АКАТИСТ светим и праведним богородитељима ЈОАКИМУ И АНИ

Кондак 1.

О, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ана, од рода људског изабрани, који сте родили Преблагословену Богоотроковицу, да би се од Ње по телу родио Син Божији, пошто имате велику смелост према Христу Богу и увек предстојите Његовом небеском престолу, њему се приљежно молите, да се од невоља избавимо и да вас увек призивамо:

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Икос 1.

Ангео првак је од Бога био послан вама, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано, када сте ради неплодности своје хтели отићи у пустињу. Обоје сте у врту своме јадиковали, узносећи Богу молитву, и тако сте од бесплотних примили радосне благовести, да ћете као родитељи имати Преблагословену кћер. Преко ње ће се благословити сав род људски, са којим вам и ми узносимо радосне похвале:

Радујте се, јер сте ви сто пута процветали чокоти животног винограда из корена Давидовог!

Радујте се, јер сте родили кћер, која је најблагословенија у свим поколењима!

Радујте се, свечасни прародитељи оваплоћеног Сина Божијег!

Радујте се свеизврсни пројавитељи од века скривене тајне!

Радујте се, Утехе Израиљеве најближи по телу сродници!

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 2.

Видевши себе, свети Јоакиме, у јерусалимском храму без приноса, пониженог од архијереја, врло си се ожалостио, и растуживши се душом својом, удаљио си се у пустињу, стаду своме. Тамо си се са многим сузама топло Господу молио да те удостоји да се оцем свога чеда назовеш. Молитви си пост додао, и у скрушењу срца Сведржитељу Богу клицао: Алилуја!

Икос 2.

Света Ана виде колико је њен муж жалостан. Седевши у свом дому горко је плакала и молила се Господу да срамоту ради неплодности од ње отклони. А ми, подсећајући се толиког трпљења праведника, њима кличемо:

Радујте се, богоизабрани паре, јер сте Једноме у Тројици Мајку по телу родили!

Радујте се, јер сте Животодавцу вашем непорочну родитељку даровали!

Радујте се, благословени супрузи, који сте васпитали кћер, која је Преблагословена међу женама!

Радујте се, јер сте у неплодности својој од Господа услишени!

Радујте се, јер је сузна молитва ваша доспела до неба, и Бог Израиљев ју је услишио!

Радујте се, јер сте стид ваш времени у вечну славу на небесима и на земљи променили!

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 3.

Преиспуњен Божијом силом, јави се Ангео Господњи светом Јоакиму у пустињи и рече му: „Услишио је Бог молитву твоју и изволео ти дати благодат Своју. Жена твоја ће зачети, и родиће ти кћер и ради ње ће се цео свет радовати. “ И још му рече бесплотни, да опет у јерусалимски храм оде и да се ту са супругом својом помоли и са њом заједно преузнесе Богу Израиљевом хвалебну песму: Алилуја!

Икос 3.

Имајући велику жалост у свом срцу, света Ана, ушавши у врт дома свога, виде птичје гнездо саграђено на дрвету и мале птиће како у њему леже и одмах додаваше мољења мољењу, да је Господ удостоји да мајка детета буде. Тада јој се јавио Ангео Господњи који рече: “Услишена је молитва твоја и уздисање твоје уздиже се изнад облака и сузе твоје дођоше пред Бога. Зачећеш, и родићеш Преблагословену кћер, преко које ће бити прослављена сва колена земаљска. Њом ће се дати спасење целом свету, и добиће име Марија.“ Помињући такву ангелску сверадосну благовест, богооце опевамо овако:

Радујте се, праведни супрузи, одозго од Бога предизабрани!

Радујте се, јер сте у свим заповестима Господњим без порока ходили!

Радујте се јер сте у временској жалости својој утеху вечну добили!

Радујте се, јер сте из очајања вашег десницом Божијом отргнути!

Радујте се, јер вас се, у скрушености и жалости вашој, Господ сети!

Радујте се, јер сте се удостојили да прародитељи Сину Божијем будете!

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 4.

Праведни Јоаким, имајући буру сумљичавих помисли, ради благовести коју је примио од ангела, беше у недоумици. Одмах оде у град Јерусалим где пред вратима храма затече свету Ану како усрдно славослови Господа и она му објави радост ради ангелског јављања и пророштво о детету. Јоаким о свом виђењу обавести супругу и заједно са њом завапи Господу: Алилуја!

Икос 4.

Сродници и познаници, чувши о преславном зачећу Свете Ане, прослављаше Бога Израиљева, а богомудра Ана, узносећи топлу благодарност Господу, плод утробе своје за службу Богу обећа. Ми пак, свеславно зачеће Богоотроковице Марије радосно опевамо, а њене свете родитеље прослављамо овако:

Радујте се, јер сте нам Искупитељев радосни долазак у свет унапред објавили!

Радујте се, увек помињани праоци очекиваног Спаситеља!

Радујте, се, јер сте преко Преблагословене кћери своје, Логосу Божијем тело позајмили!

Радујте се, јер сте унуком својим оваплоћеног Бога звали!

Радујте се, достојни служитељи велике тајне благочешћа!

Радујте се, Божијег снисхођења према људима особити посредници!

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 5.

Свеблажени Јоакиме и Ано, ви сте се удостојили да телесно родите богосветлу звезду, Пресвету Богородицу, која нам је Сунце Правде, Христа Бога објавила и стекли сте прижељкивано име – Богородитељи. Светом рођењу ваше кћери и небо и земља се обрадоваше и сав род људски запоја дивноме у светима Својим Богу Израиљевом: Алилуја!

Икос 5.

Видевши од себе рођену Богоотроковицу Марију, Матер Животодавца, родитељи јој са страхопоштовањем, као Кивоту Божијем, послужише. Због тога се немојте одвратити ни од нас, који вам молитвено притичемо и говоримо:

Радујте се, јер сте ради рождества Богоотроковице Марије радосно ликовали!

Радујте се, глаедањем Богоотроковице наслађени!

Радујте се, слушањем Ње умиљени!

Радујте се, потом од Архијереја Божијег благословени и хваљени!

Радујте се, јер сте Јагњешце непорочно у дому своме добро напасали!

