POSTOJI, POSTOJI DUHOVNI SVET VLADIKA NIKOLAJ

Čudesno spasenje deteta
U januaru 1939. godine bugarske novine objavile su ovaj neobičan događaj: Gospođa Eva Popov, žena trgovca popova u Sofiji, nedavno je usnila ovakav san. Videla je u snu svoju jedinicu kćerku, koja joj se sa strahom žalila kako su je neke žene uhvatile za gušu pa hoće da je udave. preplašena majka, probudi se pa ispriča mužu svoj san. Muž je izgrdi i govoreći, da je o večeri mnogo jela pa zato sanja koješta. Ali majku to nije umirilo. Ona skoči i ode u sobu gde je njena kčćerčica spavala, kad tamo ima šta i videti. Kćerka iskolačila oči, a u licu sva modra. Dete kao dete, trpalo u usta šta je dohvatilo i počelo da sisa kraj od jastuka. Toliko je gurala jastuk u usta, da ga više nije mogla iščupati. I počelo se gušiti. Dete je bilo u nesvesti. No, veštačkim disanjem roditelji ga povrate. A da se majci nije ovo javilo u snu, dete bi osvanulo mrtvo.
Čudotvorna ikona
Ruske novine u Beogradu Carski Vjesnik od 1933. godine, broj 369 saopštile su ovaj slučaj čudesnog isceljenja Vasilija Zubova u Zemunu. Zubov je dobio zapaljenje pluća i izgledi za njegovo ozdravljenje bili su nikakvi. U to vreme stajala je u crkvi u Zemunu ruska ikona Božje Matere Znamenaja. Neko se seti i umoli sveštenika da donese tu ikonu ka bolnome Zubovu. Sveštenik
donese ikonu i očita moleban. To je bilo izjutra, kad je bolesnik imao temperaturu 40 stepeni. Bolesniku je odmah laknulo. Kad je lekar došao, začudio se da je temperatura stala na 36 stepeni. I Vasilije Zubov je potpuno ozdravio.
Javio se sv. Jovan Krstitelj
Gospođa Ćirko ... žena narodnog poslanika pričala nam je ovakav svoj doživljaj. Živeli smo, veli, u Bitolju, a moja familija u Ohridu. Jedne noći ja iz postelje pogledam u našu slavsku ikonu, sv. Jovana Krstitelja, a vidim kako svetac izađe iz ikone; ikona osta čisto drvo, a čovek pođe po sobi. Uplašena, ja brzo navukoh jorgan na glavu. Ali on diže jorgan i reče mi neobično blago: "Spremaj se da odmah ideš u Ohrid, tamo se dogodio nesrećan slučaj". Ja sedoh u postelju i pogledah, a čovek se udalji i najednom opet beše na ikoni kao i pre. U svanuće dobijemo telegram iz Ohrida da je moj brat Leon poginuo. Ovo se dogodilo 1920. godine.
O zavetu
Opasno je davati zavet Bogu pa ga posle gaziti. O tome priča jedna stara monahinja ovakav svoj doživljaj:
- Jedno jutro na jutrenju u crkvi kažem sebi: Danas neću ništa jesti. I tako održim do večeri. Uvečer sestre navale na mene da i ja sa njima jedem. Ja se malo kolebah: Hoću neću, pa onda uzmem viljuškom malo pirinča kuvanog sa ribom. I progutah. Najednom osetih da progutah i jednu oštru kost. Osetih kako me grebe niz jednjak i kako me posle bode u stomaku. Sva pretrnuh. Odem sestri jednoj, koja je dugo bolovala i razumela se u bolesti. Upitam je, da li se može u bolnici proseći telo i kost izvaditi? Ona mi odgovori da je to vrlo teško. Kažem joj da ćuti i da ne uzbunjuje sestre. I ja sam ćutala i gorko se kajala što sam svoju reč pred Bogom pogazila. Kad sam se zarekla, trebala sam održati. Dugo u noć mučio me ljut bol. No nekako zaspim. Na snu mi dođe jedna čudna devojka i poče mi govoriti, kako treba ispuniti svaki zavet pred Bogom. Potom priđe mi bliže, raseče mi stomak, izvadi onu kost, pa mi je pokaza. Kost beše oštra i crna. Ona je baci kroz prozor, onda me pogleda blagim osmehom i reče: "Ne boj se, dokle god se budeš kajala za svoje pogreške, ja ću ti pomagati". I na jednom iščeze ispred mojih očiju. - To je Majka Božija Prečista, pomislih. Kad je klepalo udarilo, ja skočim potpuno zdrava. Neka je slava i hvala našoj Zaštitnici.
Samrtnici imaju naročita viđenja
Ono što jedan samrtnik vidi, misli i oseća, jeste osobeno iskustvo, koje nemaju svi ljudi u stanju zdravlja. Naročito kad bolesnik padne u besvesno stanje pa se povrati k svesti pred smrt - on ima da saopšti čudne stvari. Interesantan je slučaj sa velikim škotskim pesnikom Valterom Skotom. On je dugo ležao u besvesnom stanju. Najedanput se povrati i dođe k sebi. Poruči, da mu hitno dođe njegov prijatelj Lokhart, njegov docniji životopisac. Kada Lokhart prispe i priđe samrtniku, reče mu ovaj: Lokharte, ja svakako nemam više od jednog minuta da razgovaram sa tobom. Ne mogu ti dakle sve kazati. Samo ovo, dragi moj prijatelju, budi dobar čovek, budi pošten, budi pobožan. Ništa drugo u svetu neće ti moći biti od koristi kada dođe čas da i ti legneš ovako na samrtnu postelju...
Predskazanje

Čitamo o predskazanjima koja je imao Franja Ferdinand pre svoje pogibije u Sarajevu na Vidovdan 1914 godine. Pre nego što je krenuo za Bosnu, otišao je u Artšteten da požuri dovršavanje svoje grobnice. Kad je pogledao, primetio je majstorima, da ulaz u grobnicu nije prav nego kriv, na lakat, te da će mrtvački kovčeg pri unošenju udariti u zid. Kada je sa stanice u Beču hteo krenuti u Bosnu, najedanput se ugasi elektrika, i on sa svojom svitom nađe se u mraku u čekaonici. Tada zapale sveće. On primeti kako su zapaljene sveće poređane unaokolo oko njega kao oko mrtvaca. Posle pogibije u Sarajevu, njegovo telo i telo žene mu bude preneto u Artšteten da se pogrebe. No kad je uneseno u grobnicu, udari kovčeg o zid i jedan deo maltera padne sa tavana. Tom prilikom grmelo je i sevalo tako strašno, da prisutni nisu mogli ni čuti opelo. Otkako je ponet kovčeg iz Beča, počelo je grmeti i sevati, i to je trajalo do u noć i celu noć. Svi prisutni govorili su tada da takva neobična nebeska tutnjava mora biti neko mračno predskazanje. I bilo je zaista. Predskazanje ratne grmljavine koja je uskoro počela nad Evropom i trajala pet godina.

Hrana s neba

Engleski lekar dr. S. Brašer navodi u svojoj knjizi "Lečenje pomoću vere" ovaj neobičan slučaj. Dogodilo se to u Indiji. Jedan musliman, obraćen u hrišćansku veru spasao se smrti od gladi na način koji podseća na svetog proroka Iliju. Kad se taj čovek krstio, on se pridružio jednom starcu hrišćaninu, koji je kao misionar stalno putovao. Jednom su njih dvojica tako putovali kroz neki pust i nenaseljen predeo. Ogladneli su, a nigde ništa. Već iznemoglost nagoveštavala je njihovu blisku smrt. Starac se usrdno molio Bogu, a mladić se uzrujavao i govorio: Ako nam Bog odmah ne pošalje hranu, ja ću se odreći Hrista i vratiti u islam. Starac ga stišavao, a u sebi stalno se molio. Najedanput, jedan gavran pojavi se iznad njih, i pusti iz kljuna neki zavežljaj. Taj platneni zavežljaj sadržao je u sebi hleb i druga jestiva. Kad su odrešili, zadivili su se i proslavili Boga Promislitelja.

