07. октобар 2017.

Додир Вечности


Смисао људског живота и његова вредност се одређују циљем који човек себи поставља. Ако ће земља изгорети и ако је све на њој пролазно, човеков живот се обезвређује, постаје таштина, „мучење духа“. Треба да се одвојимо од земље, да видимо Небо и да своје земаљске путеве управљамо ка Храму, где не постоји ни данас, ни сутра, ни јуче, већ постоји Вечни Бог, Који воли.
Додир Бога су тренуци који човеку откривају истински смисао његовог живота. Рађамо се и умиремо у мукама, целог живота патимо, губимо. Земља нас привлачи и без помоћи Божије није могуће одвојити се од ње. Сила земљине теже се може превладати само кроз крст: Господ се изнад земље узноси на Крсту.
Вечни живот није неко лутање по галаксијама, већ оно мало, чиме живимо. Ако се говори о Вечности, то значи да треба говорити о сваком дану, часу и тренутку свог живота. Минути се претварају у године, године у живот, а живот у Вечност. Ако овај мали део Вечности усмеримо ка Богу и ако будемо ценили сваки тренутак свог живота, ако будемо тражили Бога, не затварајући своју душу за проблеме и патње и не жалећи себе, већ покушамо да видимо, схватимо, саслушамо и подржимо човека који је поред нас, ако почнемо да се боримо против чамотиње и очајања које рађају незадовољство и несмирење, ако будемо благодарили Богу за дан који смо проживели, ући ћемо у Вечност. Овај пут није празнична шетња, већ стално приморавање себе на ТРУД ради Љубави.
Треба живети тако да свака мисао, сваки покрет буду отворени за Бога. Живот пред Богом и јесте Вечни живот.
А смрт је неверовање у бесмртност, у победу Љубави. У нама има много греха и смрти, али у нама живи и Христова Љубав. Покајте се, приближило се Царство Небеско. А Небеско Царство је Царство Вечне Љубави. И једини улаз у њега је свест о својој недостојности, али не очајање, већ вера у то да Љубав Божија може да нам опрости и да нас промени, да нас учини способнима да волимо. У Вечности ће бити само храбре душе које су поверовале у своју бесмртност, у могућност да буду сличне Богу. На Светој литургији, кад се човек сједињује с Богом, Вечна Љубав, Вечно Смирење побеђују пролазне грехове који се растварају у Путиру и сагоревају.
Кад смо са Христом не можемо да не волимо, јер је Бог Љубав која побеђује смрт и поделу, која с Крста окупља људе који се не везују за пролазно, који у овом свету трагају за Лепотом. Свет су унаказили они који покушавају да живе без Бога.
Црква је Тело Божије, Бог Који се сједињује с човеком. Од Љубави Божије се рађа љубав према ближњем. Док ова љубав постоји на свету, свет ће бити жив, кад се љубав угаси у људским срцима — свет ће пропасти.
Кад се човека дотиче Божија благодат он постаје јединствен с Богом и не види ништа осим Бога. Он већ гледа другачије — у Богу. Његов поглед није поглед осуђеног на смрт, већ је то поглед човека који је нашао вечни живот, смисао живота. Патња је неизбежна у овом свету. Права радост може да постоји само због вечног живота, због Бога.
Приликом сусрета с Богом човек побеђује ограниченост и неслободу, коју рађају физички закони Земље. Човек се тада радује и ништа земаљско не може да омете ову радост, зато што је њен извор — Бог. Срце се испуњава захвалношћу, живот постаје дар од непроцењиве вредности и стиче смисао. Човек више ништа не жели, све има. После сусрета с Богом душа више не може да жели нешто веће.
.
Протојереј Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете у Минску





.

ГЛУМА ИЛИ ИСТИНСКО СМИРЕЊЕ

А заправо, смирење се стиче кроз борбу, понекад на жалост и кроз спотицања и падове, тако да можемо рећи да човек који је стекао смирење стекао је савршенство или да се приближава савршенству. Ово сам и невољно морао да схватим током година из свог сопственог горког искуства.
Дакле, у то време сам се оцу Андреју обратио са овим питањем „шта је смирење“ – и он ми је дао одговор који ми је био потпуно неочекиван и чак неуместан. Он је рекао да је смирење – одсуство наде на себе (уздања у себе). Ја сам овим његовим речима био јако разочаран: „Шта он то говори, какве то везе има са мојим питањем?!“, али сам прећутао. Он је очигледно осетио да се са тиме нисам сложио и није наставио разговор. Након година и година постао сам свестан да тако и јесте. Смирење се управо и састоји у томе да се у свему надаш не на себе, већ на Бога, као и да сматраш себе грешним човеком који не вреди ништа. Отац Андреј је тако говорио из искуства, он је био истински смирен.
Ми често не разумемо шта је истинско смирење, шта значи сматрати себе горим од других. Зато уместо да се смирујемо, ми се бавимо смиренословљем. Смиренословље је врло распрострањена наводна врлина када човек само на речима говори да је гори од других, а изнутра себе не сматра таквим. Толико је раширен овај порок да је тешко не заразити се њиме. Постоји прича о једном „смиреномудреном“ монаху. Он је тако убедљиво себе разобличавао за неке грехе да су му слушаоци поверовали и када су поверовали он се наљутио. Разумете? Замислите себе на његовом месту јер и сви ми имамо сличне ситуације. Ми кажемо: „Да, ја сам грешан“ – ово кад кажемо делује заиста скромно, или: „Ја сам неписмен, мало читам“. Ако човек коме се обраћамо поверује да смо такви, ми ћемо се наљутити, неће нам се то допасти. А заправо се дешава да ми себе називамо грешним, неписменим, или помињемо неке друге своје мане само да бисмо се задивили људе који смирење сматрају за врлину. То јест. хвалимо се , и то да тако кажем уз примитивну лукавост, типа: „Ја сам лош“, док човек са којим говоримо треба да каже: „Ма не, ти си добар“, – „не, не ја сам лош“, – „Ма шта ти је, ти си добар“, – „Не, ја сам баш грешан“, – „Ма шта је са тобом?“. Нама је ово пријатно, и јако је тешко тога се одрећи.
Мој духовник, отац Андреј, никада о себи није тако говорио. Није било случаја да он о себи каже нешто лоше, на пример „ја сам грешник“ или нешто слично томе. Међутим, када су га вређали или понижавали, или се опходили са њим као са неким неуким и безвредним човеком, он на то никако није реаговао. Једном су га ужасно и страшно увредили. Он је тада већ био у чину игумана (није водио манастир, али је имао чин игумана). Једном је морао да изађе да причести болесног човека ван манастира. Било је јутро и по уставу су у манастиру служили полуноћницу. Био је Пост. Певали су тропар: „Гле женик долази…“ и сва браћа су изашла и стала на средину храма. Пошто је отац Андреј кренуо на требу, није узео са собом мантију и мислим клобук. Људи који су требали да дођу по њега су каснили и отац Андреј је одлучио да заједно са браћом стане у средини храма: он је јако волео браћу, волео живот у манастиру. Он је и стао – без мантије.  Тада му је старешина ту рекао: „Ти си као Јуда“. Замислите: рећи тако нешто човеку који је у то време имао више од педесет година, који је имао мноштво духовне деце, од детињства био васпитан у вери, тридесет година се подвизавао у Глинској пустињи где је цветао духовни живот. Нико ни за шта није могао да га прекори, чак ни споља гледано. Њему, човеку потпуно беспрекорног живота, пред свом браћом је речено: „Ти си као Јуда!“ О том случају ми је касније причао сам отац Андреј. Ја сам се узнемирио: „Како је старешина могао тако нешто да учини?“. Отац Андреј је одговорио: „па, добро, свако има слабости“, и није се видело да се љутио на тог човека.
Могао бих навести много других примера како су га понижавали и вређали. А он, ако се некада и вређао, то је било на кратко, увређеност је брзо пролазила. Он је говорио да се и светитељ може увредити, али да није добро задржавати зло. Ипак, понављам, од њега никада нисам чуо „ја сам грешник, ја сам лош, не знам ништа“. Он и ништа посебно добро о себи није говорио, никада није говорио о свом духовном животу, свом духовном искуству, али када су се догађале ситуације које су изазивале његово смирење, он је био смирен. Такво смирење код оца Андреја, наравно, није било људско већ од Бога, дар Божији. За мене ће он увек остати као пример истинског, аутентичног смирења.
Има људи који себе заиста сматрају грешним и ништавним створењем, али, по понашању би се одмах видело да ли је ово осећање искрено. Ко себе сматра ништавним и грешним, такав наравно неће ни осуђивати, ни говорити лоше о неком другом, ни прекорити некога. То јест, једно је када неко себе сматра таквим у свом уму, а друго је када у реалности, искрено, у срцу то осећа. Када је преподобни ава Доротеј рекао свом старцу, преподобном Варсонуфију Великом како сматра себе горим од свих створења, он му је одговорио: „Сине мој, за тебе је гордост да тако мислиш“. Међутим, ава Доротеј је за разлику од нас био уман човек и одмах схватио о чему се ради. Он се освестио: „Да, оче, ово је стварно гордост за мене, али знам да би требало тако да мислим о себи“. Тада му је Варсонуфије Велики рекао: „Е сада си стао на пут смирења“. То јест, ава Доротеј је признао да у реалности не сматра себе горим од свих створења, да просто има теоријску представу о томе да би тако ваљало да мисли, али у реалности такво искрено мишљење о себи нема. Ово је врло важно.
Један подвижник је себе називао магарцем. Да би подражавао неком ави Зосими, он је говорио: „Ја сам магарац“. Његов старац му је рекао: „Ти немаш права да себе тако зовеш јер када је ава Зосима себе називао магарцем мислио је на то да он попут магарца, да може све да претрпи, а ти не можеш да истрпиш ништа“.
Треба се учити да на себе гледамо трезвено, боље је да признамо да немамо смирења. И то ће бити озбиљније и дубље смирење од глуматања попут: „Ја сам безвредан“. Ја такође себе могу називати различитим увредљивим речима и можда себе понекад и називам када нико не чује, али ја то себи дозвољавам више из разлога неког комотитета према себи. „Ах ти глупане, шта си урадио?“ (рецимо да нисам урадио нешто како треба). И шта сад – то не значи да себе сматрам глупим човеком, ја свеједно мислим да сам паметнији од многих људи. Ако чак на тај начин себе и прекоревамо, ипак то радимо шалећи се и волећи себе. Зар није тако? Врло је тешко научити да не глуматамо.
Свети Оци говоре да се смирење састоји у томе да себе сматраш горим од свих, али, како то достићи? И шта је лажно смирење? Лажно смирење је смирење које има потребу да се покаже. На првом месту, то је смирени изглед. Као друго, то је смиренословље: човек говори о себи да је велики грешник и гори од свих, а ако га у реалности неко увреди он се одмах буни и врло ревносно брани своја права. Као треће, лажно смирење се показује у томе што човек понавља неке научене смирене фразе, рецимо изреке Светих Отаца о смирењу, сматрајући да он мисли тако искрено, док смисао тих изрека не долази до његовог срца.
Из срца не исходе само „зле помисли“ већ уопште и све људске помисли. Човек, ако се може тако изразити, мисли срцем: ако је у нешто уверен срцем, значи да је у то потпуно уверен – било то добро или лоше. Рецимо, прочитао си код светог Григорија Синаита да је потребно сматрати себе горим од свих. Ти онда идеш и понављаш: „Ја сам гори од свих“, али ако се твоје срце не слаже са овим речима, значи да у реалности ти тако не мислиш. Твоје смирење је умишљено, ти просто фантазираш о себи. Ако си смирен у срцу значи да си стварно смирен. Тада не мораш показивати никакве знаке смирења, тада немаш никакве сликовите представе о томе шта је смирење, а бићеш смирен.
И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам да си „прах и пепео“, или као пророк Давид  да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Не треба себе тако неразумно утеривати у то.
Неопходно је упамтити да се све добија од Бога. Свака права укорењена врлина јесте дејство благодати. Потребно је разликовати принуђивање себе на врлину од истинске врлине која је добијена дејством благодати.  Зато, оно што највише помаже ако желимо да стекнемо истинску врлину је Исусова молитва. Све што долази од непрестане покајне Исусове молитве је истинско. Нека и мало, али је право. Са извештаченим принуђавањем себе на врлину треба бити врло опрезан да се не бисмо упетљали и уместо принуђивања прешли у глуматање. Ми ни сами нећемо приметити како се то догодило: можда чак нећемо глуматати тако пред другим људима, већ изнутра, пред самим собом.
Зато је најважније – наћи за себе ту меру смирења коју искрено примаш срцем, а онда од ње почети са кретањем даље и принуђивати себе на више. Осим тога, неопходно је схватити врло важну ствар: најважније је да постоји смирење срца. Спаситељ је рекао: „Научите се од Мене, јер сам Ја кротак и смирен срцем“ (Мт. 11:29) и „Из срца излазе зле помисли“ (Мт. 15:19). Срце је извор човековог живота. Ако је човек у нешто уверен срцем, значи да је заиста уверен. Ти не мораш да изговараш никакве дефиниције смирења, не мораш да имаш никакву идеју о томе шта је то смирење, а бићеш смирен. И обрнуто, можеш колико год желиш да говориш о себи као праведни Авраам, да си „прах и пепео“, или као пророк Давид  да си „црв а не човек“, а у мислима ћеш сматрати: „Ето, ја сам црв а не човек, и зато сам бољи од свих ових људи. Јер они не мисле о себи да су црви, а ја мислим. Зато су они црви, а ја сам човек“. Није потребно себе тако неразумно присиљавати на такво размишљање, потребно је више се смиривати срцем.
.
Схи-архимандрит Авраам Ридман





















