Земаљске бриге стално везују мисао за земаљско, привремено и трулежно, крадући од ње сећање на вечност. Па ипак, то не би смело доводити хришћанина у стање унинија. Ако већ не може непрестано пребивати у области оног вечног и духовног, он је зацело кадар често управљати ка њој поглед свој и благовремено се припремати за смрт. За смрт се ваља припремати чувањем од сваког дела, речи и помисли забрањених заповестима Христовим. За њу се ваља готовити свакодневним или, већ према могућностима, честим исповедањем својих сагрешења како пред духовним оцем, тако и у душевној клети пред Јединим Срцезналцем - Богом. Ваља се припремати за смрт уздржавањем од јестива и пића, уздржавањем од празнословља, шала, смеха, расејаности, забава и игара, уздржавањем од раскоши на коју људе нагони сујета овога света, и од свега прекомерног, што помишљање на смрт удаљује од ума и преластно живот на земљи приказује као вечан и бесконачан. Припремати се ваља молитвама из срца скрушеног и смерног, сузама, уздисајима, ридањем; припремати се обилним дељењем милостиње, опраштањем увреда, љубављу према непријатељима и чињењем добра, подношењем свих земаљских патњи и искушења, којима се искупљују вечна злострадања адска. Затекне ли смрт хришћанина у том подвигу, разуме се, наћи ће га опасаним, односно приправним за одлазак на далеки пут са земље на небо, и са упаљеном светиљком, односно са благоразумношћу и владањем осветљеним истином Божанском.
Шта да чинимо, упитаће људи у овоме свету, да не отпаднемо од Искупитеља и не будемо подвргнути гневу Божијем? "Због тога," - одговара на то питање Свети Апостол Павле, - "морамо веома пазити на оно што чусмо, да не скренемо" (Јевр. 2, 1). Ово значи да смо дужни живот проводити у особитом управљању пажње на Нови Завет, у који је Бог благоволео да ступи са нама, сјединивши нас са Собом Светим Тајнама, обзнанивши нам у Еванђељу свесвету и савршену вољу своју и дарујући верним синовима Новога Завета очигледни и опипљиви дар Духа Светога. Сећајмо се смрти и суда Божијег, коме ћемо бити подвргнути одмах по разлучењу душе од тела; опомињимо се блажене или чемерне вечности, која ће бити удео наш према одлуци изреченој на суду Божијем. При сталном сећању на смрт, на суд Божији, на блажену или кукавну вечност што нас чека мења се однос срца према земаљском животу: човек почиње да на себе гледа као на туђинца на земљи, у срцу његовом појављује се залог хладноће и равнодушности према земаљским стварима, целокупна његова пажња управља се на изучавање и испуњавање Еванђелских заповести. Као што се путник, изгубивши се по мрклом мраку у густој шуми, труди да до куће дође управљајући се по звуку звона или трубе, тако и истински хришћанин настоји да, пазећи на учење Христово, изађе из области лажно названога знања, које рађа и потхрањује живљење по плоти.
За време земаљског живота људима се дарују различити положаји неиспитљивим путевима Господњим: једни уживају у богатству, слави, моћи и здрављу; други су сироти и тако безначајни међу људима, да их свако може увредити; неки живот свој проводе у чемеру и јаду, подносећи патњу једну за другом, мучећи се у болестима, у прогонима, у унижењу. Сви ови положаји и околности никако нису случајни: њих, као задатке за решавање, као лекције намењене усвајању, расподељује промисао Божија с тим да сваки човек у звању и околностима у које је постављен, испуњавајући вољу Божију, сагради спасење себи. Они што носе бреме патње дужни су да то чине са смирењем, са покорношћу Богу, знајући да им је то бреме од Бога дато. Ако су такви грешни, патње им служе као привремена плата за грехе њихове: постану ли свесни своје греховности, и буду ли благодушно трпели те патње, избавиће се плате у вечности. Ако су пак невини, патња коју им је Бог послао или допустио, пошто их је задесила по одлуци Божијој, са свеблагим циљем који је Богу знан, уготовљава им особито блаженство и славу и вечности. Роптање на послате патње, роптање на Бога Који их је допустио, поништава Божански циљ патње - лишава спасења и подвргава патњи непролазној.