Радујте се, јер је кћер ваша Матер Јагњета и Пастира постала!

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 6.

Јавили сте се, као проповедници Божијих чудеса, када обећање своје Богу испунисте и трогодишњу Богоотроковицу Марију у храм Божији са славом уведосте, да у Светињи над светињама обитава. Хитали сте да за све Богу отаца наших радосно преузносите песму хвале: Алилуја!

Икос 6.

Засија побожношћу својом Богоотроковица, када је у храм Божији увођена, да се чистоти Њеној Ангели задивише и архијереј Божији Захарија, прими је из руку ваших, Јоакиме и Ано, у унутрашњи део Светиње над светињама. Са чашћу је уведе као ваистину живоносни Божији кивот, а вас, као достојне хвале, прослављамо овако:

Радујте се, јер сте општу радост роду људском родили!

Радујте се, јер сте заслужну за обновљење људи васпитали!

Радујте се, јер сте у храм Господњи живи Божији кивот, привели!

Радујте се јер сте кћер вашу свету у Светињу над светињама сместили!

Радујте се, јер сте се јавили као сродници Бога, Који је желео да се оваплоти!

Радујте се, јер сте сабеседници ангела били!

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 7.

Испунио си жељу душе твоје и завет свој према Богу, преблажени Јоакиме. У старости си врлински, свето и праведно, у Господу земни живот скончао. Због тога сада Њему за нас сатвори молитву, да се удостојимо да добру, мирну и непостидну кончину задобијемо, кличући Му: Алилуја!

Икос 7.

Проводила си ново и богоугодно живљење у удовиштву своме, Ано света, пребивајући у храму Божијем, служећи светој кћери Твојој. Због тога те прослављамо као истински богоугодну удовицу и баку Христову, заједно са мужем твојим Богооцем Јоакимом, и усрдно те поштујемо и са љубављу вам ове песме приносимо:

Радујте се, праведници, јер ваша правда кроз векове сија!

Радујте се, пријатељи Ангела, сажитељи светих, и присни Богу!

Радујте се, блажени предстатељи Небеском Престолу!

Радујте се, јер велику смелост пред Христом Богом имате!

Радујте се, јер сте цркве на небесима торжествено украшавање!

Радујте се, верујуће цркве на земљи добро заступништво!

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 8.

Окончавши земно странствовање, света и праведна Ана, на рукама своје преблажене кћери, Богородице Марије, уснула је сном смртним, и са надањем се Богу преселила. Због тога, славећи свето успење твоје, молимо те, о Богоматеро свечасна, да Спаса Христа умолиш да, када и ми починемо сном смртним, у миру душу нашу од тела одвоји, од бесовске власти избави и да нас удостоји вечног спасења, да Му у радости светих кличемо: Алилуја!

Икос 8.

Сав хришћански свет вас, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано, као достојне хвале велича, и молитвено ваша чесна имена прославља, а црква Христова успомену на вас радосно празнује, и ова хвалебна пјенија приноси:

Радујте се, светилници, који мрак душа наших благодатно озарујете!

Радујте се, са горњих висина славу вашу ка земнородним милостиво привлачите!

Радујте се, свагдашњи самолитвеници са Богородицом Маријом!

Радујте се, многомоћни умилостивитељи Христа Бога!

Радујте се, јер ће они који ка вама љубав и веру имају, од свих невоља бити спасени!

Радујте се, јер ће они који вас молитвено призивају од сваке невоље бити избављени!

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 9.

Поздрављају вас сви Ангели Божији и хорови Светих Божијих на небесима, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано, а племена људска вас на земљи молитвеним песмама прослављају. А ми, ради посредништва вашег, благодарно вапијемо Богу: Алилуја!

Икос 9.

Умовање нам је немоћно, свети прародитељи Христови, да вас достојно похвали, али ви, истински милостиви, не одбаците наше убоге хвале, но будите за нас топли посредници и пред Господом молитвеници. Оскудност душа наших допуните својим светим молитвама, да вам благодарствено кличемо:

Радујте се, јер сте нам радости и славе вечне додељени посредници!

Радујте се, временитих и вечних блага усрдни нам пред Господом посредници!

Радујте се јер од смртоносних рана, посредништвом вашим, верне штитите!

Радујте се, јер молитвама својим убитачне ветрове разгоните!

Радујте се, јер посредништвом својим земљотресе и буре земне смирујете и тишину установљавате!

Радујте се, јер нам у свим невољама и тамницама у помоћ хитате!

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 10.

Желећи да душе спасете, ви сте се увек, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано, усрдно подвизавали и као помоћници добри нам се јавили. Именовасте се чуварима: Јоаким – монаха, Ана – монахиња; заједничке молитве за све верне Богу приносећи, да сви благодарствено призивамо Онога Који вас је прославио по васељени, и да Цару славе кличемо: Алилуја!

Икос 10.

Зидом својих небесних молитава, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано, нас сачувајте и оградите од искушења непријатеља ђавола, који тражи древне преступе наше, у знању и незнању учињене. Много може молитва ваша пред лицем Христа Бога нашега, вашег по телу унука. Њега не престајте умољавати за све. Са љубављу вас поштујемо и опевамо:

Радујте се, маслине веома родне, које сте нам јелеј, Матер Божију, обилно излили!

Радујте се, два хладовита кипариса, који зној страсти наших у спокој бестрашћа приводите!

Радујте се, огртачи и пурпурне одежде, у којима скинија Божија стан неба нађе!

Радујте се, грлице, које сте нам заједно, као супружници, непорочну голубицу даровали!

Радујте се, јер са ћерком вашом, царицом свих, вечно царујете!

Радујте се, јер у горњем Сиону, у обитељима његовим, радосно торжествујете!

Радујте се свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 11.

Милостиво примите наше хвалебно појање, о, свети прародитељи Христови, Јоакиме и Ано, и не лишите нас дарова својих молитава. Ако смо и недостојни вашег светог заступништва, грехова наших ради, ипак као добри и истински свемилостиви, ово нам дарујте и помозите да се од греховних скверни покајањем очистимо и из чистог срца саздатељу нашем запевамо: Алилуја!

Икос 11.