Беседе оца Тадеја


Мир и радост свима од Господа, јер су мир и радост најважнија богатства овог и оног света. За тим сви ми чезнемо. Можемо имати на кугли земаљској што год пожелимо, а да немамо мир и радост. А мир долази од Извора Мира, од Господа. Када се Господ обратио својим ученицима, када су они затворили врата због страха од Јудеја, прво што им је упутио било је: „Мир вам.“
Господ ће вас наградити миром ако се измирите и окренете Апсолутном Добру, а Апсолутно Добро је Господ Бог. Он жели да ми имамо једну божанску особину – смирење је та божанска особина. Где год смирење царује, било у породици, било у друштву, оно из себе извија мир и радост.
Свако добро и свако зло потиче од мисли, јер смо ми мислени апарат. Утичемо чак и на биљни свет, будући да и биљни свет има нервни систем. Сви очекују мир, утеху, љубав.
Покајање је измена живота. Потребно је да човек оде до свештеника или свог ближњег и да му каже шта му ремети мир. Чим наши ближњи саучествују у нашем страдању ми добијамо утеху и снагу.
Ако се ми окренемо Извору Живота, Господ ће нам дати снаге да учврстимо у себи мисли пуне добра, јер добре мисли, добре жеље, дају мир и утеху свуда. Морамо се ( мислено ) изменити.
Наше мисли утичу не само на нас, него на све оно што нас окружује. Морамо да упућујемо добре мисли. Господ заповеда да волимо своје непријатеље, не због њих, него због нас самих. Треба опростити све од срца. Када се опрости све од срца, све је опроштено. Ми смо (тада) саучесници мира, тада мир чини радост и утеху свима око нас. Сви осећају наше мисли мирне, тихе.
Када је домаћин у кући оптерећен бригама о породици нико нема мира и покоја од његових мисли, чак ни мала деца у развоју. Зато они који руководе кућом треба да се предају Господу, да Му се моле, и да схвате да је Господ свемогућ, да нас Господ теши.
Морамо од срца све опростити. Унутрашњи мир не може да се сачува докле год наша савест нешто изобличава. Морамо умирити савест. Треба свима опростити од срца. Без тога нема унутрашњег мира.
Даће Господ благодат. То је божанска сила која делује свуда, а особито у душама које траже Господа, Извора Живота. Мир Божији се свуда сеје.
У Старом Завету пише: „Сине, дај ми срце своје.“ Господ је једина утеха и анђелима и Светима и свима који Га траже. Он је једини Бесконачан.
„Професор је расејан. Он је такав и такав!“ Моли да Господ да благог анђела и професору и теби. Ако заволиш професора, тако ћеш лако одговарати и добити оцену. Када се професор и ученик помире, међу њима више нема (мисленог) рата.
Нема нам мира ако мислено ратујемо са родитељима. Духови злобе гледају да се ми по сваку цену огрешимо о родитеље. Тада они стичу власт над нама, а ми мислимо да је неко други крив. Многи то увиде, па поправе мисли. Ја увек то кажем- неки прихватају, а неки су сувише горди. Што дајемо, то нам се враћа.
Свети Оци кажу: „Сеј љубав, па ћеш љубав жњети. Сеј мир, па ћеш мир жњети.“ Немогуће је да стекнемо мир ако смо пуни зависти и злобе. Ако се не ослободимо од те паклене особине како ћемо у вечност? Једини је Господ који може да нас измени. Дух се везује мислима. Каква нам је карактерна особина овде – такви прелазимо у вечност.
Треба да смо мирни. Боље је трпети увреду, него нанети увреду. Ако претрпимо увреду, Господ ће нам дати снагу и мир. Ако не претрпимо увреду, савест нам неће дати мира. Савест је Божански суд.
Ми можемо свашта радити али нећемо имати ни мира ни покоја. Карактерна особина ( овде на земљи ) је основа за прелазак у вечност. Ако смо мирни и тихи идемо у ред светих и анђела. Њих је Господ наградио бесплатном благодати и у тим душама нема особина овога света. Човек може стално да га вређа, а он се не вређа. Човек може да га изудара, а он се не љути, јер је његова душа руковођена Светим Духом.
Питали су Светог Серафима Саровског: „Шта је циљ нашег живота?“ – „Враћање у наручје Оца Небеског.“
Ми реметимо мир. Господ нас ( тада ) оставља са нашим мислима – ето нам страдања. Нема силе која може да поруши милост Господњу. Зато мученици нису осећали страдања, а ако су и осетили, утешио их је тихи Господ. Када благодат Светог Духа озари душу – она више не осећа страдања.
После Господа немамо веће добро од својих родитеља. Господ каже: „Ја сам тај који зачиње плод у утроби мајке.“ Родитељи су оруђе у рукама Господњим. Господ благосиља брак. Потребно је време да се попуни (број) оних павших анђела који су отишли са сатаном, а Бог је и за њих, духове злобе, Бог. Они су високоинтелигентна бића, али за њих нема ни мира ни покоја.
Ми морамо тражити утеху од ближњих будући да смо створени, ограничени временом и простором, и не можемо да дамо бесконачно, али тражимо бесконачно. Тражимо мир бесконачни, радост бесконачну – све бесконачно. Али наши најблизи не могу све да нам пруже. Сви смо ограничени и у сталном смо рату са злим мислима, јер су пали духови пуни злобе ( зли духови нападају преко мисли – убацујући зле мисли у човекову главу ).
Господ гледа да ли ми од срца тражимо да нам Он помогне. Чујемо многе речи лепог примера живота и како треба упутити ближње да то раде. Али, да ли ћемо моћи то да остваримо?
Видимо особу мирну, тиху, све прашта, све трпи. Тај пример нам остаје увек јер и ми желимо то да стекнемо. Како? Окренимо се ка Апсолутном Добру, срцем, мислима и целим својим бићем. Сјединимо се у апсолутној љубави са својим Створитељем. Треба бити непрекидно у молитви. Треба молити Пресвету Мајку, анђела и Свете ( да нас учврсте својом заштитом ) да Га тако силно љубимо, јер тада ћемо бити блажени и овде и у вечности. Бог је Љубав и Срећа која испуњава све који Га траже.
Кавим се мислима бавимо – такав нам је живот. Ако су нам мисли мирне и тихе – ето нам мир. Ако су нам мисли негативне – ето нам немир. Ми тражимо помоћ од родитеља и кад их замолимо, они раскрваре своје родитељско срце и чине нам по вољи оно што је добро.
Божија енергија свуда делује, а особито у оним људима који су се окренули ка Господу. Бог је Мир, Утеха и Радост свима. Зато вам желим мир и радост од Господа.
Родитељи имају велику власт над својом децом. Да ли су они добри или лоши – то је њихова ствар и они ће за то одговарати. Много се у свету страда због непоштовања родитеља.
Мој отац је био много добар човек. Имао сам мисао да је требало да уложи много више у мене. Преосетљив сам. Рођен сам 1914.
Нисам смео да упутим такве мисли оцу. Не вреди што сам био бистро дете. Нисам видео да сам ја упропастио свој живот. Када је требало нешто да се оствари, а оно – пропаст. Лекари су рекли: Неће живети више од пет година. Био сам тежак плућни болесник. Хтео сам да посветим свој живот Господу, па сам отишао у манастир.
Господ ће отворити пут најбољи за децу. Господ ће опростити. Господ је милостив. Ако се ми молимо Богу за њих, немогуће је да то не утиче на њих. Мисли су огромна снага. Одмах нам се отвори пут и знак.
Монах се у старо време молио да му Пресвета Богородица укаже шта је то монах, а Пресвета Мајка му је рекла: „Монах је молитвеник за цео свет.“
Ако мислима ратујемо са професорима и родитељима, нема добра.
Господ жали своја створења што тако пате, али узалуд кад неће да се покају.
Дође старац Св. Антонију и каже да је велики грешник и да је много грешио.
-„Хоћу да ми ти кажеш да ли за мене има покајања?“
-„Молићу се Господу да ми Он открије, а ти дођи за недељу дана.“
Господ му је открио:
-„Знаш ли ко је онај старац?“
-„Не знам.“
-„То је сатана.“
-„Он хоће од мене да чује да ли има покајања.“
-„Има покајања. Он је дух и стално је у покрету. Треба да стоји на једном месту три године окренут ка истоку и да се моли: „Опрости Господе моју преосталу злобу“.
Старац је дошао након недељу дана.
-„Да ли си питао за мене?“
-„Јесам. Треба да стојиш три године окренут ка истоку и да се молиш: „Опрости Господе моју преосталу злобу.“
Одскакутао је на једној нози јер је знао то, али неће да се покаје. Нема неопростивог греха. Нема греха који ће порушити милост Господњу.
Свети Оци су се интересовали шта је то хула на Светога Духа и добили су одговор. Хула на Светог Духа је упорност у непокајању и противљење истини. Узалуд ти некоме говориш да је Бог свуда присутан и да је Животодавац, кад он неће да чује.
Треба припремити срце да се у Светом Причешћу сједини са Господом. Пост је потребан за смирење тела, јер кад се тело смири, смириће се и душа. Црква је прописала како треба постити. Срце треба припремити. Ми можемо ништа не јести, а да нам је срце злобно и пакосно. Како да примимо Свето Причешће када не подносимо појединце? Узећемо Свето Причешће, али не за спасење, јер смо задржали паклене особине, које су зле.
Пост је припрема за смирено срце. Свети Оци кажу: „Онај који није послушан узалуд пости и моли се Богу. Послушање је веће од поста и молитве. Кад сам био млад нисам разумео упутства Светих Отаца, али касније сам видео да је то тачно. Ко не смири срце и не очисти га од злих мисли, узалуд пости.
Господ је сав мир, сва радост. Треба припремити срце да буде кротко, смирено, у супротном узећемо Свето Причешће на осуду, а не на спасење. Зато се и молимо: да нам Причешће не буде на суд него на спасење.
Ко обилази манастире да види споменик, архитектуру, фреске – вратиће се кући празне душе. Међутим, ако је побожна душа, ако обилази ради своје душе, да би стекао мир, спасење – вратиће се пун утехе.
Магија делује тамо где нема молитве ни чврсте наде у Бога. Једном приликом ми је дошла једна млада жена. Завршила је политичке науке, али је јако побожна. Удала се за лекара, човека који је већ био ожењен. Само је месец дана био у браку кад га је прва жена напустила. Њен муж има старијег брата који је исто лекар. Он се три пута женио и све три жене су га напустиле. Њихова мајка је исто лекар и професор медицинског факултета. Она живи са сестром и бави се црном магијом. Ретко долази код сина. Међутим дошла је једног дана љута и рекла снаји: „Ја сам отерла ону жентурачу од свог сина, али теби не могу ништа.“ Мађијом тера духове злобе да досађују снаји како би она напустила мужа. Али та жена ( снаја ) је молитвеник, ревнује за Господа. Пошто јој дух злобе ништа не може, враћа се на бабу, па баба игра пипиревку. Враћа се на оног који је њега послао, па се њему свети. Након тога кад је дете проплакало ( родило се ), баба је опет дошла и питала снају:
– „Да ли онај билмез воли своје дете?“
– „Како не би волео?“
– „Значи још га воли!“
Улази син. Плаче и каже жени: -„Знаш не мили ми се да уђем у стан. Знам да ми све ово чини мајка, али ништа не могу…“
Спаљивање мртвих није хришћанско дело. То је дело савременог света да би што мањи простор заузело тело. Ако је човек побожно живео, тело је благодаћу Светога Духа освећено, и као тело не сме да се спали. Господ није створио тело да се спали. Зна се још од прародитеља Адама да чим душа напусти тело, треба прах праху, треба ставити тело у земљу, јер спаљивање није хришћанско дело.
Оне мајке које уништавају плод своје утробе чине велики грех. Оне уништавају живот. То је велики грех. Бог зачиње плод, а оне га уништавају. Треба из дубине душе да се измене и да не понављају такав грех. Таква жена се осуђује као убица. Ни једна животиња на земаљској кугли не убија своје младунче, једино разумно биће убија своје дете. Ако остане у непоправљивом стању, биће осуђена као убица. Питање је да ли ће моћи да прође кроз митарства. Нема неопростивог греха осим неокајаног греха. Велики је грех нашег народа – неокајани грех. Читава су села нестала. Био сам млад када је у Витовници било 110 кућа, а сада их нема ни половина. Жалосно је што ћемо ми Срби бити мањина. Доћи ће са стране и населиће се. Велика је грешка од стране грађанског закона да се земља дели на децу. На западу није тако, један остаје на земљи, а остали се запосле. Не ваља да се деле мале парцеле.
Наши Роми немају ни куће ни кућишта, па је опет пуна черга деце. Увек су задовољни, увек весели. А наши имају хлеба, па ни са хлебом неће да имају деце. Жалосно је то. Треба да се поправимо, ако можемо.
Мајка је мајка и сви смо везани за мајку. Многи научници су били благодарни према мајци, зато је се сећају. Мајка нам је карактерна особина.
Када мајка оде у вечност ми смо ожалошћени. То је наша грешка. Ми треба да се молимо, јер она потребује наше молитве, а не жалопојке. Много ми смета када смо ожалошћени. То је велика грешка – па ми смо Хришћани. Уместо да будемо благодарни Богу за све, да Му се молимо да се ( упокојена особа ) уброји међу анђеле и свете – ми тугујемо. Због тога и деца и мајка много пате у вечности.
Једна мајка је имала ћерку која јој је била једина нада. Међутим ћерка се разболи и умре, а пошто је била побожна Господ је одведе у рај. Њена мајка је желела да је сања, али ћерка није имала потребу да се јави мајци јер је била у рајским небесима. Зато је мајка ишла код врачара и гатара. Једна јој је врачара рекла да пре изласка сунца изађе на гроб, да узме флашу и да нешто уради, и чека да јој се ћерка јави. Мајка је то урадила, а ћерка јој се јавила и рекла:
„Мајко, што си ми то учинила? Зашто си ме тражила? Била сам у рајским насељима, а сада више не могу да се вратим. Што се ниси помолила Богу? Толико ме је туга оптеретила да не могу да се вратим Господу. Не могу да се вратим тамо где сам била опредељена.“
Не треба туговати за умрлима, већ се треба Господу молити да им Он да јеванђелска насеља. Туга све ремети. Она омета мир који су они добили од Господа. Зато треба да будемо молитвени, јер туговати за својим рођенима није хришћански. То је незнабожачки. Ми се овде припремамо за вечни живот. Треба да смо благодарни Богу. Треба да се молимо Господу да им опрости грех и да чинимо добра дела за спомен. То се прима. Само Господ може да ослободи душу од паклених уза. Зато највише да се молимо Богу и тамо где има свакодневна Литургија да се моле за покојне.
Док је владика Николај био у животу питали су га да ли има спасења за оне који се нису кајали у животу. Рекао је да има, ако се неко моли за такву душу четредесет дана и више. Литургија је голготска жртва. Господ се жртвује. „Господе, омије грехе онима који су овде споменути Твојом часном крвљу.“ То је највећа жртва коју ми Хришћани можемо да учинимо.
Кад сам био млад монах мучило ме је питање: „Зашто онај који искрено тражи Господа толико страда? Зашто се толико мучи? Не могу више Господе!“
Легнем. У сну видим себе на узвишењу. Видим како иде војска од истока ка западу. Није земаљска војска, него небеска војска. Сви су равни ( исти ). Само један иде корак испред свих. Певају:
“ За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо.“
Певам и ја са њима:
„За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо.
 
Како ћемо зло победити?
Љубављу.
За Цара Славе,
За Цара Небеског,
Ми борбу водимо,
Зло да покоримо.
 
Много значи кад у кући има молитвеник. Молитва привлачи Божју благодат. То осећају сви домаћи. То осећају и они којима су срца охладнела. Зато се треба непрестано молити.














ЖЕТВЕ ГОСПОДЊЕ - Свети Николај Жички


У наше време извесне силе овог света грозничаво раде да завладају целим светом, да задобију васцели свет. Те силе не би тако радиле, када би озбиљно узеле речи Христа Спаситеља: "Шта користи човеку да цео свет задобије а душу своју изгуби?" (Мат. 16: 26)

Али баш небрижност о својој души и створила је бригу и крвави труд тих сила на задобијању власти над целим светом. Брига пак о души, о крајњем спасењу сваког човека појединачно, потиснута је на задњи план и остављена простим "младенцима", то јест, нечујној и невеличавој маси простог народа (Мат. 11: 25). А са потискивањем бриге о души, потиснут је и Сам Христос. Са потискивањем Христа у позадину, потиснуто је и Царство Небесно, као врховни циљ људског живота, а на месту тог циља, Богом одређеног и објављеног, уздигнути су земаљски циљеви, прво политички-економски, па онда културно-социјални и такозвани хумани.

