Свети Александар Свирски

Свети Александар Свирски је једини Новозаветни светитељ, коме се Господ јавио у сва три лица, као Старозаветном Авраму. И док је историја са посетом Свете Тројице Авраму и Сари, испод старог Мавријског дуба, добро позната и забележена и у Светом Писму и на величанственој икони Андреја Рубљова, житије и манастир Александра Свирског у Србији нису познати у оној мери колико то заслужују.

Није на нама грешнима да судимо због чега је Промисао Господња удостојила Својом посетом управо светог Александра Свирског на светој руској земљи. Али сама чињеница да је север руске земље Троједини Бог удостојио те почасти, налаже да се са дужном пажњом боље упознамо са овим светитељем и овим манастиром, па тако путовање по “Ризницама Свете Русије” настављамо причом о манастиру светог Александра Свирског…

* * *

Преподобни Александар Свирски канонизован је само 14 година после своје праведне кончине. Многи његови ученици и поштоваоци су још били живи, па у његовом житију не наилазимо на уобичајене хагиографске шеме о благочестивости. Замонашен је на Валаму 1474. године и својим подвизавањем задивио је и највеће Валамске подвижнике тога времена. Та беспоговорна спремност ношења Крста која је исходила из дубине душе преподобног Александра, није могла остати без утехе Господње. И данас је очувана пећиница у којој се једва може сместити један човек, у којој је једном приликом 1485. године, током молитве, преподобни зачуо глас: “Александре, изађи одатле и иди на место које ти је раније указано, тамо се можеш спасити”. Велика светлост указала му је место на југо-истоку, на обали реке Свир, где се преподобни одмах преселио. Господ је прво једном бојарину открио овог великог угодника, који се годинама хранио само биљем које је расло уоколо, а после се брзо његова слава великог молитвеника и исцелитеља душе и тела прочула по читавој околини. Дар прозорљивости од Бога дарован, допринео је да га верујући народ руског севера још за живота сматра светитељем. Тачно на 23 годишњицу од пресељења, црквицу преподобног обасјала је велика светлост и он је угледао три мушкарца која су дошла к њему. Зачуо је наредбу: “Љубљени, пошто си видео Три Лица која говоре са тобом, сагради цркву у име Оца и Сина и Светога Духа, Једносушне Тројице… А мир Свој ти остављамо и мир ти дарујемо”.

На том месту касније је саграђена капела, а житије светитеља нам казује да се после ове величанствене посете светитељ није уобразио, него се и даље усрдно трудио да верно служи Цркви, братији и народу. Светитељ се подвизавао у густим шумама руског севера, на 260 километара северозападно од Петрограда, између Финског залива и Ладошког језера, где су на пропланку близу Рошћинског језера саграђена два манастира – Светотројички и Преображењски. Међу паганским староседелачким народима севера, овај подвижник је пре свега својим подвижничким животом, ширио и учвршћивао веру Православну на руском северу, основавши 1506. године манастир. Упокојио се 30. августа 1533. године, а 1547. године уврштен је у лик светитеља Господњих. И данас најразличитији невољници који са вером приступају моштима светитеља, добијају телесно и душевно исцелење. Тако је дивни Бог у светима Својим, који је преко овог угодника Свога пројављивао чуда за његовог земног живота, наставио то чинити и кроз његово нетрулежно тело, на славу Његове вечне и непобедиве Цркве Православне.
Молитва Светом Александру Свирском
(у једном молитвенику пише да помаже код болести кичме и добијања мушког детета)

О, свештена главо, ангеле земни и човече небески, преподобни и Богоносни оче наш Александре, велики угодниче Пресвете и јединосушне Тројице, мноштво милости онима који живе у светој обитељи твојој и свима који с вером и љубављу долазе (притичу) к теби, указуј! Измоли све што нам је потребно у овом привременом животу, и што је тим пре за наше вечно спасење неопходно: помози заступништвом твојим, угодниче Божји, да у свету чврсто пребива света православна Црква Христова, на којој је саздано царство (Његово) са побожношћу неразрушивом; буди нам свима, чудотворче свети, у свакој жалости и невољи брзи помоћник; нарочито у часу кончине наше, буди нам заступник милосрдни, да не будемо предани на митарствима ваздушним, власти злобног непријатеља, већ да се удостојимо несметаног уласка у Царство небесно. О, оче, молитвениче наш непрестани! Не посрами надање наше, не презри смирено мољење наше већ нас увек заступај пред престолом живоначалне Тројице, да се удостојимо заједно с тобом и са свима светима, макар смо и недостојни, у насељима рајским славити величанство, благодат и милост једнога у Тројици Бога, Оца и Сина и Светога Духа, у векове векова. Амин

Света мученица Фотина

У ВРЕМЕ цара Нерона, године 66, настаде велико гоњење на хришћане. Јер пошто под Нероном мученички пострадаше првоврховни апостоли Петар и Павле, гонитељи са великом ревношћу стадоше трагати за ученицима ових апостола, и убијати их. Тада се ова света Фотина са сином својим Јосијом налажаше у граду Картагени у Африци, и веома смело проповедаше Еванђеље Христово. А старији син њен Виктор беше тада у рату против Арапа који беху заратили на Римљане, и показа велику храброст и однесе победу над Арапима, због чега га цар произведе за врховног војсковођу. Но незнајући да је Виктор хришћанин, цар га посла у Аталију са наређењем да гони хришћане.