Два светилника која нам светлост дају, нама познати свети Богородитељи Јоакиме и Ана, целом свету су свећу зажегли и ми им, сијањем њихове небеске славе озарени, узносимо ове похвале:

Радујте се, јер сте се удостојили да неупоредиво славнију и од Серафима васпитате!

Радујте се, јер сте лучама благодати Божије обасјани!

Радујте се, јер сте благоуханијем духовног преиспуњени!

Радујте се, јер тамјан молитава ваших за сав хришћански свет Богу приносите!

Радујте се, јер са Богородицом Маријом и Претечом Јованом пред Престолом Христовим са разлогом стојите!

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 12.

Свети Богородитељи Јоакиме и Ано, измолите нам од Господа благодат Божију, милост, опроштај грехова и да исправљење стекнемо. Не престајте да се за нас пред лицем Сведржитеља Бога молите, јер имате велику слободу пред њим. Зато усрдно вама, као сталним посредницима и заступницима нашим припадамо, просећи и благоумилно кличући Творцу: Алилуја!

Икос 12.

Опевајући, о, праведни Јоакиме и Ано, ваше многомоћно посредништво пред Господом, величамо Онога Који вас је узвеличао, Христа Бога. Опевамо и рођену од вас, Свенепорочну Његову Мајку, а вама, пак, из усрђа ове достојне похвале, као ваши дужници, приносимо:

Радујте се, јер сте од истока до запада препрослављени!

Радијте се, божанствени стражари, који неуспављиво бдите, молећи се Богу за нас верне!

Радујте се, јер своју благодатну помоћ свакој хришћанској души указујете!

Радујте се, јер добра мољења и молбе благочестивих испуњавате!

Радујте се, јер сте од душевних и телесних недуга изврсни и благопријатни нам посредници!

Радујте се, свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано!

Кондак 13.

Свети и праведни Богородитељи Јоакиме и Ано, припадајући подножју ногу ваших, са усрђем и љубављу вас молимо, умолите Господа Бога и избавите нас од вечне погибељи, која је грешнима припремљена. Да милосрђем Бога нашега спасавани, и вашим светим молитвама подстакнути, Њему узносимо благодарну ангелску песму: Алилуја!

(Овај Кондак се чита трипут, а онда Икос 1. и Кондак 1.)

Молитва светим и праведним богородитељима ЈОАКИМУ И АНИ

О, увек славни Христови праведници, свети Богородитељи Јоакиме и Ано, који престојите пред небеским престолом Великога Цара и велику смелост пред Њим имате, јер се Он изволео оваплотити од преблагословене кћери ваше, Пречисте Богородице и Приснодјеве Марије. Ми, грешни и недостојни, прибегавамо вама као многомоћним посредницима и усрдним за нас молитвеницима. Молите благост Његову, да одврати од нас гнев Свој, праведно подигнут на нас ради дела наших, да не помене безбројна прегрешења наша, да нас обрати на пут покајања, и утврди нас на стазама заповести Својих. Молитвама вашим сачувајте живот наш у миру и за сва добра корисну помоћ испросите, да нам буде даровано од Бога све што нам је потребно у животу и благочешћу. Да од сваке напасти и невоља и напрасне смрти, посредништвом вашим будемо избављени, заштићујући нас од свих видљивих и невидљивих непријатеља, како бисмо са сваким благочешћем и у чистоти, тихо и безмолвно житије поживели, и тако у миру ово времено живљење прошли и достигли вечни покој, да се вашим светим молитвама удостојимо Небеског Царства, Христа Бога нашег, Коме са Оцем и Пресветим Духом следује свака част и поклоњење у векове векова. Амин.

Како се треба односити према ближњему

Преиспитај пажљиво свој однос и настројење према свим својим ближњима уопште, јер је сваки твој ближњи саздан по обличју и подобију Божијем, сваки је дело руку Његових, Његова својина, о свакоме промишља и сваки је на овоме свету зато да би, докле год је жив, служио Његовој божанској слави и да би после смрти био вечно са Њим на небесима. Осим тога, сагласно јеванђелском закону, ближњи је Христов брат, Његов повереник, Његов намесник и Његова икона. Све оно што ти је Христос дао, дао ти је на зајам, да би ти све то опет дао свом ближњем, те ти је рекао: „Кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће, Мени учинисте“ (Мт 25,40). Знај, стога, брате, да своме брату не дугујеш мање него своме Избавитељу и да не можеш ни зло ни добро да чиниш своме ближњему,  а да то зло или добро не пређе са обличја (иконе), то јест човека, на прволик, то јест Христа: „поштовање исказано обличју (икони) прелази на његов прволик„, каже Василије Велики, а сагласно Григорију Богослову: „онај ко се стара о творевини указује поштовање Творцу„. Укратко речено, као што губиш веру, ако из њеног символа уклониш једну једину реч, тако губиш и љубав Божију ако из своје љубави изузмеш једног јединог ближњег. А шта си ти без љубави Божије? Ништа друго до отпадник и осуђеник на вечне муке паклене.

Посебно је важно да преиспиташ како се према својим ближњима односиш у својој помисли: а) Да ли их твоја помисао самовољно и безобзирно осуђује и да ли према ближњему гајиш неосновано подозрење, а на то се односе речи: Не судите да вам се не суди (Мт 7,1); б) Преиспитај да ли завидиш ближњему када га други хвале или када напредује у послу; в) Да ли погрешно тумачиш његове поступке сматрајући његове заправо врлинске поступке злим, тако што његово смирење, на пример, сматраш лицемерјем, његову простодушност сматраш глупошћу и безумношћу, а тако и све његове остале поступке у срцу осуђујеш, па чак и саму његову намеру осуђујеш, а она је тако недокучива и сакривена да о њој не суди ни Црква, као што каже апостол Павле: Не судите ништа пре времена, докле не дође Господ, Који ће и осветлити што је сакривено у тами и објавити намере срца (1 Кор 4,5); г) Преиспитај, затим, помно да случајно не гајиш према брату свом такву мржњу због које не можеш ни да га видиш, па си уверен да не чини ништа добро, а о томе је у Писму речено: Немој мрзети на брата свог у срцу свом (3 Мој 19, 17), а Јован Богослов каже: Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица (1 Јн 3,15).

