Налазимо се у Теби 1924. године, у области места Пирија. Све се одвија мирно и спокојно. Домаћице украшавају своје куће делима својих руку, очеви породица се боре за свакодневно преживљавање проводећи највише времена на пољима, док деца безбрижно трчкарају овамо онамо све док не засите своју жељу за игром.
Изненада, међутим, у свом том спокојству, два човека, јашући на својим коњима, иначе позната већини народа у Теби – то су били Кимон Стефањотис и Лука Калаxис – враћају се успаничено и преплашено, вичући онако са коњâ: “ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС! ПОКАТОЛИЧИЛИ СУ НАС!”.
Шта се догодило? Нажалост, они су примили вест да је Грчка црква променила календар, а да народ то није знао, и да за то нису били питани ни сви архијереји у Грчкој, осим оне петорице који су га и променили.
“Покатоличили су нас! Покатоличили су нас!” – они су непрестано викали и обавештавали села у суседству Тебе.
Да, али са каквим су овлашћењем они то чинили? Наиме, они нису били свештена лица, били су обични мирјани. Одакле им та смелост? Шта су они знали? Какву су заповест имали?
Ова двојица људи су као духовног вођу имали неког епископа који се налазио на једном лепом острву у Саронском заливу, на Егини. Име му је било Нектарије, епископ Пентапоља. 1918. године обојица су отишли на острво да му се исповеде и да од њега затраже савет у вези са једним проблемом, који је у то доба био наглашен. Тај проблем тицао се промене календара. Њихово питање је гласило: колико је достижно и допустиво мењање календара? Свети владика, како је био мудар и благ, одговори им:
- Децо моја, не треба вршити промену календара, јер су на основу њега установљени сви празници Цркве наше, а нарочито вечита Пасхалија.
- Тако је, владико; али, шта ће бити ако Црква ипак прихвати реформу календара? Шта нам ваља чинити?
- Ви останите при ономе што имате; ви нећете следити реформаторе, јер су Григоријански календар осудила три свеправославна сабора: они за патријарховања Јеремије Траноса из 1592-1593, као и онај за време Антима из 1848. г. Немогуће је за православне хришћане да прихвате ту промену. Ја не признајем и не прихватам ни једну, па макар остао једини у томе.
- Да, владико, али, шта ћемо ако останемо без свештеника?
- Чеда моја, Господ наш ће се постарати да вам их пошаље.
- Али, како ћемо се суочити са тим што ћемо остати без цркава, пошто сви приђу григоријанском календару?
- Зар се за то бринете? За то нема никакве тешкоће, ваше куће ће постати цркве!
- Али, како, владико? Како је то могуће?
- Ја се, чедо моје, молим да не дође до промене; али, ако до ње дође, онда треба да јој се супротставите. Будите сигурни да ће Христос наш бити уз вас онда, када савесно браните храмове и светиње Цркве наше. Ако прочитате историју наше Цркве, видећете и сазнаћете да су, у доба буна и нереда у Цркви, многе куће постале места заједничке молитве”.
Ово и много тога другог им је рекао и испричао епископ Пентапоља, Нектарије. После две године, 1920. г., свети владика се упокојио. Присуствовали су његовој сахрани, узимајући по последњи пут његов благослов и целивајући га.
Живот се спокојно одвијао даље, све док, као што смо на почетку напоменули, 1924. године није наступила промена календара.
Сходно дужности, дакле, ова два човека, поштујући успомену на свог духовника, као савесни хришћани, покушали су, што је више било могуће, да обавесте народ о великом духовном злу, које је наступило у Грчкој. Подухватили су се, уз благодат Господа нашег, да духовно помогну бројном народу, те је резултат био да је више села у Беотији остало верно предању.
Ове историјске чињенице познате су нам захваљујући преживелим следбеницима светих предања, Тебанцима – Евангелу Тутузи, Христу Лаљотију и Стилијану Скуми – који су живели, како још као деца, тако и као већ зрели људи, у близини Кимона Стефањотија и Луке Калаxија, касније познатијег као отац Леонтије.
Данас постоји сведочанство у виду историјског храма Благовештења владичице Богородице, који је саграђен молитвом и заповешћу светог Нектарија, а изнад којег се налази предивни храм Свих светих, саграђен под надзором почившег Константина Тутузе. Вечан им спомен