Када за то чу кнез Севастијан, рече Виктору: Војводо, ја насигурно знам да си ти хришћанин, и да су твоја мајка и твој брат Јосија такође хришћани, пошто су били пратиоци погубљеног апостола Петра. Виктор одговори: Ја ћу чинити вољу небеског и бесмртног Цара Христа, а за наредбу земаљског цара Нерона да гоним хришћане, нећу ни да чујем. Кнез му на то рече: Ја ти, брате, као прави пријатељ саветујем оно што је корисно по тебе. Хтеднеш ли да судиш хришћанима и да их мучиш, знај да ћеш угодити цару, и добићеш имовину хришћана. Исто тако, пиши својој мајци и своме брату, да тако слободно не уче јелине да се одричу своје отачке вере, да не би и теби загрозила опасност због њих. А потајно будите хришћани до миле воље! - Тада Виктор одговори: Не дао Бог да учиним то што ми ти саветујеш: да гоним хришћане еда би се дочепао њихове имовине, или да саветујем мајци и брату да не проповедају о Христу да је Бог. Штавише, и ја сам проповедник, и бићу, Божанства Христовог, као што су и они. На то му кнез рече: Ја ти саветујем што је корисно за тебе, а ти размисли шта ћеш чинити.

Рекавши то, кнез тог тренутка ослепе, и од страховитих болова у очима паде на земљу, не дајући гласа од себе. Тада га присутни узеше и однеше у постељу. И он остаде у постељи три дана, не проговоривши ни речи. Тек четвртог дана он стаде громко викати да је хришћански Бог једини Бог. Виктор дође к њему и упита га: Откуда тако брза промена код тебе? Он одговори: Христос ме зове, преслатки Викторе! Тада га Виктор упути у истине вере. И кнез би крштен. А када је излазио из свете купељи, одмах му се очи отворише, и он прослави Бога. А гомила јелина, који видеше то чудо, уплашише се да се и њима нешто слично не деси, и отидоше к Виктору, те се и они крстише.

После тога дође до Неронових ушију глас да врховни војсковођа Аталије Виктор и кнез Аталије Севастијан проповедају науку Петра и Павла и многе јелине приводе вери у Христа, и да мајка војсковођина Фотина са сином својим Јосијом ради то исто у Картагени. То силно наљути Нерона, и он одмах посла војнике да по Аталији похватају све хришћане, и људе и жене, и да их доведу пред њега. А овима се јави Господ говорећи: "Ходите к мени сви који сте уморни и оптерећени, и ја ћу вас одморити. Не бојте се, ја сам с вама, и Нерон ће бити побеђен заједно са својим сарадницима". А јави се Господ засебно и Виктору, и рече му: "Од данас ће ти име бити Фотин, јер си многе просветлио и привео Мени вером. А Севастијана окрепи на мучеништво; и блажен је ко се до краја бори".

Рекавши то, Господ узиђе на небо. А би и светој Фотини откривено од Бога оно што је имало да јој се догоди. Стога она са много хришћана отпутова из Картагене, допутова у Рим, и стаде проповедати Христа. И узбуни се сав град, говорећи: Која је ово што допутова овде са толико људи? која је ово што тако смело проповеда Христа? - Уто војници доведоше у Рим светитељкиног сина Фотина и кнеза Севастијана. А света Фотина пре тога изађе пред Нерона са сином Јосијом и хришћанима. Гледајући их, Нерон их упита: Због чега сте дошли к нама? Светитељка одговори: Да те научимо вери у Христа.

Тада присутни великаши саопштише цару да су доведени кнез Севастијан и војвода Виктор, који су се одрекли богова. Цар нареди да их уведу. И кад они изађоше пред цара, он их упита: Шта то чујем о вама? Свети одговорише: То што си чуо о нама, царе, истина је. А цар, гледајући их крвнички, рече им: Одреците се Христа, или ћете љутом смрћу бити уморени! А светитељи, подигавши очи к небу, одговорише: Не допусти! не допусти, Христе Царе, да се одвојимо од вере и љубави Твоје!

Затим цар упита свете: Како се зовете? Света Фотина одговори: Ја, прва сестра, зовем се Фотина, тако ме је назвао Исус Христос, Бог мој; друга моја сестра зове са Анатолија, трећа се зове Фота, четврта - Фотида, пета - Параскева, и шеста - Кириакија. А синови моји: први се зове Виктор, коме је Господ мој Исус Христос променио име и назвао га Фотин, а други, који је са мном, зове се Јосија. Тада је Нерон упита: И ви сте сви сагласни да пострадате и да умрете за Назарећанина? Света одговори: Сви ћемо ми из љубави према Њему умрети радујући се и веселећи се.