Преиспитај, потом, брате, како се према ближњем односиш у својим речима: а) Да ли га неправедно осуђујеш као кривца пре него што испиташ све околности неког његовог поступка; б) Да ли о њему са презрењем или љутњом говориш било у његовом присуству било у одсуству; в) Да ли његове мане и грешке откриваш неком ко га непознаје, или са другима учествујеш у разговору говорећи рђаво о њему. Упитан о томе, то јест да ли треба откривати братовљеве мане или сагрешења, авва Пимен је одговорио овим мудрим и божанским речима: „Када прикријемо грех свога брата и Бог ће прикрити наш„; г) Да ли ближњега својим тешким, грубим, безочним и увредљивим речима жалостиш и наводиш да осећа одвратност према теби, јер на то се односе речи Премудрости Сирахове: Од плача бива смрт и плач истински троши снагу (38, 18); д) Обрати пажњу да ли нерасудно претиш ближњему или му гордо заповедаш, јер је написано: Смирењем сматрајте један другог већим од себе (Фил 2,3) и још је написано да треба међусобно да се поштујемо покоравајући се један другоме у страху Божијем (Еф 5,21); ђ) Да ли исмеваш ближњега или га са задовољством љутиш, или можда налазиш задовољство гледајући како га други исмевају или наводе на љутњу; е) Преиспитај да ли му дајеш рђаве савете да би му нашкодио; ж) Да ли другима откриваш тајне које ти је сам ближњи поверио или које су ти неки „у поверењу“ о њему рекли. Стога Премудрост Сирахова каже да човек који открива тајне свога брата губи поверење и никада неће имати пријатеља: „Онај који открива тајне губи поверење и неће наћи пријатеља по души својој“ (27,16); и још каже да је међу пријатељима могуће помирење ако један удари или повреди другога, па чак и ако га у препирци увреди, али је помирење немогуће ако пријатељ открије тајну свог пријатеља: „Рана се може повезати, и после расправе могуће је помирење; али ко открије тајну, тај је изгубио наду за помирењем„ (Прем. Сирах. 27, 22-23). з) Да ли о њему шириш гласине откривајући другима све оно што код њих може узроковати несугласице и свађе са њим, а о томе је написано: Ко милује свађу, милује грех (Прич 17, 19) и још: Човек гневљив замеће распру (Прич 15, 18); и) Да ли јавно називаш лицемерјем добро које твој ближњи чини; ј) Преиспитај, напослетку, још и да ли гордо, упорно и тврдоглаво истичеш своје мишљење противно мишљењу свог ближњег само и једино зато да би из расправе изашао као победник, што никако не приличи хришћанину, као што је написано: Ако ли неко мисли да се свађа, ми таквога обичаја немамо, нити Цркве Божије (1Кор 11, 16).

Преиспитај још како се према ближњем односиш у својим делима: а) Да ли чиниш нешто да би се осветио ономе  ко ти је нашкодио, јер је написано: Не буди осетљив и не носи срдњу на синове народа свог (3 Мој 19, 18); б) Преиспитај да ниси, можда, и ти од оних који и не покушавају да умире ближњега и да траже извињење од њега, пошто су се о њега огрешили, нити хоће да му надокнаде тражену штету, ако су га оштетили; в) Преиспитај, даље, да ли ближњега осујећујеш да постигне неки свој циљ само зато да не би био спокојан и миран; г) Да ли дајеш рђав пример било у својој кући било изван ње; д) Да ли кришом уходиш и пратиш послове и поступке свог ближњег који те се уопште не тичу; ђ) Да ли га гониш на недоличан начин само зато што је сиромашан, јер је о томе написано: Ко чини криво убогоме, срамоти Створитеља његовог (Прич 14, 31); е) Да ли му наносиш неправду тако што му не дајеш или одуговлачиш и одлажеш да му даш оно што му дугујеш, као што је, на пример, плата коју је зарадио, како Бог каже у Законима поновљеним: Немојте занети најамника, сиромаха и потребитога између браће своје, и дошљака кој ије код тебе у земљи твојој у месту твом. Подај му најам његов исти дан, и да га не зађе сунце у тебе, јер је сиромах и тим душу држи, да не би завикао на те ка Господу и било би ти грех (5 Мој 24, 14-15). ж) Ако си са неким у опасном или безаконом пријатељству, прекини одмах такво пријатељевање, да и ти не би чуо оно што је пророк Јуј рекао цару Јосафату, који се спријатељио са безбожним Ахавом: Безбожнику ли помажеш, и оне који мрзе на Господа љубиш? (2 Днев 19, 2); з) Једном речју, преиспитај самога себе и размисли да ли свог ближњег љубиш на онај начин како нам Бог налаже и сагласно мери коју нам је оставио. Што се начина тиче, дужни смо да га љубимо не из неког природног разлога или зато што је то у складу са нашом жељом и зато што нам је угодно, него смо дужни ближњега да љубимо из натприродног разлога, то јест зато што је он икона Божија и зато што Бог хоће и заповеда да га љубимо. Што се тиче мере, ближњега треба да љубимо као себе саме, јер је написано: Љуби ближњег свог као себе самог; Ја сам Господ (3 Мој 19, 18) и да њему чинимо оно што желимо да други чине нама: Све што хоћете да чине вама људи, тако чините и ви њима: јер то је Закон и Пророци (Мт 7, 12). А ако се јави потреба, ближњег треба да љубимо и више него себе саме, као што је Христос нас заволео више од Себе Самога.

