеља живота људског и достојанства људског: смрт и грех. Ова два непријатеља људског рода рођени су још онда кад је први човек постао одрођен од Бога погазивши заповест о послушности према Створитељу своме. У Рају човек није знао ни за смрт ни за грех, ни за страх ни за стид. Јер прилепљен уз Живога Бога човек није могао знати за смрт, и живећи у савршеној послушности према Богу он није могао знати за грех. А где се не зна за смрт, не зна се ни за страх; и где се не зна за грех, не зна се ни за стид од греха. Чим се човек огрешио о свеспасоносну послушност према Богу, страх и стид ушли су у њега; он се осетио бескрајно удаљен од Бога и наслућивао је косу смрти над собом. Зато кад Бог викну Адама и рече му: где си? он рече: чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (Пост. 3, 7-10). Дотле је глас Божји крепио, радовао и оживотворавао Адама, а тада, после учињеног греха, тај исти глас Божији раслабљавао га, страшио и умртвљивао. Дотле је Адам гледао себе одевена у ангелску одећу бесмртности, а тада је угледао себе грехом раздевена, опљачкана, понижена до скота, и смањена до кепеца. Тако је, браћо, преужасан и најмањи грех непослушности према Богу. Уплашивши се од Бога Адам се сакрио међу дрвета у врту. Као кад питома мачка подивља и побегне у гору, те се почне крити од домаћина и хранитеља свога! Од бесловесних створова, над којима је Адам дотле свемоћно господарио, он је почео тражити заштите мимо Заштитника свога. Један грех муњевитом брзином повлачио је други, трећи, стоти, хиљадити, док се човек најзад није поскотио и оземљанио, телом и духом. Грешни пут, којим је Адам ударио, водио је к земљи и у земљу. Отуда Божје речи: јер си земља и у земљу ћеш отићи (Пост. 3, 19) исказују не само Божји суд него и један већ отпочети и нагло напредујући процес поземљавања и распадања човекова.
Адамово потомство, колено за коленом земљанило се и распадало се, грешећи са стидом и умирући са страхом и ужасом. Људи су се крили од Бога за дрвеће, за камење, за злато и прашину: што су се више крили, то су се више од правога Бога удаљивали и правога Бога заборављали. Природа која је негде лежала пред ногама човековим, постепено се дигла изнад главе његове, тако да му је на крају са свим заклонила лице Божје и она му постала место Бога. И човек је почео обожавати природу, то јест: њу слушати, по њој се владати, њој се молити и њој жртве приносити. Но обожавана природа није могла спасти ни себе ни човека од смрти и трулежи. Страшни пут, којим је човечанство ходило, био је пут греха; и тај злокобни пут водио је непогрешно само ка једном претужноме граду - ка граду мртвих. Цареви људски царевали су над људима а грех и смрт царевали су над људима и царевима. Што се даље ишло то је бреме греха све веће расло, као грудва снега кад се котрља низ брдо. Човечји род налазио се у крајњем очајању онда када се јавио небески Јунак да спасава.
Тај Јунак је био Господ Исус. Вечно безгрешан и вечно бесмртан Он је походио трулежно гробље људског рода свуда просипајући цвеће бесмртности. Од Његовог даха бежао је смрад греха, и од Његове речи мртви у су оживљавали. Но Он из човекољубља узео је на Себе брдо греха људског као што се из човекољубља обукао у смртно тело људско. Али грех људски тако је био тежак и страшан, да се под његовим теретом и сам Син Божји срушио у гроб. Блажен по сто пута тај гроб, из кога потече река бесмртног живота за род људски! Низ тај гроб Јунак се спусти до Ада, где разори престо Сатанин и уништи легло свих злоковарних завера против рода човечјег; уз тај гроб Јунак се диже до највиших небеса пропутивши нов пут - ка граду живих. Својом снагом Он разори Ад, Својом снагом прослави тело своје и диже се из гроба - Својом сопственом снагом, која је нераздељива од снаге Оца и Духа Светога. Смирено као јагње пође незлобиви Господ на страдање и смрт, и силно као Бог издржа страдање и победи смрт. Његово васкрсење јесте истинити догађај, и у исто време пророчанство и слика нашега васкрсења - јер ће затрубити труба и мртви ће устати нераспадљиви (I Кор. 15, 52).