Тада нареди цар да им чекићима размрскају зглобове на прстима руку. И одмах се донесе наковањ; светитељи метнуше на њега руке, и слуге стадоше да ударају чекићима по њима; и удараху их непрестано од девет до дванаест сати; и три пута се слуге изменише лупајући чекићима по рукама светих, али светитељи не осећаху уопште никакве болове, нити им се руке размрскаше.

Извештен о томе, цар се збуни, и нареди да се светима одсеку руке. Слуге им одмах везаше руке, положише их на наковањ, и седам пута ударише сабљама по рукама, али их не могоше одсећи, већ сами клонуше и попадаше као мртви. А света Фотина, видећи да их благодат Божја сачува неповређене, радујући се говораше Давидове речи: "Господ је помоћник мој, и не бојим се; шта ће ми учинити човек!" (Пс. 117, 6).

Цар беше у недоумици, и стаде размишљати на који начини каквим средствима да победи свете. И нареди да мушкарце вргну у најмрачнију тамницу, а свету Фотину и њене сестре да одведу у златно одељење његове палате, и да тамо наместе седам златних постеља, и седам златних столица и астал, и да поређају пред њима многе драгоцености, и златоткане хаљине, и златне наките и појасе. Затим нареди цар да и кћер његова Домнина са дворкињама својим оде код ових сестара и разговара с њима.А света Фотина, угледавши Домнину, рече јој: Радуј се, невесто Христова! А Домнина јој одговори: Радуј се и ти, госпођо моја Фотино, буктињо Христова! - Чувши из уста Домнине име Христово, света Фотина се обрадова у Господу, и загрливши Домнину пољуби је. Затим поучи истинама вере њу и сто њених дворкиња, и све их крсти. И Домнини промени име и назва је Антуса, а њену прву дворкињу назва Стефанида. Онда света Антуса одмах нареди да се раздаду сиротињи све драгоцености и златоткане хаљине и златни накити и појаси што беху у златном одељењу.

Када за то сазнаде цар, силно се разјари, и нареди да се седам дана загрева огромна пећ, и у њу баци света Фотина и сви они што су с њом, и људи и жене. То би учињено; и светитељи остадоше у ужареној пећи три дана. Тада мучитељ, мислећи да су изгорели, нареди да се отвори пећ, и остаци костију изгорелих светих баце у реку. А када отворише пећ, они обретоше, - о чуда! све свете здраве и неповређене где славе и хвале Бога. И сви се запрепастише, пошто видеше да их се ватра уопште коснула није.

Када ово необично чудо видеше и чуше житељи Рима, удивише се, и многи слављаху Бога. А цар, будући потпуно неразуман, нареди да се светим мученицима да смртоносни отров. И би позван мађионичар Лампадије да спреми отров. Света Фотина прва узе отров и рече мађионичару: Не би уопште требало да из твојих руку узмемо отров и пијемо, пошто си нечист. Али да би ти, о царе, и мађионичар који спреми овај отров, познали силу Христа Бога мог, ја ћу прва попити отров у име Исуса мог. А после мене попиће отров и остали сви што су са мном.

И сви испише отров, али им он ниједноме не нашкоди. Видевши то, мађионичар се запрепасти. Затим, посматрајући свету Фотину, рече јој: Имам и други отров, много јачи од овог који пописте. И ако ви и њега испијете, и он вам не нашкоди, онда ћу и ја поверовати у Христа вашег. - И када сви испише тај отров, и никоме се од њега не деси никакво зло, тада мађионичар дохвати своје мађионичарске књиге и баци их у огањ. И верова у Христа, и крсти се, и доби име Теоклит.

Сазнавши за то, цар нареди да Теоклита одмах издвоје од осталих мученика, да га изведу ван града и мачем му одсеку главу. И тако пре других мученички пострада незаборавни Теоклит, и доби од Господа бесмртни венац. А осталим светим мученицима и светој великомученици Фотини нареди цар да се пресеку жиле. Када то би учињено, светитељи се ругаху цару и његовим боговима. Тада он, неваљалац, нареди да света Фотина, и остали с њом, пију растопљено олово и сумпор, и да им се то и у уши налије. Али и то нимало не нашкоди светима, и они рекоше: Благодаримо Ти, Господе Боже наш, што си нам помоћу олова срце росом оросио, јер су нам била веома жедна!

Тада Нерон, зачуђен и пренеражен, нареди да светитеље обесе, па да им што јаче стружу цело тело и буктињама пале. Али светитељи се мољаху, и Божјом благодаћу показаше се јачи и од ових мучења. Бесан, Нерон нареди да се помеша пелин и најоштрији оцат, и то да мученицима да пију. Попивши и то, свети говораху: Оцат твој, о царе, слађи нам је од меда.