Poklonjenje Hristu po Vaznesenju VLADIKA NIKOLAJ

Neki tajnovici Božji dokučili su, šta se događalo na nebesima između Vaznesenja Gospoda našeg i Spasa Isusa Hrista i Duhovdana.
Njima je davno bilo od Boga da vide ono što je drugima bilo nedostupno. Oni, dakle, vele da su se u te dane od Vaznesenja Gospodnjeg do Sošestvija Duha Svetoga na apostole. anđelske vojske po činu i redu poklanjale Gospodu Isusu, koji je krvlju svojom prečistom oprao rod ljudski od greha i smrću svojom umrtvio smrt, i silaskom u Ad, oplenio satanu, i Vaskresenijem svojim posvedočio vaskresenije svih svojih vernih i Vaznesenijem otvorio i pokazao put u carstvo nebesno. I tako, dakle, devet činova anđelskih po redu iz dana u dan i u svojim mirijadama mirijadi klanjali su se Hristu Pobediocu i to:
• prvog dana po Vaznesenju - Sveti Prestoli
• drugog dana po Vaznesenju - Sveta Načala
• treći dan po Vaznesenju - Svete sile
• četvrtog dana po Vaznesenju - Sveta Gospodstva
• petog dana po Vaznesenju - Svete Vlasi
• šestog dana po Vaznesenju - Sveti Serafimi
• sedmog dana po Vaznesenju - Heruvimi
• osmog dana po Vaznesenju - Sveti arhangeli
• devetog dana po vaznesenju - Sveti anđeli.
Dakle, devet dana - devet čina anđelskih, a desetog dana Sošestvije Sv. Duha.
Šta sam naučila od Gospoda moga
Svojim rođenjem naučio me je Gospod Isus preporođenju. Moram se, dakle, ponovo roditi i preporoditi, da bi se udostojila biti njegova i u njegovom carstvu.
Svojim krštenjem naučio me je On neophodnosti moga očišćenja. Krštenjem sam se očistila od prastarih praroditeljskih greha. Ali sam grešila i posle krštenja. I od tih greha moram se očistiti. Čime - kad nema drugog krštenja (osim mučeništva) nego Pokajanjem. Kao što svaki dan perem telo vodom, tako moram svako dan prati i umivati dušu pokajanjem, molitvom i suzama.
Svojim Preobraženjem naučio me je On, da se i ja moram preobražavati više i više, kao što sveti apostol Pavle govori: "Mi že vsi otkroveni licem slavu Gospodnju vzirajušča, v toj že obraz preobrazujemsja ot slavi vo slavu jakože ot Gospodnja Duha" (Kor. 3,18). Svojim stradanjem naučio me je Gospod strpljenju i junaštvu na putu moga stradanja. Kad ga udarahu, On ne udari; kad ga pljuvahu, On ne popljuva nikoga; kad mu se rugahu, On ćutaše; kad ga klevetaše Čivuti pred Pilatom, On ne odgovaraše; kad Mu staviše trnov venac na glavu i krv mu obli lice, On opet ćutaše; kad ga raspeše, On trplješe. Hriste moj, daruj mi bar hiljaditi deo Tvoga strpljenja.
Svojim Vaskrsenijem naučio me je Gospod moj, da se moram s Božjom pomoći potruditi da još u ovom životu vaskrsnem dušom, da bih u dan onaj, u Dan Suda vaskrsnuta bila i telom i dušom, i bila "čedo vaskresenija" i "kći videla", a ne tame.
Svojim Vaznesenijem naučio me je Gospod, da mi je prava i večna otadžbina na nebesima; zbog toga se moram stalno i strogo i pravilno spremati za tu svoju otadžbinu, to jest, za povratak milome i svetome Ocu mojemu iz tuđine, kao onaj bludni sin.
Isuse moj, sve dobro moje, pomozi mi da ovu nauku utvrdim i izvršim. Amin

ЗАШТО И КАКО ЧИТАТИ СВЕТО ПИСМО ? – преп. Јустин Нови

Свето Писмо је донекле биографија Бога у овом свету. У њему је Неописани донекле описао Себе. Свето Писмо Новога Завета је биографија оваплоћеног Бога у овом свету. У њему је описано како је Бог, да би људима казао Себе, послао Бога Логоса, који се оваплотио и постао човек и као човек казао људима све што Бог има, све што Бог хоће са овим светом и са људима у њему. Открио је Бог Логос план Божји о свету и Божју љубав према свету.Бог-Реч казао је људима Бога помоћу речи, уколико речи људске могу обухватити необухватљивог Бога. Све што треба овоме свету, и људима у њему – Господ је казао у Светом Писму. На сва питања Он је у њему дао одговоре. Нема питања, које може мучити душу људску, а да на њега није у Светом Писму дат или посредан или непосредан одговор. Људи не могу измислити више питања, но што има одговора у Светом Писму. He нађеш ли одговор у Светом Писму на неко своје питање, значи да си, или поставио бесмислено питање, или ниси умео читати Свето Писмо и из њега ишчитати одговор.


У Светом Писму Бог је казао: 1) Шта је свет; одкуда је; због чега постоји, чему греди, чиме ћe ce завршити; 2) шта је човек; одкуда долази; куда иде; из чега је, ради чега је, чиме ћe ce завршити; 3) шта су животиње, шта биљке; чега ради су; чему служе; 4) шта је добро; одкуда је; чему води; ради чега је; како се стиче; 5) шта је зло; одкуда је; како постоји; због чега постоји – чиме ће се завршити; 6) шта су праведници и шта грешници; како се од грешника постаје праведним и од погорђеног праведника – грешник; како се служи Богу, а како ђаволу; сав пут од добра до зла, од Бога до ђавола; 7) све – од почетка до краја; сав пут човеков од тела до Бога, од зачећа до васкрсења из мртвих; 8) шта је историја света, историја неба и земље, шта историја човечанства; њихов пут, циљ и завршетак.


Уопште, Бог је у Светом Писму казао све што је људима требало казати. У Светом Писму се налази биографија сваког човека, сваког без изузетка. У њему сваки од нас може наћи себе детаљно, подробно описана и приказана: све своје врлине и мане које имаш и можеш имати и неимати; наћи ћeш путеве којим душа твоја, и свачија, иде од греха ка безгрешности и сав пут од човека до Бога и од човека до ђавола. Наћи ћеш начине како да се ослободиш греха, наћи ћeш, једном речју, сву историју греха и грешности, и сву историју правде и праведника. Јеси ли тужан, у Светом Писму ћеш наћи утехе; јеси ли жалостан – радост; јеси ли гневан – укроћење; јеси ли сладострасан – целомудрије; јеси ли немудар – мудрост; јеси ли рђав – доброту; јеси ли злочинац – милост и правду; јеси ли човекомрзац – љубав. У њему ћеш наћи лек за све своје пороке и мане, и храну за све своје врлине и подвиге. Јеси ли добар, Свето Писмо ће те научити како да постанеш бољи и најбољи: јеси ли осетљив, оно ћe те научити ангелској нежности; јеси ли паметан, оно ћe те научити мудрости. Волиш ли лепоту и музику стила и речи, нема је лепше, ни дирљивије, но што је имао у Јова, и Исаије, и Соломона, и Давида и Јована Богослова и Апостола Павла… Ту се музика, анђелска музика вечне истине Божје обукла у речи људске.


Што човек више чита и изучава Свето Писмо, све више и више налази разлоге да га што дуже и непрекидније изучава. Оно је, по речи Светог Златоуста, као мирисав корен, који све више мирише што се више таре.