Упитаће неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио смрт, међутим људи још увек умиру? Који год улазе у овај живот кроз мајчину утробу, они излазе из овог живота кроз смрт и гроб. То је правило. Само што смрт за нас, који у Христу умиремо, није више мрачни понор но рађање у нов живот и повратак у домовину своју. Гроб за нас није више вечна тама но само једна капија, на којој нас чекају светли ангели Божји. За све оне који су испуњени љубављу према прекрасном и човекољубивом Господу гроб је постао само последња препона да ступе у Његово присуство - и то препона слаба као паучина. Зато славни апостол Павле узвикује: мени је живот Христос а смрт добитак(Филип. 1, 21). Како да није Господ победио смрт, кад се смрт више и не види од Њега? Гроб није више дубоки понор, јер га је Он испунио Собом; нити је гроб више мрачан, јер га је Он осветлио; нити је гроб више страшило и ужас, јер не означава крај живота но почетак; нити је гроб наша вечна домовина но само врата те домовине. Разлика између смрти пре васкрсења Христовог и после овога јесте као разлика између страшног пожара и пламена једне свеће. Тако темељна би победа Христова, и тако Његова победа прождре смрт (I Кор. 15, 54).
Упитаће даље неко: како се то каже, да је васкрсли Господ победио грех, међутим људи још увек греше? Заиста је Господ победио грех. Он га је победио Својим безгрешним зачећем и рођењем; па га је победио Својим чистим и безгрешним животом на земљи; па га је победио Својим праведничким страдањем на Крсту; и најзад крунисао је све те победе Својим преславним васкрсењем. Он је постао лек, поуздани и непогрешни лек против греха. Ко је заражен грехом, само се Христом може излечити. Ко не жели да греши, само помоћу Христа може ту своју жељу остварити. Кад су људи пронашли лек против богиња, они су говорили: ми смо победили ту болест! Исто су тако говорили и онда кад су пронашли лек против гушобоље, зубобоље, костобоље и других неких болести. Ми смо те болести савладали! Ми смо те болести победили! Пронаћи лек против неке болести, дакле, значи победити ту болест. Христос је несравњено највећи Лекар у историји људској, јер је донео људима лек против болести над свима болестима, то јест против греха, из кога се рађају све остале болести и све остале муке људске, и душевне и телесне. Тај лек - то је сам Он, васкрсли и Живи Господ. Он је једини и једино поуздани лек од греха. Ако људи и дан данас греше и од греха пропадају, то не значи, да Христос није победио грех, него то само значи, да дотични људи не узимају једини лек против своје смртоносне болести; значи, или да још не познају довољно Христа као лек, или, ако Га познају, да Га ипак не употребљују из буди каквих разлога. Но историја сведочи са хиљаде хиљада гласова, да они, који привише тај лек на душу своју и узеше га у тело своје, исцелише се и оздравише. Познајући слабост нашег јестества Господ Христос наредио је вернима, да Га узимају као храну и пиће под видљивим обликом хлеба и вина. То је учинио Човекољубац из безмерне љубави према људима, само да би им олакшао приступ живоносном леку од греха и од трулежи греховне. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему - и он ће живети мене ради (Јов. 6, 56-57). Они који греше, хране се грехом, и живот се у њима постепено губи од греха. Они пак, који се хране живим Господом, хране се управо животом, и живот у њима све више умножава, а смрт умањује. А уколико се живот умножава, утолико одвратнији бива грех. Бљутава и жалосна сласт греха замењује се код њих животворном и радосном слашћу Христа Победиоца.