Још беснији због овога, тиранин нареди да се светима ископају очи, и да их онда баце у мрачну тамницу, пуну змија и шкорпија. И гле чуда! све змије и шкорпије поцркаше, а тамошњи смрад се претвори у мирис, и тамничка тама у најблиставију светлост. Тада се и Христос јави светима, и рече им: "Мир вам!" И ухвативши свету Фотину за руку, рече јој: Ја сам стално са вама, не бојте се, него се непрестано радујте! - И док Господ ово говораше, са очију њихових спаде као крљушт, и сви прогледаше, и угледавши Господа поклонише Му се. А Господ, благосиљајући их, рече им: Будите храбри и јаки! - и тако узиђе на небо.

Безбожни Нерон остави свете мученике у тамници три године, да би тако у тешким мукама окончали живот горком смрћу. После три године посла цар да Му из тамнице доведу једног његовог дворјанина, кога он тамо беше затворио. Када послани војници дођоше у тамницу по овога, у исто време видеше свете мученике здраве и крепке. И обавестише цара да ослепљени галилејци опет виде, и да су здрави, и даш тамница блиста од светлости, и да дивно мирише, и да се претворила у дом Божји, у који се стичу јелини, слушају проповед мученика о Христу, верују у Њега и крштавају се.

Чувши то, цар се запрепасти, и посла слуге да му доведу мученике. И кад их доведоше, он им рече: Не издадосмо ли вам царску заповест да не проповедате Христа у овом граду Риму? Како онда, налазећи се у тамници, ви проповедате Христа? Знајте да ћу вас због тога подвргнути многим и великим мукама. А свети му одговорише: Чини што хоћеш, јер ми нећемо престати да проповедамо Христа, који је истинити Бог и Творац свега.

Разјарен, Нерон нареди да их распну стрмоглавце, и да им три дана бију тела жилама, све док им се кости не пораспадају. Пошто то би учињено, цар нареди да остану на крстовима још четири дана. А када петог дана. дођоше мучитељи да виде да ли су мученици живи, видеше их на крстовима, и тог тренутка сви ослепеше. Уто Анђео Господњи сиђе с неба, и скиде светитеље с крстова. Затим, поздравивши их, остави их здраве. - А света Фотина, сажаливши се на ослепљене мучитеље, помоли се Богу, и они одмах прогледаше. Због тога повероваше у Христа, и крстише се.

Када за то чу Нерон, спопаде га бес, и он нареди да светој Фотини одеру кожу. Док су то радили, светитељка је псалмила говорећи: "Господе, искушао си ме, и познао си ме" (Пс. 138, 1). Пошто је одраше живу, кожу јој бацише у суви бунар. А светом Севастијану и Фотину и Јосији одсекоше тајне удове, па их онда затворише у једном старом купатилу. Тада изведе Нерон преда се свих пет сестара Свете Фотине, и нареди да им прво одрежу дојке, а затим да их одеру живе. Када џелати хтедоше да вежу свету Фотиду, четврту сестру, пре но што би почели да јој деру кожу, она то не допусти, већ сама јуначки стајаше док јој не скинуше кожу. Цар се удиви њеном јунаштву и храбрости. Али га то још више и наљути, те он, звероподобни, измисли за свету Фотиду још страшније и ужасније муке. Наиме, он нареди да у његовој башти савију врхове два дрвета, и да за њих вежу свету Фотиду, па да онда пусте врхове да се опет врате у своје првобитне положаје. Када то урадише, света Фотида би рашчеречена на две половине, и блажену душу своју предаде у руке Божје, и доби неувенљиви венац мучеништва.

Потом нареди цар да свима светим мученицима одсеку главе, само да свету Фонтину изваде из сувог бунара, и да је вргну у тамницу. То њу веома ожалости што остаде сама и не увенча се заједно са осталим сестрама. Због тога она мољаше Бога о томе. Бог јој се јави и, осенивши је три пута знаком часнога Крста и испунивши је радошћу, учини је здравом. И доцније, пошто је много дана славила и благосиљала Бога, она предаде душу своју у руке Његове.

