КАКО ЈЕДАН СТРАНАЦ ГОВОРИ О СРБИМА

 

Одломак из говора Његовог Преосвештенства Епископа др Николаја на скупштини Срба источних држава, одржаној 6. новембра 1949. у Питсбургу, Па.

         Ви, Срби, опет личите на дрво громовима окресано и опаљено, без грана, без лишћа и без цвата. Али ваше стабло је здраво, ваш корен нетакнут. Корен ваш је дубок и јак, и има четири велике животне жиле, што представља четири извора ваше снаге, ваше несравњиве динамике. Због тога ће ваше стабло још већма порасти у висину и окитити са новим гранама, лишћем и цватом и плодом. И то би се убрзо догодило кад ви сами не би то отежавали и одгађали вашим неразумевањем и неслогом.
Први извор ваше снаге јесте у јединству вере и цркве. Са малим изузетком сав српски народ је вере православне и припада једној јединственој цркви, која је и у овим данима највећих светских бура одржала се као једна и недељива. У сравњењу са осталим православним црквама, српска црква представља феноменалан изузетак у наше време и заслужује сваку част и похвалу. Погледајте, сви Срби на кугли земаљској припадници су светосавске православне Цркве - изузев њихове једнокрвне браће исламског закона - власт оличену у Српском Патријарху и Светом Синоду у Београду. Ово је један огроман извор ваше снаге, ваше духовне и моралне динамике. Други извор ваше српске снаге јесте јединство историје. У свету нема народа, чије је Јуче тако уткано у Данас, и чија је давна прошлост тако свежа као дан јучерашњи. Речено је у Библији за Бога: „Хиљаду година пред Њим су као један дан". Тако је и ваша хиљадугодишња историја за вас Србе: не као нешто што је прошло него као нешто што се само продужује, и живи и трепери пред савременицима као савремено. Ви говорите и певате о Војиславу и Владимиру, о Светом Сави и Лазару, о Милошу и Марку, о Југ Богдану и Страхињи бану, о Душану и Карађорђу, као о својим савременицима, исто онако као и о војводи Дражи и Ђуришићу и осталим херојима и мученицима на чијим свежим гробовима још палите свеће. Сваке године ви држите помене Косовским јунацима исто као и својима сродницима који су се лане упокојили. Сва ваша прошлост слива се у вашу садашњост... Стотину милиона Срба, светаца, витеза и мученика и свих безбројних незнаних и неименованих јунака: добротвора, праведника, подвижника, матера, девојака и деце, из свих прошлих генерација, корачају упоредо с вама, не као мртви него живи, не као неактивни него активни. Ово чудесно јединство историје у свести народној, и ово визионарско реализовање прошлости и садашњости као једног националног организма, заиста је један редак и бујан извор ваше српске снаге, ваше динамике.
         Трећи извор српске снаге јесте у заједничком духу и идеалу.
         Ви Срби сте демократе и пре француске револуције... Ваши владари потписивали су се: по милости Божијој и вољи народној. Дакле: Бог и народ на првом месту, а оно што је између Бога и народа - старешинство народно - служило је Богу и народу. Од ваших 15 владара од почетка деветнаестог века до данас њих 12 бирао је народ, а само су 3 дошла по уставном праву о наслеђу. Због тога је један енглески дипломат који је службовао на Цетињу рекао: „Ми у Европи хвалимо се демократијом због наших демократских институција, али ви Срби имате дух демократски више него ми. И због тога духа демократског ви сте више слободни људи него ми".
         Четврти извор ваше српске снаге јесте - јединство воље у такмичењу у добру.
         Ово је једна изванредна карактеристика Срба. Сваки Србин хоће да надмаши свог суседа - ако је у рату у јунаштву, ако ли је у миру у доброчинству. Тако на пример, ако је неко потписао два афидевита за усељење српског робља у Америку, његов комшија потписаће четири. Ако је Немања саградио десет цркава задужбина, његов праунук краљ Милутин саградио је четрдесет. Или ако су Илија Коларац и Петар Коњевић завештали своју имовину на књиге за народ, Саво Текелија - установио је Текелијанум у Будиму, помоћу кога се школовала сва интелигенција српска у Војводини која је у неравној борби са Бечом и Пештом победила и очувала националну свест код прогоњеног Српства. Или ако је покојни професор Пупин Банаћанин давао своме роду стотине хиљада долара, Васо Ђуковић, Бокез, дао је много више на своје задужбине у Рисну. И тако редом, без броја и без краја.
         Шта дакле радите ви Срби? Код оволике несравњиве силе и динамике, ви се осећате данас немоћни, беспомоћни и неспремни за једну разумну и сложну акцију. Ако уједините све ове четири животне артерије, неће бити борбе коју не би могли успешно свршити, ни битке коју не би могли добити.
         Сетите се Црне Горе. Ви слободни Срби изван оковане Отаџбине у сличном сте положају као што је била храбра Црна Гора кроз векове. У она времена када је Црна Гора била врло често угрожена било од Турака или потурчењака или Млечића, било пак од сва тројах на мах, Црногорци су знали за две речи које почињу са Б. А то су Борба и Брест. Пред сваком опасношћу Црногорци су једнодушно журили прво у борбу да одбране своју земљу и слободу, а после борбе ходили су под брест, да разговарају о витезима и потурицама. А шта ви сад чините? Ево четири године од свршетка рата 1945. године ви непрестано седите под брестом и препирете се и свађате се, док вам непријатељ држи вашу браћу под тиранском петом и у ропским ланцима - сличним млетачким а тежим од турских! Шта чините?! Ставили сте брест на прво место, а борбу на последње. Ваши стари нису тим начином ни слободу задобијали ни славу стицали.
         Зато вам ја као странац, али као ваш искрени пријатељ, саветујем да у име часног крста и српског имена кренете сложно најпре у акцију и у борбу, а кад се борбе сврше, онда идите под брест па седите и разговарајте о свему и свачему до миле воље.
         Тако говори један странац о Србима. И ја верујем да ће га сви Срби послушати пре и радије него кад бих им ја или ма који други Србин то говорио. Јер Србин цени више странца него брата. То је велика слабост српска.

Преузето из књиге: ''РЕЧНИК ВЕЧНОГА ЖИВОТА'' - Свети Николај Охридски и Жички

ПОКАЈАЊЕ – ОСНОВА ДУХОВНОГ ЖИВОТА

Човек је биће које се на све привикава. Привикава се тако и на сопствене грехе и страсти. Премда осећа њихову ненормалност и нелагодност свог положаја, ипак нема одлучности и воље да започне борбу с њима. Често се дешава да супружници, који су се некад силно волели, западну у вишегодишњу апатију и мучење, и они се толико привикну на ту ситуацију да, иако жуде за љубављу и нормалним међуљудским односима, не успевају ни прстом да мрдну како би је променили. Греси су узрок наших духовних, а каткад и физичких болести. Чак то схватају и људи који су потпуно нецрквени. Гнев, униније, стомакоугађање, пијанство и друге страсти не муче само хришћане.  Човек је биће које се на све привикава. Привикава се тако и на сопствене грехе и страсти. Премда осећа њихову ненормалност и нелагодност свог положаја, ипак нема одлучности и воље да започне борбу с њима. Често се дешава да супружници, који су се некад силно волели, западну у вишегодишњу апатију и мучење, и они се толико привикну на ту ситуацију да, иако жуде за љубављу и нормалним међуљудским односима, не успевају ни прстом да мрдну како би је променили. Греси су узрок наших духовних, а каткад и физичких болести. Чак то схватају и људи који су потпуно нецрквени. Гнев, униније, стомакоугађање, пијанство и друге страсти не муче само хришћане.
Греси су ти који нам у овоземаљском животу, а тим пре у вечности, кваре срећу. Како може да буде срећан онај човек над којим господаре гордост, сујета, гнев или блуд?

Како започети борбу са страстима? Свети Теофан Затворник пише да у почетку треба дословно мрзети грех с којим се боримо, и “оделивши се од узнемирујуће страсти и спознавши у њој свог непријатеља, започните борбу са њом, узимајући оружје час једно час друго, све док она не побегне или се не сакрије од вас”.

Након што смо се чврсто одлучили да ступимо у борбу са грехом, неопходно је да се покајемо, јер једино у Тајни исповести добијамо разрешење од греха.

Задржимо се на тој теми подробније.

Покајање је без сумње основа духовног живота. О томе нам сведочи Јеванђеље. Претеча и Крститељ Господњи Јован започео је своју проповед речима: покајте се јер се приближило Царство Небеско (Мт. 3, 2). Баш са истим тим позивом излази на заједничко служење и Господ наш Исус Христос (уп: Мт. 4, 17). Без покајања нема приближавања Богу и побеђивања својих греховних склоности. Господ нам је дао велики дар – дар исповести, захваљујући којој се ми ослобађамо наших грехова, јер је свештеник обдарен од Бога влашћу “да везује и разрешава” грехе човечије.

Често се може чути следећа тврдња: “Вама, верујућим, све је лако: сагрешио сам – потом се покајао, и Господ ће све да опрости”. У Пафнутијево-Боровском манастиру је у совјетско време био музеј. Након обиласка манастира и музеја водич је посетиоцима пустио са цд-плејера песму “Живело је дванаест разбојника” у извођењу Шаљапина. Фјодор Иванович је својим непоновљивим басом извео: “Напустио је Кудејар другове своје, напустио разбојничке нападе, и у манастир је отишао, да Богу и људима служи”. Након што су је одслушали, водич је рекао отприлике следеће: “Па, ево чему учи Црква: греши, кради, пљачкај, свеједно се после можеш покајати”. Ето такво је неочекивано тумачење познате песме. Је ли ли то заиста тако?

И стварно, има људи који доживљавају Тајну исповести управо тако: као некакву духовну праоницу. Можемо да се ваљамо по земљи и блату без страха: гле, после ће се свакако све опрати у души. “Блато није исто што и сало – обришеш и скине се”. Мислим да таква исповест није на корист. Човек ће јој приступати не на спасење, већ на суд и на осуду. И формално “исповеђени” разрешење грехова од Бога неће добити. Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње – остају ожиљци. Недовољно је само исповедати грех ; треба уложити напоре да се победи склоност ка греху у својој души. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив. Наравно, није једноставно одмах напустити страст. Међутим, покајник не сме да буде лицемеран: покајаћу се и опет ћу наставити да грешим. Човек је дужан да уложи све своје напоре како би кренуо путем исправке, и да се више не враћа греху, молећи Бога за помоћ у борби са страстима: “Помози ми Господе јер сам немоћан”. Хришћанин је позван да сажиже мостове који га враћају старом, греховном животу. Покајање се на грчком каже – “метаноиа”, тј. у преводу “промена”.

Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Да, зна их, али чека од нас покајање и њихово признавање. Навешћу пример. Дете се без питања завукло у ормар и појело све бомбоне. Отац одлично зна ко је то учинио, али чека да син сам приђе и затражи опроштај. И, наравно, у том тренутку се он нада синовљевом обећању да ће се потрудити да више никад тако не поступи.

