Среброљубље је корен свију зала, каже божанствени апостол Павле (1 Тм. 6, 10). Ова се реч испуни у овом житију преподобних Теодора и Василија: враг и виновник зла изазва у души светог Теодора грешне мисли и намере не чим другим него среброљубљем; преко среброљубља ђаво нанесе страдања и смрт не само преподобном Теодору него и саветнику његовом, блаженом Василију. О овим светим оцима казује се следеће.
Блажени Теодор за живота у свету имађаше огромно имање. Чувши једном речи Господа у Еванђељу: Сваки од вас који се не одрече свега што има не може бити мој ученик (Лк. 14, 33), он им следова: остави свет и раздавши своје богатство сиромашнима постаде монах у Печерском манастиру, и добро се подвизаваше у врлини. По налогу игумана он се настани у пештери званој Варјажска, где проведе много година у строгом уздржању. Једном овоме блаженоме Теодору ђаво наведе на душу велику тугу и жалост што је имање раздао сиромашнима, приводећи му на ум старост, изнемоглост тела и оскудну манастирску храну. Преподобни Теодор се не досети да је то искушење, нити се опомену речи Господа Исуса: Не брините се душом својом, шта ћете јести или шта ћете пити; погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, ни сабирију у житнице; па Отац ваш небески храни их (Мт. 6, 25.26). И због сиромаштва свог стаде он прелазити од туге ка очајању, с дана на дан подајући се све више искушењу. И ову невољу своју он једном отворено исприча пријатељима својим.
Међу црноризцима Печерског манастира бејаше неки црноризац Василије, један од најсавршенијих по животу. Желећи да утеши преподобног Теодора и да га извуче из рова очајања, Василије му рече: Молим те, брате Теодоре, не упропашћуј награду своју, јер ако жалиш што си имање своје раздао сиромашнима, ја ћу се постарати да ти га повратим; само ти реци пред Богом, да се твоја милостиња урачуна мени, па ћеш се одмах избавити од туге и поново добити своје имање преко мене. Али пази, да ли ће ти Господ допустити то: јер исто тако у Цариграду се неко покаја што је злато раздао сиротињи, па ту своју милостињу урачуна пред Богом другоме, од кога узе онолико новаца колико беше раздао. Но када рече: "Нисам ја, Господе, учинио милостињу, него је то дело овога", одмах паде усред цркве и издахну, изгубивши на тај начин обоје заједно: и злато и живот.
Чувши то Теодор се уразуми, и стаде оплакивати свој грех, величајући брата који га исцели од таког душевног недуга. Јер о таквим људима Господ је рекао: Ако изведеш драгоцено од рђавога, бићеш као уста моја (Јерем. 15, 19). И од тог времена настаде велика љубав између Теодора и Василија. И после тога преподобни Теодор лепо напредоваше у заповестима Господњим, и чињаше што је праведно, богоугодно, свето и непорочно.
Ђаво би страховито рањен тиме што не узможе потпуно преластиги преподобног Теодора среброљубљем. Стога се он поново наоружа против преподобнога, кујући нове замке тог истог искушења. Једном игуман посла преподобног Василија на неко послушање ван манастира, ради кога се он задржа три месеца. Сматрајући да је то време погодно за његове замке, ђаво узе на себе обличје Василија и дође у пештеру к преподобном Теодору тобож ради душекорисног разговора. - Теодоре, упита он, како сада успеваш у врлинском животу? Је ли престала у тебе борба са демонским искушењима или још траје, изазивајући у теби љубав према стицању иметка подсећањем на имање раздато сиромашнима?