ТРАГАЊЕ ЗА ДУХОВНИМ ВИДОМ

БОЖАНСТВЕНА ЛИТУРГИЈА

Литургија, богослужење које се понавља сваке недеље и празника, за мене је још увек била неразумљива. Научила сам да се одређени обреди обављају строго утврђеним редом, али њихов дубљи смисао ми је измицао. Нисам више хтела да будем само посматрач, па ми је Алексеј објаснио основне појмове.
Литургија је грчка реч и значи: заједничко дело, друштвена (јавна) служба. Реч Литургија је сложеница од две речи, и то: леитон - заједница; и ергон - дело. Литургија се зове још и евхаристија, што значи: благодарење.
У Хришћанској Цркви Литургијом се назива оно Богослужење за време којег се свештенодејствује сећање на Тајну вечеру Исуса Христа и савршава Света Тајна причешћа. Једино се Литургија, од свих црквених богослужења, назива Божанствена литургија. Литургија је најважније богослужење. "Зато што се на њој, под обликом хлеба и вина, приноси Богу тајанствена жртва Тела и Крви самога Господа Исуса Христа, којима се ми причешћујемо ради нашег освећења и тајанственог сједињења са Христом."
Свету Тајну причешћа установио је сам Господ Исус Христос, на Тајној вечери (Лк. 22, 19; Мт. 26, 26; Мк.14, 22). Он је заповедио Својим ученицима, поделивши им хлеб и вино: "Ово чините за мој спомен".
Обављајући Св. Тајну причешћа, апостоли су додавали молитве, песме и беседе. Тако је настала Св. Литургија. Прву Литургију саставио је апостол Јаков. Касније, у 4. веку, св. Василије Велики ( 329-379) и св. Јован Златоусти (340-407) утврдили су и писмено изложили текст Св. Литургије.
У Православној Цркви данас се служе три Литургије и то: Литургија св. Василија Великог, Литургија св. Јована Златоустог и Литургија пређеосвећених Дарова.
Литургија св. Василија Великог је нешто опширнија од Литургије св. Јована Златоустог и служи се десет пута у години, и то: на Нову годину (дан св. Василија Великог); у недеље Великог поста, осим Цветне недеље; на Велики четвртак и Велику суботу, на навечерје Божића и Богојављења. Ако је на дан ових празника недеља или понедељак, Литургија св. Василија Великог се служи на сам празник, а навечерје се служи Литургија св. Јована Златоуста.
Литургија пређеосвећених Часних дарова (Литургија Григорија Двојеслова, епископа римског 590-604), служи се: средом и петком уз Велики пост, прва три дана Велике недеље (пред Васкрс), а може се служити и у друге дане Великог поста, изузев у суботу и недељу.
Литургија св. Јована Златоустог служи се у све остале дане, дакле сваке недеље и празника, осим на Велики петак. Једини изузетак је када се због покретних празника догоди да на дан Великог петка падају Благовести, онда се служи ова Литургија.
Литургија којој присуствујемо сваке недеље је Литургија св. Јована Златоустог, она се, као и Литургија св. Василија Великог, дели на три дела, а то су: проскомидија, Литургија оглашених и Литургија верних.
Први део Литургије, проскомидију, обавља свештеник у олтару тихо, а друга два дела говори гласно.
Проскомидија значи: приношење. Свештеник у олтару, обучен у богослужбене одежде, богослужбено припрема хлеб и вино за Литургију, по нарочитом обреду и у посебном делу олтара, које се зове проскомидија или жртвеник. На црквенословенском проскомидија се зове предложење.
Толико за вечерас, ово је само општи увод. О Литургији има много да се прича, зато ћемо учити полако, део по део. Будућа мајка све то треба да зна, али не сме да се замара", завршио је причање Алексеј.

ПРОСКОМИДИЈА

 Дани су били неуобичајено топли за последње дане септембра, па смо Алексеј и ја користили вечерњу свежину за дуге шетње и разговоре. Шетајући, наставили смо причу о Литургији. Алексеј је причао, а ја сам пажљиво слушала.
"Литургија није само видљиво чинодејствовање епископа, свештеника и ђакона, она је много више од тога, али је нужно да најпре разумеш симболику свештено-службених радњи, како би ти постала јасна сва чудесност и узвишена тајна која се сваке недеље и празника догађа у свим православним храмовима."
"Да ми ипак пођемо редом. Најпре ми објасни шта је проскомидија, знам значење речи, али шта се још тада догађа?", питала сам. Алексеј је наставио причу: "Кад свештеник и ђакон уђу у олтар, онда уз молитве облаче богослужбене одежде, затим оперу руке, говорећи стихове псалма 26, 6-12. Тиме се показује да у храм треба долазити духовно и телесно чист. Без духовне чистоте, не могу се обављати свете радње, као што је припремање Часних дарова. Часним даровима се називају хлеб и вино, који се пре освећења зову предложени (на црквенословенском се проскомидија и зове - предложење), а то значи: постављени. По завршеном обреду ови дарови се зову: предложени и освећени. За Литургију је потребно пет хлепчића - просфора. Просфора значи принос, по обичају из првих векова Хришћанства, кад су хришћани доносили (приносили) хлеб и вино на дар за службу. Ови хлепчићи, просфоре, месе се од чистог пшеничног брашна са квасцем и сољу. Просфоре месе верујуће жене, по благослову свештеника или епископа.
Свака просфора има на горњој страни печат квадратног облика са крстом и словима: ИС ХС НИ КА, што на грчком значи: Исус Христос побеђује. За припремање Часних дарова користи се чисто, природно црно вино.
Из прве просфоре свештеник вади цео печат, тај део просфоре се зове Агнец (јагње) и представља самог Господа Исуса Христа. Затим нарочитим ножићем у облику копља свештеник пробада Агнец и улива у Св. Путир вино и мало воде. Ово се врши у спомен Христовог страдања на Крсту, када је римски војник копљем пробо Христова ребра.
Св. Агнец и вино разблажено водом освећују се на Литургији верних и њима се причешћују свештеници и верници.
Из друге просфоре се вади честица у славу Пресвете Богородице, из треће се вади девет честица у спомен пророка, Претече Јована и свих светитеља, као и мученика за веру Христову.
Из четврте просфоре се ваде честице за здравље и спасење живих, а из пете за спомен преминулих хришћана.
Све ове честице, по строго утврђеном, канонском реду, бивају поређане на златни или сребрни тањир, који се зове: дискос. Изнад њих се поставља звездица, која подсећа на витлејемску звезду која је сијала у ноћи Христовог рођења. И дискос и Путир свештеник прекрива покривачима који се зову дарак, па обоје прекрива - воздухом. Оно што остане од просфоре се исече на мање делиће који се по завршеној Литургији деле верницима. То је анафора (нафора) и подсећање је на првобитне, заједничке, хришћанске трпезе - агапе", завршио је причање Алексеј. Ја сам желела да знам тачно значење сваке речи, а не да их само папагајски учим, но почела је киша, и ми смо пожурили кући. Тумачење појмова смо оставили за неки други пут.