Исповест, наравно, мора бити индивидуална, а не заједничка. Имам на уму праксу, по којој свештеник чита списак могућих грехова, а затим једноставно ставља епитрахиљ на главу онога који се исповеда. Слава Богу, остало је веома мало храмова у којима се обавља таква “исповест”. Заједничка исповест је била готово општа појава у совјетско време, када су малобројни активни храмови недељним и празничним данима, а нарочито у време постова, били препуни верника. Све њих исповедити, било је просто немогуће. Одржавање исповести после вечерње службе, такође се готово нигде није одобравало. Један стари свештеник, који је прислуживао у нашем храму више од педесет година, испричао ми је да су оци у Великом посту морали да пролазе редове покајника, не би ли успели само да сваком понаособ ставе епитрахиљ на главу. Наравно, таква “исповест” је ненормална појава, која не доноси корист и очишћење душе.

Сама реч “исповест” значи да је хришћанин дошао да исприча (=поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: “Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш”. Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Наравно, понекад нас је срамота, тј. није нам баш лако да откривамо своје душевне ране, али се управо на тај начин избављамо од греховних навика, побеђујући стид и чупајући их као коров из своје душе. Без исповести и очишћења од грехова и страсти немогуће је борити се с њима. Најпре их треба увидети, ишчупати, а затим учинити све да не би опет израсле у нашој души.

Неувиђање својих грехова је први симптом духовне болести. Због чега су подвижници своје грехе видели као песак морски? Светитељи су се приближавали источнику светлости – Богу и почињали да примећују таква тајна места своје душе, које ми једноставно не примећујемо. Они су посматрали своју душу у њеном истинском стању. Опште је познат пример: рецимо, соба је прљава и у нереду, али пошто је сад ноћ, све је сакривено полумраком. Међутим, заискрио је ево и први сунчев зрак на прозору и осветлио део собе. Почињемо да примећујемо неред. Што даље – све више, и када сунце осветли читаву собу, прљавштина и разбацане ствари су видљиве на све стране. Што смо ближи Богу, греси су видљивији.

Када је код преподобног оца Доротеја дошао један угледни грађанин градића Газе, он га је упитао: “Поштовани господине, реци ми, за кога ти сматраш себе у свом граду?” Он рече: “Сматрам себе за великог и првог”. Тада га преподобни опет упита: “Ако би отишао у Кесарију, за кога би тамо себе сматрао?”, тај човек одговори: “За последњег међу тамошњим велможама”. – “Ако би се пак упутио у Антиохију, за кога би себе тамо сматрао? “Тамо бих – рече он – сматрао себе за обичног човека из народа”. “Ако би отишао у Цариград и приближио се цару, сматрао би себе...?” И он одговори: “Дословно убогим”. Тада му отац Доротеј рече: “Ето тако и светитељи, што се више приближавају Богу, пре увиђају своју грешност”.

Исповест није извештај о духовном животу (о томе шта је у њему добро, а шта не ваља) или беседа са свештеником. То је разоткривање себе, без икаквог самооправдавања и самосажаљевања. Једино ћемо тако моћи да добијемо задовољење и олакшање и да одемо од налоња лако, као на крилима. Господ ионако зна све околности које су нас навеле на грех. Недопустиво је именовати људе који су нас подстакли на грех. Они ће сами за себе да одговарају, а ми треба да одговарамо само за себе. Није важно да ли су муж, брат или таст друговали нашем паду, ми треба да схватимо у чему је заправо наша кривица. Свети праведни Јован Кронштатски говори: ко се овде навикао на кајање и на прекор због свог живота, томе ће бити лако да даје одговор и на Страшном Суду Божијем.

Свети оци исповест називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као и приликом првог крштења, другим добијамо дар опроштења грехова, који треба да ценимо. Исповест не треба одлагати за касније. Треба је упражњавати што чешће и подробније. Не знамо колико нам је Господ дао времена да се покајемо. Сваку исповест треба доживљавати као да је последња, јер нико не зна ни дана ни часа када ће нас Господ призвати к Себи.

Не треба се срамити исповедања грехова, већ се треба срамити чињења греха. Многи мисле да ће их свештеник, поготову ако се и лично познају, осудити, па самим тим желе да се на исповести покажу бољим него што јесу. Ја вас уверавам да свештеника, који мање-више редовно исповеда, апсолутно ничим не можете запањити, и тешко да ћете му ви рећи нешто ново и необично. Велика утеха за свештеника је кад види пред собом искреног покајника, макар он био и највећи грешник. То значи да он не стоји узалуд код налоња.

Покајнику се кроз исповест даје не само опроштај грехова, већ и благодат и помоћ Божија за борбу са гресима. Стога исправљање нашег живота почиње од исповести. Ево шта је испричао Соловецки старац Наум: “Једном су довели код мене жену, која је хтела да поразговара са мном. Мој разговор с њом је био кратак, међутим, мене је спопала страсна помисао која ми није давала мира ни дању ни ноћу, и притом ме није мучила дан или два, већ читава три месеца. Шта све нисам радио! Нису помагала ни купања у снегу. Једном сам након вечерњег правила изашао испред плота у намери да одлежим у снегу. На моју несрећу, за мном су закључали капију. Шта сад да радим? Потрчао сам око плота ка другој, односно трећој манастирској капији – и оне су биле закључане. Отрчао сам у просторију за обраду коже, али тамо нико није живео. Пошто сам био само у подризнику, хладноћа ме је до кости прожимала. Нисам могао ишчекати јутро и једва сам се жив догегао до келије. Међутим, страст није јењавала. Када је почео Филипов пост отишао сам код духовника, кроз сузе му исповедио свој јад и добио епитимију. Тек сам тада, Божијом благодаћу, постигао жељени душевни мир”.

Исповест треба да буде честа и, по могућности, код истог свештеника. Данас, у време свеопштег непослушања, нажалост, ретко који православац има духовника. Уколико хришћанин заиста жели да води духовни рат са страстима, мора се поверити духовнику, а он ће на основу тога спознати стање његове душе и моћи да га усмерава на путу спасења. Када се човек исповеда код истог свештеника, он тежи да се поправи макар због осећаја стида пред духовником. Ретка исповест (неколико пута у години) често доводи до окорелости срца. Савест се већ лако мири са тзв. ситним, свакидашњим гресима: “Па шта има ту посебно? Као да је све нормално. Не убијам, не крадем, нисам прељубник”. Честа исповест приморава душу да се брине, тј. буди је из дремежа. Са гресима се не треба мирити и саживљавати. Чим почнеш да се бориш са првом греховном навиком, осетиш како се лакше дише и духовно и физички.

Дешава се да људи који се ретко или формално исповедају, понекад сасвим престану да примећују своје грехе. Сваком свештенику је то добро познато. Човек дође на исповест и каже: “Ја нисам грешан” или: “Много сам грешан” (што је заправо исто).

Све се то дешава, наравно, из духовне лењости и одсуства жеље за икаквим радом над својом душом. С тим у вези ваља споменути једну причу. Дошла нека старија жена да се исповеди код провинцијског свештеника и каже она њему: “Читав живот сам честито живела, никог нисам увредила, тако да немам греха”. Иако се исповедник на све начине труди да је наведе на покајање, постављајући јој различита питања, старица је непоколебљива: “уопште нисам грешна и то је све”. Тад је већ намргођени свештеник упита: “ А где си ти мајчице радила?” Она одговори: “У колхозу, мили”. “И значи, никад ништа туђе из колхоза ниси узела?” – “Наравно да нисам, а није се ни имало шта узети; нити су нам давали намирнице нити новац, једино су нам радне дане писали”. Не уздржа се исповедник: “Не измишљај, мајчице, и ја сам радио у колхозу!” Нека ми не замере сеоски трудбеници, међу њима сигурно има кристално честитих људи. Једноставно, овај случај показује како понекад ружно изгледа онај човек који је дошао на исповест, а не види своје грехе.

Да резимирамо.

Дакле, пре ступања на пут борбе са страстима најпре треба имати чврсту решеност, мрзети страст из дна душе и наоружати се против ње. На другом месту треба да се покајемо за грехе, прибегавајући Тајни исповести, али не само исповедањем греха, већ и одлучношћу за борбу против њега. И након исповести, не осврћући се за собом, треба да спалимо све мостове који нас везују за претходни грешни живот и да идемо напред, побеђујући страсти.

Када је Јулије Цезар путовао из Галије кроз Ла-Манш, искрцао се на територији данашње Енглеске. Попео се са својом војском на стену и издао им наређење да погледају доле. Војници су доле угледали бродове у пламену. Било је уништено последње што их је везивало за Земљу. Преостало им је само једно: да иду даље и да побеђују. Онај који је ступио на пут борбе против страсти не може се освртати назад.

И трећи услов, помоћу којег се одржава победа над страстима, јесте спознаја своје немоћи. Страсти се не могу победити само сопственим прегнућима, тј. без Божије помоћи. То онда неће бити борба против страсти нити очишћење од њих, већ замењивање једне страсти другом. Узгред буди речено, методом замењивања се користе неки несавесни психотерапеути. На пример, човеку се нуди побеђивање туге и депресије – самољубљем и сујетом. Дају се специјалне вежбе, како да заволимо себе и започнемо живот на сопствено задовољство. У том случају, демон се може тренутно удаљити од човека и претварати да је побеђен, међутим, након тога ће кренути у напад са новом, десетоструком снагом.

Ако се пак боримо са страстима без смирења, можемо упасти у гордост – најлошију од свих страсти. На њој се темељи таква једна појава као што је прелест. Једном се светом Антонију Великом земља учинила као да је замршена у мрежи, и он узвикну: “Ко може да се избави из ових мрежа?” Као одговор доби: “Смирење!”

Насупрот познатом изразу “слично се сличним лечи”, страсти се лече супротним, тј. усађивањем супротне врлине у души. О томе пише свети Игњатије (Брјанчанинов). Свакој од осам страсти он супротставља хришћанску врлину. На пример, стомакоугађање се побеђује уздржавањем, гнев – кротошћу, сујета – смирењем.

