Powered By Blogger

3. јул 2014.

Како да пронађем духовног оца?


Моје питање јесте: "Како да нађем за себе духовног оца? Ко може да буде духовни отац? "Да ли духовник може да одбије нечију молбу да га духовно руководи?

Искрено речено, стрепио сам од оваквог питања. Тачније, од првог његовог дела: "Како да нађем за себе духовног оца?". Такво питање, у разним варијантама, постављали су ми многи и раније, додуше усмено, на које ми је увек било тешко да одговорим. Сада "прозван" и писмено постављеним питањем, покушаћу да одговорим, колико ми је то могуће.

Пре свега, нека ми буде допуштено да најпре кажем реч-две о самом појму духовног оца или духовника. Јер, нажалост, србски народ је одавно заборавио шта значи духовник, шта значи духовни живот. У најбољем случају код нас се задржао појам "исповедника", под којим се најчешће подразумева надлежни парох - свештеник, којима појединци повремено одлазе ради исповедања својих грехова, најчешће, пред свето причешће. У многим крајевима, нажалост, чак ни тога нема. Међутим, појам духовника је далеко шири од појма исповедника. Исповедник може бити свако свештено лице које саслуша грехе на исповести и прочита разрешну молитву. И ту се његова делатност завршава. Духовник је, пак, нешто сасвим друго. Он, често у порођајним мукама рађа своју духовну децу, (Види: Гал. 4,19), негује их и васпитава, води и руководи, док у њима не уобличи лик Христов.

У православној духовној литератури то је реч која се веома често сусреће, истина под разним синонимима: "Геронда" (грчки), "Старец" (руски), "Авва" (староарапски), "Духовник", "Духовни отац" и тд. Међутим, сви ти изрази означавају мање-више саму суштину речи духовник. А духовник је управо она личност, углавном у монашком чину (најчешће свештено-монах), која је духовно веома јака, која је утемељена на Господу Исусу Христу, на светим Оцима иу традицији православне духовности, те је као таква способна да друге људе, друге личности духовно препорађа, или рађа. Зато он и јесте "духовни отац", а сви они које он руководи на путу спасења јесу његова духовна деца. Духовник, дакле, не само да рађа своју духовни децу него их и непрекидно руководи на путу духовног живота и узрастања.

Духовник не бира своју духовну децу, није онај од кога иницијатива потиче, него који својом личношћу, својом духовном снагом зрачи једну светлост духовну, којом привлачи к себи душе жедне и жељне Бога и узвишеног духовног живота. Исто онако као што сијалица, светлећи у ноћном мраку, привлачи к себи разне инсекте који се око ње вију. Духовник, иако углавном живи на једном месту, често у пустињи, као што је био свети Антоније Велики или као што су многи светогорски духовници и данас, живи у својој испосници и подвигу, у молитви и посту, у духовном созерцању и сагледавању дубина божанских, ипак он не може остати сакривен од очију света, као онај град "који на гори стоји", о коме говори Свето Писмо.

Духовник, дакле, и кад би хтео, не може се сакрити. Њега налазе сви они који желе напредак у духовном животу и који теже да постигну и остваре циљ и назначење свога постојања. Према томе, духовник се не намеће никоме. Он је као бистри планински извор. Он се свима нуди, он је свима отворен и ко год жели може да му приступи да се напије и да утоли своју духовну жеђ.

Духовник је, пре свега, човек молитве и пун расуђивања. Зато он никада не настоји да насилно продре у нашу душу. Он стрпљиво чека да се душа његовог духовног чеда отвори њему у искрености, у исповести и поверењу, јер само тада он може да делује и да помогне. Тачно онако као што је често учио, и у пракси поступао, наш савремени велики духовник, преподобни отац Јустин Ћелијски, који је изузетно ценио и поштовао сваку личност, сваког човека, те је говорио "да свакој души људској треба прилазити нежно, као на голубијим ногама ", да се не повреди, да насилно не покушава да помогне, него само онолико колико душа од њега тражи. Духовник, дакле, не јури по свету и по народу да "тражи" и "сабира" себи духовну децу, да "спасава свет", као што су многи данас склони да тако нешто захтевају од духовних људи. Он живи својим духовним животом и чека да га нађу они којима је неопходан, и које Бог на њега упути. Таквима он и постаје духовни отац, а они постају његова духовна деца.