ЛИТУРГИЈА ОГЛАШЕНИХ

 По завршетку проскомидије оглашавају се звона и Св. Литургија почиње молитвом: "Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у веке векова", а сав сабрани народ одговара: "Амин".
Литургија оглашених почиње Великом јектенијом. То је радосна, усрдна молитва, састављена од низа молби: за мир од Господа, спасење душа, благостање светиња, сједињење свих у Христу, као и за храм у којем се служба врши и све који се у њему моле. На ове молитве које говори ђакон, народ одговара: "Господи помилуј".
После Велике јектеније певају се антифони. Антифон је наизменично певање или читање псалама у десној и левој певници. Стиховима из Старог завета додају се песме Новог завета.
Постоје три врсте антифона: свакидашњи, Васкрсни или изобразитељни и празнични.
"Цела Литургија, од почетка до краја, приказује идеју и дело искупљења људског рода, отуда и поједине радње Св. Литургије имају своје значење које се односе на поједине догађаје из дела спасења. Тако певање псалама у почетку Св. Литургије значи прво време ваплоћења, тј. утеловљења, Христова."
У току првог антифона свештеник тихо говори молитву првог антифона, а народ певајући одговара. Почетак и свршетак Велике јектеније чини Мала јектенија.
Следи други антифон, и молитве које се тада читају. У току службе, на све молитве народ одговара и тако живо учествује у вршењу Свете службе.
После трећег антифона следи - Мали вход, што значи Мали опход.
Тада се отварају Царске двери, свештеник узима Свето Јеванђеље и обилази око престола у олтару говорећи молитву входа. По завршеној молитви, долази пред Царске двери, и држећи високо подигнуто Свето Јеванђеље, чини њим знак крста говорећи: "Премудрост, прости!" Прости значи: стојећи право, усправно. Овим се верници упозоравају да стојећи право пред лицем Господњим пажљиво слушају Божју премудрост, исказану у речима Светог Јеванђеља које симболизује самог Христа. Опход са Јеванђељем (Мали вход) представља долазак Сина Божјег на свет. Свеће које се носе пред Светим Јеванђељем симболизују светлост јеванђелског учења.
Отворене Царске двери при Малом входу представљају улазак у небо, који је постао реалност доласком Христовим.
После Малог входа се пева Трисвета песма, а потом следи читање Апостола. У овом делу Литургије читају се одломци из Дела апостолских или из посланица светих апостола.
Кад се заврши читање Апостола у храму се, пре почетка читања Јеванђеља, пале свеће које означавају светлост јеванђелске истине.
Уз све свештенорадње које врше свештенослужитељи, читају се одређене молитве, на које сви присутни одговарају. После читања Јеванђеља свештеник затвара Царске двери и говори сугубу јектенију, што значи удвостручену молитву, на коју верници трикратно (три пута) одговарају: "Господи помилуј". После сугубе јектеније врши се спомен умрлих. Кад су ове молитве завршене, свештеник говори јектенију за оглашене, којом их позива да напусте храм. Овај део Св. Литургије се назива Литургија оглашених или Литургија катихумена, зато што су се тако, још у првим вековима Хришћанства, називали они који се спремају за крштење. Они који нису крштени могли су да присуствују само првом, поучном делу Литургије. Ни катихуменима (оглашенима), ни било ком другом, ко није хришћанин, није било дозвољено присуство на Литургији верних, када се обављају Божанске тајне, а која се наставља одмах по Литургији оглашених.