Преиспитај напослетку како се односиш према свом ближњем кад је у питању нечињење, то јест кад су у питању она добра која си обавезан да чиниш, а не чиниш: а) Преиспитај, дакле, да ли поступаш тако да не исправљаш свог ближњег ако је сагрешио, а дужан си да то чиниш. Да ли то не чиниш због достојанства, високог положаја или позива којим се бавиш, или пак из братске љубави, а Бог ти заповеда: Слободно искарај ближњег свог и немој трпети греха на њему (3 Мој 19, 17); б) Да ли можда на тебе утиче његов углед и његово име, па то зато не чиниш; в) Или не састрадаваш са ближњим када доживи неку несрећу и не радујеш се заједно са њим у великој радости, а Апостол каже: Радујте се са радоснима и плачите са онима који плачу (Рим 12, 15); г) Или му не указујеш поштовање које му доликује; д) Или не молиш Бога за ближњега, а особито када те мрзи, прогања или ти чини зло. А Господ ти заповеда: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне (Мт 5, 42); ђ) Или си равнодушан према давању милостиње ближњему, јер смо по заповести Божијој дужни да дајемо милостињу, као што је записано: Који иште у тебе, подај му (Мт 5, 42); међутим, чак и кад бисмо претпоставили да милостиња није дело заповести Божије, него само савета и препоруке, опет је милостиња изузетно нужно средство да се сиромашнима омогући одржање, када се, разуме се, даје; али када се не даје, онда је уједно и непријатељ наше душе. Према томе, ко је непријатељ спасења сопствене душе, има тако на себи жиг одбачености, а ко је пријатељ сиромашнима, он је и својој души пријатељ и има у себи печат спасења.

Ово преиспитивање је, љубљени мој брате, крајње потребно и корисно, па га зато веома често примењуј. Јер, као што они који путују арабијском пустињом за собом путем остављају белеге да би опет пронашли пут и да се не би изгубили, тако ћеш и ти, благодарећи овом преиспитивању, увек знати обележја истинске или лажне љубави према ближњему и на основу њих ће ти бити јасно имаш ли или немаш љубави према ближњем, па ћеш се, уколико је немаш, усрдно борити да је задобијеш.

Преузето из књиге „Духовне вежбе“, Св. Никодим Светогорац

Преподобни Никодим Светогорац – О томе шта за своје спасење треба да учини и претрпи човек

Размишљај сада и расуђуј колико си ти претрпео за своје спасење: ти добро знаш да ћеш држањем заповести Божијих задобити вечни живот и заслужити рај, као што каже Господ: Ако хоћеш ући у живот држи заповести(Мт. 19, 17). Знаш, такође, да без великог напора нико не може да задобије Царство Небеско: Царство небеско с напором се осваја (Мт. 11, 12). Колико си се ти, дакле, до сада борио да држиш божанске заповести, шта си све поднео да задобијеш Царство Небеско, којих си се удобности лишио, које си од страсти победио? Ах, драги брате! Ја мислим да си ти учинио и поднео неупоредиво више да изложиш своју душу мукама пакленим, него да је спасеш и да си ти један од оних који се боре,не да би чинили добро, него да би чинили зло, као што каже пророк Јеремија: Мудри су да зло чине, а добро чинити не умеју (Јер. 4, 22),или како велиСоломон: „у злу смо себе истрошили“ (Премуд. Солом. 5, 13). Мислим да си ти само са половином труда, који си уложио у своје незауздане страсти, могао своју душу да доведеш у добро стање. Како ти,који ситако вољан и одважан да своју душу погубиш, сада немаш храбрости, без обзира што знаш у каквом си стању,да учиниш било какво дело достојно спасења?

Пробуди се, драги мој, из тог тако погубног сна и из немарности тако штетне за душу, као што ти и Павле налаже: Знате време, да је већ час да устанемо од сна (Рим. 13, 11). Устани, дакле, пробуди се и почни да живиш животом достојним своје хришћанске вере, а све остале своје циљеве сматрај трицама пред јединим јединим великим циљем,пред спасењем своје душе. То је једини циљ који ти је потребан, једино ти је он од користи, као што вели и Господ: Само је једно потребно (Лк. 10, 42). Стога одреди, брате, један час током дана, или ујутро, или увече, да почнеш да спроводиш у дело достизање тог највећег циља, то јест спасења своје душе.Подвргни се духовним вежбама удубљујући се у размишљања и духовна делањана оне теме које у твоје срце уносе страх Божији,које те удаљавају од зла,изазивају скрушавање, покајање и жудњу за будућим добрима,а потом се преиспитуј да уочиш које си грехе починио и какве те страсти обузимају, да би од Бога затражио опроштење за њих,а изнад свега да би сам научио како против њих да се бориш.После тога,проведи неко време читајући душекорисна штива која те уче како да стекнеш врлине и како да избегнеш препреке на које наилазиш да би их стекао. То о чему ти говорим треба посебно да чиниш у време четири годишња поста, али особито у време Велике Четрдесетнице, јер је тада време молитвеног тиховања (безмолвија). Јер, руку на срце,доста је било, брате, већ си много времена потраћио вршећи своју вољу и дела „незнабожачка“, како вели божанствени Петар: Јер сте доста протеклог времена провели чинећи вољу незнабожаца (1. Пт. 4, 3).Зато сада искористи преостало време свога живота за дело свога спасења. Не надај се и ти ономе што су говорили Јудејци: Још није дошло време, време да се сазида дом Господњи (Аг. 1, 2). Јер, ко зна, да није тај подарени ти час и то мало молитвеног тиховања, што још доспеш да уграбиш, управо оно средство које је одабрао Бог још пре настанка света, да њиме изврши дело свога спасења? Ко зна да се баш у њему не крије твоје назначење? Ко зна неће ли тај кратки час бити управо оно погодно време када ће те услишити Бог и рећи ти: У време милосно услиших те, и у дан спасења помогох ти (Иса. 49, 8)? Да бих ти олакшао начин на који ћеш спроводити своје духовне вежбе,ја ти,ето, за твоју љубаву овој књизи излажем управо таква духовна делања, управо таква преиспитивања и таква душекорисна штива, а све то у облику ових Духовних вежби.