Колико је важно зашто треба читати Свето Писмо, исто је толико важно знати како треба читати Свето Писмо. Свети Оци, на челу са Светим Златоустом, најбољи су вођи у томе. Свети Златоуст је, тако рећи, написао пето Еванђеље. Свети Оци препоручују озбиљну припрему за читање и изучавање Светог Писма. Припрема се састоји, у чему? Најпре у молитви. Моли се Господу да ти просвети ум – да разумеш речи Светога Писма, и облагодати срце – да осетиш истину тих речи и живот. Буди свестан да су то речи Божје, које ти Он лично говори и казује. Молитва у вези са осталим врлинама еванђелским најбоље оспособљава човека за разумевање Светог Писма.


А како читати Свето Писмо?


Молитвено, са страхопоштовањем, јер је у свакој речи по кап вечне истине, а све речи – сачињавају безобални океан Вечне Истине. Свето Писмо није књига већ живот; јер су речи њене – дух и живот (Јн. 6,63), зато се и могу схватити ако их учинимо духом духа свог, и животом живота свог. To je књига која се чита животом – практиковањем. Прво ваља доживети, па разумети. Ту важи она Спаситељева реч: Ко хоће творити – разумеће да је ова наука од Бога (Јн. 7,17). Твори, да би разумео. To je основно правило православне егзегезе. У почетку човек обично брзо чита Свето Писмо, па онда све спорије, док најзад не буде почео читати реч по реч, јер у свакој речи открива – бескрајну истину и неисказану тајну. Сваког дана прочитај најмање по једну главу из Новог Завета, али упоредо с тим практикуј по једну врлину. Практикуј док ти не пређе у навику. Рецимо, прво опраштање увреда. To да ти буде свакодневна дужност. И уз то се моли Господу: Господе благи, дај ми љубав према увредиоцима мојим!… И кад ту врлину претвориш у навику, онда ће ти лакша бити свака друга за њом, и тако редом до последње. Главно је читај Свето Писмо што више. Што разум не разуме, срце ћe осетити; а не разуме ли ни разум, ни срце не осећа, ти ипак читај, јер читањем сејеш речи Божје по души својој: а оне тамо неће пропасти, већ ће постепено и неприметно прећи у природу душе твоје, и на теби ћe ce збити Спаситељева реч о човеку који баци семе у земљу, и спава и устаје ноћу и дању, и семе ниче и расте, да не зна он (Мк. 4,26-29). Главно је: сеј, а Бог је који даје и чини да посејано узрасте (1 Кор. 3,6). Само не хитај са успехом, да не би испао сличан човеку који данас сеје, а сутра већ хоће да жање.


Читајући Свето Писмо ти уносиш квасац у тесто душе своје и тела свог, који се постепено шири, прожима душу, док је сву не прожме и не ускисне еванђелском истином и правдом. У сваком случају, Спаситељева прича о сејачу и семену може се применити на сваког од нас. Нама je y Светом Писму дато семе Божанске Истине. Читајући га, ми то семе сејемо по души својој; и оно пада и на каменита и на трновита места душе, a no нешто и на добру земљу срца нашег – и донесе род. А кад угледаш род и окусиш га – ти ћеш од сласти и радости похитати да и каменита и трновита места душе своје раскрчиш, поореш и засејеш семеном речи Божје. Знате ли када је човек мудар у очима Господа Христа? – Када слуша Његове речи и извршује их. Почетак је мудрости – слушати речи Божје (Мт. 7,24-25). Свака реч Спаситељева има моћ и силу исцелења и од физичких и од духовних болести. “Реци реч и оздравиће слуга мој” (Мт. 8,8). Спаситељ рече реч – и оздрави слуга капетанов. Како некад, тако и сад, Господ непрестано изриче речи Своје и теби и мени и свима нама. Само нам се ваља зауставити, удубити у њих и примити их – капетановском вером. И чудо ће се десити с нама и оздравиће душа наша као што је оздравио слуга капетанов. Јер је у Еванђељу написано и ово: И доведоше к Њему бесомучних много, и изгна духове речју, и све болеснике исцели (Мт. 8,16). To он чини и данас, јер је Господ Исус јуче и данас Онај исти и вавек (Јевр. 13,8).


Ha Страшном суду судећи се онима који не слушају речи Божје и теже ћe им бити на дан Суда него Содому и Гомору (Мт. 10,14-15). Пази, на Страшном суду ћe ce тражити од тебе да даш рачуна, шта си урадио са речима Божјим, да ли си их слушао и усвајао, да ли си им се радовао или си их се стидео. Ако си их се стидео, и Господ ћe ce постидети тебе када доће у слави Оца свога са Анђелима светим (Мк. 8,38). Мало је речи људских, које нису пусте и празне, зато је мало оних због којих нећемо бити осуђени (Мт. 12,36). Да би то избегли, треба учити и научити речи Божје из Светог Писма, учинити их својима, јер их је Бог зато саопштио људима, да би их они усвојили, a кроз њих и саму Истину Божју.


У свакој речи Спаситељевој има више вечности и непролазности него ли у целом небу и целој земљи са целокупном њиховом историјом. Зато је Он рекао: Небо и земља проћи ћe, али речи моје неће проћи (Мт. 24,35). – To значи: у речима Спасовим је Бог и све Божје, зато не могу проћи. Усвоји ли их човек, он постаје непролазнији од неба и земље, јер је у њима сила, која обесмрћује човека и чини га вечним. Изучавање речи Божјих, и испуњавање, чини човека – сродником Господу Исусу. To je Он сам објавио кад је рекао: Мати моја и браћа моја они су који слушају реч Божју и извршавају је (Лк. 8,21). To значи: слушаш ли, читаш ли реч Божју – упола си брат Христов; извршујеш ли је – потпун си брат Христов. A TO је радост и привилегија већа од анђелске. Изучавањем Светог Писма, по души се разлива неко блаженство, које не личи ни на што земаљско. О томе је Спаситељ говорио када је рекао: Блажени су који слушају реч Божју и држе је (Лк. 11,28).


Велика је тајна речи. Толико велика да се само друго Лице Свете Тројице – Господ Христос – назива у Светом Писму: Реч = Логос. Бог је Реч (Јн. 1,1) – све речи које долазе од те вечне и апсолутне Речи пуне су Бога, божанске Истине, Вечности, Правде. Слушаш ли их – Бога слушаш. Читаш ли их — читаш непосредне речи Божје. Бог-Реч постаде тело, постаде човек (Јн. 1,14), и мутави и муцави човек – проговори речи вечне истине и правде Божје.


У речима Спаситељевим има неког сока бесмртности, који читањем речи Његових кап по кап капље у душу човекову, и оживљава је из смрти у живот, из пролазности у непролазност. To Спаситељ објављује говорећи: Заиста, заиста вам кажем: ко слуша моју реч и верује ономе који ме је послао, има живот вечни,… и прешао је из смрти у живот (Јн. 5,24.). – To значи: слушањем, изучавањем речи Божје – учиш се бесмртности и вечности, учиш се бесмртном и вечном животу, а верујеш ли у њих пуном вером – већ си научио шта је живот вечни и прешао си из смрти у живот. Зато Спаситељ одлучно тврди: Заиста, заиста вам кажем: ко одржи реч моју неће видети смрти до века (Јн. 8,51). Свака је реч Христова пуна Бога, зато, када уђе у душу човекову, она је очишћава од сваке нечистоте. Из сваке Његове речи излази сила, која очишћава од греха. Зато је Спаситељ на Тајној Вечери говорио ученицима Својим, тим неодступним слушаоцима речи Његове: Ви сте већ очишћени речју коју вам говорих (Јн. 15,3). Све што je y Светом Писму написано то Господ Христос и Његови Апостоли називају: речју Божјом, речју Господњом (Јн. 17,14); Д. Ап. 6,2;13,46; 16,32; 19,20; 2 Кор. 2,17; Кол. 1,15; 2 Сол. 3,1), и ако је као такву не читате и не примате – остаћете у мраку мутавих и муцавих речи људских, празних и пустих.