Другим речима: место Раја небесног, обећаног изгнаним и заслужним, истакнут је рај земаљски за сва људска бића (наравно, ако то икад лично доживе), без икакве разлике и квалификације.

По плану тих властољубивих сила треба да се изведе уравњање и уједначење свих људских бића на земљи. А то уравњање и уједначење не односи се само на хлеб, него и на дух, и не само на политичка права и културу, него и на веру и морал.

Па како се "неисказано богатство Христово" (Ефес. 3: 8) у погледу истине и духа, не даде изједначити са сиромаштвом других земаљских вера и философија, то се од стране оних сила бомбардује Христос са страшном жестином, било јавно и отворено, било прикривено и лукаво. "Востани и Господи да не преобладајет человјек..." (Пс. 9: 19)

При оваквом стању ствари, није чудо што су се неки Хришћани тешко забринули за будућност своје Свете Вере, док су опет, други постали равнодушни према Христу, Његовој Цркви и својој сопственој души. А најслабији међу њима, под утицајем силовите лажне пропаганде, почели су се приклањати мишљењу, да Христос припада прошлости, да је побеђен од света и да у "Новом Добу" двадесетог века не остаје човеку друго, него да се склони под тобож сигурнији кров, било науке или прогреса, културе, технике, демократије, хуманизма, или неке друге модерне идеје, покрета или организације. "Колико само да се безболније и удобније проживи кратки век на земљи!" тако говоре кратковиди, устрашени и преварени.

Брижни пастири свих хришћанских цркава писали су књиге о овом предмету, и непрестано пишу, и непрекидно говоре са предикаоница или преко радија. Са безбројним детаљима, указују они на опасност, у коју је доведено Хришћанство наших дана. Са похвалном ревношћу они су успели да представе у јарким, али мрачним бојама, болест света уопште, а хришћанских народа посебно, тако да би имали мало, или нимало, да додамо њиховој дијагнози. Нити би осећали потребу да и ми узимамо перо и о томе пишемо.

Али нас друга једна невоља нагони да пишемо. То је широки компромис, који многи баш од ових брижних пастира, са множином других чланова Цркве, праве између Хришћанства и "духа овог времена", који извесно није Свети Дух Божији.

Свесно или несвесно они стављају, не свет у службу Христу, него Христа у службу света, тј. савремених идеја и стремљења, у које спадају: радње на брзом остварењу среће људи овде на земљи, на свеопштем миру, наметнутом споља, на распрострањењу светске науке и културе, чак и на организовању једнога Света, једног Светског Парламента, или Светске Диктатуре, једне Светске Војске или Полиције за одржање и одбрану мира, па чак и остварења рајског братства међу свим људима, без обзира да ли сви људи признају једног заједничког Оца Небеског или не, у супротности са одлучном изјавом Јеванђелисте, најближег Христу (1. Јов. 2: 22-23).

Оваквим компромисима негира се апсолутност Христовој вери, ствара се забуна у душама Хришћанског народа. Гаси се пламен одушевљења, и раслабљава морал верних. Помрачава се визија Царства Небеснога, које "није од овога свијета" (Јован 18: 36), и народи се заслепљују лажним представама о једном универзалном царству од овога света.

Ко нема снаге да се диже у висину, тај се пружа у ширину. И ко не може да нађе што жели у квалитету, тражи га у квантитету. Тако и онај, коме је тескобно са Христом у колиби, чини све, да Христу постане тескобно у својој палати. И онај ко није нашао мира у самом себи, или у свом дому, или у свом малом народу, зар ће га наћи у крајњим димензијама физичког света? Тим пре што је смрт свакога од нас близу, а Судија пред вратима.

Ето због оваквих ревнитеља, који ревнују "али не по разуму", ми се латисмо пера, да им, са Божјом помоћи, изложимо, каква је од старине до данас, вера Православне Цркве о апсолутности и сведовољности Христовој за спасење људи. Да изређамо бар неколике победе које је Христос кроз деветнаест векова до сада, однео над светом, и незадржано односи. Да покажемо, да Христос не само није застарео, него да свет стари, а Он је увек "исти јуче и данас и на век века" (Јав. 13: 8). Вечито млад и вечито победоносан.

Његове победе, ми смо назвали Жетве Господње, сходно јеванђелским параболама о њиви, семену и жетви.

ПРВЕ ЖЕТВЕ



"Заиста ти кажем, данас ћеш бити са Мном у Рају" (Лука 23: 43).

Први савременик Исусов, који би узет у Рај, био је покајани разбојник на крсту на Голготи, у 20. години владавине Кесара Тиберија, а у 34. од ваплоћења Бога Слова.

Тако је Христово Небесно Царство отпочело са једним јединим човеком. И то са каквим човеком. Не са једним од великих Апостола, нити са Пресветом Дјевом Маријом, Матером Исусовом, него са злотвором, али покајаним. Да се кроз тог злотвора симболизује сав род људски, за кога је Христос из љубави претрпео муке и пролио Своју безгрешну крв, али и да се истакне спасоносна Тајна Покајања, једна од седам великих Православних Тајни.

Ми говоримо о људима, а не о Анђелима. Јер пре покајаног разбојника, безбројне војске Анђела уз Господа над војскама, живеле су у оном Небесном Царству. И из онога Царства силазили су на земљу и узлазили на небо, служећи јављеном Месији у Његовом делу спасења људи (Мат. 4: 11)

Но спасени разбојник није дуго остао једини од људи на небу. Истога дана, на Велики Петак, Исус је душом сишао у Ад, у Шеол, да јави Себе и Своје Јеванђеље усопшим од почетка, који су ту од Адама и са Адамом кроз векове, чекали своју крајњу судбу.

И Он, Господ Исус Христос "сишавши проповиједа и духовима који су у тамници - јеванђеље, да приме суд по човјеку телом а по Богу да живе духом." (1. Пет. 3: 19; 4: 6). Ко су та створења?

То су прехришћански праведници, сви они што "у вијери помријеше" и не дочекаше испуњење Божијег обећања, односно Спаситеља, него само "видјевши га из далека поклонише Му се, признавши да су гости и дошљаци на земљи. Јер који тако говоре (тј. да су гости и дошљаци на земљи) показују да траже отачаство." (Јевр. 11: 13-14) (пошто га на земљи нису могли наћи).

Но тај "сабор и црква првороднијех" (Јевр. 12: 22-23) није био састављен само из Јевреја, старозаветних Праведника, него и из свих народа и племена под небесима. Јер ни Авељ, ни Сит, ни Енох, ни Ноје, ни Рута, ни Јов, нису били Јевреји. По речи Апостола Петра: "Заиста видим да Бог не гледа ко је ко, него у сваком народу који се боји Њега и твори правду мио је Њему" (Дела Ап. 10: 34-35)

Сви они бише спасени из Ада благодаћу Божијом и заслугом Господа Исуса Христа. И не само познати и признати праведници него и сви грешници, који на земљи грешише, па видевши Исуса у Аду, лицем у лице, и чувши Његову благовест, покајаше се и повероваше у Њега, као Јединог истинитог Човекољупца и Спаситеља.

Тела њихова давно давним, беху прах помешан са прахом земаљским, а душе њихове чамаху са уздисајем у тами Ада преисподњега. То су биле душе људске од Адама до Витлејемске деце, које први Ирод покла због Исуса, Новога Цара, и до Светога Јована Крститеља, којега други Ирод посече као Претечу Исуса Месије.

Једини Бог Свезнајући зна број њихов. Но да је то био огроман народ, многобројнији од свих народа Римскога царства, сведочи прво велика дужина времена од Адама до Христа, а друго Свети Оци видиоци. У својој Пасхалној беседи, каже надахнути Јован Златоусти поводом силаска Христова у Ад: "Ад огорчи се, јер се испразни... Воскресе Христос и мертви ни един во гробе."

Сав тај многомилиони народ уздигао је Христос у Рај, чија врата Он отвори Својом крвљу као Човекољубац. А отворивши врата рајска за људе, Он удаљи чувара тих врата, Херувима са пламеним мачем. И тако је Свесилни Христос обноћ учинио Своје Царство већим од Царства кесара Тиберија.

Ово је изузетна и јединствена одлика правог Месије као свеопштег Спаситеља Света. Он је, наиме, донео спасење свим људским коленима од почетка до краја времена, тј. живим и умрлим. Лажне месије и самозвани спасиоци пак, нарочито многобројни у наше доба, и не помишљају да спасавају умрле, него само живе. Нити им и на ум долази, да избављају од смрти ни себе ни друге.

Сав њихов програм састоји се у отклањању разних животних незгода само за кратко време, докле једно људско срце, жељно живота, не престане да куца. За њих је смрт непобедива, јача од живота. Мрачна царица смрти царовала је пре "случајне" појаве живота у свету, и цароваће вечито по ишчезнућу живота на земљи. То је њихова философија потпунце супротна Христу и Христовом откривењу.

Неко од материјалистичких пропагандиста држао је говор на једном скупу у Србији, како Исус Христос није успео за две хиљаде година остварити оно што је обећао, а како ће његова безверна партија остварити рај на земљи. Упита га једна удовица, чији јединац син тек беше умро:

- А може ли ваша партија повратити у живот мога сина јединца?

На то одговори онај нови спасилац света:

- Наравно, то нико не може, па ни ми. Ми хоћемо да створимо рај само за живе, а о умрлим ми не водимо рачуна као непостојећим.

Рече му на то ожалошћена мајка:

- Сваки рај, који ви или ма ко други створи на земљи, без мога сина, за мене је пакао.

У историји света Христос је Једини Спаситељ и живих и умрлих. Да, једини бујни и неодољиви извор живота и свемоћни победилац смрти и пакла. Његово Царство није од овога света, али Он непрекидно жање жетву Своју на посејаној њиви овога света, преко Анђела Својих и уноси пшеницу у Небеске житнице Своје. Тамо, где се ожалошћена мајка једино може срести са својим преминулим сином у животу без растанка.

Разговор I



- О чему то разговарате, света браћо моја, да чујем о чему разговарате?

- Ако је заиста Валаамова магарица проговорила човечијим језиком, онда је оправдана Будистичка вера у реинкарнацију; оправдана и Библијом потврђена (IV Мојс. 22: 28-30).

То сте чули на неком скупу окултиста. Па питате, како се то слаже са Христовом науком?

Ај, браћо света, боље да нисте ишли на тај скуп. Боље да сте отишли у цркву и чули Јеванђеље о богаташу и Лазару. Како умре неки бедни и болесни сиромашак, којега уста Господња именују Лазаром. ; а потом умре један луксузни богаташ, чије име уста Господа неће ни да спомену. И како душа Лазарева оде у небесну радост, а душа безименог богаташа у паклену муку.

Није ли небесни Зналац, Господ Спаситељ, овом причом дефинитвно пресекао легенде о сељењу душа? Није ли Он, Видилац свих тајни неба и земље, овим јасно посведочио, да се душе не селе из тела у тело него право и за навек одлазе у ону обитељ, коју су заслужиле делима својим на земљи?

А што је Валаамова магарица проговорила, то није отуда што је у њој била реинкарнирана душа неког човека, него је то од Бога. Бог је хтео да кроз бесловесног скота постиди неваљалог човека, јахача на скоту. А магарица, када је говорила на човечјем језику, наравно није била свесна шта говори. Исто онако као што гавран, који је односио храну Пророку Илији у пустињу, није знао ни коме ни од кога носи. Мада би окултисти свакако хтели да је у гаврану била свесна душа неког умрлог човека.

- Па како су могли неки учени људи, чак и неки руски философи, усвојити тако погрешно учење?

- Могли су, браћо моја света, шта све људи не могу? И учени, као и прости падају у велике заблуде. Јер не познају Писма ни Силе Божије. А знате, да лажно злато бљешти јаче од правога злата. И округао камичак личи на јаје, али живота у њему није. Па се људи лако преваре.

Заблуда заблуделих нека послужи вама за поуку и за страшну опомену. За поуку - да не верујете брзо људима, који нити су вас кад знали ни љубили, него да верујете Спаситељу, Који вас је знао од пре створења света и љубио вас толико, да се предао смрти само ради вас.

За страшну опомену пак - да не тешите себе речима: кад умрем, ја ћу се опет родити у другом телу на земљи, и опет и опет, и по хиљаду пута, па ћу имати времена за поправку. Утешна је, али и страшна истина, да је човеку дат само један рок живота на земљи, а потом суд. За овај кратак рок, свак може заслужити бесповратно, или вечити живот или вечиту муку.

И Пантеизам је, велите, захватио велики број учених Хришћана, као на жалост и грофа Толстоја у старости.

Поред окултизма то је друго велико зло, које је било и јесте и биће међу онима, који су крштени, а не крсте се. То су они који верују, попут древних јелинских стоичких философа, у неко етарно божанство, и сматрају душе људске као капље тога етра у грубим телима. Када се тело распадне, онда се оне капље етарне - душе људске - преливају у бескрајни етарни океан божанства, губећи личност и индивидуалну свест.

Други се опет држе Спинозине заблуде, по којој су и дух и материја вечни и нестворени. Бог као Дух вечно је везан за материју и материја за Бога. Према томе, Бог је и материја и дух у исто време. Слично корњачи, кажем вам, и по некој прастарој фабули овај свет лежи на корњачи. По смрти душа човечја прелива се у вечни дух, а тело у вечну материју. И да би сваку своју убиствену философију учинио привлачним, он ју је назвао "Етиком"!

Као прозирући у опасност философије свога земљака Спинозе, Свети Павле оставио је Хришћанима вечну опомену говорећи: "Браћо, чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном пријеваром, по казивању човечијему, по науци свијета, а не по Христу." (Колош. 2: 8).

Та Апостолска опомена важи, мање више, и за остале људске философије, које уче да је овај видљиви свет нестворен од Личнога Бога, и да је вечан и бескрајан. Са тим премисама они се потпуно одричу Христа, као што се и Христос одриче од њих.

Спаситељ је открио и показао Својом апсолутном Личношћу да је Бог Личност, Врховна Личност, а не успавани или полусвесни дух, или неки принцип, или природа, или природни закон.

Није Господ Христос, браћо моја, није Он доказивао Бога помоћу твари, него је објашњавао твар помоћу Бога? Каквог Бога? Трикратно Личног. Он је потпуно потврдио истинитост оног свеопштег веровања свих народа: веровања, истина, исквареног и помућеног, али неишчезлог, а то је веровање у бога, или богове, као свесне личности, као и веровање у свесни и индивидуални живот човеков после смрти.