А сада, суштинско питање: "Како и где наћи за себе таквог духовног оца"?

Тајна спасења је надумна тајна. Зато на горње питање није могуће рационално одговорити и прстом указати на таквог духовника. Бог је тај који познаје не само сваку душу него и сваку помисао душе, и тајне жеље срца, чак и оне најдубље. Ако дакле у нама постоји искрена жеља и потреба да себе предамо искусном вођи на путу нашег спасења, ако се искрено будемо за то молили Богу, сигурно је да нас Бог неће оставити без своје утехе. Он, као једини срцезналац, упутиће нас на духовника који одговара потребама и склоностима наше душе.

Ипак, то не значи да треба седети скрштених руку и очекивати чудо Божије. Треба се потрудити, по речи Христовој: "Тражите и наћићете" (Мт. 7, 7). Почнимо од свога свештеника. Ударимо почетак духовном животу кроз искрено покајање и исповест својих грехова. Нека се љубав према Богу и духовном животу распали у срцу нашем, па ће се Бог даље побринути за наше стварне потребе.
Као човек кад се разболи. Крене од лекара опште праксе. Даље сам развој и врста болести тера га да тражи "специјалисте" који му могу помоћи. Распитује се код пријатеља и познаника, слуша и савет лекара опште праксе који му препоручује тога и тога специјалисту. И не престаје да се интересује и да трага за најбољим лекарима, чак иу иностранству, само да би нашао лека својој болести и сачувао свој овоземаљски живот.

Па ако се човек толико труди, не жалећи ни времена ни новаца, да би олакшао пролазном и пропадљивом телу и продужио му живот на неко време, зар ћемо ми, који желимо да добијемо вечни живот у Царству небескоме, показати мање ревности, труда и спремности на сваку жртву да би душу своју исцелили од сваке болести греховне и тиме јој омогућили она блага "која око не виде, и ухо не чу, иу срце човеку не дође, а која уготови Бог онима који га љубе"? (И Кор. 2, 9).

Познато је да многи православни Грци, који имају дубоки осећај значаја доброг духовника, имају своје духовнике чак у Светој Гори, са којима су у честом контакту, и које посећују бар два пута годишње, не толико ради исповедања грехова (то могу да обаве код сваког свештеника), него ради духовних савета и поука. Ти духовници обично руководе духовним животом читаве породице, иако их често виђа и посећује само отац, глава породице. Такви духовници не ретко и излазе из својих пустиња, посећују своју духовну децу и помажу им у разрешењу многих духовних, па често и животних проблема.

Из до сада реченога, само по себи је разумљиво да прави духовник нити има разлога, нити жели да одбије било кога ко му са пуним поверењем, искреношћу и послушношћу приступи и замоли од њега помоћ, савет или руковођење на путу спасења. Истина, духовник може бити често веома заузет (ако има велики број духовне деце), па да није у стању да прихвати свакога ко му се обрати. Али свакако ће и хтети и моћи да нам даде добар савет и да нас упути на онога који ће нам моћи помоћи, поготову ако су у питању почетници. Не мора професор универзитета да се бави предавањем деци азбуке и основних појмова образовања. За то постоје учитељи, на које нас он може увек упутити. Најважније је хтети да се спасемо и радити на томе са пуним поверењем на Бога, јер Он "хоће да се сви људи спасу и дођу у познање истине" (И Тим. 2,4).

Мир Ти и спасење од Господа!