Из књиге ПРАВОСЛАВНА АСКЕТИКА ЗА МИРЈАНЕ, О борби са страстима

Серафим Роуз ЖИВЉЕЊЕ ИЗВАН РАЈА

Адамово изгнанство
Четврто поглавље почиње Адамовим изгнанством. Где је Адам протеран? У грчком тексту Књиге Постања читамо: И изгна Адама, и настани га насупрот Рају насладе (Пост. 3; 23).
Будући да је Рај, као што смо видели, стварно место, тако је и земља где је Адам избачен била стварно место, недалеко од Раја. У 2. поглављу Књиге Постања (ст. 7 – 8) видели смо да је Адам створен од земље а затим уведен у Рај, тако да је сада био изгнан на место где је и створен. Свети Оци су изненађујуће "географични" у погледу овог места, за које су сматрали да се налази у близини Раја, па чак и у његовом видокругу, нудећи духовне погодности које ће за позније човечанство бити изгубљене. Свети Јефрем Сиријски пише:
"Кад је Адам сагрешио, Бог га је изгнао из Раја, али му је Он у Својој доброти дао да обитава изван граница Раја, у долини поред Раја. Међутим, људи су и ту грешили, и због тога су били расејани...
Породица двојице браће се раздвојила: Каин је отишао и почео да живи у земљи Наидској, ниже од места у којима су живеле Ситова и Енохова породица. Међутим, потомци оних који су живели горе и били називани синовима Божијим напустили су своју земљу, сишли доле и ступили у брак са кћерима људским, кћерима оних што су живели доле."1)
Овој теми вратићемо се поново кад будемо говорили о шестом поглављу Књиге Постања. Сада ћемо приметити само то да се Адамово стање изван Раја – које је потрајало до краја његовог дугог живота, а у каквом су вероватно живели и његови потомци до потопа – у великој мери разликовало од стања у каквом се данас налази пало човечанство. Ми ћемо током овог курса испитати неке од физичких карактеристика те разлике. Овде ћемо истаћи само духовну корист од обитавања у непосредној близини Раја, од могућности да се још увек види место и стање од којег је човек отпао и у које је призван да се врати. Свети Јован Златоусти пише:
"Чак и у случају да је поглед на Рај изазивао у Адаму неподношљив бол, он му је истовремено донео и велику корист: стални поглед на Рај послужио је ожалошћеноме као упозорење за будућност, како не би поново пао у исти преступ."2)
Видевши да је Рај још увек тамо, Адам је на неки начин још увек близак Богу; он ни приближно није био онако далеко од Бога колико ће то човечанство касније постати. Осим тога, он је духовно могао да сагледа и да види шта је изгубио. Према томе, можете да претпоставите да је Адам био у стању покајања и подвига. Он је једном пао и био лишен свог првобитног стања: гледајући Рај који је изгубио, требало је да сада буде мање искушаван.
Ово учење изложено је и у богослужењу Православне цркве на Недељу праштања, када се православним хришћанима, као надахнуће за покајање и као припрема за ступање у подвиг Великог поста, даје изображење Адама који седи изван Раја и посматра оно што је изгубио:
"Адам сеђаше испред Раја и, оплакујући своју голотињу, јецаше: "Авај мени, злобном преваром бејах наговорен и заведен, и сад сам изгнан из славе..." ("Слава" на "Господи возвах")3)
2. Каин и Авељ
4: 1 Након тога позна Адам Еву, жену своју, и она затрудне, и роди Каина, и рече: добих човека од Господа. И роди опет брата његовог Авеља.
(Име "Каин" значи "добијени").
Четврто поглавље почиње првом причом о живљењу након пада, када је Адам живео у свом новом обитавалишту: причом о Каину и Авељу.
Овде видимо прву разлику између живљења Адама и Еве у Рају и живљења изван Раја: брачни живот и рађање деце започели су тек након њиховог прогонства. Као што смо видели, Свети Оци су врло одређени у тврдњи да је Ева пре пада била девственица. Свети Јован Златоусти о томе пише: "Након непослушања и након изгнанства из Раја, започео је брачни живот. Пре свог непослушања, први људи су живели као ангели и није било ни говора о полном општењу."4)
Разуме се да установљење брака није због овога лишено части и благослова Божијег. То једноставно показује да Адамово првобитно стање није био брачни живот какав ми познајемо. Првобитно стање било је слично стању у које ћемо се вратити, кад се неће ни женити ни удавати (в. Мт. 22; 30) и кад ће сви бити у стању девствености.
Свети Оци постављају питање: како би се деца рађала да Адам није пао? Они одговарају да би се деца рађала на начин који је познат Богу а не на начин који је познат нама и који је, како о томе расправља свети Григорије Нисијски, повезан с нашом палом, животињском природом. Тај начин (начин полног размножавања) неће постојати у будућем Рају, као што није постојао ни у оном првобитном.
4: 2 – 5 И Авељ поста пастир а Каин ратар. А после неког времена догоди се да Каин принесе Господу принос (жртву) од рода земаљског. А Авељ принесе од првина стада својега и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на његов принос (жртву), а на Каина и на његов принос не погледа. Зато се Каин расрди веома, и лице му се промени.
Одакле Каину и Авељу идеја о жртвоприношењу? Свети Оци кажу да је идеја о жртвоприношењу Богу, односно, о томе да Му се врате најбоље овоземаљске ствари, усађена у човекову свест још од самог почетка његовог постојања. Бог је створио људе да би Му служили и због тога је прво о чему су размишљали било да Му у знак захвалности принесу оно што су имали.
Због чега је Бог благонаклоно погледао на Авељеву а не на Каинову жртву? Да ли је Он имао миљенике? Чак и из овог оскудног текста видимо да је Авељ принео Богу најбоље што је имао, односно "првину и претилину" од свог стада, док је Каин принео само нешто плодова од "рода земаљског", не марећи да принесе најбоље што је имао. Он је имао идеју жртве, али је имао следећи став: "Ево, принећу нешто од онога што имам!" То за њега није имало посебан значај, док се Авељ побринуо да принесе најбоље што је имао. Жртвоприношење је било у Каиновој природи, али јој он (тј. својој природи) није додао и жељу свог срца да покаже благодарност. За разлику од њега, Авељ је то учинио. Због тога је Богу била угодна Авељева, а не Каинова жртва. ?
Свети Јефрем пише: "Он је принео жртву од најодабранијег, а Каин без одабирања. Авељ је одабрао и принео првину и претилину, док је Каин принео или класје или заједно с њим плодове којих је било у то време. Иако је његово жртвоприношење било сиромашније него (жртвоприношење) његовог брата, да га није принео с ниподаштавањем и његово приношење била би угодно као и оно што га је понудио његов брат... Он то, међутим, није учинио, иако је било лако да то учини. Није се побринуо за најбоље класје или за најбоље плодове. У души онога који је жртву приносио није било љубави за Онога Који жртву прима и будући да је жртву принео с ниподаштавањем, Бог ју је одбио."5)
Каин се није расрдио само због тога што је његова жртва одбијена, него и због дубоке страсти која се овде први пут показала у људској историји: због зависти. Свети Јован Златоусти о овом одломку каже: "Његова ср x ба проистекла је из два разлога: не само због чињенице да је он сам био одбијен, него и због чињенице да је дар његовог брата био прихваћен."6)
Свети Јефрем указује да се Божје прихватање Авељевог дара потврдило ватром која је сишла са небеса да би га спалила, док Каинова жртва није била спаљена.7)
Међутим, овде се поново показује милост Божија. Као што је дошао код Адама кад је овај сагрешио и упитао га: Где си, дајући му тиме прилику да се покаје, Бог је сада дошао код Каина нудећи му исту погодност.
4: 6 – 7 Тада рече Господ Каину: Што се срдиш? Што ти се лице промени? Нећеш ли бити мио кад добро чиниш? А кад не чиниш добро грех је на вратима. Воља је његова под твојом влашћу, јер ти си му старији.
О овим стиховима свети Јован Златоусти каже: "Погледај ово неисказиво снисхођење брижности! Бог је видео да је Каин, да тако кажемо, обузет страшћу зависти; међутим, погледај како Он у Својој благости примењује на њега одговарајуће исцелење, као да га истог часа подиже и не допушта да се утопи... Бог му каже: 'Будући да си погрешио, смири се и успокоји своје помисли, ослободи се налета таласа који опкољавају твоју душу, умири своју пометњу да свом греху не би додао и грех који ће бити много озбиљнији...' Бог је унапред знао да ће Каин устати на свог брата и овим речима га је упозоравао... Желео је да ублажи Каинову јарост и свирепост и да га спречи да устане на брата. Видевши кретања његовог ума и знајући за суровост његове убилачке намере, Бог је желео да омекша његово срце и да примири његов ум. Из тог разлога му потчињава брата и не одузима му власт над њим. Међутим, чак ни од такве бриге ни од таквог поступка Каин није имао користи. Таква је разлика у унутрашњем расположењу (Каина и Авеља)! Таква је сила зла!"8)
Ту исту појаву видимо и данас, као што је видимо и у целокупној људској историји: Бог кажњава тек након што људима да прилику да се покају и да се промене.
4: 8 После говораше Каин с Авељем, братом својим, али кад беху у пољу, скочи Каин на Авеља, брата свога, и уби га.
У првим поглављима књиге Постања видимо почетке свега што ће се касније понављати кроз људску историју. Овде видимо прво убиство, и то убиство рођеног брата. ?
И овде се, као и у случају Адамовог пада, најпре показује Божије настојање да се кривац покаје, да би се затим показала Његова милост чак и кад нема покајања.
4: 9 – 16 Тада рече Господ Каину: Где ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам! Зар сам ја чувар брата својега? А Бог рече: Шта учини! Глас крви брата твојега виче са земље к Мени! И сада, да си проклет на земљи, која је отворила уста своја да прими крв брата твојега из руке твоје. Кад земљу обрадиш, неће ти више давати блага својега. Бићеш потукач и бегунац на земљи. А Каин рече Господу: кривица је моја велика да ми се не може опростити. Ево ме тераш данас из ове земље да се кријем испред Тебе, и да се скитам и потуцам по земљи, па ће ме убити ко ме удеси (сретне). А Господ му рече: за то, ко убије Каина, седам ће се пута покајати. И начини Господ знак на Каину да га не убије ко га удеси (сретне). И отиде Каин испред Господа, и насели се у земљи Наидској, на истоку према Едему.
О овоме свети Јефрем каже: "Бог се појављује пред њим без гнева, тако да би, уколико се покаје, молитва са његових усана спрала грех братоубиства почињен његовим рукама, али да, ако се не покаје, на њега буде наложена тешка казна, као што злочинци и заслужују. Каин је, међутим, уместо покајањем испуњен негодовањем и Свезнајућем, Који га пита за брата не би ли Каина привукао к Себи, овај гневно одговара: Не знам! Зар сам ја чувар брата својега?"9)
Свети Јован Златоусти наглашава разлику између проклетства изреченог Адаму и оног које је изречено Каину: "Колико је тај грех (Каинов) био већи него преступање Првоствореног (Адама) види се и у разлици међу проклетствима. Тамо (Господ) каже: Земља нека је проклета због тебе и излива проклетство на земљу, показујући бригу за човека... овде, међутим... будући да је то неопростив злочин, проклетству је изложен сам починилац (злочина): нека си проклет на земљи. Он (Каин) готово да је поступао као змија, која је послужила као оруђе ђавољег плана. И као што је она преваром увела смрт, тако је и он, преваривши брата и изводећи га у поље, наоружао своје руке против њега и починио убиство. И као што је Господ рекао змији: Да си проклета мимо свих звери пољских (Пост. 3; 15), тако је рекао и Каину, јер је и он поступио на сличан начин."10)
Након тога, Каин је коначно признао своју кривицу, али је било касно. Свети Јован Златоусти каже: "Он је исповедио (свој грех), и исповедио га је с великом тачношћу. Међутим, од тога више није било никакве користи, јер га је исповедио у погрешно време. Требало је да га исповеди правовремено, како би Судију приклонио ка милосрђу."11)
Овде би требало додати да је његово исповедање у већој мери било признавање кривице него наговештај покајања. Он је жалио, али се није покајао за свој грех, што је све до дана данашњег врло уобичајена појава међу људима.
Каин је, дакле, отишао да живи у земљи Наидској, нижој области која, међутим, још увек није била далеко од Раја. У том периоду људске историје, географско ширење становништва још увек је било веома ограничено. Како тврди свети Јефрем, од тада па надаље није више било брачних веза између Каинових потомака и остале Адамове деце.12) На Каина је стављен знак да би тиме његови рођаци били спречени да му се освете.13) На тај начин се издвајају две паралелне линије људског рода: једни су били истински следбеници Божији а други отпадници од Њега или, како је то касније описао блажени Августин, била је то држава Божија и држава људска.
4: 17 – 22 И позна Каин жену своју, а она затрудне и роди Еноха. И сазида град, и прозва га по имену сина својега, Енох. А Еноху се роди Гаидад, а Гаидад роди Малелеила, а Малелеило роди Матусала, а Матусал роди Ламеха. И узе Ламех две жене, једној беше име Ада а другој Села. И Ада роди Јовила; од њега се народише који живе по шаторима и стоку пасу. А брату његовом беше име Јувал; од њега се изродише гудачи и свирачи. А и Села роди Товела, који беше вешт ковати свашта од бакра и гвожђа; а сестра Товелу беше Ноема.