Онај ко жели да се спасе дужан је да припада јединој, светој Православној Цркви, да буде верни син њен, да се у свему покорава одредбама њеним...
Ко жуди за спасењем, дужан је макар и мало, али често узносити молитве Богу. У обичне дане Богу се моли у кући: изјутра, пошто устанеш иза сна, увече, када полазиш на починак, пре ручка и пре вечере. Немој ни доручковати ни вечерати а да се не опоменеш Бога и не начиниш на себи крсно знамење. У празничне и недељне дане ваља узимати учешће у заједничким црквеним молитвама. Одлази на јутрење, на свеноћно бдење, на Свету Литургију и на вечерње. Велика је срећа за грешнога човека то што му је дато да одлази у цркву Божију: он може да умоли Бога за опроштај својих греха и за дар спасења.
Коме је мило спасење, дужан је да по моћима својим чини милостињу душевну и телесну. Дела душевне милости састоје се у опраштању ближњима сагрешења њихових, односно увреда и зала која су нам нанели. Дела телесне милости подразумевају помагање ближњима хлебом, одећом, новцем и гостопримством, већ према моћима нашим.
Ко би да у спасење достигне, дужан је да се пред Богом са сваким старањем каје за сагрешења своја - како приликом свакодневних молитви својих, тако и, нарочито, пред оцем својим духовним у Светој Тајни Исповести. Након очишћења свога исповешћу пред оцем духовним неопходно је са страхом Божијим, вером и љубављу причестити се свесветим Телом Христовим и свесветом Крвљу Христовом, што је насушно потребно за спасење.
Ко жели да се спасе дужан је да благодушно подноси све патње које га по допуштењу Божијем снађу у време овог кратког туђиновања на земљи. Ако човека задеси неродица, или већ сазреле усеве униште скакавци, или их побије град, или га задеси помор стоке, пожар, болест - сопствена или чланова породице, смрт неког од најближих сродника, или буде неопходно да се претрпи прогон, или увреде од силника, све се то мора поднети са благодушјем, без роптања, и нарочито без хуљења.
Ко чезне за спасењем треба да упражњава читање светих књига. "Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко и на путу грјешничком не стоји, и у друштву неваљалих људи не сједи, него му је омилио закон Господњи и о закону Његову мисли дан и ноћ" (Пс. 1,1-2). Ум наш, будући грехом помрачен, никако се не може задовољити у погледу спасења властитим помислима - слабашним, усковитланим, варљивим: њему је насушно потребно да пажљивим читањем или пажљивим слушањем речи Божије из ње црпи помисли свете и да се њима умудрује. Изучавањем речи Божије ваља се занимати са великим трепетом и веома често, како би нас она руководила у делу спасења, будући да нас наше властите помисли лако могу удаљити са спасоносног пута, уколико неистину и неправду прихвате као истину и правду. Наше су помисли толико позлеђене грехом, да оне чак и противрече речи Божијој и противе јој се на делу. Велика је невоља препуштати им се! Насупрот томе, велико је благо када се неко неизоставно у свему држи речи Божије, као што се човек слеп држи за руку онога ко га води. За читање и слушање речи Божије Свети Оци казују да над свим врлинама влада ("Цветник" свештеноинока Доротеја, Свети Петар Дамаскин о читању по Богу и о расуђивању - у "Добротољубљу", том 1, део 3, и многи други Оци). Реч Божија открива нам све греховне страсти, живе и делотворне у грехом озлеђеној природи нашој, открива све зле накане њихове, обличује злобу, када се она ради прелашћивања нашег прикрива маском врлине. Реч Божија на видело износи замке и замисли непријатеља нашег ђавола, умудрује нас на који смо начин дужни одбијати нападаје тога лукавог противника који чезне за пропашћу нашом. Реч Божија непрестано нас на покајање призива, обзнањујући нам бескрајно милосрђе Божије према палом и грехом обремењеном страдалном роду људском; она нас учи како да покајање приносимо, и на који начин да покајање учинимо делотворним и плодним. Реч Божија показује нам сву превртљивост и пустошност овога света; пред очима нашим живопише погубне последице прелашћивања светом и грехом; износи пред нас слику вечности у свој величанствености њезиној, са наградама за благочестиво живљење на земљи и страшним казнама за безакоња наша. Реч Божија преноси нам најисцрпније и најпрецизније могуће учење о врлинама и о средствима за њихово задобијање, о томе како да постанемо угодни Богу. Најкраће речено, реч Божија учи нас спасењу.