Донеси одлуку, брате, па од овога часа марљиво вежбај,са вољом и пажњом се удубљуј у духовна делања,размишљај, расуђуј, па се потом преиспитуј и на крају читај штива. Вежбај и бори се колико год је у твојој моћи, а свешто научиш одмах примењуј, јер се надам да ћеш се из свега тога обогатити духовним плодом и да ћеш успешно достићи онај циљ којим сам ја био потакнут да ти све ово саставим.Јер овде је садржано, са једне стране,савршено удаљавање од зла, а са друге савршено стицање врлина, као истицање мржње према садашњем начину живота и жудње за будућим. Одавде се рађа страх од свега што ти прети и жеља да држиш заповести и,на крају крајева, постиже се спасења, које из свега тога произлази. Зато, дакле, одбаци све оне помисли које те  спречавају у том душекорисном делу и непоколебљиво и строго се држи одређеног времена тиховања које си себи одредио за вежбање.Повери све своје помисли свом духовном оцу, изабери светитеље за своје заштитнике и препусти им се. Па ако, на крају крајева, неком несрећом паднеш у неки смртни грех, постарај се да га што пре исповедиш и истинским покајањем избришеш, како би могао да уклониш и ту препреку, која је највећа од свих, и да постанеш достојан да примиш божанску благодат. Од свега што сам ти овде рекао ништа није сувишно. Постарај се дане проведеш испразно ове тако драгоцене дане духовног вежбања, јер божанска благодат происходи из Бога, дародавца свакога добра, а Он је обично даје у складу са мером у којој смо ми спремни да је примимо, као што и Он сам вели кроз Пророка: Вратите се к мени,… и ја ћу се вратити к вама, вели Господ над војскама (Зах. 1, 3).

Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу

На благој узвишици изнад десне обале Дежеве, недалеко од ушћа у Рашку, изнад оскудне равнице с леве обале Рашке , поред самог некадашњег главног пута Рашка  Нови Пазар, с десне стране, на 2 км испред седишта  новопазарског града, уздиже се древни храм, један од најстаријих у нашој земљи, "црква светих  и свеславних и врховних апостола  Петра и Павла". Зидана грубим притесаним каменом, местимично сигом и опеком, необичних асиметричних пропорција, одувек је привлачила пажњу не само стручњака већ и обичног света. Око ње, бели се необична скупина  надгробних споменика, што их исклесаше руке српских каменорезаца  овога краја од 18. до 19 .века.

Ово етнолошко  епиграфско поетско знамење упечатљиво обогаћује простор древности поменутог  храма, који народ  од  давнина  назива  Петровом  црквом.

Ту, у овим рашким брдима, с мало равница, крај  реке  Рашке  и њених притока, између планина Рогозне, Пештера, Копаоника  и Голије, с изразитом  ста рословенском топонимијом и топономастиком, што су свим локалитетима  и насељима  у котлинама и на обронцима  наметнуле  истоветно обележје, од примања хришћанства међу српским племенима, током  7, 8. и 9. века, развијао се особит дух стваралачких  настојања  на уметничкој синтези Истока и Запада. У 8. Столећу, обележеном раскошном светлошћу државне и црквене самосталности и прегалачког  аутохтоног  културног  стваралаштва  изразите непоновљивости и оригиналности, овде ће се него игде огласити  изузетном  ликовном  снагом  јеванђеље по рашком  неимару  и сликару.

Најстарије  досад  познато историјско сведочанство  које поуздано говори  о старини храма  св.апостола Петра и Павла у средњовековном  Расу, јесте повеља византијског цара Василија Другог, званог ''Бугароубица'', из  1020. године. Она охридској архепископији, под јурисидикцијом   цариградске патријаршије, дозвољава  да може под својом влашћу  држати и оне епископије које  некада биле под бугарском патријаршијом,за владавине  бугарског цара Петра ( 927-968). Међу њима се спомиње  и рашка епископија. У 10. веку, на простору од Скопља до Сремске Митровице, по повељи већ споменутог византијског  цара Василија Другог, осим рашке епископије  постојале су нишка, браничевска београдска, сремска, скопљанска, призренска и липљанска. Свака од ових епископија, са својом катедралном црквом, била је већ у чувеном истоименом граду. Да ли је то можда антички град Арса, по коме је, како неки тумаче, настао назив града Раса? Требало би указати на чињеницу да ниједан антички град  није подигнут на неприступачном ћувику, узвишењу, као што је то био обичај у средњем веку. Занимљиво  је да су код нас  скоро све епископске цркве  својим олтаром  усмерене или ка реци, или ушћу река, или језеру или ка изворима.

.

О самом постанку Петрове цркве постоје два предања. По једном, ову цркву сазидао је апостол Тит,ученик апостола Павла .  Ову легенду и данас народ приповеда. Има историчара који помишљају  да се св. Сава за добијање независности српске цркве позивао на ово предање, јер по црквеним канонима цариградске патријаршије  аутокефалност (самосталност) цркве  у  једној земљи  могла  се стећи само ако је на њеном тлу постојао храм сазидан од било ког Христовог  апостола. По другој легенди, саопштеној у 27 глави ''цароставног''  Летописа попа Дукљанина из барске архиепископије, писаног крајем  12. века, прича се  да је дукљански краљ Бело Павлимир ратовао против рашког жупана  Лутомира и да је са собом повео Римљане. После победе над жупаном Рашке, Римљани су саградили  тврђаву  Bello и цркву ''у част блаженог Петра апостола'' у месту близу ''Caldanae'' (Бање). Када је црква била у свему завршена, краљ Павлимир је наредио  да она постане епископија. Ово предање градњу цркве ставља у средину 9. века. Историчар Фердо Шишић је указивао да је данашњи локалитет Подбијеље, недалеко од Петрове цркве, по свом називу вероватно везан за тврђаву Bello. ''Caldana'' је данашње лечилиште  за реуматична обољења Новопазарска Бања, на око 1 км од  цркве Св. Петра .Што летопис  попа Дукљанина помиње бању, то је сасвим разумљиво. Лековитост  тополих  вода одувек се ценила и у њиховој близини ницала су насеља. И антички град Арса је највероватније био поред саме Бање. Прича о рашкој епископији  крај топлих извора  вероватно је била занимљива, па је хроничар из Бара, поп Дукљанин, то истакао. Посебно значајно што летописац истиче да је црква посвећена св. Петру, управо онако како је народ и данас  назива, Петровом  црквом, а не како је званично тумаче црквене власт, црква светих апостола Петра и Павла .

Стојан Новаковић, у својој књизи  Први основи словенске књижевности, помиње два писма  папе Јована Осмог српском жупану Мутимиру, прво из 872/3, а друго 876, на основу којих  би се могло с правом закључити да су Срби 872-876, већим делом покрштени и да је већ тада основана епископија у Рашкој, прва у самосталним српским жупама. По Константину Порфирогениту, византијском цару  и писцу из прве половине  10 . века ,српске земље су већ ''крштена  Србија''. Археолошка истраживања Петрове цркве открила су првобитан баптистеријум, вероватно из 6. столећа.