Одакле је дошла Каинова жена? Она је дошла од кћери Адамових. Адам је једини од којег су сви потекли. Књига Постања помиње као његову децу само Каина, Авеља и Сита, али они су били само најстарији; он је имао још много деце. Касније, у Књизи Постања 5; 4 – 5, читамо да је након Ситовог рођења поживео још седам стотина година "рађајући синове и кћери". Адаму је дата заповест да рађа и да се множи, а он је поживео деветсто тридесет година. Према томе, морао је имати на стотине деце.
Ово нас доводи до следећег питања: "Како то да је Каин могао да ожени своју рођену сестру? Зар то није противно законима Православне цркве?" То се, наравно, дешавало на почетку времена, и тада је постојао другачији закон; они нису живели под законом под каквим ми данас живимо. ? У то доба, људи су живели деветсто година. Очигледно да је човечанство тада, чак и у физичком погледу, било сасвим другачије од оног које данас знамо.
У Књизи Постања, 4: 17 – 22, видимо зачетке цивилизације какву познајемо: први град, први занати, прве уметности. Очигледно је да нам овде није дато ништа друго до наговештај онога што се догађало, али и то је довољно да нам створи представу која је сасвим другачија од оне какву нам представља еволуциони став о човековом пореклу. Према библијском становишту, оно што се назива "напредним" карактеристикама цивилизације појављује се на самом почетку, и први град основао је син првог човека. Ништа није речено о светском становништву у Адамовом нараштају, али је очигледно да су, због дугог живота првих патријараха и Божије заповести да се рађају и да се множе, после неколико првих генерација морале постојати многе хиљаде ако не и милиони људи.
(Рационалистички усмерени библијски научници, који почетке човека виде у примитивним пећинским људима каменог доба, поричу чак и само постојање Каина и Авеља као историјских личности. За њих је то само морална прича.)
Ламех је први човек за којег је речено да је имао две жене. Очигледно да је овај обичај, који ће након потопа постати учесталији, у доба првих патријараха сматран за реткост.
4: 23 – 24 И рече Ламех својим женама, Ади и Сели: чујте глас мој, жене Ламехове, послушајте речи моје. Убићу човека за рану своју и младића за масницу своју. Кад ће се Каин осветити седам пута, Ламех ће седамдесет седам пута.
Овај одломак је тумачен на различите начине, али најједноставније објашњење даје свети Јован Златоусти: он каже да то указује на глас савести у Ламеху, који отворено исповеда свој грех и сматра себе достојним веће казне него Каин (јер он већ беше видео Каинову казну за злочин убиства).14)
4: 25 – 26 А Адам опет позна жену своју, и она роди сина, и даде му име Сит јер ми, рече, даде Бог сина за Авеља, којег уби Каин. И Ситу се роди син, којему даде име Енос. Тада се поче призивати име Господње.
Текст се овде враћа главној линији која потиче од Адама (кроз којега се може пратити Спаситељева генеалогија). Сит значи "замена".
Што се тиче 26. стиха, он очигледно указује на почетке установљеног богослужења, које се везује за Еносово име. Управо због тога се Ситови потомци у 6. поглављу називају "синовима Божијим".
3. Генеалогија од Адама преко Сита до Ноја ?
5: 1 – 21 Ово је књига људског рода. Кад у онај дан Бог створи Адама, по образу Божијем створи га. Мушко и женско створи их, и благослови их, и назва човека Адам, кад беху створени. И поживе Адам двеста тридесет година, и роди сина по лику и образу своме, и даде му име Сит. А дани Адамови, које је поживео после Ситовог рођења, јесу седам стотина година, и рађао је синове и кћери. Тако поживе Адам свега девет стотина и тридесет година, и умре. А Сит поживе две стотине и пет година и роди Еноса, а после рођења Еноса поживе Сит још седам стотина и седам година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Сит свега девет стотина и дванаест година, и умре. А Енос поживе сто и деведесет година и роди Каинана. А родивши Каинана поживе Енос седам стотина и петнаест година рађајући синове и кћери. Тако поживе Енос свега девет стотина и пет година, и умре. А Каинан поживе стотину седамдесет година и роди Малелеила, и родивши Малелеила поживе Каинан седам стотина четрдесет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Каинан свега девет стотина и десет година, и умре. А Малелеило поживе сто шездесет и пет година и роди Јареда. А родивши Јареда поживе Малелеило још седам стотина тридесет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Малелеило свега осам стотина и деведесет пет година, и умре. А Јаред поживе сто шездесет две године, и роди Еноха. А родивши Еноха поживе Јаред још осам стотина година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Јаред свега девет стотина и шездесет две године, и умре. А Енох поживе сто шездесет и пет година, и роди Матусала.
У овом одломку налази се неколико питања за нас.
1. Сви рани патријарси живели су око девет стотина година, што је нешто фантастично за нас, који тешко да доживимо осамдесет или деведесет година, а што је случај са човечанством још од пре времена Псалмопојца Давида. Рационалистичка критика се овде поново налази у искушењу да "реинтерпретира" текст. Међутим, Свети Оци прихватају га управо онако како је написано: у та времена, односно у првим вековима након Стварања, људи су се физички уистину много разликовали од нас. У трећем поглављу расправљали смо донекле о климатским условима у свету пре потопа, када још није било дуге због свода од паре који је окруживао земљу, дајући умерену климу и прочишћавајући штетна зрачења (радијацију). Живот је тада био уистину другачији (као што смо рекли, тада се чак и Рај могао видети) и, уколико одбацимо своје предрасуде о грубим пећинским људима каменог доба, нема разлога да не прихватимо ову чињеницу.
2. Друго питање тиче се саме генеалогије: због чега је она толико значајна да би била забележена? Будући да еволуциона теорија захтева неколико стотина, па чак и хиљада година за историју човечанства, рационалистички критичари су приморани да реинтерпретирају генеалогију, тврдећи или да постоје "празнине" од по неколико стотина година или да неки од патријараха уопште нису били стварни људи, него једноставно имена која означавају дуготрајне епохе. Ако је тако, онда овде уопште нема генеалогије.
Међутим, Свети Оци су једнодушни у тврдњи да ова листа имена јесте управо генеалогија и да није значајна само због тога што је сачувала појединости о раној историји људског рода него превасходно због тога што је то генеалогија Христова. Целокупна генеалогија Христова дата је у 3. глави Лукиног Еванђеља (прва глава Матејевог Еванђеља прати Христову генеалогију само од Авраама). Оци су врло брижљиви у усаглашавању привидних неподударности у именима како би се сачувала тачна генеалогија (на пример, свети Григорије Богослов у једној својој омилији на ову тему). Ми морамо да изаберемо: или да будемо уз Свето Писмо и Свете Оце или уз модерну рационалистичку критику која своје умовање заснива на претпоставкама (а не на чињеницама) модерне науке.
3. На основу година које су наведене у овом одломку (и у каснијим одломцима Књиге Постања) може се израчунати старост човечанства. Према бројевима који су дати у Септуагинти, сада је 7490. година од стварања Адама.? Јеврејски текст даје донекле другачије бројеве и према њему је човечанство млађе за неких хиљаду година. Оци се никад нису узнемиравали због ове разлике (блажени Августин објашњава то у Држави Божијој као ствар од другоразредног значаја)??, али су без разлике прихватили и дубоку старост патријараха и приближну старост земље од четири или пет хиљада година пре рођења Христовог (односно, нешто преко 5.500 година према тексту Септуагинте).???
4. Почев од петог поглавља Књиге Стварања, пратимо историју онога што је већ било названо "изабрани народ": људи посвећених Богу, који су преносили предање о истинском богослужењу и побожности, припреманих да се међу њима коначно роди обећани Месија (Помазаник). Према томе, мало се говори о Каиновим потомцима, јер они нису изабрани народ. Сетови потомци су, иако понекад искварени и уништавани, поштеђени због једног човека, Ноја, и његових синова.
5: 22 – 24 А родивши Матусала поживе Енох једнако по вољи Божијој две стотине година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Енох свега три стотине шездесет пет година. И живећи Енох једнако по вољи Божијој нестаде га, јер га узе Бог.
Свети апостол Павле сасвим одређено говори о Еноху: Вером Енох би узнесен да не види смрти, и више се не нађе, јер га Бог узнесе, пошто пре његова узнесења беше му потврђено да је угодио Богу (Јевр. 11; 5).
Светоотачко предање је сасвим једнодушно у томе да ће се Енох, који је толико угодио Богу да није умро него је жив узнесен у Рај, вратити пред крај света заједно са пророком Илијом, који је такође жив узнесен на небеса, да ће заједно проповедати реч Божију, да ће у то време умрети мученичком смрћу и након три и по дана васкрснути (в. Откр. 11).
5: 25 – 6: 1 А Матусал поживе сто шездесет седам година и роди Ламеха. А родивши Ламеха поживе Матусал осам стотина и две године, рађајући синове и кћери. Тако поживе Матусал свега девет стотина шездесет девет година, и умре. А Ламех поживе сто осамдесет осам година и роди сина, и даде му име Ноје, говорећи: овај ће нас одморити од послова наших и од труда руку наших на земљи коју прокле Господ. И родивши Ноја поживе Ламех пет стотина шездесет пет година, рађајући синове и кћери. Тако поживе Ламех свега седам стотина педесет три године, и умре. А кад Ноју би пет стотина година он роди три сина, Сима, Хама и Јафета.
Ови стихови садрже генеалогију људског рода до Ноја, односно хронологију целог човечанства до потопа, који се догодио око две хиљаде година након Стварања света.
Дајући сину име Ноје Ламех је пророковао, јер то име значи "починак", односно, у његово време доћи ће крај људским гресима – потоп.
4. Кварење људског рода
6: 2 – 4 А кад се људи почеше множити на земљи, и кћери им се народише. Видевши синови Божији кћери човечије како су лепе узимаше их за жене које хтеше. А Господ рече: неће се дух мој до века прети с људима, јер су тело. Нека им још сто и двадесет година.
Према светоотачком схватању, "синови Божији" су потомци Ситови, изабрани људи који је требало да се сачувају у врлини. Они су живели на узвишенијем месту, непосредно уз границе Раја. Они су називани "синовима Божијим", јер је требало да се од њих роди Христос.
"Кћери људске" су Каинови потомци. Они су били презрени људи и изгнаници. Требало је да синови Божији очувају себе чистима, а не да се жене Каиновим потомцима (касније ће се овај завет чистоте везати за Јевреје, јер је предвиђено да се они издвоје од осталих народа). Тако је требало да се синови Божији издвоје од осталих, како би могли да постану прародитељи Спаситељеви.
Свети Јефрем тврди да су међу Каиновим потомцима преовладавале кћери, указујући на изумирање Каинове расе, али да су оне чезнуле да се удају за Ситове синове, како би очувале своју расу. Подстакнути плотском жудњом, "синови Божији" су напустили заповест Божију да се издвоје од свих који су били Каиново потомство. Они су пали у замку и тако се искварило целокупно човечанство – постали су "тело" или "телесни". ? Свети апостол Павле каже: Који су по телу не могу угодити Богу (Рим. 8; 8).
"Сто двадесет година" не односи се на људски век него на време пре потопа, које је људима дато да се покају, што поново указује на милосрђе ? Божије.
Неки су спекулисали да се под "синовима Божијим" подразумевају небеска бића или ангели. Свети Оци су били свесни овог тумачења и одлучно су га одбили, говорећи да ангели не могу да рађају људе. ?? И древне спекулације о браку ангела са људима, као и модерне спекулације о ванземаљцима, представљају, наравно, празне приче засноване на бескорисним маштаријама.
6: 5 А беше тада дивова на земљи, а и после, кад се синови Божији састајаху са кћерима човечијим па им оне рађаху синове; то бејаху силни људи, од старине на гласу.
Не би требало да под дивовима подразумевамо људе необичног раста. Према светом Јефрему, потомци Ситови, изабрана раса, били су високи и стасити, док су потомци Каинови, проклетници, били ниски. ??? Кад су се ове две расе помешале, преовладала је стаситост Ситових потомака. Изгледа да је дивовски раст људи, Ситових потомака пре потопа, једна од оних особина људског рода које ће се изгубити у новим климатским условима после–потопског света.
Вероватно је да се у подвизима ових "дивова" (можда извршених у ратовима с Каиновим потомцима) може наћи порекло "богова" из митова старе Грчке и осталих земаља.
Белешке:
<ф>1) Свети Јефрем Сиријски, Рај, 1
2) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 3
3) Мати Марија и архимандрит Калист Вер, превод Великопосног Триода, с. 169.
4) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 4
5) Свети Јефрем, Тумачење Књиге Постања, 4
6) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 5
7) Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4
8) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 18; 6
9) Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4
10) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 19; 3
11) Исто
12) Свети Јефрем Сиријски, Тумачење Књиге Постања, 4
13) Исто
14) Свети Јован Златоусти, Омилије на Књигу Постања, 20; 2