Свака реч Божја – пуна је Истине Божје, која када уђе у душу, освећује је на сву вечност. Зато се Спаситељ обраћа молитвом Оцу Свом небеском: Оче! освети их Истином Својом, реч је Твоја истина (Јн. 17,17). He примаш ли реч Христову као реч Божју, као реч Истине, то лаж и отац лажи, коју je y теби, устаје на њу.


У свакој речи Спаситељевој има много надприродног и благодатног; и то је оно што облагодаћује душу човекову, када је реч Христова посети. Зато Свети Апостол сав домострој спасења назива “речју благодати Божје” (Д. Ап. 20,32); “речју Истине” (Еф. 1,13); “речју живота” (Флб. 2,16). Као жива, благодатна сила, реч Божја дејствује у човеку чудотворно и животворно, ако је човек слуша са вером и прима вером (1 Сол. 2,13). Све је опогањено грехом, али се све очишћује – речју Божјом и молитвом, све – свако створење од човека до црва (1 Тим. 4,6). Истином, коју у себи носи, Силом, коју у себи има, реч Божја је – оштрија од сваког мача и пролази тај до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца (Јевр. 4,12). Нема ничега тајног пред њом и за њу. Зато што свака реч Божја има у себи од вечне Речи Божје – Логоса – она поседује силу да духовно рађа и препорађа људе. И рађајући се од Ње, човек се рађа од Истине. Отуда Свети Апостол Јаков пише хришћанима да их Бог Отац породи речју истине (1,18), а Свети Петар вели им да су препорођени речју живота Бога, која остаје вавек (1 Петр. 1,23). Све Божје речи, које је Бог говорио људима, долазе од Вечне Речи – Логоса, који је Реч живота и даје Живот вечни. Живећи том Речју – човек оживљава себе из смрти у живот; испуњујући себе вечним животом – човек постаје победитељ смрти и учесник у природи Божјој (2 Петр. 1,4), и блаженству његовом неће бити краја.


У свему овоме главно је, најглавније је, вера и осећање љубави према Господу Христу, јер се под топлотом тог осећања отвара тајна сваке речи Божје, као што се под топлотом сунчаних зракова отвара круница мирисавог цвећа. Амин.


///////////////////////////


(Предавање оца Јустина, професора и васпитача Богословије, одржано на братском састанку Богословског богомољачког братства Свети Сава, у Сремским Карловцима, 22. децембра 1929. год.)

БОГ НЕ КАЖЊАВА – старац Порфирије

http://www.esnips.com/web/staracPorfirijeKavsokalivit
http://www.4shared.com/document/bhN36de1/%D0%A1%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B0%D1%86-%D0%9F%D0%BE%D1%80%D1%84%D0%B8%D1%80%D0%B8%D0%B5-%D0%9F%D0%BE%D0%B4%D0%B2%D0%B8%D0%B6%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2.html
http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/StaracPorfirije/StaracPorfirije.htm
Старац је доживљавао љубав Новога Завета и све је вредновао мерилима те љубави. Једном приликом говорио сам му о моралној кризи нашег времена, која је, уз помоћ изузетних аудио-визуелних средстава комуникације, добила облик универзалне епидемије демонских размера какве није било у историји. Старац се тужно саглашавао, али ништа није говорио. Но, кад сам му рекао како се плашим да ће Бог допустити врло оштре казне како бисмо се уразумили, он узврати речима: “Не, Бог не кажњава; удаљавајући се од Бога, човек кажњава сам себе. Рецимо: овде је вода, тамо је ватра. Слободан сам да изаберем. Ставим руку у воду – хладно је, ставим је у ватру – пече”.


из књиге
“Старац Порфирије: подвижник љубави – прозорљиви чудотворац”

ЕСХАТОЛОШКО ИСКУСТВО СА СВЕТИМ СТАРЦЕМ СЕРАФИМОМ САРОВСКИМ

Старчево духовно чедо Николај Мотовилов у својој забелешци, која се чува у архиву манастира Дивјејева, коју је 1903. године објавила његова удовица Јелена Мотовилова, описао је како му је преподобни Серафим Саровски објаснио циљ хришћанског живота и како се преобразио пред њим.




“Дан је био облачан,” записао је Мотовилов, “земља беше покривена дебелим снегом, који је стално падао, када ме отац Серафим постави да седнем поред њега на једно оборено стабло. Господ ми је открио, рече ми, да сте ви у детињству желели да сазнате који је циљ хришћанског живота. Вама су саветовали да посећујете цркву, да се молите, да чините добра дела, јер се у томе, говорили су, састоји циљ хрићанског живота. Али вас тај одговор није могао да задовољи. Стварно, молитва, пост, ноћна бдења као и сви други хришћански подвизи, добри су као такви, али циљ нашег живота није да само то испуњавамо, јер су то само средства. Прави циљ хришћанског живота је да задобијемо Духа Светога. Морате знати да само оно добро дело доноси плодове Духа Светог, које је учињено из љубави према Христу. Према томе, задобијање овог Духа је циљ нашег живота.
У ком смислу ви говорите да треба задобити Духа Светог, запитах оца Серафима; ја то не разумем. Задобити значи стећи, рече ми он. Ви сигурно знате шта значи стећи новац.То исто важи и за Светог Духа. Циљ земаљског живота за обичног човека је да заради новац, или да стекне почасти, одликовања и награде. Свети Дух је такође капитал, и то вечити капитал и једино благо које никако не престаје. Свако дело учињено из љубави према Христу доноси благодат Светога Духа; у сваком случају, молитвом се то најлакше постиже, јер је она оруђе којим увек располажемо. Може се догодити да би сте желели да идете у цркву, али да црква није близу, или да је служба свршена. Или имате жељу да уделите просјаку, али њега нема; или желите да будете непорочни, али за то немате снаге. Али молитва, за њу увек има могућности, она је доступна како богатом тако и сиромаху, како ученом тако и простом, јаком као и слабом, здравом као и болесном, праведном као и грешном. Снага молитве је огромна, више него све друго, она даје Духа Светога.
Оче, рекох, ви све време говорите о благодати Духа Светога, коју треба задобити, али како и где је могу видети? Добра дела су видљива, а зар Дух Свети може бити видљив? Како могу знати да ли је Он са мном или није? А он ми рече да благодат Светога Духа, која нам је дата приликом крштења, сија у нашем срцу упркос нашим гресима и тами која нас окружује. Она се појављује у неисказаној светлости онима преко којих Господ најављује своју присутност. Свети Апостоли су опипљиво осетили присутност Духа Божјег. Запитах га: Како бих ја лично могао да постанем сведок? Тада отац Серафим обави руку око мене и рече ми: Пријатељу, ми смо сада обојица у Духу, ти и ја. Зашто не гледаш у мене? Оче, рекох му, не могу да вас гледам, јер је ваше лице постало светлије од сунца и очи су ми засењене. Не плашите се, ваше Богољубије, рече отац Серафим, јер сте и ви сада постали светли као и ја. И ви сте сада испуњени Духом Светим, иначе не би вам било могуће да ме видите таквим. И нагнувши се према мени, шапну ми благо на уво: Свим срцем молио сам Господа да вас удостоји да видите, телесним очима, овај силазак Његовог Духа. И ево, узвишена милост утешила је ваше срце као што мајка теши своју децу. Дакле, пријатељу, зашто ме не погледате? Не бојте се ничега, Господ је са вама! Ја га тада погледах и сав претрнух. Замислите: у средини сунце, при његовом најсјајнијем блистању подневног лучезарја видите лице човека који са вама разговара. Видите покрете његових усана, израз његових очију, чујете његов глас, осећате да једна његова рука лежи на вашем рамену, али не видите ни ту руку, ни то лице, већ једино ту заслепљујућу светлост која се распростире свуда око вас, и која обасјава својим сјајем снежни покривач којим је покривен пропланак, као и снежне пахуљице која падају попут белог праха. Шта осећате?, запита отац Серафим. Тишину и мир које не могу изразити, рекох. Шта још осећате? питаше он. Неисказану радост која испуњава моје срце, одговорих. Та радост коју осећате, рече он, ништавна је када се упореди са оном радошћу за коју је речено да око још не виде, и ухо не чу, и у срце човеку не дође, што уготови Бог онима, који га љубе. Нама су дати само наговештаји ове радости, али шта казати о правој радости? Шта још осећате, ваше Богољубије? Неисказану топлоту, рекох ја. Какву, пријатељу! Ми смо у шуми, сада је зима и свуда је снег око нас… Каква је то топлота коју осећате? Одговорих: Као када бих се купао у топлој води. Осећам такође мирис, какав никад до сада нисам осетио. Знам, знам, рече он, ја вас хотимично питам. Тај мирис који осећате је благоуханије Духа Божијег. А та топлота о којој говорите није у ваздуху, већ у нама. Загрејани њом, пустињаци се нису бојали зиме, јер су били одевени благодатном хаљином, која им је замењивала одело. Царство Божије налази се унутра у нама. Стање у коме смо сада доказ је за то. Ето шта значи бити испуњен Светим Духом. Да ли ћу се сећати ове милости која нас је данас посетила?, запитах ја. Верујем да ће вам Господ помоћи да сачувате ово у свом срцу, јер то није дато само ради вас једнога, већ преко вас, осталом свету. Идите с миром и нека Господ и Његова Пресвета Мајка буду са вама!” И кад је напуштао оца Серафима, забележио је Мотовилов, виђење није престајало: старац је био у истом положају који је имао у почетку разговора и неисказана светлост и даље и даље га је обасјавала.
Разговарајући с ученим архимадритом Макаријем, ректором семинарије, преподобни Серафим је објашњавао како има боље од бољега. Ову своју тезу он је ставио на дугачку линију свечовечанске драме, од почетка до краја. “Има боље од бољега, радости моја,” говорио је он. “Ово је истина и под водом, и на земљи, и на небесима. Под водом алге су добре, рибе су боље, бисер је најбољи. На земљи растиње је добро, животиње су боље, човек је најбољи. На небу стоји чин над чином, лик над ликом, коло над колима, све боље од бољега. Тај поредак важи и за сву историју рода људског: детиње доба трајало је до Закона, младићко под Законом, а кад се наврши време, т.ј. у зрелом добу, посла Бог Сина Свог Јединородног. Од тог времена, радости моја, и отпочели су последњи дани који ће се завршити невечерњом светлошћу”.