Никада се народи света нису могли помирити са философским учењима о безличном Богу и о безличној бесмртности човека. Зато се јавио Бог у Личности Сина Свога Исуса Христа, Који "не беше да и не, него у Њему све беше да." (2. Кор. 1: 19-20), све позитивно и све потврдно што је икад човечије срце могло пожелети - и више од тога. Човечанству је тада спао терет и мрак са душе.

Зато се жаљаху Фарисеји: "видите да ништа не помаже: гле, свијет оде за Њим." (Јован 12: 19). Због тога: "сви наваљују да уђу у Царство Небесно." (Лука 16: 16), где царује Бог као Троједина Личност, и где је од постања света припремљено место за сваку личност човечију, која се одазове позиву Христовом.

За вас и за мене, браћо света, најважније од свих питања и проблема јесте: да ли ћемо се благовремено одазвати позиву Христовом. Јер, Анђели Његови дан и ноћ жању Жетву Господњу, без престанка и предаха, и односе у небесне житнице. Шта - ако нас срп Анђелски одбаци, као штуро класје и остави да нас свиње погазе?

ЖЕТВЕ ДРУГЕ



Тамо где и Он.



Рече Господ: "Где сам Ја, ондје и слуга Мој нека буде." (Јован 12: 26). Неки богослови тумаче ове речи једнострано, то јест, као обећање Исусово, да ће Његови верски следбеници бити са Њим у Рају. То је тачно уколико не би било једнострано. То је јасно из велике Исусове молитве пред страдањем: "Оче, хоћу да и они које си Ми дао, буду са Мном где сам Ја, да виде славу Моју коју си Ми дао." (Јован 17: 24). Али то је недовољно.

Јер Он Који је обећао Својима славу, прорекао је и муке и страдања слична Његовим. Следеће речи допуњују горње: "Доста је ученику да буде као учитељ његов, и слуги као господар његов. Кад су Домаћина назвали Велзевулом, а камоли (неће) домаће његове." (Мат. 10: 25). И још: "Кад Мене изгнаше и вас ће изгнати." (Јован 15: 20). "Сви ће мрзети на вас Имена Мојега ради" (Матеј 10: 22). "А доћи ће вријеме кад ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу." (Јован 16: 2)

Прегледајмо дакле све где је Исус био од Рођења до Вознесења, а потом где су били многи и разноврсни Његови следбеници.

Рођен у миру, мада у сиромаштини. Гоњен од Ирода бежао у Египат. Живео и растао у мудрости до Своје Учитељске службе. Постио четрдесет дана, кушан од Сатане. Као Учитељ и Чудотворац деловао неуморно до краја. Склањао се у пустињу и проводио ноћи у молитви. Радовао се са радосним, на свадби, у гостима, на језеру, кроз цвећана поља и пшеничне њиве; увек са узвишеном чистотом и простотом. Жалостио се са жалосним и плакао са уплаканим. Гладовао и жеђовао.

Лечио болесне, хранио гладне, сажаљевао и помагао немоћне, опраштао свима, и поучавао све. Слављен и обожаван од народа, гоњен, мучен и најзад убијен од старешина народних. Умро, сишао у Ад и спасао огроман број адских сужања, праведника и покајника. Васкрсао у слави, вазнео се на Небо у сили, и заузео је Своје Царско место са десне стране Оца у светлости и величанству, које је имао од пре постања света.

А сад посмотримо, где су били Христови следбеници.

Заиста тамо где је и Он био, свак на свој начин и према своме дару.

Радници и занатлије на часном, али знојном раду, славећи Њега.

Испосници у пустињи, у посту и молитви угледајући се на Њега.

Свештеници и чудотворци у Његовим народима, ширећи науку Његову.

Добротвори и богаташи у помагању Цркве Његове и сиромашне браће.

Благочестиви цареви и кнежеви са страхом управљали државом, делећи правде у Његово Име, зидајући манастире у Његову славу и бринући за спасење своје и народно.

Мисионари ходили по свету и сејали Његово семе.

Исповедници пред судовима и по тамницама страдали за Његово Име.

Мученици на губилиштима умирући славили Њега.

Смерни и кротки подражавали Његову смерност и кротост.

Чисти срцем, са Богом у себи, задобијали нове следбенике Њему. Миротворци, са Његовим миром у себи, мирили браћу и ширили слогу.

Гоњени, исмевани, клеветани Њега ради, трпљењем и храброшћу задивљавали незнабошце и јеретике.

Архипастири и мудраци писали књиге о Њему и правила хришћанског пута ка Царству Небеском.

А Свети Апостоли и после њих у току векова многи Равноапостолни, били су све, свима и свуда.

Сви они на земљи били су тамо где је и Он био, распознавајући Његове стопе и гредећи за Њим, неко је ходио Његовим путем дуже, неко краће, сходно ранијем ни познијем призиву, духовном просветљењу и небеском дару. Многи су тек пред крај сишли са широког пута светског и ступили на Његову уску стазу што води у живот, прави живот.

Сви они који су у свом земном веку били тамо где и Господар њихов, сада су на небу где и Он. Сви они сада гледају славу Сина Божијега, па гледајући Његову славу и сами "сијају као светила."

Како ми то знамо? Ми то поуздано знамо, јер то је Његово знање, Његово обећање и учење. А знамо то још из дуговременог искуства Цркве.

Јер, по Божјем Промислу и допуштењу, душе ових праведника много пута јављале су се људима на земљи, било у болести, било осами, или у тамницама, или на губилиштима, или у ратовима, или јеретичким смутњама: да излече, утеше, охрабре, предскажу, науче и поврате на прави пут. Јер зашто би иначе прозорљива Црква Православна тако торжествено прослављала Апостоле, Светитеље, Угоднике и Мученике Христове, молила се њима и призивала их у помоћ?

А Црква то чини зато што је осведочена, да су сви они живи и прослављени на небесима. Цркви на земљи то је јављено од Цркве на Небесима.

Њихова имена испунила су добар део "Књиге Живих" и њихов број је веома велики. Свети Јован Јеванђелист надживео је све своје другове скоро за пола столећа, и преживео је сва гоњења Цркве у првом столећу.

У својој чудесној визији на острву Патмосу он је видео Анђелске војске и старешине Цркве на небу: "И бијаше број њихов миријада миријади и хиљаде хиљада" (Откр. 5: 11). Број Анђелских сила природно надмаша број људских душа, но и број ових морао је бити још у то време врло велики. Даље говори Свети Јован: "И кад отвори пети печат, видјех под олтаром душе побијених за Ријеч Божију и за сведочанство. И повикаше гласом великијем: докле, Господару Свети и Истинити, не судиш и не кајеш крви наше на оним што живе на земљи?"(Јован 6: 9-10)

Душе умрлих праведника дакле живе у близини Бога и разговарају са Богом. А не спавају у прашини земној заједно са телима, чекајући крај света, па да се тек онда пробуде у живот, како уче неки јеретици.

Наведене визије Јованове свакако се односе на хришћане и хришћанске ученике његовог доба, то јест, до ступања у друго столеће! И како је велики број њихов! Узму ли се пак у рачун генерације хришћанске у току три столећа гоњења хришћанства до проглашења слободе Цркве, царем Константином, број пресељених хришћанских душа у Царство Небеско био би број једног великог народа. Колика крв! И колике жртве за Христа, од Првомученика Стефана, па кроз сва гоњења Цркве од стране Јевреја и Ирода, а нарочито од римских кесара, Нерона, Декија, Диоклецијана, Максенција и многих других! Само у Римским катакомбама погребене су многе хиљаде (неки рачунају на милионе). У Никомидији спаљено је једног дана 20 000 Хришћана на молитви.

Но осим ових многих Мученика, колико ли је број, свих оних Божјих угодника који истина не бише отерани из овога света мачем и огњем, него се упокојише са вером и надом, да ће и они бити примљени у велико Царство Христа Бога нашега! И то кроз петнаест хришћанских генерација од Апостола до великих Отаца Цркве. Ваистину, и ово је велика Жетва Господња.

Разговор II



- Хтели би нешто да питате, света браћо, хтео бих и ја Вас. Код људи је увек више питања него одговора. Питајте ви мене па ћу ја вас.

Сретамо многе људе, велите, који верују у Бога, али који одричу постојање ђавола. Па мислимо да је и то нека забуна и удаљење од Вере Православне.

- Право мислите, света браћо моја. Забуна и заблуда, дакако; и удаљење од Јеванђеља и Вере Православне, те још колико. Ко не верује у постојање ђавола, тај и не војује против ђавола. А ђаволу су најмилији они, који не верују у његово постојање и дејство. Јер само тако може он спокојно да врши свој убилачки посао.

Ако не би ђаво постојао, све зло би се морало приписати Богу, све зло и сваки грех. А то је страшно и помислити, браћо моја. Јер у том случају, Бог би био истовремена и истина и лаж, и светлост и тама.

Да, наш Свети, Трисвети Бог, би био и Бог и ђаво, као у незнабожаца, што је апсурдно. Шта би нам онда користила Библија? И шта би било од Јеванђеља и од Христових речи о демонима и од Његове власти над злобним духовима таме? Где ћемо са целим Новим Заветом и са огромним искуством Светитеља од памтивека до данас? Хоћемо ли да исцепамо оне листове из Требника, а којима су исписане светитељске молитве за изгнање демона из демонијака и оне друге за заштиту од демона? Онда морамо исцепати цео Требник, заједно са већим делом Новог Завета. Чули сте како при Крштењу свештеник пита онога којега крштава:

"Одричеш ли се Сатане и свих дела његових и свих ангела његових?"

Три пута ставља то питање и очекује одговор:

"Одричем се."

Онда заповеда свештеник:

"Дуни и пљуни на њега".

Даље свештеник пита:

"Сједињујеш ли се са Христом?"

Одговор: "Сједињујем се" (три пута).

Питање: "верујеш ли Њему?"

Одговор: "Верујем као Цару и Богу."

Као што се хирургијом отрована крви гној излучују из тела човечијег и нова, здрава крв убризгава у тело, тако се Крштењем удаљава ђаво из човека, а Христос са Оцем и Духом Светим усељава се у човека.

Крштењем ми се одричемо ђавола, а сједињујемо се са Христом. Једно је одрећи се ђавола, а друго одрећи ђавола. Првим ставом ми добијамо улазницу за Царство Небеско, а другим цепамо је.

Ај, браћо моја, како је трагичан страх људски од великих висина и великих дубина? Воле низину и воле плићину. Од висина и дубина хвата их вртоглавица.

Зато многи одричу двоје: Божанство Христу и постојање ђаволу. Желе да све уједначе и упросте. А што год људи покушају да упросте, већма компликују. Да су они стварали свет, створили би само равнице за купус и брдашца за пикнике. За чудо им је, нашто божанске висине и адске дубине!

Који одричу Божанство Христу, одричу љубав Божију према људима; а који одричу постојање ђавола, клеветају Бога, јер Бога чине праузрочником зла. Непријатељи Хришћанства живо раде да кроз две негације унесу забуну у редове верних Хришћана.

- А ви се не дајте збунити, браћо света. Читајте Јеванђеље и разумите, да је прво и основно дело Спаситеља била победа над Сатаном.

Изгнање демона из поседнутих демонима, чудо је над чудима, које нико од људи никад није успео учинити. Нити се данас демонијаци могу ослободити демона друкчије, него једино Именом Христовим. Међу нама много је живих сведока, који су по Православним манастирима видели сумашедше људе и жене, како бивају исцељени молитвом и постом. Гадарински случај безброј пута понављан је у историји Христове Цркве. И понавља се.

Пет дужности наложио је Христос Својим Апостолима, а кроз Апостоле, пастирима Цркве. То су:

да проповедају Јеванђеље,

да болесне исцељују,

да прокажене чисте,

да мртве васкрсавају,

да ђаволе изгоне (Матеј 10: 8).

Ових пет дужности предали су Апостоли Цркви, као завет Господњи и Црква их непрекидно и неуморно врши, ево, већ близу 2000 година.

Ко скраћује овај заветни програм Цркве, непријатељ је своје душе. Ко од свештеника мисли да је довољно само проповедати Јеванђеље, тај испуњује само једну петину од заповеђеног.

Није ли Сам Христос рекао, да је изгнање ђавола знак доласка Царства Небеског? "Ако ли Ја Духом Божијим изгоним ђаволе, дакле је дошло к вама Царство небеско." (Матеј 12: 28).

А да је Његов први и главни месијански посао био обрачун са ђаволом, који је до тада држао овај свет у својој власти, као своју кућу, о том јасно говори Господ: "Како може ко ући у кућу јакога и покућство његово отети, ако најприје не свеже јакога? И тада ће кућу његову опленити." (Матеј 12: 29).

Ко одриче ово моћно дело Христово, тога ће се Христос одрећи, а ко одриче постојање ђавола, нека зна да се ђаво њега не одриче. И на митарствима тражиће га као свога.

Тај себе губи, али Христову жетву не омета. Јер ко може спречити Господа да учини оно што је наумио? Као што је Он у давнини о Себи рекао: "Намера Моја стоји, и учинићу све што Ми је воља." (Исаија 46: 10)

Чујете ли ви ово, света и светла браћо моја?

ТРЕЋЕ ЖЕТВЕ



Спасени кроз правду, веру и владање.



Под великим царем Константином, настала је за Цркву слобода, али није престала борба. Едикту цара Константина о слободи Цркве, обрадовао се сав хришћански свет, као васкрсењу после тристагодишњег распињања. Извађени су из тамнице епископи и свештеници на смрт осуђени за веру, и Јеванђеље се почело проповедати не више шапатом, него гласом.

Но радост од слободе, тројако је схваћена од људи. Једни су схватили слободу као дар Божији и разлог за ново слављење Бога. Други су схватили слободу као самовољу мишљења и необузданост језика. Трећи пак као отворену могућност за испољење свих својих телесних жеља. Због тога је настала борба оних првих, противу оних других и трећих.

Они први, који су разумели заповест Апостолску: "Стојте у слободи којом вас Христос ослободи" (Галат. 5: 1), тј. у благодатној слободи од греха, стали су све чинити у славу Божију, а на спасење своје душе. Наметнуту стегу споља, коју су преживели у робовању под незнабошцима, они су сада заменили строгом и добровољном дисциплином себе.

Сви су они према своме стању и знању, чинили максимално што су могли у прослављању Христа и у служењу ближњем. Јер слобода је ропство под лажним именом, ако није посвећена служби Богу и ближњима, кроз коју се једино и постиже лично спасење.

Они који су били у могућности подизали су дивне храмове. Цареви су у том предњачили. И сам Константин, нарочито мајка му јелена, зидали су многе цркве. Јустинијанова Света Софија светлила је над свима као царица свих хришћанских храмова. Надахнути уметници употребљавали су свој таленат искључиво на украшавању тих храмова. Имућни хришћани оснивали су домове за сиромахе и болнице за болеснике. Благочестиви владари прописивали су постановљења, уредбе и новеле, којим се кориговало незнабожачко Римско Право и штитила вера Православна и светиња морала.