Преподобни Теодор, не распознавши ђавола већ сматрајући да с њим говори брат Василије, одговори: Молитвама твојим, оче, ја добро успевам, јер утврђен тобом ја не слушам мисли које ми набацује ђаво и сада што ми наредиш ја ћу радо учинити, покоравајући се теби, јер у поукама твојим обретох велику корист за душу своју. - А ђаво, тобожњи брат, доби још већу смелост, пошто Теодор не помену име Божије, и рече му: Ево ти дајем нови савет којим ћеш наћи покој и брзо добити од Бога награду за имање које си раздао: ишти у Господа Бога, да ти пода мноштво злата и сребра, и не допуштај никоме да улази к теби у пештеру, нити сам излази из ње.
Преподобни Теодор обећа да ће све то урадити. Тада отиде од њега лукави ђаво; и невидљиво му набацујући помисао о стицању блага, он га подстицаше на молитву о томе. Мољаше се дакле преподобни Теодор Господу да му пошаље благо, обећавајући да ће га све раздати као милостињу. После молитве он заспа, и гле, виде у сну беса, светла и украшена као анђела, који му показиваше благо у пештери. Ово виђење би Теодору не једном већ много пута. Након неколико дана он дође на показано му у сну место, и стаде копати, и стварно пронађе много злата и сребра и скупоцене сасуде.
После тога бес у обличју Василија поново дође к преподобном Теодору и рече му: Где је дано ти благо? Анђео који се теби јавио, откри и мени, да је теби на молитве твоје дато мноштво злата и сребра. - Но преподобни Теодор не хте му показати благо. И одмах лукави бес стаде му и отворено саветовати и тајно помисли убацивати, да узме благо и отиде на другу страну. Али најпре рече преподобноме: Брате Теодоре, не рекох ли ти да ћеш убрзо добити од Бога награду за своје раздато имање, јер је Он сам рекао: Сваки, који остави кућу, или имање, имена мога ради, примиће сто пута онолико, и добиће живот вечни (Мт. 19, 29). И ето, сада је већ у твојим рукама богатство; чини с њим шта хоћеш! - Преподобни му одговори: Ја сам га ради тога и искао од Бога, да бих га сво раздао као милостињу; и сматрам да ми је оно ради тога и даровано. - На то му враг рече: Пази, брате Теодоре, да те враг поново не растужи због раздавања, као и пре; јер ово благо теби је дато у замену за оно које си раздао сиромашнима. Ја ти саветујем: узми га и иди у друго место, и тамо купи себи имање, јер се и тамо можеш спасти и избећи вражије замке. А када дође време твога одласка из овога света, ти га онда дај коме хоћеш, и на тај начин ће се сачувати успомена на тебе. - Преподобни Теодор му одговори: Мене је стид, јер сам оставио свет и све у свету и обећао да живот свој завршим у овој пештери, а сада да постанем бегунац и мирски човек. Ако ти је по вољи да живим у манастиру, ја ћу учинити све што ми рекнеш. - Овде не можеш сакрити благо, убеђиваше га ђаво; сазнаће се за њега, па ће ти га узети. Боље је, прими мој савет и брзо уради што ти саветујем. Јер када Богу не би било по вољи да поседујеш иметак, Он ти не би дао благо, нити би мене овластио да те упутим.
Тада преподобни Теодор, поверовавши ђаволу као брату, стаде кришом припремати таљиге и сасуде, у које би сместио благо, да би изашао из пештере и упутио се куда би га повео ђаво, који је хтео да га лукавошћу својом удаљи од светог места преподобних отаца Антонија и Теодосија, од саме Пресвете Богородице, и нарочито од Бога. Али човекољубиви Господ, који хоће да се сви људи спасу (1 Тм. 2, 4), спасе и овог слугу Свога због молитава преподобних Својих.