Из књиге :  ”Циљ хришћанског живота је задобијање Духа Светога – Свети Серафим Саровски”

О БОЖЈОЈ ВОЉИ

Глава из нове књиге архиепископа Белгородског Јована и Марије Городове 
*Љубав дуго трпи


– Владико, хајде да разговарамо о томе шта је то воља Божја. Ми се молимо «Оче наш...» и, понављајући за Христом, говоримо: “Да буде воља Твоја...” Сваки верник би хтео да упореди своје поступке, свој живот са Његовом вољом. Смисао људског живота је у испуњењу Његове воље. Ало како је препознати? Разумљиво је , да постоји Божји промисао о свету и о нама постоје заповеди које нам је дао Господ. Али, с друге стране, сваки дан пред човеком стоји избор, како поступити, решење није увек очигледно, зато је важно разумети, шта је Божја воља у односу на сваког од нас?


– Ми живимо у свету, где се свако узда само у себе, још више,ми живимо у свету,где постоји и негује се култ моћника, који све савладавају, све победјују, увек су успешни. Али ако се загледамо у тај пропагандни лик срећног, јаког, човека који одговара свим стандардима времена, видимо да је у позадини свега тога– празнина, колико год да је био моћан и јак човек то све може изгубити у само једном тренутку, све ће се распршити, ако иза тога не стоји Бог.Такве људе је Исус упоредјивао са човеком који на песку гради своју кућу: «...свако, ко слуша… речи Моје и не испуњава их, личи на човека неразумног, који је изградио дом свој на песку; и кад је пала киша, и излиле се реке,и дунули ветрови, насрнули су на ту кућу; и она се срушила, и био је велики лом». И обрнуто, ко слуша речи Његове и испуњава их, је као «муж благоразумни, који је на камену изградио своју кућу» (Мф. 7. 24–27).


Божја воља о човеку се састоји у томе, да Бог жели да нико не погине, да сви имају живот вечни; Божја воља о човеку је - спасење човека. И истовремено је она – љубав у односу на њега, мада та љубав често човеку није разумљива зато што човек има своју представу каква та љубав треба да буде. Божја воља о човеку – то је и благовољење Божје, и благодатна милост према њему. Раније су Руси употребљавали израз: «Бог се сажалио на њега», – и то је значило истовремено и то да Бог жали човека и то да Он наградјује човека својим учешћем у његовој судбини, Својом посетом. 
Воља Божја је увек блага,и то ми често заборављамо када ропћемо на своју судбину.


– Тешко је не роптати када постоји болест и брига.Овде се можемо подсетити одговора старице која је плакала у храму. Када је свештеник питао зашто плаче она је рекла «Бог ме изгледа сасвим заборавио:ове године нисам имала ни брига ни болести».


– Патње и страдања човека чисте. Кроз патњу човек постаје јачи, он почиње на други начин да раyумева свет око себе и себе у њему. То је такодје пројављење Божје воље, када Господ нешто нажао даје човеку. И нека у почетку то није разумљиво, али пролазећи кроз таква искушења очистивши се човек може другачије да разуме окружење, да постане другачији. 
Ми увек имамо проблем како да усагласимо своју вољу са вољм Господа.Бог пројављује своју вољу независно од наше, и нико не може да спречи њено извршење. Ја ћу рећи јасније:човек, као творевина не може да удје у ту сферу, ту не може да се увуче. А с друге стране – то је творевина Бога и природно он зависи од свог творцаи на одредјени начин учествује у Његовој замисли, остварује је. При томе као вељена творевина Господа, он располаже таквим Божјим даром,каква је слободна воља. И веома често у човеку постоји раскорак измедју Божје воље и његове сопствене, при томе чак слободу избора коју му је дао Бог човек разуме на свој начин. Слободна воља, то је пре свега воља, ослободјена од терета греха. А човек разуме тај дар најчешће у смислу оно што хоћу, то ћу и урадити.


– Значи добија се да је слободна воља – Божји дар који ми неправилно користимо?


– Наравно, па он је дат човеку за спознавање истине. Наша слобода, слободна воља – то је увек избор. За свете људе – то је избор измедју мањег и већег добра, за обичног човека – то је избор измедју греха и доброчинства. Али чак и људи, који су у греху, такодје нису лишени тог дара – слободне воље ,они такодје имају избор – избор измедју мањег и већег греха.


–Владико, желела бих да се зауставимо овде где сте рекли да човек не може да омета извршење Божје воље. Мени се чини, да неразумевање тога често доводи до тога да се ми противимо неизбежном само зато што нам оно није пријатно итд.