Свештеник Павле Гумеров: Како се припремити за Причешће

Свете Тајне — Тело и Крв Христова — су највећа светиња, дар од Бога нама грешнима и недостојнима. Самим тим се не зову без разлога — Часни Дарови.

Нико на земљи не може себе да сматра у потпуности достојним за причешћивање Светим Тајнама. Спремајући се за причешће, ми очишћујемо своју духовну и телесну природу. Душу припремамо молитвом, покајањем и помирењем са ближњим, а тело постом и уздржањем. Та припрема носи назив „говение“.[1]

Загрузить увеличенное изображение. 800 x 536 px. Размер файла 172156 b.

О молитвеном правилу

Они који се припремају за причешће читају три канона — Покајни Господу Исусу Христу, Молебни Пресветој Богородици и Анђелу Чувару, као и молитвено правило пред свето причешће, које обухвата Канон и молитве.

Препоручује се да се ишчитају сви канони дан уочи причешћа, а молитвено правило ујутру — на сам дан причешћивања, пре литургије.

Сви ти канони и молитве налазе се у канонику и обичном православном молитвенику.

Уочи причешћа је неопходно да се буде на вечерњој служби, будући да нови црквени дан почиње од тог тренутка.

О посту

Пре причешћа треба постити и телесно се уздржавати. Пост подразумева искључење хране животињског порекла: месних и млечних производа, као и јаја. Приликом строгог поста из исхране се искључује и риба. Конзумирање посне хране, такође, треба да буде умерено.

Супружници за време припремног периода за свето причешће треба да се уздржавају од телесне блискости (пето правило светог Тимотеја Александријског). Жене, у време чишћења (месечног циклуса), не могу да приступају причешћу (седмо правило светог Тимотеја Александријског).

Постити треба, како телом тако и умом, видом и слухом, чувајући своју душу од световних забава.

Дужина трајања евхаристијског поста се обично одређује у договору са духовником или парохијским свештеником. То зависи од телесног здравља, духовног стања оног који се причешћује, као и од тога, колико често приступа Светим Тајнама.

Опште правило прописује тродневни пост пред причешће.

Онима, пак, који се често причешћују (на пример, једанпут у недељи), дужина поста може да буде скраћена на дан или два, по благослову духовника.

Духовник може да ублажи пост болесницима, трудницама и дојиљама, као и у неким другим животним околностима.

Они који се припремају за причешће од поноћи ништа не једу и не пију. Причешће се прима наште срце. Нипошто се не сме пушити. Неки погрешно мисле да тог јутра не треба прати зубе, да се не би прогутала вода. То је сасвим неисправно. Чак се у „Дидактичким вестима“ сваком свештенику налаже прање зуба пре литургије.

О покаjању

Најважнији тренутак у припреми за Свету Тајну причешћа представља очишћење наше душе од грехова, које се савршава у Светој Тајни исповести. У душу која није очишћена од греха, па самим тим ни помирена са Богом, Христос не улази.

Данас се може чути мишљење о томе да треба раздвајати Свете Тајне исповести и причешћа. И уколико се човек редовно исповеда, он може да приступи причешћу без исповести. У том случају се обично позивају на праксу неких помесних Цркви (на пример, Грчке). Наш народ се више од седамдесет година налазио у атеистичком ропству. И Руска црква је тек помало почела да долази себи од те духовне деградације, која је задесила нашу земљу. Имамо тако мало православних храмова и свештенослужитеља. У Москви је на 10 милиона становника само око хиљаду свештеника. Људи су одељени од традиције и нису црквени. Градско-парохијски живот фактички не постоји. Ево простог примера: у току Часног поста на недељној литургији велике московске парохије причести се понекад преко 800 људи (каткад и много више). Међу њима има сталних парохијана, који редовно приступају Светим Тајнама; такође, има оних који се причешћују сасвим ретко, као што има и оних који су дошли на причешће по први пут у животу. Како да се човек ту постави? Наравно, све оне који желе да се причесте обавезно треба исповедити.

Није згорег приметити, да је живот и духовни узраст савремених православних верника неупоредив са животом хришћана првих векова. Због тога се ми придржавамо праксе исповедања пре сваког причешћа.

Узгред, што се тиче првих векова хришћанства, треба истаћи да најважнији историјски споменик ранохришћанске писмености „Дела дванаесторице апостола“, или на грчком „Дидахи“, говори: „У недељу Господњу (дан васкрсења, прим.аут.), сабравши се заједно, ломите хлеб и вршите Евхаристију (=Литургију), исповедајући претходно грехе своје, да би жртва ваша била чиста. 2. Сваки пак онај који има спор са другом својим нека не долази на сабрање са вама, докле се не измире, да се (тиме) не упрља жртва ваша. 3. Јер је то она (жртва) за коју је Господ рекао: „У сваком месту и времену приносићете ми жртву чисту, јер сам ја Цар велики, говори Господ, и Име је моје чудесно међу народима“ (глава 14). И још: „ У цркви исповедај грехе своје, и не приступај молитви својој са савешћу нечистом. То је пут живота“ (глава 4).

„Дела дванаесторице апостола“ представља ауторитативни извор с краја 1. и почетка 2. века и даје нам јасну представу о животу ранохришћанских заједница; стога је поука о неопходности литургијске исповести за нас веома значајна.

Пошто је важност покајања − очишћења од грехова пред причешће неоспорна, на тој теми ћемо се мало подробније задржати.

Прва исповест и прво причешће су многима биле разлог почетка њиховог оцрковљења, постајања православним хришћанима.

Припремајући се за дочек драгог госта, трудимо се да што боље поспремимо своју кућу и успоставимо ред. Тим пре, ми треба да се с трепетом, страхопоштовањем и брижљивошћу припремимо да примимо у дом своје душе „Цара царева и Господа господара“. Што пажљивије хришћанин пази на свој духовни живот, то се чешће и усрдније каје, а нарочито види своје грехе и недостојност пред Богом. Нису узалуд свети људи сматрали своје грехе небројеним − као песак морски.

Када је код преподобног оца Доротеја дошао један угледни грађанин градића Газе, он га је упитао: „Поштовани господине, реци ми, за кога ти сматраш себе у свом граду?“ Он рече: „Сматрам себе за великог и првог“. Тада га преподобни опет упита: „Ако би отишао у Кесарију, за кога би тамо себе сматрао?“, тај човек одговори: „За последњег међу тамошњим велможама“. – „Ако би се пак упутио у Антиохију, за кога би себе тамо сматрао? „Тамо бих – рече он – сматрао себе за обичног човека из народа“. „Ако би отишао у Цариград и приближио се цару, сматрао би себе...?“ И он одговори: „Дословно убогим“. Тада му отац Доротеј рече: „Ето тако и светитељи, што се више приближавају Богу, утолико пре увиђају своју грешност“.[2]

Нажалост, морамо приметити да неки прихватају Свету Тајну исповести као неку формалност, после које ће добити разрешење да приступе причешћу. Спремајући се за причешће, ми треба са пуном одговорношћу да приступимо очишћењу своје душе, како би је учинили храмом за примање Христа.

Свети оци покајање називају другим крштењем, крштењем у сузама. Као што воде на крштењу умивају нашу душу од грехова, тако сузе покајања, плач и туга због прегрешења очишћују нашу духовну природу.

Због чега се ми кајемо ако Господ ионако зна све наше грехе? Бог чека наше кајање, тј. њихово признање. У Тајни исповести ми молимо Њега да нам опрости. То се може схватити на основу следећег примера. Дете се без питања завукло у ормар и појело све бомбоме. Отац одлично зна ко је то учинио, али чека да син сам приђе и затражи опроштај.

Сама реч „исповест“ значи да је хришћанин дошао да исприча (=поведать), исповеди и сам каже своје грехе. Свештеник у молитви пред исповест чита: „Ти сам као Благ и незлопамтљив Господ благоизволи да ове слуге Твоје речју разрешиш“. Сам човек се посредством речи разрешава од својих греха и добија од Бога опроштај. Због тога исповест мора да буде индивидуална, а не заједничка. Имам на уму праксу, по којој свештеник чита списак могућих грехова, а затим ставља епитрахиљ на главу онога који се исповеда. Заједничка исповест је била готово општа појава у совјетско време када је било врло мало активних храмова, који су недељним и празничним данима, као и у време постова, били препуни верника. Све њих исповедити, било је просто нереално. Одржавање исповести после вечерње службе, такође се готово нигде није одобравало. Данас је, слава Богу, остало веома мало храмова у којима се обавља слична „исповест“.

Да би се добро припремили за очишћење душе, потребно је да пре Тајне покајања поразмислимо о својим гресима, да их се присетимо. У томе нам помажу књиге „В помощь кающимся“ светог Игнатија (Брјанчанинова), „Опыт построения исповеди“ архимандрита Јована (Крестјанкина) и друге.

Исповест не треба прихватати само као духовну, прочишћујућу, душевну. Можемо да се ваљамо по земљи и блату без страха, у души ће свеједно после све да се спере. И можемо опет да наставимо да грешимо. Уколико човек прилази исповести са таквим мислима, он се исповеда на суд и на осуду, а не на спасење. И формално „исповеђени“, он неће добити од Бога разрешење грехова. Није све тако једноставно. Грех и страст наносе души велику штету, па чак и онај који се покајао сноси последице свога греха. Као код болесника који је прележао богиње – остају ожиљци. Није довољно само исповедати грех, треба уложити све напоре да се победи склоност ка греху у својој души, и да се више не враћа њему. Када лекар уклања канцерозни тумор, прописује хемотерапију како би победио болест и спречио рецидив[3].