У то време врати се с пута блажени Василије, који раније спасе преподобног Теодора од злих помисли, и дође к њему у пештеру желећи да се види с њим. И упита га: Брате Теодоре, како проводиш сада живот свој по Богу? Давно те видео нисам. - Преподобни Теодор се зачуди оваквом поздраву и одговори: Што ти говориш да ме дуго времена видео ниси? Јуче, и прекјуче, и раније ти стално долазиш к мени, поучавајући ме, и ево ја сад одлазим као што си ми наредио. - Преподобни Василије се још већма зачуди оваквом одговору и упита: Реци ми, брате Теодоре, шта значе твоје речи, да сам јуче и прекјуче и стално долазио к теби и поучавао те? И куда то одлазиш? Ја сам се тек данас вратио с пута и ништа не зам. Да те нешто није ђаво кушао? Молим те, Бога ради не скривај то од мене. - Преподобни Теодор му с гњевом рече: Што ме кушаш, и зашто ми душу смућујеш, говорећи у једно време овако а у друго другачије? Чему треба да верујем? - Изруживши га на тај начин, он га отера од себе.
Доживевши то, преподобни Василије оде у манастир. А бес поново дође у облику Василија к преподобном Теодору и рече: Брате, ја несрећник изгубио сам памет говорећи ти што не треба; зато не памтим грдњу коју добих од тебе, и опет ти говорим: ове ноћи иди брзо одавде, поневши добивено благо. - Рекавши то, он оде од њега.
После тога преподобни Василије, узевши са собом неке старце, опет дође к Теодору и рече му: Ево сведока да има три месеца откако те видео нисам, јер сам по наређењу игумановом био на путу манастирским послом, и данас је трећи дан како сам се вратио. А ти, тек што уђох к теби, рече ми да сам за све време свога одсуствовања стално долазио к теби. Због тога сматрам да је к теби долазио ђаво у моме обличју. И ако хоћеш да се увериш, ти поступи овако: не допусти никоме од оних што долазе к теби да отпочну с тобом разговор, док не сатворе Исусову молитву; не хтедне ли пак то учинити, онда ћеш познати да је то ђаво. - После тога преподобни Василије сатвори молитву запрећења, призивајући светитеље у помоћ, па пошто поучи Теодора отиде у манастир у своју келију.
После овога ђаво се више не усуди да се јави преподобном Теодору, и за њега постаде јасно лукавство нечастивога. Од тога времена преподобни је захтевао од свакога који је долазио к њему, да најпре сатвори Исусову молитву, па је онда разговарао с њим. Тако преподобни Теодор победи врага и Господ га избави од чељусти лава који тражи да прождере. Слично избављење Господ је пружао и пружа многим подвижницима који се потуцају по пустињама и по провалијама земаљским, и побожно усамљенички тихују по добровољним затворима; њима је потребна велика снага и Божија помоћ, да их у борби не би победили и прогутали душегубни зверови.
Избављен из тако страшне провалије погибли, преподобни Теодор стаде се ревносно старати да у ту провалију упадне сам враг рода људског. Пре свега он дубоко у земљу закопа и затрпа пагубно по њега благо, да не би остало ни трага од њега. И блажени мољаше непрестано Господа Бога, да му дарује да заборави и само место где је благо закопано, и да узме од њега страст среброљубља. И Господ услиши мољење слуге Свога: преподобни Теодор потпуно заборави место где је закопао благо, и никада више и не помисли на стицање иметка, а сребро и злато постадоше за њега као блато.
Затим, да беспосленошћу не би дао места лењости, од које се рађа безбрижност, што би ђаво могао поново искористити за нападе против њега, блажени Теодор наложи на себе велики посао: он постави у својој пештери жрвањ, и стаде радити за братију, при чему је не само сам млео жито него га је сам и доносио из манастира; ноћи је проводио без сна у раду на ручном жрвњу и молитви, а дању је односио брашно у манастир и поново доносио жито. И таквим својим радом у току много година преподобни је не мало олакшавао манастирским слугама, не стидећи се радити њихов посао.