Благо онима који ову тајну испиташе и окусише у своме животу. Они се могу назвати синовима светлости и децом благодати. Кад се иселе из овог живота, они ће отићи као из болнице, но не више као болесници.
Питамо се сада: кога је васкрсли Господ ослободио победом Својом над грехом и смрћу? Да ли само људе једне народности? или једне расе? или једнога сталежа? или једнога друштвеног положаја? Не, никако. Такво ослобођење својство је злурадих и злобних победа земаљских победилаца. Господ није назван Јеврејољубац, нити Гркољубац, нити сиротољубац, нити аристократољубац, него је Он назван Човекољубац. Своју победу, дакле, Он је наменио човеку, без обзира на све разлике, које људи међу собом праве. Он је извојевао победу ради добра и користи свих створених људи, и понудио ју је свима створеним људима. Онима који приме и усвоје ту победу Он је обећао живот вечни и санаследство у царству небеском. Он никоме не намеће Своју победу, и ако је она тако скупоцена, него оставља слободу људима, да је усвоје или не усвоје. Као што се човек у Рају слободно определио да прими пропаст, смрт и грех, из руку Сатане, тако има сад слободно да се определи да прими живот и спасење из руку Бога Победиоца. Христова победа је мелем, мелем животворни, за све људе, јер сви су постали прокажени од греха и смрти.
Тај мелем чини болесне здравим а здраве здравијим.
Тај мелем мртве оживљава а живима живот умножава.
Тај мелем умудрава, оплемењава, обожествењава човека, снагу му повећава стоструко и хиљадуструко, и достојанство му подиже далеко изнад свеколике створене природе чак до узвишености и красоте Божјих ангела и архангела.
О, прекрасни и животворни мелеме! Која рука да те не прихвати! Које срце да те не привије на ране своје! Које грло да те опева! Које перо да опише чудотворност твоју! Која рачуница да изброји досадашња твоја исцељења болних и васкрсења мртвих! Која суза да ти благодари!
Ходите, дакле, сви ви, браћо, који се страшите смрти. Приступите Христу васкрсломе и васкрситељу, и Он ће вас ослободити од смрти и страха смртнога.
Ходите и ви сви, који живите под стидом од јавних и тајних грехова својих, ходите ближе Живоме Источнику, који омива и очишћава, и који може најцрњи суд учинити бељим од снега.
Ходите сви ви, који тражите здравља, снаге, красоте и радости. Гле, васкрсли Христос је пребогати источник свега тога. Он вас све болећиво и чежњиво чека желећи да нико не изостане.
Поклоните Му се телом и душом. Сједините се с Њим свим умом својим и свим помислима својим. Загрлите Га свим срцем својим. Не клањате се заробитељу него Ослободитељу; не сједињавате се с губитељем него са Спаситељем; не грлите тућина него најближег сродника и најнежнијег пријатеља.
Васкрсли Господ је чудо над чудима, но Он је баш као чудо над чудима права природа ваша, права природа човечја, првобитна, рајска природа Адамова. Права природа човека и није да робује бесловесној природи око себе него да влада њоме моћно, свемоћно. Нити је права природа човека у ништавности, у болести, у смртности и у грешности, него у слави и здрављу, у бесмртности и безгрешности.
Васкрсли Господ скинуо је завесу са истинитог Бога и са истинитог човека, и показао нам Собом величину и красоту и једног и другог. Нико не може познати истинитог Бога осим кроз васкрслог Господа Исуса, нити ко може познати истинитог човека осим кроз Њега јединога.
Христос васкрсе, браћо!
Васкрсењем Својим Христос победи грех и смрт, скруши мрачно царство сатанско, ослободи заробљени род људски, и разломи печат највећих тајни Бога и човека. Њему нека је слава и хвала са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност. Амин.