Наравно, није једноставно одмах напустити грех, али покајник не сме да буде лицемеран: „Покајаћу се и опет ћу наставити да грешим“. Он мора да уложи све напоре, како би стао на пут исправке и да се више не враћа греху; да моли од Бога помоћ за борбу са гресима и страстима. Они који се ретко исповедају и причешћују, престају да примећују своје грехе; удаљују се од Бога. И обрнуто, приближујући се Њему, као Источнику светлости, људи почињу да примећују све мрачне и нечисте углове своје душе. Слично сјајном сунцу које осветљава све непоспремљене кутке просторије.

Господ од нас не очекује земаљске дарове и поклоне, али зато: „жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети“ (Пс 50, 19). И припремајући се за сједињење са Христом у Тајни причешћа, ми ту жртву приносимо Њему.

О измерењу

Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и ондје се сјетиш да брат твој има нешто против тебе, остави ондје дар свој пред жртвеником, и иди те се најприје помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој (Мт. 5, 23−24) – говори нам реч Божија.

О томе у какво ужасно греховно стање могу да западну људи који приступају причешћу гневни и неизмирени, говори нам Кијево-Печерски патерик: „Била једном два брата по духу: ђакон Евагрије и свештеник Тит. Један према другом су осећали тако велику и нелицемерну љубав, да су се сви дивили њиховој слози и безмерној љубави. Нечастиви који пак мрзи доброчинство, и који као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (1 Пт. 5, 8), изазвао је међу њима кавгу. И такву је мржњу он усадио у њих, да су један другог избегавали, не желећи да се погледају у очи. Више пута братија их је молила да се измире, али они нису хтели ни да чују. Када би Тит пролазио са кадионицом, Евагрије би се склањао од тамјана; а када се Евагрије не би склонио, Тит би пролазио поред њега не окадивши га. И тако су они у том греховном мраку провели много времена, приступајући Светим Тајнама: Тит не тражећи опроштаја, а Евагрије гневећи се – до те мере их је нечастиви изазвао. Једном се Тит био страшно разболео и, пошто је био већ на самрти, стаде туговати због свог прегрешења и посла ђакону молбу: „Опрости ми брате мој, Бога ради, што сам се узалудно гневио на тебе“. Евагрије је одговорао сурово, проклињући. Старци, видевши да Тит умире, силом доведоше Евагрија, како би га помирили са братом. Угледавши га, болесник се придиже, паде ничице пред његове ноге и рече: „Опрости и благослови ме, оче мој!“ Он пак, немилостив и љут, одби да опрости у присуству свих, говорећи: „Никада се нећу помирити са њим, ни у овом веку, ни у будућем“. И одједном се Евагрије истрже из руку стараца и паде. Хтели су да га подигну, али видеше да је он већ мртав. И не могоше му ни руке исправити, ни уста затворити, као код давно упокојеног. Болесник тог тренутка устаде, као да никад није ни боловао. Запрепастише се сви због изненадне смрти једног и брзог оздрављења другог. Са пуно суза су погребли Евагрија. Уста и очи су му остале отворене, а руке раширене. Тад старци упиташе Тита: „Шта то све значи?“ И он исприча: „Видех ја Анђеле, како узмичу и плачу над мојом душом, и нечисте силе које се радују гневу моме. И тада почех молити брата да ми опрости. Када га пак доведосте код мене, видех Анђела немилостивог, који у руци држи пламено копље, и кад ми Евагрије не даде опроштај, он га удари те овај мртав паде; А мени Анђео пружи руку и подиже ме“. Чувши то, братија се побоја Бога који је рекао: Опраштајте и опростиће вам се (Лк. 6, 37). [4]

Припремајући се за причешће Светим Тајнама, треба (уколико постоји таква могућност) да затражимо опроштај од свих, које смо хотимично или нехотично увредили, и да сами свима опростимо. Уколико је немогуће учинити то лично, треба се измирити са ближњима макар у свом срцу. Наравно, то није једноставно, јер смо сви ми људи гордељиви и осетљиви (узгред, осетљивост увек произилази из самољубља). Али како ми можемо да тражимо од Бога опроштај својих грехова, рачунајући на њихово отпуштање, ако сами не праштамо онима који су нас увредили? Мало пре причешћа верника на Божанстваеној литургији поје се молитва Господња „Оче наш“ – као напомена, да ће Бог „опростити нама дугове (тј. грехе) наше“, онда када ми „опростимо дужницима својим“.

Колико се често причешћивати Светим Таjнама?

У првим вековима хришћанства верници су се причешћивали често. Многи чак сваки дан. Традиција честог причешћивања чувала се на свакој Божанственој литургији и у наредном периоду. Многи свети оци позивају да се причешћујемо по могућности што чешће.

У Русији се од 18. века, нажалост, усталила пракса ретког причешћивања. Било је доста људи који су се причешћивали само једанпут у години. Сматрало се да је довољно приступати причешћу у току сваког од четири вишедневна поста (Великог, Петровског, Госпојинског и Божићњег) и на имендан. Неки су се причешћивали исто тако и на велике празнике. Појавила су се чак бесмислена мишљења о штетности честог причешћивања, а оне људе који су се често причешћивали могли су сумњичити за јерес и секташтво.

Свети праведни Јован Кронштатски пише: „Неке личности говоре, као да је грех ако се мирјани причешћују често, и да млади као треба само једанпут у години да приступају причешћу, а стари само за време свих постова, и да они који се често причешћују постају луди. Какав апсурд! Какво богохуљење и скрнављење вере! Какво неразумевање! А због чега онда свакодневно на литургији одјекује Спаситељев глас, који позива на причешће?... Зар да читаве године огрежњавамо у гресима, а само једанпут да се очишћујемо покајањем и причешћем? Зар се не грешимо, не изопачујемо морално и не скрнавимо гресима сваки дан? Зар нам не треба свакодневно очишћење, освећење, обновљење? Могу ли се грехови који се свакодневно нагомилавају чистити само једном у години? Има ли то смисла?

Зар се ви не умивате и не купате редовно? Зар не треба душу, непрекидно изложену скрнављењу гресима, свакодневно умивати? Неумесни и бесмислени људи, они који мисле и они који говоре безумно, незналице су које не разумеју потребе душе човекове. Немилосрдни су! Они нису спознали дух Христов“.[5]

Није довољно чистити душу своју једанпут, па чак ни четири пута у години. Рецимо, ако бисмо пробали да кућу не чистимо целе године, да ствари не враћамо на своје место, да не чистимо прашину, да не бришемо под и не износимо ђубре, у шта би се претворило наше место становања? Исто тако апсурдно је не одржавати ред и чистоћу у кући своје душе. Но, ипак отац Јован Кронштатски упозорава оне који се причешћују често, да им то не пређе у навику, формалност, и да не дође до хлађења и немарности за њихов духовни живот: „Ви који себе називате духовном децом мојом, који се досада већ неколико година причешћујете свакодневно Светим Тајнама Христовим, нисте се научили послушању, незлобивости и дуготрпељивој љубави и предајете се озлојеђености и непокорности“.[6]

Често причешћивање мора бити усаглашено са духовником, и ако он примети да учесталошћу човек губи страхопоштовање према светињи, онда може посаветовати да оно постане ређе. „Ја причешћујем сваке недеље и чешће, али то само у њима (духовној деци – прим.аут.) изазива љубомору једних према другим, и због тога им понекад не дозвољавам.[7] Једна духовна кћи оца Јована рекла му је како се причешћује једанпут у две недеље, на шта јој је он одговорио: „Одлично чиниш, чешће и не треба“. Тако да сваком човеку од стране његовог духовника или парохијског свештеника, треба да буде одређена своја мера учесталости причешћивања. Неко може да се причешћује сваке недеље, док неко други не треба тако често; али сваки православни хришћанин мора да се труди да се не причешћује ређе од једанпут месечно, како се не би отуђио од евхаристијског живота Цркве.

Како прилазити Светоj Чаши

Пред почетак причешћа причасници прилазе ближе царским дверима − то треба учинити раније да се не би после журили и гурали. Када се отворе царске двери и ђакон изађе са чашом уз позив: „Са страхом Божијим и вером приступите“, треба направити, уколико је то могуће, поклон и крстообразно сложити руке на груди (да десна рука буде одозго).

Свештеник наглас чита молитву: „Верујем Господе и исповедам...“ – и причасници је понављају у себи.

Чаши прилазе редом, обично прво пропуштају бебе, децу и болесне људе. Када приђемо чаши, треба разговетно да кажемо своје крштено име и широко да отворимо уста. Након узимања причешћа, целива се доњи крај свете чаше (руска пракса – прим.прев), који симболизује Спаситељево ребро из ког су истекле крв и вода. Свештеникову руку при томе не љубити.

Одлазећи од чаше, не растављајући руке, треба прићи столићу где се деле комадићи просфоре и запивка[8] (по правилу, вино-кагор разбављен топлом водом). Након што причасник отпије, он наставља да се моли до краја Божанствене литургије и заједно са свима прилази крсту. Постоји погрешно мишљење, да не треба целивати свештеникову руку, већ крст. То је нетачно. Причасник пошто отпије вино може да целива како крст, тако и да узме благослов од свештеника, јер греха у томе нема.

По правилу, у храму се после литургије читају молитве после светог причешћа. Уколико њих из неких разлога не прочитају, причасник их чита код куће, чим се врати из храма. Оне се налазе у православном молитвенику.

На дан причешћа не праве се метаније (земни поклони), осим пред Спаситељевом Плаштаницом на Велику Суботу и за време коленопоклоних молитви на Духове.

Након причешћа треба пажљиво поступати са својом душом, чувати себе од празних занимација и разговора, пребивати у молитви, читању духовних књига, чинити добра дела.

[1] Израз за „говение“ не постоји у српском језику зато што тај обичај не постоји у Српској помесној Цркви. То је локална пракса (обичај) Руске помесне Цркве. У нашој помесној Цркви постоји локална пракса седмодневног поста пред причешће. Колико је руско „говение“ канонски утемељено, толико је утемељено и српско седмодневно пошћење пред причешће (Прим.прев.)

[2] Авва Дорофей. Поучения, послания, вопросы, ответы. М., 1991. С. 48, 49.

[3] Рецидив (лат. recidivius који се поново појављује) мед. повратак, враћање болести за коју се већ мислило да је прошла (Прим.прев)

[4] Кијево-Печерски патерик. М., 1911. С. 55.

[5] Святой праведный Иоанн Кронштадский. Душа-христианка: Созерцания и чувства христианской души. М., 1997. С. 233.

[6] Цитат из: Епископ Арсений (Жадановский). Воспоминания. М., 1995. С. 172.

[7] Духонина Е. Как наставил меня на путь спасения отец Иоанн Кронштадский: Дневник духовной дечери. М., 1998. С. 256.

8] У Русији после Причешћа, само за оне који су се причестили, дели се вино „запивка”.