Једном манастирски келар, видевши преподобног Теодора у тако тешком и мучном подвигу, би тронут; и када са манастирског имања би донесено жито у манастир, он посла преподобноме у пештеру петоро кола, да би га избавио од излишнога труда сталним долажењем по жито. Преподобни Теодор, исипавши жито, стаде га млети певајући псалме. А када се умори, он хтеде мало да се одмори, но одједном одјекну неки глас као гром, и жрвњи стадоше сами млети. Познавши у томе дејство ђавола, преподобни Теодор устаде и поче се усрдно молити Богу. Затим рече громким гласом: Запрећује ти Господ, свезли ђаволе! - Но ђаво не престајаше млети на жрвњима. Тада преподобни поново рече: у име Оца и Сина и Светога Духа, који те је збацио с неба и потчинио Својим угодницима, наређујем ти ја грешни да не престанеш млети док не самељеш сво жито, да би и ти порадио за свету братију.
Рекавши то, светитељ стаде на молитву, а ђаво се не усуди оглушити се о наређење и те ноћи самле сво жито. Изјутра преподобни Теодор извести келара да пошаље по брашно. Келар се удиви тако необичном делу, како за једну ноћ би самлевено пет кола жита, па оде сам у пештеру и извезе из ње петоро кола брашна. При томе догоди се друго чудо: од тог истог жита доби се још пет кола брашна. И тако се ту у делима блаженог Теодора зби реч апостола који некада говораху Господу Исусу: Господе, и ђаволи нам се покоравају у име Твоје (Лк. 10, 17), а тако исто и обећање самога Господа Исуса: Ево вам дајем власт да стајете на змије и на скорпије и на сваку силу вражију (Лк. 10, 19). Јер свелукави ђаволи хоћаху да застраше слугу Божијег преподобног Теодора и да га поробе себи, као што га раније преластише, али уместо тога сами ставише на себе окове ропства, те беху принуђени вапијати: Ми се нећемо више појављивати овде.
Преподобни оци Теодор и Василије беху установили између себе богоугодни обичај: да мисли своје никада не скривају један од другога, него да их заједно просуђују да ли су угодне Богу. Стога, пошто се посаветоваше међу собом, блажени Василије уђе у пештеру да безмолствује у њој, да молитвено тихује у њој, а преподобни Теодор изиђе из ње због старости и настани се у древном манастиру.
У то време древни манастир би спаљен. Грађа за подизање цркве и келија, довезена Дњепром, лежаше на обали, и таљигаши беху најмљени да је извезу на гору. Међутим преподобни Теодор, желећи да сам подигне себи келију, стаде сам носити грађу са обале на гору, не дајући другима да раде за њега. А лажљиви ђаволи, заборавивши како су не тако давно, приморани од преподобног Теодора да му раде, обећали њему да му се никада неће приближити, почеше понова да му чине пакости: све греде које блажени Теодор у току дана с великом муком изношаше на гору, ђаволи их ноћу збациваху с горе, желећи да га на тај начин отерају одатле. Познавши пакост ђавола, преподобни им рече: У име Господа Бога нашег Исуса Христа, који вам је наредио да уђете у свиње, наређујем вам ја грешни слуга Његов, да сву грађу што је на обали изнесете на гору, да се братија која служи Господу не одваја од свога посла и да може без ваше пакости подићи храм Пресветој Богородици и келије себи, те да сазнате да је Господ на овоме месту.
И ђаволи одмах те исте ноћи изнеше са обале на гору сву грађу, спремљену за подизање целог манастира, а не само једне келије Теодорове. А када најмљени таљигаши дођоше изјутра на обалу да возе грађу на гору, они не нађоше ни једне греде. И погледајући на све стране, они угледаше да се сва грађа већ налази на гори, и то не на гомили него распоређена: одвојено она што је за кров, одвојено за под, одвојено - дуги, веома тешки балвани. Све то, као ствар која превазилази људске силе, изазиваше огромно чуђење.