Ко је верни син Цркве Православне, ко се свако-дневно, а још је боље ако то чини свакога часа, на свакоме месту владавине Божије, опомиње Бога и мољења Му за милост и помоћ узноси, ко у недељне и празничне дане ревносно посећује храм Божији, а у дому своме се моли свако јутро и свако вече, ко је милостив према убогима и туђинцима, ко покајање за грехе своје приноси и причешћује се Светим Тајнама Христовим, ко благодушно подноси патње које му Бог шаље, ко се марљиво бави изучавањем речи Божије, тај поседује драгоцену залогу спасења. Таквоме још предстоји подвиг: он је неизоставно дужан чувати благо своје - своје спасење од греха, особито од оних што у погибао суновраћују.
Не бих Вам саветовао да улазите у подробно и дубоко преиспитивање Ваших грехова и греховних особина. Саберите их све у један сасуд покајања и препустите их пучини милосрђа Божијег. Човеку који води световни живот не полази за руком да потанко сагледава све своје грехе: то га само може доводити до унинија, недоумице, смућења. Бог зна грехе наше, тако да, будемо ли Му стално прибегавали у покајању, Он ће постепено исцелити и саму греховност нашу, односно наше греховне навике и особине срца. Грехе учињене речју, делом, помислима ваља открити на исповести духовном оцу, али у детаљно приспитивање греховних особина, понављам, човек који живи у свету не треба да се упушта, јер га ту чека замка постављена од онога који би да улови душе наше у мреже своје. Та се замка препознаје по смућењу и унинију које у нама изазива, иако је, споља посматрано, заоденута у рухо добра.
Вечношћу се ваљано занима онај ко без престанка упражњава читање Новога Завета и списа Светих Отаца који нас уче правилном разумевању Еванђеља Христовог, онај ко, познајући на тај начин вољу Божију, добру и савршену, по њој исправља свој начин мишљења, своје душевне пориве, док своје грешке и рђава хтења исцељује покајањем. Хришћанин који живи у свету не би требало да чита Свете Оце који су писали за монахе. Јер каква је корист од читања о оним врлинама које човек није у стању да оствари на делу? Никакве ту користи не може бити, него само штете, а она се састоји у томе што се у човеку буди маштање о духовном стању које њему никако не пристаје. Те маштарије временом ће у човеку изазивати преластну насладу, подстичући представљање у уобразиљи узвишених врлина; затим ће на душу наводити униније и очајање, када видимо да нисмо кадри те врлине испунити; и стално ће нас, без престанка, одвлачити од добрих дела која нам уистину приличе, чинећи на тај начин живљење наше испразним и бесплодним. Хришћанину чији је удео да живот свој проводи и кончину његову дочека у свету ваља да чита Свете Оце који су писали за све хришћане уопште. Такви су и аутори чија су дела написана на руском језику или на њега преведена: Свети Јован Златоуст, Свети Димитрије Ростовски, Свети Тихон Вороњешки, Никифор Астрахански, Георгије Затворник. Заиста плодно поље за читање! Уистину је то богата паша духовна, на којој се до ситости и претилости могу напасати словесне овце Христове!