Извор: pravoslavie.ru

Преподобни Василије и Теодор Печерски

Среброљубље је корен свију зала, каже божанствени апостол Павле (1 Тм. 6, 10). Ова се реч испуни у овом житију преподобних Теодора и Василија: враг и виновник зла изазва у души светог Теодора грешне мисли и намере не чим другим него среброљубљем; преко среброљубља ђаво нанесе страдања и смрт не само преподобном Теодору него и саветнику његовом, блаженом Василију. О овим светим оцима казује се следеће.

Блажени Теодор за живота у свету имађаше огромно имање. Чувши једном речи Господа у Еванђељу: Сваки од вас који се не одрече свега што има не може бити мој ученик (Лк. 14, 33), он им следова: остави свет и раздавши своје богатство сиромашнима постаде монах у Печерском манастиру, и добро се подвизаваше у врлини. По налогу игумана он се настани у пештери званој Варјажска, где проведе много година у строгом уздржању. Једном овоме блаженоме Теодору ђаво наведе на душу велику тугу и жалост што је имање раздао сиромашнима, приводећи му на ум старост, изнемоглост тела и оскудну манастирску храну. Преподобни Теодор се не досети да је то искушење, нити се опомену речи Господа Исуса: Не брините се душом својом, шта ћете јести или шта ћете пити; погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирију у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 25.26). И због сиромаштва свог стаде он прелазити од туге ка очајању, с дана на дан подајући се све више искушењу. И ову невољу своју он једном отворено исприча пријатељима својим.

Међу црноризцима Печерског манастира бејаше неки црноризац Василије, један од најсавршенијих по животу. Желећи да утеши преподобног Теодора и да га извуче из рова очајања, Василије му рече: Молим те, брате Теодоре, не упропашћуј награду своју, јер ако жалиш што си имање своје раздао сиромашнима, ја ћу се постарати да ти га повратим; само ти реци пред Богом, да се твоја милостиња урачуна мени, па ћеш се одмах избавити од туге и поново добити своје имање преко мене. Али пази, да ли ће ти Господ допустити то: јер исто тако у Цариграду се неко покаја што је злато раздао сиротињи, па ту своју милостињу урачуна пред Богом другоме, од кога узе онолико новаца колико беше раздао. Но када рече: "Нисам ја, Господе, учинио милостињу, него је то дело овога", одмах паде усред цркве и издахну, изгубивши на тај начин обоје заједно: и злато и живот.

Чувши то Теодор се уразуми, и стаде оплакивати свој грех, величајући брата који га исцели од таког душевног недуга. Јер о таквим људима Господ је рекао: Ако изведеш драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). И од тог времена настаде велика љубав између Теодора и Василија. И после тога преподобни Теодор лепо напредоваше у заповестима Господњим, и чињаше што је праведно, богоугодно, свето и непорочно.

Ђаво би страховито рањен тиме што не узможе потпуно преластиги преподобног Теодора среброљубљем. Стога се он поново наоружа против преподобнога, кујући нове замке тог истог искушења. Једном игуман посла преподобног Василија на неко послушање ван манастира, ради кога се он задржа три месеца. Сматрајући да је то време погодно за његове замке, ђаво узе на себе обличје Василија и дође у пештеру к преподобном Теодору тобож ради душекорисног разговора. - Теодоре, упита он, како сада успеваш у врлинском животу? Је ли престала у тебе борба са демонским искушењима или још траје, изазивајући у теби љубав према стицању иметка подсећањем на имање раздато сиромашнима?

Преподобни Теодор, не распознавши ђавола већ сматрајући да с њим говори брат Василије, одговори: Молитвама твојим, оче, ја добро успевам, јер утврђен тобом ја не слушам мисли које ми набацује ђаво и сада што ми наредиш ја ћу радо учинити, покоравајући се теби, јер у поукама твојим обретох велику корист за душу своју. - А ђаво, тобожњи брат, доби још већу смелост, пошто Теодор не помену име Божије, и рече му: Ево ти дајем нови савет којим ћеш наћи покој и брзо добити од Бога награду за имање које си раздао: ишти у Господа Бога, да ти пода мноштво злата и сребра, и не допуштај никоме да улази к теби у пештеру, нити сам излази из ње.

Преподобни Теодор обећа да ће све то урадити. Тада отиде од њега лукави ђаво; и невидљиво му набацујући помисао о стицању блага, он га подстицаше на молитву о томе. Мољаше се дакле преподобни Теодор Господу да му пошаље благо, обећавајући да ће га све раздати као милостињу. После молитве он заспа, и гле, виде у сну беса, светла и украшена као анђела, који му показиваше благо у пештери. Ово виђење би Теодору не једном већ много пута. Након неколико дана он дође на показано му у сну место, и стаде копати, и стварно пронађе много злата и сребра и скупоцене сасуде.

После тога бес у обличју Василија поново дође к преподобном Теодору и рече му: Где је дано ти благо? Анђео који се теби јавио, откри и мени, да је теби на молитве твоје дато мноштво злата и сребра. - Но преподобни Теодор не хте му показати благо. И одмах лукави бес стаде му и отворено саветовати и тајно помисли убацивати, да узме благо и отиде на другу страну. Али најпре рече преподобноме: Брате Теодоре, не рекох ли ти да ћеш убрзо добити од Бога награду за своје раздато имање, јер је Он сам рекао: Сваки, који остави кућу, или имање, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). И ето, сада је већ у твојим рукама богатство; чини с њим шта хоћеш! - Преподобни му одговори: Ја сам га ради тога и искао од Бога, да бих га сво раздао као милостињу; и сматрам да ми је оно ради тога и даровано. - На то му враг рече: Пази, брате Теодоре, да те враг поново не растужи због раздавања, као и пре; јер ово благо теби је дато у замену за оно које си раздао сиромашнима. Ја ти саветујем: узми га и иди у друго место, и тамо купи себи имање, јер се и тамо можеш спасти и избећи вражије замке. А када дође време твога одласка из овога света, ти га онда дај коме хоћеш, и на тај начин ће се сачувати успомена на тебе. - Преподобни Теодор му одговори: Мене је стид, јер сам оставио свет и све у свету и обећао да живот свој завршим у овој пештери, а сада да постанем бегунац и мирски човек. Ако ти је по вољи да живим у манастиру, ја ћу учинити све што ми рекнеш. - Овде не можеш сакрити благо, убеђиваше га ђаво; сазнаће се за њега, па ће ти га узети. Боље је, прими мој савет и брзо уради што ти саветујем. Јер када Богу не би било по вољи да поседујеш иметак, Он ти не би дао благо, нити би мене овластио да те упутим.

Тада преподобни Теодор, поверовавши ђаволу као брату, стаде кришом припремати таљиге и сасуде, у које би сместио благо, да би изашао из пештере и упутио се куда би га повео ђаво, који је хтео да га лукавошћу својом удаљи од светог места преподобних отаца Антонија и Теодосија, од саме Пресвете Богородице, и нарочито од Бога. Али човекољубиви Господ, који хоће да се сви људи спасу (1 Тм. 2, 4), спасе и овог слугу Свога због молитава преподобних Својих.

У то време врати се с пута блажени Василије, који раније спасе преподобног Теодора од злих помисли, и дође к њему у пештеру желећи да се види с њим. И упита га: Брате Теодоре, како проводиш сада живот свој по Богу? Давно те видео нисам. - Преподобни Теодор се зачуди оваквом поздраву и одговори: Што ти говориш да ме дуго времена видео ниси? Јуче, и прекјуче, и раније ти стално долазиш к мени, поучавајући ме, и ево ја сад одлазим као што си ми наредио. - Преподобни Василије се још већма зачуди оваквом одговору и упита: Реци ми, брате Теодоре, шта значе твоје речи, да сам јуче и прекјуче и стално долазио к теби и поучавао те? И куда то одлазиш? Ја сам се тек данас вратио с пута и ништа не зам. Да те нешто није ђаво кушао? Молим те, Бога ради не скривај то од мене. - Преподобни Теодор му с гњевом рече: Што ме кушаш, и зашто ми душу смућујеш, говорећи у једно време овако а у друго другачије? Чему треба да верујем? - Изруживши га на тај начин, он га отера од себе.

Доживевши то, преподобни Василије оде у манастир. А бес поново дође у облику Василија к преподобном Теодору и рече: Брате, ја несрећник изгубио сам памет говорећи ти што не треба; зато не памтим грдњу коју добих од тебе, и опет ти говорим: ове ноћи иди брзо одавде, поневши добивено благо. - Рекавши то, он оде од њега.

После тога преподобни Василије, узевши са собом неке старце, опет дође к Теодору и рече му: Ево сведока да има три месеца откако те видео нисам, јер сам по наређењу игумановом био на путу манастирским послом, и данас је трећи дан како сам се вратио. А ти, тек што уђох к теби, рече ми да сам за све време свога одсуствовања стално долазио к теби. Због тога сматрам да је к теби долазио ђаво у моме обличју. И ако хоћеш да се увериш, ти поступи овако: не допусти никоме од оних што долазе к теби да отпочну с тобом разговор, док не сатворе Исусову молитву; не хтедне ли пак то учинити, онда ћеш познати да је то ђаво. - После тога преподобни Василије сатвори молитву запрећења, призивајући светитеље у помоћ, па пошто поучи Теодора отиде у манастир у своју келију.

После овога ђаво се више не усуди да се јави преподобном Теодору, и за њега постаде јасно лукавство нечастивога. Од тога времена преподобни је захтевао од свакога који је долазио к њему, да најпре сатвори Исусову молитву, па је онда разговарао с њим. Тако преподобни Теодор победи врага и Господ га избави од чељусти лава који тражи да прождере. Слично избављење Господ је пружао и пружа многим подвижницима који се потуцају по пустињама и по провалијама земаљским, и побожно усамљенички тихују по добровољним затворима; њима је потребна велика снага и Божија помоћ, да их у борби не би победили и прогутали душегубни зверови.

Избављен из тако страшне провалије погибли, преподобни Теодор стаде се ревносно старати да у ту провалију упадне сам враг рода људског. Пре свега он дубоко у земљу закопа и затрпа пагубно по њега благо, да не би остало ни трага од њега. И блажени мољаше непрестано Господа Бога, да му дарује да заборави и само место где је благо закопано, и да узме од њега страст среброљубља. И Господ услиши мољење слуге Свога: преподобни Теодор потпуно заборави место где је закопао благо, и никада више и не помисли на стицање иметка, а сребро и злато постадоше за њега као блато.

Затим, да беспосленошћу не би дао места лењости, од које се рађа безбрижност, што би ђаво могао поново искористити за нападе против њега, блажени Теодор наложи на себе велики посао: он постави у својој пештери жрвањ, и стаде радити за братију, при чему је не само сам млео жито него га је сам и доносио из манастира; ноћи је проводио без сна у раду на ручном жрвњу и молитви, а дању је односио брашно у манастир и поново доносио жито. И таквим својим радом у току много година преподобни је не мало олакшавао манастирским слугама, не стидећи се радити њихов посао.