Тако се прослави Господ преко угодника Свог Теодора и саветника његовог Василија, ради чијих подвига би ово чудо. Но ове једнодушне слуге Господње не горђаху се што им се ђаволи покоравају, следујући речи Христа Господа: Не радујте се што вам се духови покоравају, него се радујте што су ваша имена написана на небесима (Лк. 10, 20). Међутим ђаволи, тако јавно изобличавани светим Теодором и Василијем, не могаху подносити ту своју срамоту; јер они, некада поштовани и обожавани од незнабожаца као богови, сада су морали од ових верних угодника Божјих трпети презрење, понижење, срамоту, и служити им као купљени робови: некада мељући им жито, некада носећи им грађу на гору; и поред тога, по наређењу ових светитеља они су морали бежати од људи. Стога за време преношења грађе они викаху, како их неки чуше: О, зли и љути непријатељи наши, Теодоре и Василије! ми нећемо престати да се боримо с вама док вас не предамо смрти!
И од тога времена лукави беси не знајући да ће послужити још већем прослављењу преподобних, стадоше на све могуће начине туткати рђаве људе против светих Теодора и Василија. Тако они одмах по чудесном пренесењу грађе подстакоше најмљене таљигаше на буну, те они рекоше блаженом Теодору: Дај нам нашу надницу, јер ми нећемо да знамо каквим сте марифетлуцима ти и Василије пренели грађу на гору, а ми смо били готови да је превеземо. - Поред тога и неправедни судија, поткупљен златом, донесе пресуду да Теодор плати најмљеним таљигашима уговорену суму; притом се дрзну рећи преподобном Теодору: Нека ти помогну да платиш они беси који ти помогоше у превожењу грађе.
Овај нови напад ђавољи на несреброљубивог старца Теодора и његовог саветника Василија зададе им велику муку. Али не успевши да преподобне оце због овога осуде на смрт, ђаво, сећајући се своје прве победе над блаженим Теодором, подиже опет смртоносну буру. Узевши на себе обличје преподобног Василија који у то време побожно самоваше и молитвено тиховаше у Варјажској пештери, он дође к једноме од кнежевих саветника бољару, човеку веома љутом и свирепом, непобожном речју и делом, који се лично познавао са преподобним Василијем. - Теодор који је пре мене живео у пештери, рече кушач томе бољару, нашао је благо које се састојало из злата, сребра и скупоцених сасуда, и хтеде да бежи са њим, али га ја задржах. Сада се он прави јуродив и има везе с ђаволима, наређујући им да мељу жито и да са обале носе грађу на гору; међутим он врло брижљиво чува нађено благо, да би с њим тајно умакао од мене када му се укаже згодна прилика за то; у том случају кнез неће видети никакве користи од тог блага.
Чувши то, бољар одведе тобожњег Василија код кнеза Мстислава Свјатополковича. Тобожњи Василије исприча и кнезу то исто, али додаде и ово: Ухватите га што пре, док није побегао, и добићете благо. Но ако не хтедне добровољно дати, ви га подвргните батинама, па ће дати; ако пак и после батина неда, ставите га на велике муке, и позовите мене, па ћу га ја изобличити пред свима и показати место где је благо сакривено. - Преластивши кнеза на такав начин, ђаво отиде са очију њихових.
Идућег јутра, кнез праћен мноштвом војника, као да иде у лов или против непријатеља, крену у манастир, узе из манастира блаженог Теодора и одведе га у свој дом. Ту га најпре ласкаво стаде распитивати, говорећи: Кажи ми, оче, је ли истина да си ти, како чујем, нашао благо? - Да, нашао сам, одговори преподобни, и оно је сакривено сада у пештери. - Зна ли се, оче, опет упита кнез, ко сакри то благо, и колико тамо има злата, сребра и сасуда? - Блажени Теодор одговори: Још за живота преподобног оца нашег Антонија казиваху да су Варјази сакрили благо у тој пештери, због чега се она и до сада назива Варјажска пештера; ја сам га видео: оно се састоји из мноштва злата и сребра, и сасуда латинских. - На то му кнез рече: Зашто ми га онда, оче, не даш? Ја ћу га поделити с тобом, ти узми колико ти треба, па ћеш због тога постати као отац и мени и оцу мом. - Блажени Теодор одговори: Мени није потребно ништа узети од онога што ми није на корист, ја бих све дао вама, јер ви имате такве бриге, од којих сам ја потпуно слободан, али Господ учини те сам заборавио место где то благо закопах.