У Библији постоји књига Пророка Јоне, прочитајте је. У њој се говори о томе како је Јона добио , «реч Господа» да устане и иде у Ниниву, велики град, и проповеда у њему, зато што су његова злодела дошла до Бога (Јон. 1. 1). Господ је у Својој милости желео спасење за те људе «више од 120000 људи, који нису умели да разликују десну од леве руке» (Јон. 4. 11). Али Јона покушава да избегне Божју вољу, њему се не иде да проповеда, није спреман да буде пророк. Многи погрешно верују, да су пророци – људи који предсказују будућност, у ствари пророци су –они који извршавају вољу Божју. Тако и Јона, не обазирући се на то што је био позван од Бога да испуни Његову вољу на сваки начин то покушава да избегне – он чак седа у чамац, који усмерава на другу страну,као што је речено, да би побегао од лица Господњег» (Ион. 1. 3). Када читамо књигу јасан нам је Јонин карактер, јер подсећа на нас, на наше поступке иако дело настало 700-е године до наше ере. Јона није могао да се избави од испуњења воље Господа, он је некако дошао у Ниниву, тамо проповедао, и грешници су поверовали у Бога и покајали се. Божја воља о спасењу Ниниве је била испуњена.


– Значи не може се избећи испуњење Воље Божје, јер ће Господ казнити?


– То није казна. «нисте ви Мене изабрали, него Ја вас» (Ин. 15. 16), – говори Исус. Просто човек, који иде против воље Бога, као цар Саул, је изван благодати Божје, он почиње да живи изван ње. Хтео бих да наведем пример из живота светитеља Инокентија – првог епископа Камчатског, Алеутског и Курилског. 1823 г. Иркутски епископ Михаил добио је указ Светог Синода, који је упућивао свештеника у колонију Руско-Америчке компаније на острву Уналашка, алеутима. Избор је пао на једног свештеника који је, изговарајући се болешћу своје жене, одбио. А ево 26-годишњи Јован – будући светитељ (у свету се звао Иван Попов), одједном се осетио позваним, сам је затражио да иде у најудаљенији кутак Руске империје. И заједно са женом и једногодишњим дететом укрцао се на брод «Константин», избегао многе опасности и стигао у Алеуте. Он ће превести за алеуте Катехизис, молитве, Јевандјеље, Дела светих Апостола и написаће на алеутско лисјавском језику знамениту књигу: «Показивање пута у Царство Небеско ». Та књига је доживела десетине издања и биће преведена на многе светске језике.Деца светитења Инокентија завршиће Санкт-Петербургску академију, а њега самог ће још за живота назвати апостолом Америке и Сибира. А ево судбине свештеника који је одбио путовање: развео се са женом, нарушио каноне и завршио живот као војник.


– Значи да човек који извршава вољу Бога добија и олакшице?


– Ја не бих тако поставио питање,јер у том случају постоји момент «Ти – мени, ја – теби». Овде се ради о призиву: ако се човек осетио призваним, он ће доћи до краја, он ће почети да осећа тај призив какав год да је он. Зато што је то унутрашњи побудјујући однос измедју творевине и њеног Творца. Како то објаснити, када човек осети призваност? Бог је позвао и човек не може да не иде. Ипак то од њега захтева снагу. Ипак сваки пут када човек испуњава Божју вољу он улази у «невидљиви завет».


– Владико објасните шта је то– «невидљиви завет»?


– Да би ово чак и новооцрковљени људи схватили подсетимо како је понекад тешко устати ујутру и поћи у храм на службу, иако си увече чврсто решио да то урадиш. Настаје маса препрека различите врсте које – верујући човек то одмах схвата –носе не просто свакодневни карактер. То је оно, што има однос према духовном свету – јер ви се спремате да идете Богу а не у позориште нпр. Све те препреке било каквог облика, стоје против наше благе жеље да будемо ближи Богу. На том примеру се јасно схвата, шта је то «духовни завет». И треба разумети, да свако ко твори вољу Божју спрема себе на неки духовни подвиг. Али њега је човек дужан и да извршава ,видите, реч «подвиг» има исти корен као реч«кретање», а човек је дужан да се духовно креће.


– Па како распознати вољу Божју? Шта су знаци које можемо тумачити као Божју вољу за нас?


– То може бити различито: понекад су то животне околности, понекад нешто дође да време молитве, у сну или преко пријатеља. Али увек је то кроз реч. Све иде кроз реч: човек може чути једну фразу и она му преокрене цео живот, као што је то било са не сасвим оцрковљеним човеком о коме се говори у књизи «Казивање једног боготражитеља свом духовном оцу». Он је, ушавши у храм, чуо речи из апостолске посланице: «Непрестано се молите» (1 Фес. 5. 17), – и одједном је та фраза одредила цео његов даљи живот..Хтео је да сазна шта то значи молити се непрестано .Дешава се да човек и не разуме шта се са њим дешава али он је просто у приправности да чује и извршава Божју вољу.


– Када су епископа Василија (Родзјанко) питали о подударностима, које нас некад воде кроз зивот , одговорио је: «Само кад престанем да се молим подударности престају».Изгледа да је имао у виду такве знаке?


– Вероватно да, за човека који се налази у тражењу воље Божје за њега постоји опасност да упадне у лажну мистику када у свему што му се дешава тражи Божји знак. Обраћање духовнику штити човека од тога.


– Владико, а распознавање воље Божје- то је дијалог са Богом?


– Наравно али И молитва то је такодје поyваност о којој смо сада говорили, од речи «призив»:Бог призива. Када Му се обраћамо ми чујемо унутрашњи одговор: у човеку настаје такво стање да се он осети способним и јаким да решава неке проблеме. Све је то стање унутрашњег дијалогакоји човек води с Творцем.


– Владико а како управљати у себи ту способност да осетимо Божју вољу?


– Само на један начин: у почетку дете учи да слуша и чује родитеље,затим то води послучању у почетку родитеља.Затим он иде у храм и тамо се учи послучању. А шта је то послушање? То је способност да слушамо. А даље иде испуњење. И Ту је веома важно зауставити се на мотиву послушања, на мотиву испуњења Његове воље. Човек који воли Бога и испуњава Његову вољу мора да Га воли и у свему слуша.


– Да, то су сасвим други мотиви:не из страха већ из љубави. Човек који воли бога удовољава Му све наде полаже на Њега. Владико, а шта значи «поуздати се у Божју вољу»? не радити ништа? Не трудити се да изменимо ток судбине?


– Поуздати се у Божју вољу – то значи пројавити и вишу љубав, и више мужество. Зато што се ти не отуђујеш од живота, не искључујеш из њега, ти не бежиш од одговорности. Напротив, ти показујеш виши степен одговорности –ти извршаваш вољу Божју, каква год да је она.





Постоји молитва коју је написао Свети Филарет (Дроздов), Митрополит Московски – то је била његова свакодневна молитва. Прочитајте.


Свакодневна молитва Светог Филарета


Господе, не знам шта да молим од Тебе. Ти једини знаш шта је мени потребно. Ти љубиш мене више него што ја умем љубити себе.Оче, дај слузи Твоме оно што ја сам искати не умем. Не усудјујем се искати ни крст, ни утеху, само стојим пред Тобом, срце је моје отворено теби. Ти видиш потребе које ја не знам, види и поступи са мном по милости својој. Порази и исцели, обори и подигни ме: ништаван сам и нем пред светом вољом Твојом и недокучивим за мене судовима Твојим. Приносим себе на жртву Теби, предајем се Теби. Немам жеља, осим жеље да испуним вољу Твоју. Научи ме молити се. Сам у мени моли се. Амин!