SVETI METEORI - MONASKI GRAD NA STENAMA



image
U podnožju veličanstvenih planinskih lanaca centralne Grčke, Hasije i Pinosa, na mestu gde počinje obradivo zemljište Tesalijske ravnice, iznenada se nailazi na prizor koji kao da nije ‘od ovoga sveta’. 
Ogromne, tamne, veličanstvene stene neobičnog oblika, najverovatnije nastale taloženjem blata i kamenja u ušću jedne reke koja se u davna vremena ulivala u Tesalijsko jezero, na samim svojim vrhovima, kao sa neba spuštene, čuvaju prelepe manastire.


image image 

Stene izmedju neba i zemlje, nazvane »meteori» od preodobnog oca Atanasija Meteorskog ( osnivača manastira Veliki Meteori) u 14 veku, visine čak i do 400 metara, koje nemilosrdno prži sunce ili duvaju vetrovi, idealno su mesto za surov, asketski život monaha koji se, podvizavajući se ovde već toliko vekova, mole za ceo ljudski rod. Smatra se da su već od 11 veka ovde postojale monaške naseobine u šupljinama stena, nalik na lastavičja gnezda, koja se i sada mogu videti, i koja vas ostave bez daha pri pomisli kako je moguće da se tu, gde bukvalno nema nikakvih uslova za život, život ipak održao, život kroz molitvu, kroz askezu, kroz potpuno odricanje od sveta, prema Bogu. Posetiocima su dostupni manastir Varlaam, koji se može posetiti svakog dana izuzev petka, manastir Veliki Meteori (Hristovo preobraženje) koji je zatvoren utorkom, Sveti Stefan (zatvoren ponedeljkom), dok se Sveti Nikola Anapavsis, Rusanu i Sveta Trojica ne zatvaraju.
U podnožji Meteora nalaze se gradovi Kalambaka i Kastraki, gde se može odsesti ukoliko odlučite da posetite sve manastire. Pisac ovih redova je imao sreće da izbliza pogleda samo manastir Hristovo Preobraženje (Metamorfoseos tou Sotiros) ili Veliki Meteori, prolazeći samo pored ostalih manastira i diveći se prirodi, arhitekturi i nezemaljskom miru koji se ovde oseća uprkos rekama posetilaca. Predeo je takav da ga ne može uprljati svakodnevica koju u tragovima donesu i odnesu zalutali turisti ili putnici namernici. A u podnožju obavezno treba svratiti u fabriku ikona i odabrati ikonu ili kakav drugi sveti predmet.


image image 

Manastir Preobraženje (Metamorfoseos) nalazi se na steni visine 2011 stopa iznad nivoa mora, i 1544 iznad reke Pinios. Stena izgleda kao da lebdi, otuda i naziv meteoritski-lebdeći. On je najstariji od četiri crkve na toj steni. Ostale su Sveti Atanasije, Sveti Konstantin i Jelena i Sveti Jovan Krstitelj.Manastir Preobraženje je osnovan oko 1340 godine od svetog Atanasija Meteorskog, organizatora prve svete zajednice na Meteorima. Naslednik i suosnivač Svetog Atanasija je prepodobni Joasaf, bivši kralj Jovan Uroš-Paleolog. Toranj je izgradjen 1520 godine.
Da bi se popeli do manastira potrebno je jedan deo puta preći stepeništem, koje delimično ide kroz samu stenu, a delimično je po samoj ivici litice. Dok se penjete, visoko iznad vas, uočićete mrežu koja više nije u upotrebi, a kojom su se nekada spuštali monasi, lebdeći nad provalijom kada je bilo potrebno da se donesu potrebne stvari za manastir. Sada je obskrbljivanje manastira savremenije, name izmedju vrhova litica razapeta je žica po kojoj klizi neka vrsta vagoneta.
Na samom ulazu u manastir desno se nalaze manastirske ostave, kosturnica, a upravo preko puta nje su monaške kelije. To je da bi se monah svakoga dana suočavao sa smrću. Smatra se da su tamnije lobanje znak velike monaške čistote. U ovoj prostoriji uvek gori kandilo. Kelije su ogradjene i pristup posetiocima nije dozvoljen, monahe ne možete videti kada je manastir otvoren za posetioce.
Sačuvani su stari alati koji su nekada korišćeni, razne vrste kačica za vino i rakiju, voće, baloni, predmeti koje sam sada prvi put videla.
Blizu ulaza je i drvena daska, koju, po predanju treba dotaći da bi se ostvarile želje, a posetioci ostavljaju i ceduljice, desno je impozantan pogled sa ivice stepeništa, pre ulaza u manastir.

Manastirska riznica nažalost najvećim delom nije dostupna za snimanje.

Crkva Preobraženja
Najinteresantnija ikona koja se može ovde videti a koja je deo ikonostasa jeste ikona Bogorodice koja drži Hrista detinjeg uzrasta koji stoji dok u drugoj ruci Večnu ružu . Ikona datira iz 1790 godine. Oltar hrama datira iz 1545 godine.U manastiru se čuvaju stari rukopisi, od 15-19 veka, prenosive postvizantijske ikone iz 14 i 15 veka, stari ručni radovi, drvorezi, vezovi sa zlatom i srebrom itd. Sama zgrada manastira je impresivna, sa ogromnom dvanaestostranom centralnom kupolom, i jednom manjom iznad svetilišta. Unutra su izrezbareni pozlaćeni ikonostas i rezbaren igumanski presto ukrašen sedefom iz 1616 godine. Medju mnogim manastirskim vrednostima su srebrni relikvijari koji sadrže glave Svetog Atanasija i kaludjera Joasafa, prva igumanska zlatom izvezena mitra, odežda izvezena zlatom i biserima, i zlatni pehar koji pripada porodicama Palailogus i Kantakuzen, drveno raspeće rezbareno prizorima Starog i Novog Zaveta tako sićušnog obima da su potrebna uveličavajuća stakla da bi se videlo. Kaludjer Danijel radio ga je punih 12 godina.Tu je i biblioteka koja sadrži više od 500 knjiga i srebrni sudovi.


