Како је Бог дух, то и сва истина мора бити духовна. Јер Бог и истина једно је и исто.
Када ми говоримо о чувственим предметима, о њиховим својствима и
односима, па кажемо: то и то је истина, ми не мислимо на истину у
апсолутном и вечном смислу него у смислу релативном и практичном. Јер у
апсолутном смислу само је Бог вечна и неприкосновена истина.
Значи ли то, да је створена природа лаж? Боже сачувај! Али она може да
се представи као лаж за два типа људи: за европског материјалисту и за
индијског нихилиста. (Нихилиста има две врсте: политичких и
философских. Овде се мисли на философског нихилиста). Када материјалист
каже: ова природа, коју ми гледамо и опажамо, са целим збиром својих
опажљивих особина и дејстава, представља сама собом сву истину, сву
стварност, све што уопште може да постоји - тада се природа заиста
јавља ко лаж. Исто тако природа се јавља као лаж, сва с краја у крај,
духу нихилиста, кад овај исповеди и рекне: ова природа са свима својим
особинама и дејствима јесте обмана, сан, ништа.
И тако и онај ко тврди, да је чувствена природа сушта истина, као и
онај ко каже, да је чувствена природа лаж, сан и илузија - обојица
исказују подједнаку неистину.
Природа је символ истине. Физички свет је видљиви израз невидљивог
духовног света. Онај први - символ, овај други - смисао символа, дух и
стварност.
Кад хришћански песник, свети Јован Дамаскин, каже:
ваистину сујета је све,
живот је сен и сан -
он не мисли ни издалека као будистички нихилист. Он гледа визионарским
духом у стварни и вечити живот, према коме је телесни живот на земљи
заиста као сен и сан. Сујетом назива он све оно за чим недуховни људи
јуре у овоме свету тражећи истину и срећу. Сам по себи свет овај није
обмана, јер му је Творац Бог истинити. Из извора истине како би могла
истећи лаж, кад је нама у самом извору? Но свет може да изгледа обманом
за онога, ко у њему тражи оно што он нема и није. Као кад би ловио
месец у води!