Једном манастирски келар, видевши преподобног Теодора у тако тешком и мучном подвигу, би тронут; и када са манастирског имања би донесено жито у манастир, он посла преподобноме у пештеру петоро кола, да би га избавио од излишнога труда сталним долажењем по жито. Преподобни Теодор, исипавши жито, стаде га млети певајући псалме. А када се умори, он хтеде мало да се одмори, но одједном одјекну неки глас као гром, и жрвњи стадоше сами млети. Познавши у томе дејство ђавола, преподобни Теодор устаде и поче се усрдно молити Богу. Затим рече громким гласом: Запрећује ти Господ, свезли ђаволе! - Но ђаво не престајаше млети на жрвњима. Тада преподобни поново рече: у име Оца и Сина и Светога Духа, који те је збацио с неба и потчинио Својим угодницима, наређујем ти ја грешни да не престанеш млети док не самељеш сво жито, да би и ти порадио за свету братију.

Рекавши то, светитељ стаде на молитву, а ђаво се не усуди оглушити се о наређење и те ноћи самле сво жито. Изјутра преподобни Теодор извести келара да пошаље по брашно. Келар се удиви тако необичном делу, како за једну ноћ би самлевено пет кола жита, па оде сам у пештеру и извезе из ње петоро кола брашна. При томе догоди се друго чудо: од тог истог жита доби се још пет кола брашна. И тако се ту у делима блаженог Теодора зби реч апостола који некада говораху Господу Исусу: Господе, и ђаволи нам се покоравају у име Твоје (Лк. 10, 17), а тако исто и обећање самога Господа Исуса: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражију (Лк. 10, 19). Јер свелукави ђаволи хоћаху да застраше слугу Божијег преподобног Теодора и да га поробе себи, као што га раније преластише, али уместо тога сами ставише на себе окове ропства, те беху принуђени вапијати: Ми се нећемо више појављивати овде.

Преподобни оци Теодор и Василије беху установили између себе богоугодни обичај: да мисли своје никада не скривају један од другога, него да их заједно просуђују да ли су угодне Богу. Стога, пошто се посаветоваше међу собом, блажени Василије уђе у пештеру да безмолствује у њој, да молитвено тихује у њој, а преподобни Теодор изиђе из ње због старости и настани се у древном манастиру.

У то време древни манастир би спаљен. Грађа за подизање цркве и келија, довезена Дњепром, лежаше на обали, и таљигаши беху најмљени да је извезу на гору. Међутим преподобни Теодор, желећи да сам подигне себи келију, стаде сам носити грађу са обале на гору, не дајући другима да раде за њега. А лажљиви ђаволи, заборавивши како су не тако давно, приморани од преподобног Теодора да му раде, обећали њему да му се никада неће приближити, почеше понова да му чине пакости: све греде које блажени Теодор у току дана с великом муком изношаше на гору, ђаволи их ноћу збациваху с горе, желећи да га на тај начин отерају одатле. Познавши пакост ђавола, преподобни им рече: У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који вам је наредио да уђете у свиње, наређујем вам ја грешни слуга Његов, да сву грађу што је на обали изнесете на гору, да се братија која служи Господу не одваја од свога посла и да може без ваше пакости подићи храм Пресветој Богородици и келије себи, те да сазнате да је Господ на овоме месту.

И ђаволи одмах те исте ноћи изнеше са обале на гору сву грађу, спремљену за подизање целог манастира, а не само једне келије Теодорове. А када најмљени таљигаши дођоше изјутра на обалу да возе грађу на гору, они не нађоше ни једне греде. И погледајући на све стране, они угледаше да се сва грађа већ налази на гори, и то не на гомили него распоређена: одвојено она што је за кров, одвојено за под, одвојено - дуги, веома тешки балвани. Све то, као ствар која превазилази људске силе, изазиваше огромно чуђење.

Тако се прослави Господ преко угодника Свог Теодора и саветника његовог Василија, ради чијих подвига би ово чудо. Но ове једнодушне слуге Господње не горђаху се што им се ђаволи покоравају, следујући речи Христа Господа: Не радујте се што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима (Лк. 10, 20). Међутим ђаволи, тако јавно изобличавани светим Теодором и Василијем, не могаху подносити ту своју срамоту; јер они, некада поштовани и обожавани од незнабожаца као богови, сада су морали од ових верних угодника Божјих трпети презрење, понижење, срамоту, и служити им као купљени робови: некада мељући им жито, некада носећи им грађу на гору; и поред тога, по наређењу ових светитеља они су морали бежати од људи. Стога за време преношења грађе они викаху, како их неки чуше: О, зли и љути непријатељи наши, Теодоре и Василије! ми нећемо престати да се боримо с вама док вас не предамо смрти!

И од тога времена лукави беси не знајући да ће послужити још већем прослављењу преподобних, стадоше на све могуће начине туткати рђаве људе против светих Теодора и Василија. Тако они одмах по чудесном пренесењу грађе подстакоше најмљене таљигаше на буну, те они рекоше блаженом Теодору: Дај нам нашу надницу, јер ми нећемо да знамо каквим сте марифетлуцима ти и Василије пренели грађу на гору, а ми смо били готови да је превеземо. - Поред тога и неправедни судија, поткупљен златом, донесе пресуду да Теодор плати најмљеним таљигашима уговорену суму; притом се дрзну рећи преподобном Теодору: Нека ти помогну да платиш они беси који ти помогоше у превожењу грађе.

Овај нови напад ђавољи на несреброљубивог старца Теодора и његовог саветника Василија зададе им велику муку. Али не успевши да преподобне оце због овога осуде на смрт, ђаво, сећајући се своје прве победе над блаженим Теодором, подиже опет смртоносну буру. Узевши на себе обличје преподобног Василија који у то време побожно самоваше и молитвено тиховаше у Варјажској пештери, он дође к једноме од кнежевих саветника бољару, човеку веома љутом и свирепом, непобожном речју и делом, који се лично познавао са преподобним Василијем. - Теодор који је пре мене живео у пештери, рече кушач томе бољару, нашао је благо које се састојало из злата, сребра и скупоцених сасуда, и хтеде да бежи са њим, али га ја задржах. Сада се он прави јуродив и има везе с ђаволима, наређујући им да мељу жито и да са обале носе грађу на гору; међутим он врло брижљиво чува нађено благо, да би с њим тајно умакао од мене када му се укаже згодна прилика за то; у том случају кнез неће видети никакве користи од тог блага.

Чувши то, бољар одведе тобожњег Василија код кнеза Мстислава Свјатополковича. Тобожњи Василије исприча и кнезу то исто, али додаде и ово: Ухватите га што пре, док није побегао, и добићете благо. Но ако не хтедне добровољно дати, ви га подвргните батинама, па ће дати; ако пак и после батина неда, ставите га на велике муке, и позовите мене, па ћу га ја изобличити пред свима и показати место где је благо сакривено. - Преластивши кнеза на такав начин, ђаво отиде са очију њихових.

Идућег јутра, кнез праћен мноштвом војника, као да иде у лов или против непријатеља, крену у манастир, узе из манастира блаженог Теодора и одведе га у свој дом. Ту га најпре ласкаво стаде распитивати, говорећи: Кажи ми, оче, је ли истина да си ти, како чујем, нашао благо? - Да, нашао сам, одговори преподобни, и оно је сакривено сада у пештери. - Зна ли се, оче, опет упита кнез, ко сакри то благо, и колико тамо има злата, сребра и сасуда? - Блажени Теодор одговори: Још за живота преподобног оца нашег Антонија казиваху да су Варјази сакрили благо у тој пештери, због чега се она и до сада назива Варјажска пештера; ја сам га видео: оно се састоји из мноштва злата и сребра, и сасуда латинских. - На то му кнез рече: Зашто ми га онда, оче, не даш? Ја ћу га поделити с тобом, ти узми колико ти треба, па ћеш због тога постати као отац и мени и оцу мом. - Блажени Теодор одговори: Мени није потребно ништа узети од онога што ми није на корист, ја бих све дао вама, јер ви имате такве бриге, од којих сам ја потпуно слободан, али Господ учини те сам заборавио место где то благо закопах.

Тада кнез у гневу нареди слугама: Овога монаха окујте по рукама и ногама, и немојте му за три дана давати ни хлеба ни воде, пошто не цени милост моју. - Када преподобни Теодор би окован, поново га запиташе, где је сакрио благо. - Преподобни одговори што и раније: Рекох вам да не знам где сам га сакрио.

После оваквог одговора кнез нареди те га тако страшно тукоше, да му се сва власеница окваси крвљу. Потом нареди да га обесе у силном диму, вежу му остраг руке и запале под њим огањ. Многи се дивљаху трпљењу преподобног Теодора: јер стајаше у пламену као у роси, а огањ се не дотаче ни власенице његове. Један од присутних видевши то каза кнезу, кога спопаде ужас, и он поново стаде говорити старцу: Зашто убијаш себе не проказујући благо које припада нама? - Преподобни Теодор одговори: Истину ти говорим, да молитвама брата мога Василија и тада бих спасен од среброљубља, и сада Господ узе од мене сећање о месту где сам сакрио благо.

Чувши овај одговор, кнез одмах посла по блаженог Василија у пештеру, кога силом доведоше, пошто није хтео да излази из пештере. Тада кнез рече преподобном Василију: Све што си ми саветовао да учиним са овим злим старцем, учинио сам, али не постигох ништа, и сада позивам за сведока тебе, кога желим да имам уместо оца. - А шта сам ти ја саветовао? упита у недоумици преподобни Василије. - Кнез одговори: Иако сам га стављао на муке, он неће да ми каже где је сакрио благо које је, као што ме ти обавести, нашао. - На то преподобни Василије рече: Распознајем замке лукавога беса који је преварио тебе, а налагао на мене и на овог преподобног, јер ево петнаест година већ како не излазим из пештере. - Ти си пред свима нама говорио кнезу, одвратише они који су присуствовали разговору беса са кнезом. - Све је вас преварио бес, одговори преподобни, а ја нисам видео ни кнеза ни вас.

Разгневљени кнез нареди да и њега ставе на жестоке муке, као преподобног Теодора. Не подносећи изобличење кнез се страховито разјари, притом пијан од вина, он узе стрелу и рани блаженог Василија. Извукавши стрелу из свога тела, преподобни Василије је баци према кнезу говорећи: Овом стрелом ускоро ћеш сам бити рањен, - што се и зби по пророчанству светога.

После тога кнез нареди да преподобне, једва живе од мучења, затворе у посебну тамницу, да би их сутрадан подвргавао још страшнијим мукама. И у ту ноћ обојица преподобних уснуше пред Господом чесном смрћу својом и Господ изведе из тамнице душе њихове, да прослављају свето име Његово у вечитој светлости. А братија, дознавши за њихову смрт, дођоше и узеше чесна тела светих страдалника, па их чесно погребоше у Варјажској пештери, у којој се они трудољубиво и богоугодно подвизаваху. Касније они бише пренесени у пештеру преподобног Антонија, где и до сада леже нетљени у окрвављеним одећама и власеницама, које такође стоје читаве.

Након не много времена посла њихове блажене кончине, обистини се пророчанство преподобног Василија: кнез Мстислав Свјатополкович би рањен стрелом у време битке са кнезом Давидом Игоровичем у граду Владимиру; и познавши стрелу своју којом он беше ранио преподобног Василија, рече: Ево умирем данас, кажњен због преподобних Теодора и Василија.

Тако зли убица би кажњен за дела своја, а преподобни страдалци, као победитељи ђавола који побеђује среброљубљем, овенчани су не пропадљивим сребром и златом него вечном славом и чашћу, и добише венац драгоценог Камена, који је Христос, коме част и слава са Богом Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.