Брзим темпом почело се развијати монаштво. Пустиње, као земље о које се нико није отимао, постале су жилишта необичних грађана, монаха и монахиња. Витлејемска пештера, која је због рођења Спаситеља у њој, сијала свету лепше од свих царских палата, учинила је безбројне пештере у свету привлачним обиталиштима анахорета. Они који су хтели себе свецело предати само Господу своме љубљеноме, насељавали су пустиње и пештере, од Синајске Горе до Ирске.

Спољашња слобода значила је за њих само слободу од препрека, да могу сами себе учинити мртвим за свет, а живим за Христа. Знали су ови духовници, да блиставо царство Константиново, Теодосијево, Јустинијаново и Ираклијево, није нешто апсолутно и дуговечно, и да је оно само толико вредносно, уколико служи народима да достигну небесно царство Христово.

Број оних који су се спасавали по пустињама духовном атлетиком био је врло велики, и растао је у слободи из столећа у столеће. У самом манастиру Светог Саве Освештаног живело је само у једној генерацији десет хиљада монаха. А где су остале генерације у том манастиру, и у осталим манастирима на Истоку и Западу, нарочито у Египту, Абисинији, Јерменији, Сирији и Малој Азији?

Уз то још, јавили у се и богомудри богослови, велики архијереји, надахнути песници свете поезије, који су објашњавали догмате вере, осветљавали вернима пут ка спасењу и одушевљавали народе за Христа и Христово Небеско Царство.

Све то укупно названо је Византијском цивилизацијом. То је без сумње најдуховнија и најнебеснија цивилизација људска на земљи. Она се кроз неколико векова простирала од Цариграда на Исток до Синајске Горе и на Запад до Ирске. Са њом се позније могла такмичити само Православна Словенска цивилизација, нарочито Руска. Обе ове цивилизације значиле су у суштини одвезивање од временог и везивање за вечно, уздизање од телесног ка духовном и од смртног ка бесмртном.

Али на топлоти слободе поникле су и многе јереси. Све те јереси дошле су од оне друге две групе које погрешно схватише слободу. Једну од тих група Бог даде у покварени ум, због поквареног владања, а другу у покварено владање због поквареног ума.

У борби против свих тих лажних учења, одржано је седам великих битака у Православном царству Византије. А то су Седам Васељенских Сабора, почев од 325. до 787. године. На тим Саборима, Оци цркве оповргли су и одбацили све јереси са анатемом, и јасно дефинисали свету и чисту веру Хришћанску.

Али то је стало муке и страдања и крви те и тај период слободе Цркве није био без многих и многих Вероисповедника и Мученика. Уз то су дошли, по Божијем попуштању, а због покварености људске, и ратови против незнабожне Персије и Скитије, против Аријевских Гота, па Хуна и најзад, против муслимана. Слободно Хришћанско царство тресло се као у грозници. Свети град Јерусалим и сва Палестина, пали су под власт полумесеца.

Хришћани у Египту, Копти, некад најмногобројнији становници Нилске долине, тако су истребљени, да и данас после четрнаест векова, њихов број износи 1 милион према 20 милиона муслимана. Рим је рушен и спаљиван неколико пута, или од јеретика или од незнабожаца. Хришћани у Асирији и Јерменији сведени су на мали број, а они у Сирији преполовљени.

Је ли то дефицит Христов? Боже сачувај. Христос не може имати дефицита. Жетве Његове у том периоду Византијске слободе од неких 500 година, биле су више него обилате, и то у свакој врсти богоугодних људи, жена, девојака и деце: испосника, добротвора, богослова, мудрих јерарха и учитеља, страдалника и мученика. Њихов број кроз тај период пење се несумњиво на стотине и стотине милиона, од Британских Острва до Индијског мора и тајанствене земље Скитије.

Али осим те велике Жетве Господње, до које је Христу једино и стало, у том периоду учињено је нешто неисказано, велико за нас и за сва будућа покољења. Вера Православна прецизно формулисана, канони вере и владања јасно прописани, начин богослужења и прослављања Христа потврђен, лична и црквена дисциплина недвосмислено установљена.

После свега овога, у години 842. царица Теодора са сином јој Михаилом, објавила је победу Православља. Недеља Православља, прва недеља Часног Поста, одређена је за вечно празновање те победе над свим кривим догматским и етичким доктринама јеретичким.

Обилата 500-годишњица Жетва Господња у првој половини Византијске слободе додата је претходним жетвама Господњим. И тако су се небеске житнице Домаћинове све више пуниле жетвама са Његове земаљске њиве.

Разговор III



Збунио вас је неки философ историје, браћо света. Чиме вас је збунио? Велите, тиме што говори и пише, како се историја људског рода креће по утврђеним историјским законима, и , авај, како се доласком Исуса Христа ништа није променило у свету, до данас, него све се креће еволуцијом.

Човек може знати мало, а претендовати много. Тако и многи тумачи историје мање знају, него што претендују да знају. У самој ствари они стављају свој разум изнад такозваних закона историје и једино свећом свога личног разума, хоће да осветле далеке путеве човечанства уназад и унапред. Тако чини један, тако други, и трећи и стоти. И наравно, не слажу се.

Свак показује слику једног дела пређеног пута, ухваћену апаратом свога разума и хоће да том делимичном сликом објасни целину. Међутим, та слика је само делимична и површна, јер друкчија не може ни бити.

Као што рецимо, велики сликар Ајвазовски сликајући море није уствари насликао цело море, у свим димензијама мора, у свој његовој тежини и садржини, са свима чудесима и чудовиштима у мору, нити све нијансе боја, нити све гласове, ни хуку, ни шаптање мора, нити пак укус и мирис морске воде, него само један делић површине морске на бури или у тишини.

Шта ми можемо рећи о законима историје, питате ме, синови Божији?

Прост је и јасан наш одговор: не постоје никакви историјски закони. Постоји само морални Закон Божији. Руководећи се тим Законом Божијим или газећи га, човечанство је клецало на знојном и крвавом путу час ка Богу, час од Бога. Ако хоћете, можемо то исто рећи мало друкчије, постоје само две опредељене воље и једна неопредељена воља:

Света воља Божија,

пакосна воља сатанска и између њих,

воља човечија.

У погледу морала, или добра и зла, прве две су воље опредељене, а трећа је неопредељена. То јест, воља Божија апсолутно је добра и не може имати у себи ништа зло; воља сатанска је апсолутно зла и не подноси никакво добро, а човечија је воља слободна да усвоји било вољу Божију, било злу вољу сатанску. Сва је историја човечанства у оквиру ове три воље. О томе нам сведоче оба Откровења Божија, Старо и Ново, као и искуство Светитеља до данашњег дана.

У том оквиру Црква Христова разуме и објашњава све догађаје у историји, она их управо једина и разуме; и она их једина зна интелигентно објаснити. Оном тројаком вољом у сукобу, Црква разуме и објашњава, како судбу појединих људи, тако и судбе народа и свега човечанства. Тај сукоб трију воља најјасније се показао на Исусу Христу. Отуда је нама хришћанима дато, да све можемо разумети и објаснити помоћу Господа Исуса Христа.

Дошао је Христос - кад је дошао?

Дошао је у време Октавијана Августа, када је овај кесар боловао од реуматизма, док су његови поданици пред његовим киповима приносили му жртве као богу. Дело ђавоље!

Дошао је Христос - ко је дошао?

Дошао је јунак, сходно прастаром човечанству: "Изаћи ће Господ као јунак" (Исаија 42: 13)

Дошао је Христос - како је дошао?

Дошао је Сам Бог како је и објавио преко Пророка: "Ево Бога вашега - Сам Он иде и спасиће вас" (Исаија 35: 4)

Дошао је Христос - зашто је дошао?

Дошао је да "раскопа дела ђавоља" (Јован 3: 8). То је основно, почетно. И заиста први двобој Његов био је са ђаволом на Гори Искушења. У том двобоју Христос је остао победилац.

Добра воља Божија брзо је победила злу вољу сатанску. И носилац божанске добре воље тада се обратио колебљивој вољи људи. Са неизмерним снисхођењем слабостима људским и са "љубављу која превазилази разум" (Ефес. 3: 19) и од које горе срца људска обратио се Он људима. Да их просвети истином. Да их ослободи страха од ђавола. Да их очисти од зле воље демонске и приволи доброј вољи Божјој. Да их избави од колебања између Бога и сатане. Да их учини децом светлости место робова таме. Да им осветли пут ка вечном животу и Царству Небесном.

Такво семе сејао је Сејач Небесни, и ускоро је отпочела жетва. Њему су послушно следовали најпре њих 12, па 70, па 500, па 5000, бројеви који се спомињу, уз много веће који се не спомињу. И посленици су се множили, и Жетва Господња расла је све већа и већа.

Христос је дошао да промени само једну од оне три споменуте воље, три чиниоца историјска - да промени вољу људску, а не Божију, нити сатанску. Јер су ове две последње непроменљиве. Човекољубива воља Божија и човекомрзна воља сатанска, нису потребовале промене. Он је дошао ради тријумфа човекољубиве воље Божије и пораза воље сатанске. Његова воља пада у време трулог "Мира Римског" (Pax Romana), када је сав свету злу лежао, а сатана сматрао да су сва царства овога света његова и да их он може дати коме хоће. Зато их је он и понудио Христу.

Ви сте чули где се говори са предикаоница, да Христос чини прекретницу историје човечанства. Али у чему?

У томе, браћо моја, што се Он јавља као Законодавац и Закон Историје.

У поремећају биланса у корист Бога и људи и на штету и осиромашење сатане.

Још је и време од Христа убрзано. Постало је као ништа; хиљаду година мање од једнога дана. И простор је изгубио важност. Човек је ослобођен од окова и времена и простора. Све је постало неважно; само су Жетве Господње добиле вредност.

Убрзан је ток историје. Убрзана је промена ситуације. До Јована Претече је једно, а од Јована све друго. Стари, троми ход историје са Христом је завршен, а нови отпочет. Дрвени точкови историје замењени су крилима. Закон и Пророци - оно што је било најбоље у старом времену - важили су само од Јована, а "одселе се Царство Божије проповиједа Јеванђељем, и свак наваљује да уђе у њега" (Лука 16: 16) промена ситуације у приватном и заједничком животу људи у Његовој је власти. Својим рукама, Он крепко држи точак историје. Нека се нико не усуди стати пред Његова кола. Јер Он је Тај, о Коме је проречено од старих Видилаца: "Брз на плијен, хитар на отмицу" (Исаија 8: 1), тј. на плен од сатане и отмицу људи из ропства демонскога.

Код Њега је све хитно.

"Стражите, јер не знате у који ће час доћи Господ ваш..." (Матеј 24: 42)

Он још није био ни отишао, а већ говори о Своме блиском повратку. Јер Њему је све блиско, ништа далеко; Њему, Господару дана и столећа.

"Ево Ја ћу доћи скоро и плата Моја са Мном" (Откр. 22: 12)

"Ево стојим пред вратима и куцам" (Откр. 3: 20)

Апостоли Његови такође журе и опомињу на журбу:

"Последње је вријеме" (1. Јован 2: 18)

"Браћо, вријеме је прекраћено" (1. Кор. 7: 29)

"Да не одоцни који од вас" (Јевр. 4: 1)

"Док имамо времена да чинимо добро" (Гал. 6: 9-10)

"Гле, иде Господ" (јуда 14)

"Ја трчим" (1. Кор. 9: 26) говори Апостол.

Све хитно, све незадрживо, неодољиво. Све на опрезу, у очекивању Њега, у припремању за сусрет са Њим.

И жетва за жетвом прелази у небесне житнице Његове. И све као да је Он јуче био са нама, и као да ће сутра доћи.

Он мења сутра ситуације према Своме нахођењу, ради боље жетве. Он одбацује цивилизације као старе лађе и замењује их новим. Он хоће само личности; људе хоће Он, све остало је за Њега узгредно, помоћно, инструментално.

Он је засадио добро дрво, и од тог дрвета сабира добре плодове. А плодови су душе људске.

Ај, света браћо, историја има само једну логику, један закон и једног законодавца.

Ја вам рекох Његово Име. У том Имену је све.

 ЧЕТВРТЕ ЖЕТВЕ



Нове њиве - нове жетве.



Непостојани су људи и у злу и у добру. Што су непостојани у злу, па се враћају ка добру, то је за похвалу. Али што су непостојани у добру, то је за жаљење и осуду. Због тога је, мислимо, премудри Господ и скратио дуги век праотаца, између других разлога, да би се злотвори гледајући често како други умиру, устрашили од своје блиске смрти и предстојећег Суда, а добротвори охрабрили да им не дотужи трпети и творити добро и у страдањима. Да би само жетве биле веће.

Крајем првог хришћанског миленијума и Византија и Рим беху се исувише загњурили у земаљске бриге и уживања, те се слабо одазиваху позиву Цара на бракове Његова Сина. Постали су били исувише интимни са Христом.

У својој арогантној гордости, због заслуга својих праведних отаца за Христа, дозволили су себи да свашта чине у Његовом присуству и у Његово Име; не само на улици и у политици, него и у Цркви. И не одазиваху се Царевом позиву. Не одазиваху се. Због тога се Цар расрди и посла слуге Своје у бескрајну земљу Скитију. Да Му приведу незнабожне Словене, који у то време беху у погледу Богопознања "сиромашни и кљасти и богаљасти и слијепи" (Лука 14: 21).

А те слуге Божије, што их по внушењу Господњем, постави византијски цар Михаило, беху Кирило и Методије, Апостоли словенски. Не треба нико да посумња, да је наш далековидни Господ, када је изрекао причу о Царевој свадби мислио на Словенство, на Своју нову и пространу њиву од Дунава до Пацифика. А та њива је огромни континент, према коме су Римско и Византијско царство као малена острва.

И тако кад су изгледи Хришћанства били врло мрачни крајем првог миленијума, са једне стране због корупције у сами хришћанским народима, а са друге због непоштедног мача Мухамедова, на једном се јавило неслућено "богатство Христово". То је Скитија - нова њива Господња, са новим жетвама Господњим. За Православље је Скитија значила, колико Америка за Западно хришћанство. И више.

И гле како је Хришћанство лако насађено у Русији! Нигде лакше. Без мучеништва. Па још тако чисто! Као сребро седам пута у огњу жежено, на седам решета Васељенских Сабора у Византији просејано. Срећа је што на овом великом пространству није било никакве установљене културе, ни римске, ни јелинске, ни персијске, ни индијске. Ништа петрифицирано, све флуидно. Постојала је само култура домаћег рукодеља и породичног и племенског строја. Нова вера није имала шта порушити за чим би се много жалило. Полупала је идоле од земље и дрвета и то је све.

Није било прескупих храмова, сличних Минерви или Дијани, или Озирису, или Јупитеру, или Пагодама и пирамидама, нити мермерних и златних кипова, нити ичега чиме се архитекти, кипари и златари осрамотише, прослављајући својим рукама лажна божанства из простонародних бајки (Јерем. 10: 14).