Ко жели да исправно служи Богу, тај се не сме Господу молити за задобијање неког дара, рецимо дара суза или нечега другог, већ према маштањима својим; ваља се молити само за задобијање онога што је корисно души нашој. А човек не зна шта је конкретно на корист души његовој. Ко се у прозбама својим одриче своје воље ради воље Божије, кадар је истинско смирење задобити.
Осамљивање је увек било на корист, па и када је, благодарећи ваљаном духу времена, у друштву било много благочестивих људи; а данас, када је разврат толико раширен, осамљивање и удаљавање од познаника и познанстава представља неопходни услов за спасење.
Веома је добро када човек стално увиђа и признаје греховност своју. Од оваквог виђења себе дух човеков стално пребива у смирењу и Богу милој тузи. Али потребно је да виђење свога бића буде зачињено благоразумношћу и да не прелази неопходну меру. У противном оно може бити и штетно, може да човека доведе у апсолутну недоумицу у погледу његовог живљења.
Наша је природа озлеђена грехом. Из тог разлога срце свакога човека рађа само по себи много корова. И зато, онај ко види како коров ниче у души његовој, никако не треба да се томе чуди као нечему необичном и не сме да пада у недоумицу и малодушност. Тако и мора да буде! Коров у срцу чини своје, расте и буја; и када га човек искорени, он се опет појављује. Ми зато морамо чинити оно што је до нас -без престанка га искорењивати. На тај се начин у човека усађује смирење, а смирењу милост Божија приступа. Свесилни и Свеблаги Господ нетремице мотри на нас: Он нам и допушта околности које нас доводе до смирења, како би нам милост Своју подарио. Све има своје време: постоји време за обраду земље уочи сејања, постоји време за сетву, за жетву, за вршидбу, за млевење жита, за печење хлеба и, најзад, време да се од хлеба окуси.
Мир имајте у мислима и срцу своме; благодушјем одгоните од себе смућење. Када Вас почну смућивати свакојаке помисли, казујте себи: "Предајем се Богу са свим слабостима својим и свим околностима у којима се налазим. Нека Он нада мном испуњава свету вољу Своју". Промисао Божији устројио је да је народ Његов приликом изласка из Египта примио награду своју за послове које је обављао у Египту. Зато мирно крените на пут свој, са сваком ревношћу се трудите да извршите оно ради чега крећете, и чувајте душу Вашу, коју сте дужни сачувати за суд Христов. Када не можете да се уклоните од бучног друштва, старајте се да се сачувате од многословља и прекомерних шала, а деси ли Вам се да се не сачувате, умивајте се покајањем. Чувајте у себи мир душевни! Знајте да, ако у Вама постоји смућеност, то представља знак да Вам се поткрала некаква погрешна мисао.
Нека воља Господња буде над свима нама, јер Господ Бог наш далеко боље од нас зна шта нам је уистину на корист. Зато се са вером предајмо Господу. Таква је вера, по речима некога од Светих Отаца, смирење, будући да оно представља потпуну привољеност Богу са апсолутним неповерењем према себи. Немој се смућивати због тога што с времена на време осећаш озлојеђеност, хладноћу и деловање страсти. Такве периоде душевног немира ваља подносити са трпљењем.
Када се мете нека одаја, нико не разгледа смеће, него га трпа на гомилу и избацује напоље. Тако и ти чини: исповедај грехе своје духовнику, и на томе се заустави, а у преиспитивање њихово немој улазити. Свети Оци то строго забрањују онима који нису у стању да ваљано сагледавају своје биће: њих оваква разматрања само збуњују и изазивају у њима раслабљеност, доводећи их до растројства. Клони се греха, кај се за оно што си учинио у слабости и под дејством страсних порива, не допуштајући себи да при кајању долазиш у недоумицу и униније; а безгрешност од себе не очекуј.
преузето из књиге
"Како се спасавати у свету -
савет и поуке древних и савремених Светих Отаца и стараца хришћанима у свету