ТРПЕЗА ГОСПОДЊА

 Литургија верних је само срце Св. Литургије, јер се тада обавља Св. Тајна причешћа. Док свештеници у олтару обављају свештенорадњу преношења часних дарова са жртвеника на престо, узглас: "Премудрост" опомиње вернике да у време преношења часних дарова и у току њиховог освећења треба да се потпуно усредсреде на молитву.
Херувимском песмом "Иже херувими..." пева се трисвета песма Животворној Тројици. Тада се одбацују све бриге, све што је везано за свакодневни, материјални свет, а душа се са трепетом и надом припрема за сусрет са "Царем свих земаљских и небеских створења, са оном чашћу којом Га славе анђелске чете на небу кличући: Алилуја!"
По завршетку првог дела Херувимске песме обавља се Велики вход (Велики опход). Тада свештеник и ђакон преносе Часне дарове. Дарови се приносе ради освећења на жртву Богу, што је главна сврха Литургије верних. Преношење Часних дарова са жртвеника на престо и певање првог дела Херувимске песме символички представља долазак Исуса Христа из Витаније у Јерусалим да претрпи мучење, страдање и смрт. У време ове свештенорадње, верници приклањају главе, као знак дубоког поштовања, као да мимо њих пролази сам Господ. У себи се тихо моле рецима покајаног разбојника: "Сети ме се, Господе, у царству Твојему" (Лк. 23, 42.).
Док се пева Херувимска песма, свештеник, по завршеној молитви отвара Царске двери и кадионицом окади читав храм, затим приступа жртвенику, узима дискос и Путир са Часним даровима, па кроз северне двери излази из олтара у храм. Пред њим иду свећеносци са упаљеним свећама.
Други део Херувимске песме се пева када се свештеник врати у олтар.
Тада Часни дарови бивају спуштени на престо и када су окађени, пошто се затворе Царске двери, навлачи се завеса.
Постављање Часних дарова на Свети престо представља распеће Христово, затим скидање Његовог тела са крста и полагање у гроб. Затварање Царских двери и навлачење завесе симболично представља затварање гроба Христовог и постављање страже око њега.
Када се заврши други део Херувимске песме, обавља се освећење Часних дарова.
За достојно приношење евхаристијске жртве потребна је права вера, јер је без ње обављање најузвишеније и најважније тајне узалудно.
Да би сви потврдили своју веру, гласно се исповеда Симбол вере.
Канон евхаристије је главни део и средиште Литургије, у коме се обавља бескрвна жртва. Евхаристија је благодарење, јер је на Тајној вечери, кад је установљена Св. Тајна причешћа, сам Господ наш Исус Христос благодарио Богу и Оцу.
У време освећења Часних дарова догађа се најузвишенија и највећа Тајна: тада силаском Духа Светога дарови бивају претворени у Крв и Тело Христово.
Молитва Господња "Оче наш" се чита пред сам почетак причешћа.
Причестити се, или причешћивати се значи: постајати и сам једна чест (део) ових Божанских Тајни, односно стварно суделовати, учествовати у тим Божанским Тајнама.
Причасници (они који се причешћују), после исповести, прилазе олтару, са рукама скрштеним на грудима (десна рука преко леве), ступајући пред Царске двери говоре у себи молитву пре причешћа. По завршеном причешћу, свештеник преноси Путир и дискос на жртвеник. Ово показивање Светих дарова символички представља последње јављање Исуса Христа ученицима, пре него што се вазнео на небо.
На самом крају Св. Литургије свештеник излази из олтара и дели анафору. Анафора или антидор (нафора) је благословени хлеб, зато што је то остатак просфоре из које се вади Агнец, који се жртвује и постаје Тело Господа. Нафора се дели онима који се на Св. Литургији нису причестили, па отуда и име антидор, што значи: уместо дара Свете Евхаристије. Анафора је такође и спомен на агапе, заједничке трпезе хришћанске заједнице из првих векова Цркве.