Житије Светог оца нашег Николаја, Жичког и Охридског

3. Мај 2010 - 13:33
Епископ Николај (у свету Никола Велимировић) рођен је 23. децембра 1880. године у селу Лелићу од родитеља Драгомира и Катарине. После основне школе, гимназије у Ваљеву и Богословије у Београду уписао се на Старокатолички богословски факултет у Берну, Швајцарска, где је 1908. одбранио докторску дисертацију Вера у Христово васкрсење као основна догма апостолске цркве. Идуће године одбранио је дисертацију о Берклију у Женеви. Двадесетог децембра 1909. замонашен је у манастиру Раковици и рукоположен у чин јерођакона и јеромонаха. По жељи митрополита Србије Димитрија, јеромонах Николај проводи извесно време у царској Русији, коју ће доживотно носити у души и са Русима у Југославији и Америци бити у сталној и тесној вези.


Желећи да упозна западни свет о нечувеним страдањима српскога народа за време Првог светског рата, и о праведној борби коју је Србија водила за своје ослобођење, српска влада је одлучила да упути у Енглеску и Америку јеромонаха др Николаја (Велимировића). Осврћући се на своју мисију у Америци у току Првог светског рата, епископ охридски Николај је пет година доцније писао: „Пре пет година ја сам био у Америци. Тада сам био послат од Српске владе да посетим многобројне југословенске колоније у овој земљи, те да иашем народу објасним значај титанске борбе, коју је водила малена Србија са великом Аустријском царевином. Својим многобројним резолуцијама народ југословенски тада се изјаснио за Србију и њене идеале."


Пре избора за епископа јеромонах Николај је био сугшент Богословије светога Саве у Београду. Свети архијерејски сабор Краљевине Србије изабрао га је за епи-скопа жичког 1919. године. Већ 1920. године епископ Николај по властитој жељи прелази у Охрид. После доношења Устава Српске православне цркве, 1931, спроводи у дело сједињење епархија Охридске и Битољске у јединствену Охридско-битољску епархију са седиштем у Битољу. За време свог архипастирствовања у овој епархији епископ Николај ствара у манастиру Калишту центар женског монаштва, који ће поред манастира Хопова и Кувеждина бити расадник српског монаштва и попунити многе празне и опустеле, за време Првог светског рата, српске манастире. Охридски пустињак, како је епископа Николаја назвао један од најумнијих Срба нашега времена, из Охрида, и касније из Битоља, управља у име Српске православне цркве целокупним богомољачким покретом.


„Магнетизмом своје личности он је привукао и усмерио латентну религиозност народних маса. И тако је, под његовим утицајем, двадесетих година овога века организован тај верски покрет, превасходно сељачки, који је импресионирао побожношћу и молитвеном ревношћу." Богомољачки покрет дао је „само Хиландару двадесетак искушеника и монаха. Од чланова НХЗ створене су монашке матице „у многим нашим манастирима. Захваљујући овом покрету епи-скоп Николај је обновио монашки живот у запустелим манастирима у Овчару и Каблару.


Поред мисионарских курсева епископ Николај организовао је саборе Хришћанске заједнице „на којима је долазило хиљадама богомољаца из свих крајева и на којима је изузев два случаја увек присуствовао и говорио вођа покрета епископ Николај. Поред неколико часописа Православне народне хришћанске заједнице објављиване су сваке године књиге и књижице." До 1941. године издато је у тој библиотеци преко стотину већих или мањих књига верске садржине.


Три године по смрти епископа жичког Јефрема, епископ охридско-битољски Николај изабран је 21. јуна 1936. за епископа жичког. Након његовог поновног доласка, Жичка епархија је доживела свој духовни препород. Обновљени су многи манастири и подигнути нови парохијски храмови. На сваком кораку осетила се снажна рука епископа Николаја. „С њим почиње једна нова епоха. Он није привукао Цркви само народне масе него је надахуо и једну духовну елиту (...)".'"


Епископ Николај ,је знао да се успне на врх сваке духовне области или књижевног рада кога би се дотакао. У свему и вазда први или међу првима: као беседник и песник не мање него као мисионар, мислилац и пророк.


Владика Николај је обновио српско црквено беседништво и сам је био највећи беседник у историји Српске цркве." Његова дела, до сада сабрана, „износе тринаест томова, мисионарски рад владике Николаја био је по обиму огроман, а по садржају свестран и може се само поредити са делатношћу светог Саве. У својству мисионара Српске цркве, путовао је између два Светска рата на Запад, првенствено у Енглеску и Америку, но и у околне балканске земље, у Цариград, али највише у Грчку, где је редовно посећивао Свету Гору и залагао се за обнову хиландарског општежића. Учествовао је на бројним међународним и међуцрквеним састанцима, јер се интересовао за екуменизам и спријатељио с представницима англиканске и епископалне цркве. Сарађивао је 1930. на предсаборној конференцији православних цркава, одржаној у светогорском манастиру Ватопеду. У земљи се залагао за рестаурацију ста-рих цркава, манастира и других споменика. Одликовао се такође својом хуманитар-ном акцијом, подизао дечје домове и хранилишта, од Битоља па до Чачка, Горњег Милановца, Краљева и Крагујевца ."


Приликом конкордатске борбе, 1937, епископ Николај је устао у заштиту жи-вотних интереса Српске православне цркве живом и писаном речју, а онда је дошао рат. Одмах после немачке окупације епископ Николај је интерниран у манастир ЈБу-бостињу, да би касније био премештен у манастир Војловицу. Овде је био заточен заједно са патријархом српским Гаврилом. Из манастира Војловице Немци су их 14. септембра 1944. године одвели у логор Дахау. Ослободили су их Американци када су ушли у Кицбил 8. маја 1945." После свога ослобођења епископ Николај се није вратио у комунистичку Југославију. Извесно време је живео у Енглеској, а затим се преселио у Америку. „У Америци је до последњег даха наставио мисионарску активност. Поред многих беседа и књига написаних у емиграцији, радио је као професор православних богословија. Предавао је у српској Богословији св. Саве у Либертивилу, али је највише живео у руској средини, као предавач у Академији св. Владимира у Њујорку, Богословији св. Тројице у Џорданвилу, Св. Тихона у Саут Канану (Пенсилванија, где је и умро 5. (18) марта 1956. Био је сахрањен покрај српског манастира Св. Саве у Либертивилу"," а 1991. године пренет је у свој родни Лелић.


Тропар глас 8.


Златоусти проповедниче Васкрслога Христа путовођо рода Српског крстоносног у векове, распревана Лиро Духа Светога, поносе и љубави монаха, радовање и похвало свештеника, учитељу покајања, свенародни Владико, человођо богомољне војске Христове, Свети Николаје Српски и Свеправославни, са свима светима Небеске Србије моли Јединог Човекољубца: да подари мир и слогу роду нашему.


Кондак глас 3.


Родио се јеси у Лелићиу Српском, архипастир био у Охриду Светонаумском, на престолу Светог Саве у Жичи си столовао, народ Божји Јеванђељем учио и просветио, за Христа и страдање у Дахау претрпео; тога ради прослави Те, Светитељу, Николаје Нови Богоугодниче!

Српски Архиепископи и Патријарси

Архиепископи

1 Сава I (свети Сава), 1219-1233 (+ 1236)

2 Арсеније I Сремац, 1233-1263 (+ 1266)

3.Сава II, 1263-1271.

4. Данило I,1271-1272.

5. Јоаникије I,1272-1276 ( +1279)

6 Јевстатије I,1279-1286.

7 Јаков,1286-1292.

8. Јевстатије II, 1292-1309.

9. Сава III, 1309-1316.

10. Никодим, 1317-1324.

11. Данило II, 1324-1337.

Патријарси

1-12. Јоаникије II, 1338-1346-1354.

2-13. Сава IV, 1354-1375.

3-14 Јефрем, 1375-1380. и 1389-1390.

4-15. Спиридон, 1380-1389.

5-16 Данило III, 1391-1396.

6-17. Сава V,1396-1409.

7-18. Кирило,1409-1418.

8-19 Никои, 1418. - после 1435.

9-20. Никодим II, 1445-1455 (?)

10-21. Арсеније II, 1457-1463.