Него све земљано и од земље; све јевтино и привремено. Па и људи јевтини земљари и дрводеље, без историје, без славе светске и без азбуке. Тачно, неокупано велико стадо без пастира и без паше духовне.

Још уз то изабра Бог морално јевтиног човека, једног ненаситог сисавца земаљских сласти, паганског кнеза Владимира, да преко њега постави крст на тој новој и великој њиви Својој. О, како је непостижива мудрост Божија! Гле, такога човека, а не чистог и светог Апостола Андреју, избра Промисао за Своје оруђе. Да руски народ види ново чудо обраћања воде у вино, грешника у праведника. Да види свога вођу, који је дотле у пуној мери учествовао у свим народним пороцима и сујеверицама, како се помоћу нове вере преобраћа у Светитеља, лакше него гусеница у лептира. И то у Светитеља са правом названог Равноапостолним, јер обрати Христу више следбеника, него ма који Апостол за свога живота.

Од тада, то јест, од почетка другог миленијума хришћанске ере, настају нове жетве Господње. Генерација за генерацијом долази, прихвата позив за Цареву свадбу и одазива се са радошћу. Тако непрекидно у току две стотине година.

Али када се жетва Господња поче умањивати, због греха и таштине руских кнежева, због властољубља и братоубиства, пусти Господ ураган ветар на Русију да је отрезни. Да отресе прашину са пшенице Своје и да сједра зрно. А тај ураган ветар беху Татари, који владаху Русијом дугих 200 година и притискиваху руски народ. И завапи руски народ ка Господу, као оно некад Израиљци у време Гедеоново и Господ се ражали, па дарова Русији слободу и мир после Куликовске битке, коју доби благочестиви књаз Димитрије Донски, са благословом Преподобног Сергија Радоњешког.

Но тај период робовања Татарима дао је Господу добру жетву у праведницима, покајницима, страдалницима и многим мученицима. И у ратницима: јер у самој Куликовској битци, веле летописци, пало је 50 000 Православних ратника.

А када се Русија ослободи ропства татарскога, падоше Балкански Словени, Бугари и Срби, а са њима и Грци, Румуни и Албанези у ропство турско. То ропство трајало је пуних пола хиљаде година и да би жалост хришћанска била већа, попусти Господ, да се на Светој Софији, која прва побуди Русе на Крштење, обори крст и стави полумесец.

И пре тога Господ је попуштао невоље на Цариград. Осим честих земљотреса, суша и болештина, још и латински крсташи покорише престоницу Истока и владаше њоме рушилачки и злочиначки око 60 година. Али то је морало доћи у оно време, када су људи Догматику оделили од Етике, па Догматику поштовали, а Етику презирали. Јер цареви великаши тога времена држаше се, истина, строго догмата веровања Православног, али морал њихов не беше узвишенији од морала Турака Селџука.

Један другом очи вадише, доживотно у тамници држаше, глађу морише, силом монашише или у туђину прогонише. А од њиховог злог примера заражаваху се остали народи хришћански. И жетва Господња беше оскудна. Зато Господ попусти буру на устајалу бару, најпре Латине, а кад се људи не поправише под јармом латинским, после једне паузе, дозва Он из далека Турке, један народ друге расе, другог језика и друге вере, који покори Византију и завлада њоме, ето до данашњег дана.

Но тиме се Жетва Господња не смањи, него повећа.

Разговор IV



- Борба споља и борба изнутра!

Тако се ви жалите један другом, света браћо моја. А ја слушам и сећам се тих истих речи из уста једног од Светила Цркве. Као да сам њега чуо јуче, а вас данас, и верујем да ако доживим сутра, ја ћу чути те исте речи од других. Изнутра маловерни, а споља безверни, а између та два зида пробијају се верни. Због тога верни уздишу. Нека уздишу, јер "и сва твар уздише и тугује са нама до сад".

Не само са нама него и због нас о, Свети Павле, чекајући да се "јаве синови Божији" (Рим. 8: 19-22). И сунце и звезде, и вода и гора, и птице и зверови - да, сва твар Божија страда због греха човекова и радује се, када види међу синовима човечијим ма и једнога сина Божијег. И кад га виде, сунце веселије сија, звезде играју од радости, вода и гора певају песму, птице се јате око њега и зверови му умиљато лижу руке. То Свеци, као синови Божији доживљују. То је и Адам доживљавао пре свога греха.

А после греха доживео је и он и потомство његово, бунт свеколике твари против богоотпадног човека. То је прва револуција у свету: револуција природе против човека, недостојног господара природе.

Зар се не стидите ви, браћо моја, кад птица у страху бежи од вас, и кад се зверови скривају од вас? Ја се стидим. Јер осећам, да томе страху нису оне узрок, него ја, кроз свога грешног праоца. Узалуд говорим: Не бојте се шарене птице! Не скривајте се од мене зверови! Нећу вам ништа. Све бежи од човека. Све је на ратној нози са човеком. Сва твар осећа ружни мирис греха у човеку. Па бежи, скрива се, брани се крваво, уздишући за синовима Божијим, за безгрешним господарима својим.

Вас муче сада они "који су напољу" говорећи, да неће да верују у Бога, докле Га очима својим не виде. Од таквих је нарочито сва твар устрашена и сва на њих борбено настројена. Јер и птице, и рибе, и биље и животиње не виде Бога, али живе по Божијем опредељењу, хиљаде и хиљаде година живе непромењено по Божијем непроменљивом опредељењу. И не вређају Бога, а мрзе људе и боје се људи.

Зар ви мислите, храбри борци, да би они који траже да виде Бога, поверовали у Бога кад би Га видели? Сатана је вековима гледао Бога, па је ипак отпао од Бога и као муња пао у недогледну даљину од Бога.

Адам је у Рају разговарао са Богом, па је ипак окренуо леђа Богу, а лице сатани. Каин је чуо глас Божији, Који га је одвраћао од крвавог недела, па је ипак скочио на свог невиног брата Авеља и убио га. Јудејци су неколико година гледали Бога у телу, па ипак су Га намучили и распели.

И сад кад би се јавио Христос Бог наш, у скромности и понижености, као што се Он први пут јавио, сигурно би Га исмејали, намучили и убили, они исти, који сада траже да Бога, па да верују у Бога. Но, неће Га више никада видети онаквога, него ће Га видети у страхотној сили и заслепљујућој слави онда када буде доцкан. А биће доцкан када им се Он поново јави, и када их сјај Његове славе ослепи за свако виђење, осим духова мрака.

"Ми живимо по вјери, а не по гледању" (2. Кор. 5: 7), јавља онај који је видео Бога у светлости, што га је ослепила све док није помоћу вере у Њега поново прогледао.

Јадне очи човечије! Оне не могу да виде даље него коњ и птица. Својом снагом не могу, све док се не наоружају наочарима, телескопима за далеке и велике предмете и микроскопима за премалене предмете у природи. Они који траже да виде Бога природним очима, очима коња и птице, неће Га никад видети. Али ако наоружају телесне очи своје, наочарима и телескопима ума свога, ваистину видеће Га и гледаће Га сваки дан и сваку ноћ. Само нека пожуре да виде Бога, како се Бог може видети, док их срп Божијих жетелаца не одбаци из пшенице Господње.

Или зар не чујете, света браћо моја, како шушти срп Господњи свуда око вас, све ближе и ближе вама? Ослушните, погледајте, будите спремни!

ПЕТЕ ЖЕТВЕ



Велике жетве са малих њива.



Рани изјутра Домаћин света, Бог Слово, позва у виноград Свој прво Јевреје. У трећи час позва Грке и друге незнабошце у границама Римског царства. У чести час - у подне - када жега мира и господства раслаби и Рим и Византију, Он позва Ските, Русе, Србе и све остале Словене.

У девети позва све нехришћанске народе из колонијалних царстава белих људи: црне, полуцрне, жуте и црвене расе. А у једанаести час позва остатак острвљана, који стајаху беспослени, изван винограда, то јест, изван Цркве Божје (Матеј 20: 1-7). Све оне дакле, које стоје изван Цркве Христове, назива "беспосленим", јер клањајући се лажним боговима они заиста беспосличише.

Два три века пре Руса, примише Балкански Словени са Румунима и Албанезима Свету Веру, и почеше живети по њој и мучити се за њу. И Жетве Господње умножаваху се из покољења у покољење. Највише допринеше усвајању нове вере, пустињаци и кнежеви, они, дакле, који су бежали од људи и они, који су владали над људима.

Народ је трчао за онима који су бежали од њега, а слушао оне који су владали над њим. Обе ове врсте путовођа народних, одликовали су се великим смирењем и трудом у славу Божију.

Најславнији од Светаца српских, Свети Сава, потписивао је себе "последњи из грешника, монах Сава", а најмоћнији од српских владара, цар Душан - "раб Христа Бога нашега". Тако су се потписивали и пустињаци и кнежеви румунски, бугарски и албански. Кандила су горела пред ликом Христа Спаситеља, како по кнежевским дворима, тако и по испосничким пештерама.

Након неколико ефемерних династија у Србији, дошла је једна јака и благословена династија Стефана Немање, која је у току 200 година украсила ову српску земљу, па и околне земље, чудесним храмовима у славу Христа и Његових древних Светаца. Већина владара из те династије завршили су као монаси у манастирима које су они сами подигли. Тако и њихове жене, кнегиње, краљице и царице.

Њиховом примеру следило је мноштво простих људи, жена и девојака из народа. Сви они из реда, знатни и незнатни, припремаху се на тај начин за Царство Небесно, јер "не гледаху на оно што се види, него на оно што се не види; јер је ово што се види за вријеме, а оно што се не види вијечно." (2. Кор. 4: 18)

И они који осташе у свету, као и они који се удаљише од света, у зидине манастирске, трудише се за своје спасење, свак на свој начин, не губећи из вида двоје: смрт и Судију. Блиску смрт и неизбежног Судију.

Први се спасавају вером и молитвом, умереним постом и милостињама, трудољубљем и покајањем, рађањем и васпитањем деце, и трпљењем од болести и других животних искушења. А ови други се спасаваху познатом духовном атлетиком по Православним манастирима. И многе генерације, и једних и других, кроз векове пловећи преко бурног океана живота, искрцаваху се у тиха пристаништа Царства Небеснога. Дивне Жетве Господње.

У то време Света Гора Атонска била је препуњена монасима из свих Православних народа. То је била самостална Монашка Република, достоинство Матере Божије, коју су обилато помагали и украшавали сви балкански Православни народи, и властелини и властелинке; византијски, румунски, бугарски, грузински, а нарочито српски. А када по Божијем Промислу паде Балкан под власт Исламску, те нестаде хришћанских владара на Балкану, ту бригу о Светој Гори наставише кнежеви и цареви руски.

Мати монаштва за све Православне народе у Европи, Света Гора, је за последњих четрнаест столећа дала Господу Христу велике жетве. Може се мислити колике су те жетве биле за тако дуг период времена, када се прочитају извештаји из четрнаестог и петнаестог столећа, да се на Светој Гори у појединим генерацијама, подвизавало 20, 30, па и 50 хиљада монаха. И те се жетве још увек попуњују и у наше време, мада у много смањеном броју, добровољним страдалцима монасима, то јест, онима који изоштреним духовним видом, јасније виде од светских људи да "овдије немамо града који ће остати него тражимо онај који ће доћи" (Јевр. 13: 14)

У 14. и 15. столећу, вођене су крсташке војне Православних Балканаца против бесног надирања Турака из Азије. У једној од тих војни, умро је српски цар Стефан Душан у Тракији. Мало после, једна српска војска од 60 000 ратника, сва је изгинула у рату са Турцима на реци Марици, 1371. године. У години 1380-ој, баш када је кнез Димитрије Донски победио Мамаја Кана на Куликову, плативши ту победу са 50 000 руских жртава, српски војсковођа Милош Обилић, победио је Турке у бици на Плочнику, не без хришћанских жртава.

Само девет година доцније, 15. јуна, 1389. године, догодила се одсудна и страшна битка на Косовом пољу, између Срба и Турака, где је изгинула српска војска око 100 000 људи, и где су погинула оба цара: турски цар Мурат и српски цар Лазар. Српски народ овековечио је ову битку епском поезијом, као битку за хришћанство, физички изгубљену, али морално добијену.

У Косовској епопеји, пуној мистичног надахнућа говори се, како је птица ластавица донела књигу цару Лазару из Небесног Јерусалима, у којој му је писано, да се мора пре битке приволети или царству земаљском, или Небесном. У првом случају он ће победити Турке, у другом Турци њега. После дугих размишљања, Лазар се приволео Царству Небесном, говорећи:



"Земаљско је за малена царство,

А Небесно увјек и довјека."



Његове свете и чудотворне мошти, очуване су у целости до данашњега дана.

Нешто доцније, пао је и Цариград и силна је хришћанска војска изгинула, заједно са царем Константином. Румунски кнежеви и војводе продужили су борбу још за неко време. Албански Православни војсковођа, Ђорђе Кастриотић, са ретким успехом, ратовао је против Турака, више од 20 година. Два султана су лично водили велике војске против њега и оба пали у кланцима кршне Албаније. А кад је најзад полумесец завладао целим хришћанским Балканом, крсташки барјак остао је уздигнут кроз векове тешког робовања, само у Црној Гори, и делимично у српским земљама са леве стране Дунава.

И тако пред оне две споменуте врсте Божијих угодника, дошли су и ратници и мученици за Крст и Слободу. Како је то огроман број, нека покаже овај пример: у време српског цара Душана, број Срба износио је три и по милиона, а Енглеза у то време било је такође три и по милиона.

После 500 година, Срба је било опет три и по милиона, а Енглеза четрдесет милиона. Где су остали српски милиони?И сви Православни милиони Балкански? Изгинуло у крсташким ратовима, масакрирано по селима и градовима, или пак одведено у Азију и на пијацима за робље продано. Сходно историји, Турци су одводили често велике групе хришћана, од 50 000 или 70 000 и 100 000 душа, на пијаце азијске. Тако је ного било тога робља, да су појединци продавани од једне до пет меџидија турских.

Где је тај многомилиони народ хришћански, који се за своју Свету Веру борио до крви и страдао до смрти? Где је, ако не у близини Онога, Који је обећао плату и за чашу воде, а камоли за реке суза и крви Својих следбеника?

Ваистину, Балкански народи кроз своју историју представљају малене њиве са великим Жетвама Господњим.

Разговор V

Чујем шапат ваш, света браћо, чујем и ћутим.


Ви бојажљиво шапћете о прогресу човечанства и цивилизације, и о срећи, коју ће прогрес и цивилизација установити на земљи. Зар се не може ово довести у склад са Христовим учењем и Христовом Црквом, питају вас неки?

Шта да вам одговорим на то, и шта да вам кажем? Отворио је Бог недра створене природе и открио људима неслућене тајне. Тако су људи дошли до многих проналазака. Оно што премудри Соломон није могао знати, нити фараони и јелини докучити, сазнали су модерни људи. Што Сократ и Платон ни у сну нису могли сањати, то је данас знано сваком раднику у Америци.