image image 

Ovo je samo jedan mali detalj bogate istorije ovog svetog mesta. Ako ste klonuli duhom, ako ste prezasićeni svakodnevicom, ako ste srećni pa želite da svojoj sreći date delić nebeskog, nije teško otići. Putuje se nekih 16 časova od Niša, nema problema na granicama, put je širok a pravoslavni brat-sestra su dobrodošli, pa ako i nije dozvoljeno snimanje, ako kažete odakle ste, neće baš biti mnogo problema. Napojićete se izuzetnom duhovnom snagom, shvatićete da smo u ovom životu samo prolazni putnici stešnjeni vremenom koje je na ovom mestu čudesno stalo pre mnogo vekova. Zato treba ovde doći, treba upiti i poneti sa sobom deo te hrabrosti da se ostavi sve ovozemaljsko i širom otvorenih ruku i srca prihvati nebesko, neprolazno. Sve ostalo je efemerno, i zemaljska sreća i zemaljska tuga.


image image 

Iznad nas je samo Bog a on je ovde tako blizu, da vam pruža ruku da vam pomogne da se popnete . Dovoljno je samo da i vi pružite svoju ruku, verujte mi.

Света Архијерејска Литургија у манастиру Стрмац


Света Архијерејска Литургија у манастиру Стрмац
Дана 6. децембра 2011. године, када Црква прославља Светог Амфилохија Иконијског и Светог Александра Невског, владика Давид је служио Свету Архијерејску Литургију у манастиру Стрмац код Бруса. Преосвећеном владики саслуживали су свештенослужитељи крушевачког и жупског намесништва.
Након Свештене Трпезе Љубави коју је припремио отац Николај, старешина овог манастира, владика је посетио стрмачку парохију и у њој три цркве - параклис Светом Николи, цркву Светих бесребреника и исцелитеља Козме и Дамјана и цркву Покрова Пресвете Богородице.

Стрмачка парохија обухвата села у подкопаоничком крају. У цркви Светих исцелитеља Козме и Дамјана отац Николај је показао икону у коју је један мештанин пуцао дoказујући своје богоборство као и скамењени славски колач.

После дуге вожње врлетима подкопаоничког краја владика Давид је са пратњом кренуо пут врха Копаоника да посети старо црквиште посвећено Светом Прокопију а које се налази испод Панчићевог врха, у делу које се зове „Небеске столице“. Густа магла и снег омели су посетиоце да до тог места дођу. У просторијама националног парка Копаоник владику Давида је дочекао господин Милосав Максимовић, дипломирани економиста и дугогодишњи радник у Националном парку Копаоник. Он је упознао владику са истраживањима везаним за цркву на Небеским столицама као и о још две цркве које се налазе на падинама Копаоника - Метође (посвећено Светом мученику Методију) и црква Светог Симеона Мироточивог у оквиру етно села Свети Симеон.

Предивни призори копаоничке беле зиме оставили су снажан утисак на посетиоце.

Извор: Епархија крушевачка
Фото: Миљан Милетић



Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида по Јеванђељу
11:42 мин.
 

Беседа Eпископа крушевачког Г. Давида након Литургије
3:55 мин.
 


слика 1
слика 2
слика 3
слика 4

слика 5
слика 6
слика 7
слика 8

слика 9
слика 10
слика 11
слика 12

слика 13
слика 14
слика 15
слика 16

слика 17
слика 18
слика 19
слика 20

слика 21
слика 22
слика 23
слика 24

слика 25
слика 26
слика 27
слика 28

слика 29
слика 30
слика 31
слика 32

слика 33
слика 34
слика 35
слика 36

слика 37
слика 38
слика 39
слика 40

слика 41
слика 42
слика 43
слика 44

слика 45
слика 46
слика 47
слика 48

слика 49
слика 50
слика 51
слика 52

слика 53
слика 54
слика 55
слика 56

слика 57