Из писма  папе Александра Другог из 1067. и папе Гргура из 1078. године  упућених дукљанском барском архиепископу Петру, сазнаје се да је тада, осим старих приморских латински епископија (которске, улцињске, свачке, скадарске, дриватске и пилотске), барској архиепископији припадала још и српска, босанска и трбињска црква .То је време  великог дукљанског  краљевства, започетог силним устаничким покретом за владе дукљанског кнеза Стефана Војислава. Тада је велики део српских земаља био ослобођен од Византинаца. Дукљански кнез се определио за римског папу и од њега измолио да се у бару већ 1050. оснује засебна  архиепископија. Изгледа да је рашка епископија била под њом  све до пропасти дукљанског краљевства. Била је то прва  самостална  архиепископија  у српским земљама  пре Стефан Немање  и  Саве. Њена делатност допринела је још јачем  струјању уметничких утицаја из напреднијих приморских градова .

Смрт краља Бодина (1101) и успон византијског  цара  Манојла Првог означили су пропаст  дукљанског краљевства. Рашка епископија, како би сведочило писмо Теофилакта Охридског из 1107. године, била је изгледа даље под барском  архиепископијом .

Освајање доброг дела српских земаља од стране  Манојла Првог (1149) допринело је  да се рашка епископија поново врати под охридску  архиепископију. Коначно опредељење Стефана Немање за византијску културу, посебно после његовог боравка  у Цериграду (1172-1173), као заробљеника Манојла Првог, условило је да се рашка епископија сасвим отргне  из јурисидикције барске архиепископије. Колико је пак она зависила охридске архиепископије, тешко је рећи.

Први познати рашки епископи тек су из времена Стефане Немање. То су Леонтије , Јефтимије и Калиник. Сва тројица  су везана за одсудне  историјске догађаје из Немањиног живота. Први, Леонтије, извршио је православни обред његовог крштења. Пре тога Немања је био крштен по латинском обреду, за време свог боравка у Дукљи, која је припадала барској архиепископији, (рођен је у Рибници код Подгорице). Епископ  Јефтимије  био је на сабору који је Немања сазвао против верске јереси(богумила?). Њега је споменуо Стефан Првовенчани(1196-1228) у биографији свога оца Живот Стефана Немање. Овај сабор одржан је крај Петрове цркве. Трећи  епископ, Калиник, учествовао је у догађају од далекосежног значаја  за политичку и културну историју српског народа  који се збио у Петровој цркви на Блсговести  1196.године. Тада се  Стефан Немања  одрекао престола  у корист свог другог сина ,Стефана. Првом  сину Вукану, дао је да управља Дукљом. Том  приликом га је епископ Калиник  замонашио  давши му име Симеон. И његова  супруга Ана се истог дана замонашила  и добила  име Анастасија. После напуштања престола  отишао је као монах  у свој манастир Студеницу, а убрзо затим, октобра 1197, кренуо у Свету Гору, свом трећем сину Сави, који се већ налазио као монах у манастиру Ватопед, на чију се молбу одрекао престола  и замонашио те дошао на Свету Гору. Немањина Ана, као монахиња Анастасија , отишла је у манастир Св.Богородице у Топлици.

Занимљиво је да ни један од наших првих средњовековних писаца из 13.века(Сава ,Стефан Првовенчани,Доментијан  и Теодосије ) не спомиње ни област ни град Рас. Једино архиепископ Данило  Други  из прве половине 14.века, помиње област Раса, и то само када говори о краљу Драгутину(1276-1282), који уступио престо  свом брату краљу Милутину(1282-1321),"де му дарова крањевство у Расу, у место званом Дежево''.А када сахрањују краља Драгутина као "као блаженог монаха Теоктиста",Д анило Други пише: "И када  су дошли у Рас ка цркви светог мученика Христова Георгија, у његов манастир..." (Ђурђеви Ступови, које је око 1283. обновио краљ Драгутин). По Данилу Другом  као да не постоји град Рас, већ само област првобитне државе Стефана Немање.

Свети Сава је по добијању самосталности  српске цркве у Никеји(1219), и подоласку у Србију(1220), поставо нове  епископе како за новоосноване  епископије тако и за оне раније, давно установљене, међу којима су биле рашка и призренска. Из протесног писма Димитрија Хоматијана ,охридског  архиепископа, упућеног  Сави  маја 1220, сазнаје се да је први српски архиепископ отерао ранијег призренског епископа и на његово место поставио новог, свог сарадника. Од посебног је значаја да охридски архиепископ  протествује  само због призренске епископије. Он уоште не спомиње рашку. Очигледно је да је Хоматијан  гневан  што му је призренска епископија отета и припојена српској аутокефалној архиепископији. За њега је рашка епископија, по својој прилици, била отписана  већ од Стефана Немање. За новог рашког епископа Сава је поставио једног од својих сарадника, Методија. Није случајно што је Сава послао баш овог епископа римском папи, да му папа пошаље благослов и круну за Стефана Првовенчаног. Високи представници цркве сигурно су водили рачуна о томе. Благослов из Св, апостола Петра и Павла из Рима може носити само онај архијереј који је сапрестолник епископског седишта посвећеног истим  светитељима, а истовремено и представник најстарије епископије у српској независној архиепископији.

Од времена  Савиног, првог српског архиепископа(1220-1234), па све до доласка Турака у облас Раса (1455) живот Рашке епископије текао је у стваралачком  просветном и културном прегалаштву. За владе краља Душана, када се српска архиепископија проглашава патријаршијом(1346)која ће извршити и Душаново крунисање за цара ( на Ускрс, 16. априла 1346), рашка епископија се уздиже на степен митрополије. Међу свим рашким епископима  овог раздобља слободе и независности, више од двеста тридесет година, по досад познатим историјским изворима, треба посебно указати  на епископа Григорија Другог. Судећи по записима  које је оставио, он је припадао кругу најизабранијих  стваралаца  средњовековне Србије. За манастир Хиландар издао је књигу Законик-Крмчију св.Саве, а за краља Милутина исковао је 1305. часни крст, који је краљ поклонио дому  "св.апостола  Петра и Павла у Расу". Данас се овај крст налази св.Доминика у Дубровнику. Рашки епископ Григорије Други  могао би се сматрати једним од  првих  великих  познатих  уметника  из старе српске прошлости.