Но не би никада сазнали, да им Бог није открио. Мало је учених људи који то признају. А који то не признају, хвале се и славе својим проналасцима, баш као да су пронађено сами створили, а не само "пронашли". Паметно је само што то не могу да назову другим именом, него "проналаском".
Јер човек и не може друго, него да пронађе нешто што је Творац створио и до времена од људи сакрио. А хвалисави проналазачи, личе на слушкињу која би се хвалила проналаском чудних адиђара у одајама одсутне госпође своје.
Људи траже патенте за пронађено, а Бог не тражи ни за створено. Бог је не само створио, него и помогао људима да пронађу, али само у одређено време, сходно потребама људи.
Но рецимо, да Бог, по великој милости Својој и опрости људима детињасто самохвалисање, али како да опрости злоупотребу свих проналазака? Јер стојећи између Бога и сатане, човек употребљава проналаске час на добро, час на зло.
Ко је против проналазака, рађевина и изграђевина људских? И најсветији међу хришћанима користе се огњеним колима, парним бродовима, електриком, асфалтним друмовима, и свим осталим проналасцима и направама разума и руку човечијих, што се назива општим именом цивилизација. Али кад једна цивилизација постане преградом између Бога и човека, онда она служи злу и смањује Жетве Господње за Небесно Царство.
Тада Господ мења ситуацију на штету цивилизације, а на повећање Своје жетве. Јер Њему је стало само до жетве. Он обраћа брзо смех на плач, и високе куле у рушевине, да би душе привукао Себи.
На сва врата најмодерније цивилизације, износе се мртваци као и за време бивших цивилизација. Може ли ко спречити умирање? И коме требају мртви, којој цивилизацији? Ниједној, никоме. Само требају Ономе, Чији Анђели купе душе умрлих и износе пред престо Његов, сваки дан и сваки час, света браћо моја.
Један јунак Гогољевих романа, куповао је мртве душе. И плаћао их је врло јевтино. И многи скверни трговци робља чинили су и чине тако. Не сравњујемо ми Христа са том ђаволском четом; далеко од тога. Али хоћемо да кажемо, да је Христос купио, и прескупо и још унапред платио, све душе људске.
Није их платио ни рубљама, ни доларима, него пречистом Крвљу Својом. Отуда Он има право на душе умрлих. Оно што је за трговца робља јевтино, за Њега је драгоцено. Због тога, Он мења ситуације, све са обзиром на жетву душа.
Оно што философи називају прогресом и еволуцијом, то је у самој ствари, само промена ситуације по Божијој вољи, а према моралном стању људи. Из ових промена ситуација, састоји се сва историја човечанства. Оне се не могу назвати ни прогресом, ни регресом, него једино потребом за већом жетвом Господњом.
Библија нас учи, не вери у прогрес, ни вери у еволуцију, него вери у Живог Бога, Који мења ситуације у корист Своје Жетве. Кад ту човек преовлада над Богом и погорди се самим собом, Бог мења ситуацију, макар то било и по цену највеће цивилизације. Зато је велики молитвеник и вапијао Богу: "Не дај Господе да човијек преовлада".
Не очекује Бог никакву особиту цивилизацију која би му донела особиту жетву. Авељ, Енох, Ноје, Аврам и многомилиони пастири и тежаци, Њему су добродошли као здрава и једра пшеница, онако исто, као и врло књижевни и културни људи, који се са истом вером и љубављу односе к Њему.
Ај, браћо моја света! Ви шапћете у ноћи о прогресу и цивилизацији људској, а ја чујем, да сте ви јуче са олтара примили Свето Причешће. Зашто ми онда не причате о две различите трговине? О трговини коју води прогрес и о трговини Христовој? Гле, није ли међу њима разлика у томе, што сваки прогрес (или цивилизација) хоће да купи скупо за јевтино, док је Христос купио јевтино за скупо?
Помислите, како смо ми људи јевтини, а како је скупа Крв Христова. Они који не познају Жетве Господње помишљају, да Христос није добар трговац. Ми пак мислимо, да окретнијег и мудријег, нит је било, нит ће бити.
ШЕСТЕ ЖЕТВЕ

Жетве свуда и свагда.

Две велике заблуде уносе забуну међу хришћане наших дана. Носиоци једне заблуде говоре, да Христос није успео за 19. векова да створи на земљи царство мира и среће. Због тога треба напустити Христа и окренути се неком другом. Носиоци пак друге заблуде, јесу неки хришћански сектанти, који као усвајају мишљење оних првих да заиста Христос до сада није створио царство среће и мира на земљи, али да ће га Он створити по Свом обећању. Стрпите се, људи, говоре ови; само стрпите се, чекајте и видећете!
Ове ове заблуде проистичу од претпоставке, да је Христос имао намеру да оснује царство мира и среће на земљи. Онда се разилазе, па сходно оној првој заблуди говоре - Он то није могао учинити, а сходно другој, Он то није хтео до сада учинити.
Никаква ослонца немају ове две заблуде ни у Јеванђељу, ни у Апостолским и светоотачким књигама, нити у учењу Православне Цркве од почетка до данас. Него машта људска и жудња за земаљским царовањем и благовањем, колевка су обеју заблуда.
Ону прву заблуду, која одбацујући Христа тражи неког другог месију и вођу, Господ је из временске даљине провидео и рекао: "Ја дођох у Име Оца Својега и ви Ме не примате; ако други дође у име своје, њега ћете примити." (Јован 5: 43). А ову другу, Он је унапред исправљао сталним наглашавањем да Царство Његово "није од овога свијета" (Јован 18: 36) и да "неће доћи да се види". (Лука 17: 20)
Није ли Господ у првој беседи на Гори пружио утеху свима који страдају за Њега говорећи: "Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на Небесима" (Матеј 5: 12). Не на земљи, дакле, него на Небесима. Он није дошао из неке исте и ненасељене земље, него из једног бескрајног света насељеног безбројним легионима Светих Анђела, који су стајали на службу Њему од Ваплоћења до Вазнесења, и стајаће до свршетка драме света и на век века.
Као Домаћин и Сејач, Он је рекао: "У вријеме жетве Ја ћу рећи жетеоцима (Анђелима): увезите пшеницу у житницу Моју." (Матеј 13: 30). И Домаћинове жетве, отпочете са покајаним разбојником и спасенима из Ада, продужују се непрестано свакога дана и часа и минута и секунда, на свих пет континената света. Своје жетеоце, Анђеле Свете, Он шаље сваком човеку у одређени му дан и час.
И жетеоци су стално на послу: по домовима, по болницама, по тамницама, по мучилиштима људским, по пустињама и пештерама, по царским дворовима и сиромашним колибама, на улицама и по друмовима, у рудницима и по фабрикама, на копну, мору и у ваздуху - свуда и без престанка. И Његове се житнице пуне, и "многе обитељи Оца Небесног" (Јован 14: 2) насељавају душама.
Ми из тога немамо разлога да посумњамо у истинитост визије једног духовника Светогорца, да је видео на небу "Народ Божији који бројем превазилази све живе народе на кугли земаљској". А рачуна се, да број живих на земљи износи сада две милијарде. Што значи да се Царство Христово до у овај 20. век веселило, не милионима, него милијардама бесмртника.
Које дакле, царство земаљско може да се мери са Царством Христовим по броју, квалитету, по красоти, миру и блаженству? То је једино Царство у коме нема онога чега се људи страше, а има све оно што људи желе - "идјеже нест болезни, ни печали, ни воздиханија, но живот бесконачни". Када је Велики Павле био узнет до трећега неба и видео красоте Царства Небеснога, могао је лако рећи: "Смрт ми је добитак" (2. Кор. 12: 2-4), и да има жељу "отићи и са Христом бити" (Филип. 1: 21-23).
То је изјава оног истог човека, који је гонио Христа, због тога што је Христос није остварио жељу фарисеја и створио земаљско царство Израиљево. Међутим, кад је познао боље, Павле је одбацио горе. Видео је оно што је савршено и презрео оно што је несавршено. Видео је оно "што око не виде и ухо не чу и у срце човјеку не дође", што "уготови Бог онима који Њега љубе" (1. Кор. 2: 9).
А то је живот вечни и "Царство приправљен од постања свијета" за све оне, који остану верни и послушни Христу у овом привременом животу, погруженом у страдања и уоквиреном у смрт. Јер где влада смрт, сва земаљска царства нису никаква плата.
Да, на планети, на којој влада смрт, и која је и сама осуђена на смрт, сва блага и задовољства која око може видети и ухо чути, ваистину нису никаква плата. Јер пролазна вредност није никаква вредност.
Није ли Џингис-кан имао једно од највећих царстава у историји света, од Црног мора до Пекинга? Кад је ушао у Пекинг, чуо је он, да у Китају живи неки пустињак, који прориче будућност и твори чудеса. Победоносни Кан брзо га добави к себи, и одмах му постави само ово једно питање:
- Имаш ли ти лек од смрти?
- То нико у свету нема, одговори пустињак.
Незадовољни Џингис-кан, не хтеде га ништа више питати. Кад се дакле нису осећали срећни и задовољни, они људи, који су стајали на врху једног пирамидарног царства земаљског, како ли тек онај мравињак људски, у темељима такве огромне пирамиде? Право је рекао српски песник, Петар Његош:
"Наша земља мати милионах,
сина једног не може вијенчат срећом."
Али Христос може. Он једини има лек од смрти. Управо Сам Собом, Он је лек од смрти. И сви они, који Га са љубављу носе у срцу и узимају Крв Његову у себе, са вером и надом, спасавају се од смрти. Такви улазе кроз отворене двери у Рај, у Царство без уздисаја, у весеље без краја.
Земља је сувише пространа за смртне освајаче, али је сувише тесна за Христа и Његово Царство. Спаситељ људи "хоће да се сви људи спасу", па тражи и стоту залуталу овцу да је поврати великом стаду Своме. И заповедио је Цркви Својој да тако чини у Његово Име.
Ако се сви људи не спасу, то је зато што неки неће да се спасу. Господ наш Исус Христос не дејствује силом. Он очарава и привлачи љубављу. А љубав је увек имала, и имаће највећу жетву.
Разговор VI
Чудите се нечем, света браћо моја, кажите ми чему се чудите.
Ми се чудимо онима који говоре: ми можемо бити добри хришћани и без Цркве. Ми држимо, то је гордост која долази од незнања, себичност која не богати него сиромаши, смрт која посећује људе пре коначне смрти. Да ли правилно мислимо?
Сасвим правилно, браћо моја света, и нека сте за то благословени. Зашто је Спаситељ основао Цркву, ако се може без Ње бити? Зашто јој је дао силу јачу од Адам ако одсечени појединци могу побеђивати "врата Адова" и без Цркве? Монаси пустињаци проводили су безмало цео свој живот у пустињској осамљености, али нису кидали везе са Црквом. Молили су се Богу за сву Цркву Васељенску, просили су благодатне дарове од Цркве и умирали у молитвеном општењу са Црквом. Уколико су по нужди имали мање општења са Црквом на земљи, утолико су имали веће и присније општење са Црквом на небу. Њихов духовни опит у пустињи од неоцењиве је важности за Цркву Божију. И не само за Цркву Божију, него и за светске универзитете.
Узмимо једну од метафизичких наука, која се сматра на Универзитетима најтежом и најапстрактнијом. То је наука, коју философи не смеју ни да назову науком, због недовољног знања у тој области, него теоријом. То је теорија сазнања. Заиста, скромно име једног сасвим скромног успеха у тајанственој области душе људске. А не могу ни имати никада довољно, докле год узимају у обзир само спољашњу природу, која је индиферентна према човеку, а не узимају два моћнија чиниоца, која свесно, намерно, и интензивно утичу на душу човекову. А то су: Бог као пријатељска, и ђаво као непријатељска сила.
Кад човек чита књиге, рецимо, Исака Сирина, Макарија Великог, Григорија Синаита, Синајске и Атонске Оце, који су свој век провели у студирању себе и своје душе, па њихов опис сравни са модерним "теоријама" сазнања, заиста се мора застидети. Оно утанчано и префињено сазнање Отаца Цркве, до те мере се изгубило и огрубило у нашем механизованом столећу, да неки професори Универзитета предају омладини психологију, а одричу постојање душе! А то је таман тако као кад би неко предавао теологију и негирао Бога; или астрономију, а одрицао постојање звезда.
О, браћо моја, ми не умемо да ценимо многознанствено и многоопитно богатство наше Цркве, док се не сударимо са незнањем света. Гле, проповедајући преко 20 векова Логоса, Црква је носилац непогрешне небесне Логике. Студирајући стално душу људску, она најбоље познаје психологију. Да, у њој се може наћи поуздана наука Сазнања, поред поуздане Логике и психологије.
Но своју богату ризницу знања и познања, Црква не употребљава ради своје светске славе, него једино на исправљење и лечење људских душа и њихово припремање за Царство Небесно. Она без престанка учи људе, да верно стоје уз Пријатеља, а то је Бог Човекољубац и да вечито војују против непријатеља, а то је ђаво, отац лажи и човекоубица.
Она дозива људе као у пожару, да хитно послушају, свога јединога Спаситеља и спасу живот за вечност. Она им објављује Победиоца и Његове победе; Победиоца Који је још пре Свога Васкрсења, објавио Своју дефинитвну победу речима: "Ја надвладах свет" (Јован 16: 33). Плодови Његове победе виде се и видеће се, у безбројним богатим жетвама.
Стари српски владари, урезивали су у своје печате крст и око крста речи: "Христос одоле". На Златној цркви у Антиохији, биле су споља унаоколо написане пророчке речи о свевластном Спаситељу Победиоцу:
"Царство Твое Христе Боже царство свијех веков и владичество Твое во свјаком родје и родје".
Са овим тријумфалним клицањем, Црква на земљи је срећно пребродила све бурне векове своје историје, предајући уредно Цркви небесној жетве Господње.
Ко се туђи од Цркве Божије, мрзи на душу своју. Знајте ово, света браћо моја, и реците онима који не знају.