Тада кнез у гневу нареди слугама: Овога монаха окујте по рукама и ногама, и немојте му за три дана давати ни хлеба ни воде, пошто не цени милост моју. - Када преподобни Теодор би окован, поново га запиташе, где је сакрио благо. - Преподобни одговори што и раније: Рекох вам да не знам где сам га сакрио.
После оваквог одговора кнез нареди те га тако страшно тукоше, да му се сва власеница окваси крвљу. Потом нареди да га обесе у силном диму, вежу му остраг руке и запале под њим огањ. Многи се дивљаху трпљењу преподобног Теодора: јер стајаше у пламену као у роси, а огањ се не дотаче ни власенице његове. Један од присутних видевши то каза кнезу, кога спопаде ужас, и он поново стаде говорити старцу: Зашто убијаш себе не проказујући благо које припада нама? - Преподобни Теодор одговори: Истину ти говорим, да молитвама брата мога Василија и тада бих спасен од среброљубља, и сада Господ узе од мене сећање о месту где сам сакрио благо.
Чувши овај одговор, кнез одмах посла по блаженог Василија у пештеру, кога силом доведоше, пошто није хтео да излази из пештере. Тада кнез рече преподобном Василију: Све што си ми саветовао да учиним са овим злим старцем, учинио сам, али не постигох ништа, и сада позивам за сведока тебе, кога желим да имам уместо оца. - А шта сам ти ја саветовао? упита у недоумици преподобни Василије. - Кнез одговори: Иако сам га стављао на муке, он неће да ми каже где је сакрио благо које је, као што ме ти обавести, нашао. - На то преподобни Василије рече: Распознајем замке лукавога беса који је преварио тебе, а налагао на мене и на овог преподобног, јер ево петнаест година већ како не излазим из пештере. - Ти си пред свима нама говорио кнезу, одвратише они који су присуствовали разговору беса са кнезом. - Све је вас преварио бес, одговори преподобни, а ја нисам видео ни кнеза ни вас.
Разгневљени кнез нареди да и њега ставе на жестоке муке, као преподобног Теодора. Не подносећи изобличење кнез се страховито разјари, притом пијан од вина, он узе стрелу и рани блаженог Василија. Извукавши стрелу из свога тела, преподобни Василије је баци према кнезу говорећи: Овом стрелом ускоро ћеш сам бити рањен, - што се и зби по пророчанству светога.
После тога кнез нареди да преподобне, једва живе од мучења, затворе у посебну тамницу, да би их сутрадан подвргавао још страшнијим мукама. И у ту ноћ обојица преподобних уснуше пред Господом чесном смрћу својом и Господ изведе из тамнице душе њихове, да прослављају свето име Његово у вечитој светлости. А братија, дознавши за њихову смрт, дођоше и узеше чесна тела светих страдалника, па их чесно погребоше у Варјажској пештери, у којој се они трудољубиво и богоугодно подвизаваху. Касније они бише пренесени у пештеру преподобног Антонија, где и до сада леже нетљени у окрвављеним одећама и власеницама, које такође стоје читаве.
Након не много времена посла њихове блажене кончине, обистини се пророчанство преподобног Василија: кнез Мстислав Свјатополкович би рањен стрелом у време битке са кнезом Давидом Игоровичем у граду Владимиру; и познавши стрелу своју којом он беше ранио преподобног Василија, рече: Ево умирем данас, кажњен због преподобних Теодора и Василија.
Тако зли убица би кажњен за дела своја, а преподобни страдалци, као победитељи ђавола који побеђује среброљубљем, овенчани су не пропадљивим сребром и златом него вечном славом и чашћу, и добише венац драгоценог Камена, који је Христос, коме част и слава са Богом Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове. Амин.