Коначно  освајање српске државе од Турака (1459) означавало је почетак дуговековног ропства све до 1912. године, када су ослобођени крајеви око Новог Пазара. У овом раздобљу, дугом више од четири стотине  педесет година, економске и духовне снаге  рашке  митрополије постепено су се осипале. Но, треба истаћи  да је тада изграђени  град Нови Пазар, убрзо после освајања Србије, постао један од најзначајнијих трговачких средишта у западном, европском, делу Турске Царевине. Нарочито је прва половина 16.века донела полет његовом раздобљу. Нагли процват новопазарског града  допринео је и јачем утицају рашке митрополије  на унутрашње прилике  у српској цркви. Поједини рашки митрополити  често су заузимали место поглавара српске патријаршије. Рашки митрополит Симеон изабран је 1550. чак за охридског  архиепископа. Није искључено да су турске власти  успеле да охридској  архиепископији наметну први пут за поглавара српског владику из Новог Пазара. Крајем 17. и током прве половине 18. века истичу се два рашка митрополита, Мојсије Рајовић и Арсеније Јовановић Шакабенда, родом из Трговишта  крај Новог Пазара .Њих двојица постаће патријарси српске цркве  и обновитељи Петрове цркве 1728, о чему сведочи натпис на мермерној плочи изнад улаза у храм ,на западној фасади. Арсенијев брат је чувени оберкапетан Синиша Марковић Млатишума, који је владао крагујевачком  облашћу  и који је  1735. обновио манастир Драчу, недалеко од овог града. Они ће заједно повести велико мноштво народа  из Метохије, Косова  и Рашке  у другој сеоби Срба у Војводину 29.јуна 1737.године. Крајем 18.века, рашка и призренска  митрополија, због смањеног броја верника, сједињују се у једну (1786). Њен први митрополит  је Јанићије. Рашко-призренска митрополија, са седиштем у Призрену, остала је до данас  засебна целина унутар српске цркве.

Прво  конзерваторско-рестаураторско истраживање Петрове цркве  предузето је у пролеће 1954. године. Тада је група  сарадника за заштиту  и научно  проучавање споменика културе НР Србије, доцније Републичког завода за заштиту споменика културе у Београду, приликом проучавања споменичких вредности  на територији тадашњег новопазарског среза, утврдила да у овој цркви постоји средњовековни живопис. После обијања дебљег слоја малтера, из средине 19.века, са југозападног истуреног пиластра, на његовој североисточној страни, откривена је монументална фреска св.Јована Милистивог. То сазнање подстакло је првог директора поменутог Завода, Милорада Панића-Сурепа, великог радозналца и иницијатора многих изузетних подвига и открића у заштити културног наслеђа, да 1956. организује систематска истраживања средњовековног живописа  на свим унутрашњим  зидним површинама, као и архитектонско-конзерваторске  радове. Била је у питању  заштита преосталог  фреско-сликарства  у једном од најстаријих храмова у нашој земљи. Сачувани срдњовековни  живопис у унутрашњем простору  откривен је исте године .Тада су извршене  и мања  архитектонска  истраживања у поткуполном простору цркве. Међутим, сонда за истраживање архитектуре, тачније речено за утврђивање начина зидања припрате  код места где се она састаје са северним полукружним зидом, коју је започео арх.Јован Нешковић 1957.године, открила је изузетно богатство златног налаза. Ово епохално откриће  условило је  да се одмах приступи систематским археолошким  истрживањима цркве, у сарадњи са стручњацима  из Народног музеја у Београду. Током радова 1960-1962. утврђено је да је Петрова црква  подигнута  на преисторијској некрополи, тј.на тумулусу већих димензија, на брежуљку од набачене  и насуте земље  над гробовима покојника  из разних раздобља преисторије, особито металног доба. Рубови ове велике хумке  били су оивичени венцем од већих камених блокова, у којима су нађени и фрагменти  судова-урни, за стављање пепела  покојника. Богат налаз из Петрове цркве  сада се чува у Народном музеју у Београду.Он садржи непроцењиву ризницу  златних и других предмета, махом сачињених  од почене глине, метала и ћилибара, који су служили искључиво као раскошан украс  власника  и његовог дома. Цела збирка  управо представља  луксузну  репрезентативну опрему њеног власника , која је с њим покопана, јер се веровало да све оно што је покојнику припадало од богатства  док је био жив треба да понесе и "на онај свет" Ту најпре истичу  велике златне токе, украшене  гравираним орнаментима, златни украсни предмети, два златна појаса  од искуцаног златног лима, богато украшена орнаментима, мноштво перли од ћилибара, међу којима су многе фигурално обрађене. Посебно се издвајају грчке вазе такозваног црног-фигуралног стила, с ликовима  исликаним црном бојом  на црвеном позађу. Једна од ових грчких ваза прдставља олпе-крчаг који по свом  стилу и декорацији припада групи грчке керамике  што се са сугурношћу може датовати у крај 6.века пре нове ере. Тако се, захвањујући  овом суду   (за уље  или вино), за цео налаз из  Петрове цркве може прилично поуздано утврдити да припада овом античком времену. Треба указати да већина предмета, а посебно грчке вазе, по изреченом мишљењу  истакнутих  проучавалаца  античке уметности код нас, који су овај налаз  испитивали, води стилско порекло  са Апенинског полуострва,  тј.да припада грчкој уметности  која се неговала  у западном Средозекљу, а не у самој Грчкој. Ово гледиште указује  да су и токови антике, као и доцније ранохришћанске  и средњовековне  уметности, допирали до области Раса и преко Јадранског приморја .

Приликом откопавања епископске гробнице, уз сам северни зид  дозиданог простора  са северне стране, из којег се пење на галерију  око подножја  тамбура куполе, пронађени су делови  архијерејског одејанија: епитрахиљ  из 14/15. века и омофор  из 17. века .Тако да су  многе досад непознате вредности Петрове цркве откривене  захваљујући успешној сарадњи  службе заштите  споменика  културе  и Народног музеја у Београду и Новом Пазару.