ДОМ БОЖЈИ ЈЕ И ДОМ МОЛИТВЕ

 Све што сам научила о Св. Литургији се полако, као коцкице мозаика, слагало и налазило своје место у свести и души.
У почетку су ми одласци у цркву били интересантни, тамо се догађало нешто сасвим другачије од свега што се било где друго догађа, али разумела нисам ништа. Потом сам се трудила да схватим то што се догађа и шта то раде свештеници, али ми је смисао измицао. Једино сам одмах, још кад сам први пут присуствовала Св. Литургији, осетила душом, а не знањем или сазнањем, да све присутне у храму повезује нешто велико и лепо. Хтела сам да будем део те заједнице. Крштењем сам то постала. А да ли сам заиста? Увек је нешто недостајало, имала сам неки осећај прикраћености, а у чему сам то прикраћена нисам ни сама знала. Алексеј ми је помагао, причао, доносио књиге у којима је све лепо објашњено. Читала сам, учила, научила много дивних ствари, разумела многе речи и радње, али само читање не може да пружи потпуне одговоре. Без сталног присуства Литургијама и осталим службама ништа се не може спознати. Тек кад се иде на Св. Литургију, а уз то и учи, почиње да се назире смисао узвишеног чина.
Најпре сам препознавала одређене свештенорадње, повезивала их, и мало-помало се укључивала у одговарање на прозбе (молбе).
То је био пут ђака који почиње да учи да чита. Најпре научи слова, па их полако сриче, читајући свако слово понаособ, док не савлада вештину читања. Тада више не размишља о словима, већ чита речи, које се претварају у реченице, и све тако док читајући уопште више не примећује да су текстови уствари низ слова сложен у речи.
Тако сам и ја најпре срицала азбуку вере, а онда је учењем и живим учествовањем полако све долазило на своје место. Сећам се како су ме у почетку болела леђа док сам у цркви стајала на служби. Још тада сам приметила једну веома необичну појаву. У почетку ме леђа јако боле, али како служба одмиче, бол постепено пролази, а пред крај Св. Литургије сасвим нестаје. Ако је то неки физички поремећај, морао би да се повећава дужим стајањем, а не обратно. Сада ми ништа не смета, а време у току Св. Литургије престаје да постоји.
Мучило ме и то како се треба молити за време Литургије. Мислила сам да су то неке посебне личне молитве које ја не знам, све док нисам схватила да је целокупна Литургија уствари велика и сверадосна молитва, кад се заједно моле свештеници и сви присутни верници и да за време трајања Литургије нема посебних, личних молитви.Алексеј ми је, кад смо о томе разговарали, скренуо пажњу на понашање владике или патријарха у току Литургије. Једино тада они не носе своје бројанице, него их ставе преко епископског жезла (то је онај пастирски штап, знак епископске власти над умним стадом).
Требало ми је доста времена да се осмелим да певам са осталима верницима. Некако ми је било незгодно, мислила сам да у цркви треба да пева само хор, а то је било потпуно погрешно схватање. Сви у цркви треба да певају, како ко зна и уме, битно је срце, вера и молитва, а не уметничко извођење. "Није нам свима дао Бог исте дарове. Не треба нарушавати склад, а певати свакако треба", говорио је кум Благоје.
Оно што је заиста важно је да се молимо у цркви, пре Литургије личним молитвама које упућујемо Господу, Пресветој Богородици или светитељима, како би њихове молитве пред Господом ојачале наше слабашне молитве, или после Литургије, и кад год се осети потреба за одласком у цркву, али једно никако не сме да се сметне с ума: док се молимо не треба на себе да привлачимо пажњу. Грешно је и лицемерно упадљиво испољавање молитве. Сам Господ нас је томе учио: "Кад се молиш Богу, не буди као лицемери што су... који се моле у жељи да их виде људи!... А ти кад се молиш... помоли се Оцу своме у тајности" (Мт. 6, 5-6).
Богу се можемо молити свугде, али је посебно важна и благотворна молитва у храму, јер храм је дом Божји и дом молитве (Лк.19, 46).
Свако се моли на свој начин. Може се Богу упутити молитва из чиста срца, својим речима, али су праве хришћанске молитве оне које су саставили, Духом Светим надахнути, светитељи, или оном коју нам је оставио сам Господ, а то је "Оче наш", као и од ангела дарована молитва "Богородице Дјево". Не може се никако другачије исповедати хришћанска вера него кроз речи Симбола вере. Молитва у храму пружа бескрајну радост, топлу утеху, смирење и надахнуће. "Али нека иштемо с вером, не сумњајући ништа, јер који сумња... нека не мисли да ће примити што од Бога" (Јак. 1, 6-7).

ХУЛА НА БОГА НЕ ПРОЛАЗИ БЕЗ КАЗНЕ

Из једног села у пожешком срезу одмах после прошлог рата пет младића беху позвани у војску на одслужење свог рока. Они се пред полазак скупе у кући једног од њих, ту су кували ракију и пијанчили. Отац једног од њих узе чашу ракије и поче да благосиља њихов одлазак у војску, да им Бог да здравље, сачува их од зла и напасти и врати их живе и здраве њиховим породицама.

На то ће његов син рећи: “А где си ти видео Бога? Ако велиш да Га има, позови Га амо, да пијемо ракију!”

Оцу беше криво што син тако говори и почне да га убеђује да Бог постоји, али син није хтео ни да чује, него продужи да хули на Бога и изговара још ружније речи. Њему се у томе придруже и остали, осим једног. Тако су пили и хулили све до поласка од куће. За несрећу, онај који је започео и највише хулио имао је однекуд ручну бомбу. Он је понесе са собом и кад су мало одмакли од куће, запали је и почне да витла са њом у намери да је баци од себе, али бомба му експлодира у руци и њега убије, а тројицу рани. Онај пети младић, који није учествовао у хулењу, остао је неповређен.

Зато св. апостол Павле саветује и опомиње: “Не варајте се: Бог се не да ружити, јер што човек посеје, оно ће и пожњети” (Гал. 6, 7).

Некима Бог плаћа одмах, а неке трпи и чека. Обично трпи оне који греше из незнања или слабости и чека да се освесте, покају и поправе. Бог не плаћа сваке суботе, али некима плати одмах, не чека суботу.