СЕДМЕ ЖЕТВЕ
На бурама и ветровима.
Неки философи западни, па и словенски, писали су теодосије, да оправдају Бога због зла у свету и страдања људи. Другим речима: да кажу да Бог није крив, а да не кажу ко је крив.
Ми немамо потребе да то чинимо. Христос је оправдан Својим Жетвама. Који се сејач правда пред зрном, што га он сеје и затрпава земљом, тако да зрно труне и пушта клицу и са муком расте и бори се са ветровима? Сејач сеје и очекује да жање.
Нису њему непознате све муке семена да се пробије кроз земљу, ни стабљике да се одржи на ветровима, нити влатова да се испуне стоструким родом. Он ће ублажити те муке, али их неће сасвим отклонити. Јер под мукама жетва бива светија и једрија. Њему је само стало до жетве. Чим посеје семе, Он мисли на жетву. Све друго је споредно. И жетва оправдава домаћина.
Ниједан страдални праведник у историји света, нити је остао, нити ће остати без стоструке плате у небесним палатама Створитеља свога. Ни једно добро зрно пшенице Господње није прегажено и пропало. Свако добро зрно, које сатана преко својих слугу гази и порива блатом, Анђели Божији узимају својим рукама и односе у житнице Господара својега.
Откуд изненадно у Библији Рахава Јериховнка, и Рута Моавка и Јов? Сви од народа неизабранога? То Господар жетве показује, да нигде у свету ни једно добро зрно, Он не допушта да пропадне.
Оправдање Бога, или богова, могу друге вере тражити, а не хришћанска. Хришћански Бог је више него оправдан бесмртним Царством Небесним, које је Он припремио за све праведнике на земљи. Блажени живот у вечности, више је него награда праведницима: то је дар Божји, који ни један човек на земљи не може заслужити својим делима и страдањима. То јер као оно из бајке, када је неки пастир примио на конак у своју худу колибу залуталу цареву кћи, па га цар за то учинио својим зетом и наследником. Бог не плаћа по пијачној цени. Његове плате праведницима прелазе сваку људску мери сваки разум.
То су и небовидци казали овим речима: "Страдања садашњег времена нијесу ништа наспрам славе која ће нам се јавити" (Рим. 8: 18). У овоме је теодосија хришћанска и друге нема. А то је откровење Самога Христа, које је донело светлост и радост свему човечанству усред мрака од незнања и муке од неизвесности.
Од Христа и кроз Христа страдање праведника добило је смисао. Сви тајновидци и слуге Слова, савршено су схватили науку свога Господа о неминовности страдања праведника у овом земаљском животу.
Тако Апостол Јаков пише: "Будите жалосни и плачите и ридајте; смијех ваш нека се претвори у жалост... гле, срећним називамо оне који претрпијеше." (Јаков 4: 9; 5: 11).
Апостол Петар: "Радујте се, иако сте сада мало жалосни у разним напастима: да се кушање ваше вере много драгоценије од пропадљивог злата, које се куша огњем, нађе на хвалу и чест и славу када се покаже Исус Христос - радујте се радошћу неисказаном" (1. Пет. 1: 6-8). И још даље: "Каква је хвала ако за кривицу трпите? Но ако добро чинећи муке трпите, ово је угодно пред Богом; јер сте на то и позвани. Јер и Христос пострада за нас и нама остави за углед да идемо Његовим трагом." (1. Пет. 2: 20-21).
Зар ово не одговара потпуно речима Самог Господа: "Где сам Ја, ондје и слуга Мој нека буде" (Јован 12: 26)?
Ако дакле, хришћани страдају, знају зашто страдају, и не страдају без наде. "Ако трпимо са Њим ћемо и царовати" (2. Тим. 2: 11-12). И сви Апостоли понављају реч свога Учитеља: "Радујте се!"
Али гле, рећи ће неко, подигли су се ветрови и бура у наше време хоће да потопе Његову Цркву. Таквима не дајемо одговор ми, но Он: "Што сте се уплашили маловјерни" (Матеј 8: 26)? Зар Он није и на бурама сејао Своје Жетве и зар није стари Пророк провидео и рекао: "Пут је Господњи у вихору и бури" (Наум 1: 3)?
У црквеним књигама, Бог је назват "хитрец Господ". Вештак који се не може преварити и кога нико не може преварити. Он је вештак, Који Својом светом вештином сузбија сатану од људи, и људе на безбројне начине спасава. Углавном: час милујући, а час страшећи и бијући. Као што Свети Јуда заповеда старешинама црквеним: "Једне милујте, а једне страхом избављајте, и из огња вадите." (Јуда 22-23). Или како Павле по искуству своме тврди: "Кога љуби Господ онога и кара, и бије свакога сина којега прима" (Јевр. 12: 6).
А да ће сви који су примљени бити и бијени, неко више неко мање, то је Сам Господ више пута рекао, а још и овим речима потврдио: "Онај слуга који зна вољу Господара својега па није учинио по вољи Његовој биће бијен много; а који не зна па заслужи бој биће бијен мало" (Лука 12: 47-48).
Хришћански народи бивали су од почетка, бивају и сада бијени много зато што не знају, не само вољу Господара својега него и неизмерну љубав Његову, јављену васиони кроз Сина Божијега, Спаситеља света. А нико није толико мучен и бијен, као Православни народи кроз многе векове, а нарочито у овом 20. веку, у последња два Светска рата, у којима су крвници Православних народа толико пролили невине крви, да се сами гуше у њој.
Узмимо само Русију и Православни Балкан. За последњих 50 година, цела једна руска генерација прошла је кроз огањ руско-јапанског рата, прве Револуције 1905. године, друге крваве Револуције од 1917. године, па кроз Први Светски рат за правду Србије, па кроз Други Светски рат, па све до данас. Прошла је и отишла је. Кад речемо, да је Жетва Господња за све ово време била стотину милиона, не мислимо да претерујемо.
Додајмо томе, многомилиону жетву Господњу, на Православном Балкану за ово полустолеће, прво Срба, Грка и Бугара у Балканским ратовима 1912-1913. Па додајмо несразмерне мученичке жртве српскога народа у Првом и Другом Светском рату, људе, жене и децу, свештенике и првосвештенике, што изгибоше у мукама због Православља од стране Аустријанаца, Немаца, римокатолика и комуниста.
Не тугујмо због тога, но радујмо се што су наши Православни народи толико страдали за Господа Спаситеља нашег. И то страдање сматрајмо нарочитом привилегијом и Божјим одликовањем. По речи Светог Апостола: "Вама се дарова Христа ради не само да Га верујете и да страдате за Њега" (Филип. 1: 29). Страдање за Христа је дакле дар и одликовање, а не штета и понижење.
Гле, данас нико не војује против нижих вера и њихових оснивача. Сатана ту не потребује помоћ од људи; он је сам довољан. Због тога антихристи нашег доба прелазе ћутке преко тих нижих вера, сачињених не од Бога, но од људи. А управљају све своје стреле само на Христову Цркву, која и јесте "столп и утвержденије истине". Том борбом против Христа, тајанствено руководи сам сатана, у страху и дрхтању, слутећи да ће га само Он, Христос, моћи победити и бацити у "језеро огњено".
Немојте се пак страшити за Онога, Који се не страши никога, нити за Цркву Његову, којој је Он унапред осигурао победу над Адом. Страшимо се за себе и за децу своју, ако због нашег незнања, лењости и равнодушности будемо избрисани из Књиге Живих и нађемо се на "пољу где су пси" и јуродиве девојке. У кукољу, који ће се бацити у огањ. Знајмо, да ће Свемогући Христос и без нас испунити Своје небесне обитељи. Он се неће преварити у броју спасених. Он зна Своје, и нико од Његових неће пропасти. О броју пак Христом спасених, овако сведочи велики тајновидац:
"Видјех и гле: народ многи, којега не може нико избројати, од свакога језика и кољена и народа и племена, стајаше пред пријестолом и пред Јагњетом, обучен у хаљине бијеле, и палме у рукма њиховим." (Откр. 7: 9)
Благо онима, који се удостоје убројати се у онај народ.

Разговор VII
- Хајд, још мало да разговарамо, света браћо моја, докле још има времена, да може брат са братом и богољубац са богољупцем разговарати, докле није дошло време, да само злотвори вичу, а браћа шапућу.
- Све силе које се боре за власт над светом, говоре ружичасто о Једном Свету као свом идеалу, у коме се једино може остварити људско благостање и мир. Тако говоре. Па да би задобили хришћане за тај свој идеал о једном Свету, они се позивају на предвиђено у Откровењу хиљадугодишње царовање Христово. (Откр. 20).
- Ај, браћо моја света, не дајте се преварити. Хиљадугодишње Царство Христово није никаква утеха за сав свет, него само за "душе исечених за свједочанство Исусово и реч Божију." Они ће прво васкрснути и царовати са Христом хиљаду година. Али није речено где ће царовати. Није речено да ће то царовање бити на земљи; а ни помена о учешћу свих људи у том царовању, него само великих Мученика исечених за Христа. "Који се не поклонише звијери, ни икони њезиној и не примише жига на челима својим и на руци својој."
Ни у ком случају ово се не може узети за планетарно царство Христово, за сав свет, нити пак у овоме свету. Но таква је особина људи, да се задржавају више на тајанственом и двосмисленом, него на јасном. Међутим, у Јеванђељима, Господ је јасно описао стање света пред свршетак времена. (Матеј, гл. 24)
Није искључено, да ће Бог допустити људима, да по спољашњости уједине народе у Један Свет. Често је Бог попуштао да људи иду својим путевима, мада то нису били Његови путеви. "Мисли Моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви Моји путеви, вели Господ. Него колико су небеса виша од земље, толико су путеви Моји виши од ваших путева, и мисли Моје од ваших мисли." (Исаија 55: 8-9).
Бог мења ситуације. Људи су нестрпљиви, те желе промену, чак и у најбољој ситуацији на земљи. Увек желе ново, а чим дође ново, плачу за старим, "за старим добрим временом". Поштујући слободу човека, Бог често мења ситуацију према жељи људи, не пуштајући точак света из Својих руку у руке сатани.
Познаје Бог људе. Зна Он, да ће људи на својим путевима изломити се, осиромашити и изгладнети, па ће тек онда завапити Њему за помоћ. Зна Бог, да сви самовољни путеви синова човечијих воде у Земљу Недођију, али их пушта да иду до обронка пропасти, где се све илузије разбијају и где се сатана злурадо церека.
Велика је разлика између мира што га Христос даје и мира светског, што га људи желе. Први мир чува човека од корупције, а други производи корупцију, и кроз корупцију води поновним побунама и ратовима. Неваљао мир је отац рата. Узевши идеално, мир је бољи од рата. Али коруптиван мир није бољи од рата, јер је само један предах од рата. Као што се каже у Библији: "И земља почину од рата" (Навин 14: 15). Докле? Докле људи не упрљаше мир гресима својим.
Содом није уништен у рату, него усред мира и материјалног благостања. У време мира, спољашњег благостања и сигурности римског царства, друштвена корупција доводила је цара Марка Аврелија, стојичког философа, до очајања. И он је предвиђао пропаст таквој држави. Једва да је што мања корупција била у хришћанским царствима Карла Великог и Луја XIV.
И тако је морало бити свуда, где год су људи тражили Рај на земљи, а не на Небу. Сваки свој достигнути Рај на земљи, људи су брзо претварали у пакао. И Бог је мењао ситуацију ради Своје Жетве.
- Неће так бити када се организује Један Свет, са једним Представништвом, једним језиком, есперантом, једном војском или полицијом; једним календаром, са уједначеним васпитањем, уједначеном етиком, уједначеним уређењем. Рат ће бити осуђен као лудост и варварство и онемогућен. Настаће вечни мир, сигурност и благостање.
- Тако нам говоре нови пророци Земље Недођије. Тако говоре гости и дошљаци, слуге и најамници, без разбирања шта Домаћин мисли, а ти идеју добронамерно, али по незнању подржавају и неки хришћански пастори. Они мисле, свет је постао мален; боље је да Господ има једну велику њиву - сав свет - него многе малене њиве и њивице. Као да ће они, који су се показали неверни у малом, показати се верни у великом (Лука 16: 10)?
Може Господ попустити да се ова жеља људска оствари. У том случају, Он ипак неће бити без Своје Жетве. Само ће Његове жетве бити у бури и вихору. Јер ће у тој универзалној држави завладати квареж, каква се не памти у историји, квареж ментална и морална, коју је Апостол Павле описао из даљине времена, јасно видео и описао. Апостол, истина, говори о последњем времену, али гле, и ови нови архитекти Једнога Света сматрају овај свој идеал, као последњу фазу људске историје.
Грађани те евентуалне Светске универзалне државе, биће гори од грађана римске империје; много гори. Место оглашеног мира и спокојства и благостања, људи ће се осећати неспокојнији и несрећнији него икад. Кад нису могли уредити своје мале државе на своју срећу, како ће уредити, ти исти страсни људи, сав Свет?
Настаће нереди, побуне и револти на све стране кугле земаљске. Парламенти ће бити немоћни да то спрече својим бескрајним препиркама, узајамним оптужбама и тобожњим законима. Зато ће с времена на време преносити своју власт, вољно или приморано, на диктаторе, који ће огњем и мачем повраћати ред у свету.
Тражиће људи спасења само у политичким и друштвеним променама. Пробаће поново све бивше политичке експерименте у историји света. И тако ће дуго трајати, та смена парламентаризма и диктатуре, аутократије, демократије, олигархије, тимократије, итд.
Најзад ће, у сумраку историје, доћи диктатор света, "син погибељи - којега ће Господ Исус убити дахом уста Својих" (1. Сол 2: 8).
А за све то време мира, среће и благостања, "биће невоља велика какова није била од постања свијета, нити ће бити." (Матеј 24: 21). Због тих невоља, многи ће се покајати и повратити Богу Спасиоцу. И у њима ће Господ имати Своје последње Жетве. Она Светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве.
Јер, уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви. Како би се могла уједначити истина са лажју? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи. Гле, истина и лаж нити могу орати на истој њиви, нити спавати у истој постељи.
Црква ће се Христова ставити ван закона, а за јавно спомињање Христовог Имена, биће прописане оштре казне. Али ће се спасавати само они, који буду призивали Име Господње. И Син Човечији када дође изненада и убије "сина погибељи", последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи?
Наћи ће је, али не као јавну. Наћи ће је, али не по велелепним храмовима, као што су наши садашњи, него у пештерама и пустињама. Наћи ће је, али не као одобрену и штићену, него као ружену и гоњену. Наћи ће је, али не у раскошним Литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја.
Међу Мученицима за Христа у то последње време биће многи Јевреји, по визији Светога Павла. Јер је са Јеврејима Црква и почела. Биће веома смањен број хришћана у земаљској Цркви.
И биће време када ће први пут важити гневна реч Господња: "Ко чини неправду, нека још чини неправду и ко је поган, нека се још погани." (Откр. 22: 11). Јер ће и позив на покајање безбожника престати.
Али зато ће Црква на небесима у то време бити пуна до препуњености. Безбројни народи и језици и колена, ликоваће у Њој, као у тихом пристаништу. Књига Живих биће испуњена од корице до корице. На последњим странама те вечите Књиге, биће светлошћу уписана имена оних последњих хришћана, које затече на земљи Господ Исус Христос, када се јави у сили и слави Својој, са свима Светим Анђелима. И сатана ће бити бачен у језеро огњено са свима својим слугама, у нељудском и у људском облику. И земља ће се спалити огњем, као чаура која је дала оно што је Домаћин од ње очекивао. И Домаћин ће бити задовољан.
А Небесна Црква, коју нико не може избројати, жива и словесна Жетва Господња, наћи ће се сва обучена у беле хаљине чистоте и радости. И запеваће и вечито певаће, Велико Славословије Светој Тројици, Богу Јединоме. И Господу Исусу Христу, Спаситељу, главном Јунаку, свеопште и величанствене драме створенога света од почетка до краја.
Блажени, који се у оне последње дане не устраше од непријатеља Исусових, у којима нема живота. Такови ће бити вечни учасници славе и радости Господа својега.