11-22. Јован, архиепископ... 1508...

12-23. Марко, митрополит... 1524...

13-24. Павле. митрополит смедеревски 1527-1535 (?)

14-25. Макарије, 1557-1571 (+1574)

15-26. Антоније, 1571-1575.

16-27. Герасим, 1575-1586.

17-28. Саватије, 1587.

18-29. Јеротеј, 1589-1590.

19-30. Филип, 1591-1592.

20-31. Јован,1592-1613.

21-32. Пајсије, 1614-1648.

22-33. Гаврило, 1648-1655 (+1659)

23-34. Максим, 1655-1674 (+1680)

24-35. Арсеније III, 1674-1690 (+1706)

25-36. Калиник I,1691-1710.

26-37. Атанасије I,1711-1712.

27-38. Мојсије, 1712-1726.

28-39. Арсеније IV, 1726-1737 (+1748)

29-40. Јоаникије III, 1739-1746.

30-41. Атанасије II, 1746-1752.

31-42. Гаврило II, 1752.

32-43. Гаврило III, 1755.

33-44. Викентије Стефановић

34-45. Пајсије II

35-46. Гаврило IV... 1758.

36-47. Кирило, 1758-1763.

37-48. Василије, 1763-1765 (+1772)

38-49. Калиник II, 1765-1766.

39-50. Димитрије (1920-1930)

40-51. Варнава (1930-1937)

41-52. Гаврило (1938-1950)

42-53. Викентије (1950-1958)

43-54. Герман (1958-1990; +1991)

44-55. Павле (1990- )

Св. Сава (1219-1233: +1236), први српски архиепиокоп. Српскк народ до светога Саве био је у црквеном погледу раздвојен. Једним делом потпадао је под Охридску архиепископију, другим делом под епископије из Приморја, тако да је духовно-национално био разједињен. Тек је св. Сава, најмлађи син жупана Стефана Немање и Ане, успео да добије одобрење од византиј-ског цара Теодора I Ласкариса (1204-1222 ) и васељенског патријарха Манојла I Харитопула Сарантена. који га је и хиротонисао (завладичио) за првог српског архиепископа 1219. у Никеји. Св. Сава је од постојећих и новооснованих епархија устројио Српску аутокефалну (самосталну) цркву 1219. године, која је имала 10 епархија (владичанстава), а седиште јој је било у манастиру Жичи. Он је са оцем Немањом (св. Симеоном Мироточивим) и братом Стефаном градио манастире Студеницу, Хиландар и Жичу, где ће 1221. крунисати Стефана за "Првовенчаног краља" српског. Св. Сава је путовао два пута у Свету земљу, 1229. први пут, а потом, када се повукао са архиепископског престола 1233. Следеће, 1234. године опет је пошао на друго поклоничко путовање, кад је у повратку између 13. и 14 јануара 1236. преминуо у Трнову у Бугарској.

Арсеније I Сремац (1233-1263. + 1266) - Њега је свети Сава предложио за свога наследника на трону српске архиепискоције. Иначе, био је родом из "оностраног Срема", како се Мачва некад називала. Он је после монголске (татарске) најезде кроз Европу до Јадранског мора, кад су' Vповратку опустошили манастир Жичу, у Руговској клисури близу Пећи подигао као метох на имању манастира Жиче цркву Св. Апостола, која је по Жичи прозвана Св. Спас. Овде, у скровитије место преместио је седиште српске архиепископије, око 1253. г. Арсеније I Сремац преставио се 1266. г.; његове св. мошти налазе се у манастиру Ждребаонику у близини Даниловграда у Црној Гори.

Св. Сава II (1264-1271) Он је четврти син српског Краља Стефана Првовенчаног. На крштењу се звао Предислав; пре избора за трећег по реду српског архиепископа био је у манастиру Хиландару, а потом епископ у Хуму (хумски). Св. Сава II (Други) био је изабран још за живота за архиепископа Српске цркве, јер се св. Арсеније Сремац оболевши од узетости (парализе) повукао са архиепископског лрестола (1267), на кога Је 1264. изабран Сава II и управљао узорно архиепископијом, као и његови претхоцници, до 1271. године. За време његове архиепископске управе Српском црквом, брат његов и краљ Србије Урош I Немањић (1243-1276) са јаком војском покушао је да освоји Мачву 1268. године, али је био заробљен, па је по уговору са Угрима (Мађарима) обећао дати на управу престо Србије њиховом зету, свом сину Драгутину, који се био оженио кћерком угарског краља, Катарином.

Данило I (1371-1372) После смрти архиепископа св. Саве II (1264-1271 ), на престо "св. Саве" био је изабран Данило I 1271. године. Он није дуго остао на архиепископској катедри - само годину дана.

Јоаникије I (1272-1276; +1279) Он је био лратилац и ученик св. Саве II, са којим је ишао на поклонички пут у Јерусалим, па и када је он постао хумски епископ. За архиепископа Србије изабран је 1272. године. У време његове управе Српском црквом, византијски цар Михаило VIII, који је обновио Византију (1261), са Латинима је склопио унију у Лиону 1274. После две године. 1276, краљ Урош I (1243-1276) буде збачен са престола од сина краљевића Драгутина, коме није по обећању уступио пола своје државе. Тада се и он повлачи са архиепископског трона са краљем и пријатељем Урошем I, који ускоро умире као монах Симон; затим је у Захумљу умро и архиепископ Јоаникије I Њихова тела (мошти) пренела је краљица Јелена Анжујска и сахранила У манастиоу Сопоћанима, задужбини свог мужа, краља Уроша I.

Јевстатије I (1279-1286) Он је изабран за архиепископа Србије, као зетски епископ (пре тога је био игуман Хиланцара), а сматра се да је као врло сиособан посредовао у смени на престолу на Сабору у Дежеву 1282, када су се краљеви Драгутин (1276-1316) и брат му Милутин (1282-1321) договорили да Србијом влада млађи брат Милутин

Јаков (1286-1292) Архиепископ Јаков је наследио архиепископа Јевстатија 11286. кад је овај умро у манастиру Жичи Његово тело је због ратних опасности Јаков I пренео у Пећ; сазидао је неколико новиих цркава.

Јевстатије II (1292-1309) За време архиепископа Јевстатија II, као и његових двојице претходника, дошло је до наглог успона и ширења српске средњовековне државе 1282. Освојено је Скопље (где ће се пренетн престоница Србије), оба Полога, Овче Поље, Злетово, Пијенац, Кичево, Дебар. На северу је освојено Браничево, Видин (1290). Основане су нове епархије (владичанства): Грачаничка, Кончанска, Лимска, Мачванска, Браничевска, Београдска, Скопска.

Године 1299. у Солуну је прослављена и свадба краља Милутина и Симониде, кћерке византијског цара Андроника II (1282-1328). Освојене земље на северу од Охрида, Штипа и Прилепа, дате су српском краљу као мираз. Србија је била једна од најјачих и богатијих (сребром, златом, храном) земаља Балкана и Европе.

Сава III (1309-1316) У време архиепископа Саве III дошло је до непријатељства између краља Драгутина и Милутина, који је желео да престо Србије остави сину Стефану кога је родила царска "из пурпура" Симонида, што је било супротно договору у Дежеви 1282. Јерархија Цркве са архиепископом Савом III је посредовала. и Србија буде спасена грађанског рата. Године 1313. када је краљевић Стефан устао против краља Милутина, Црква је поново посредовала, како при измирењу браће тако и оца и сина. Краљеви Драгутин и Милутин су са велможама и народом подигли манастире: Грачаницу, Старо Нагоричино, Ћелије, Тавну, Рачу, Троношу, Петковицу, Пустињу, президали Хиландар...

Никодим (1317-1324) Архиепископ Никодим је измирио краља Милутина и сина му Стефана, те је по смрти Милутиновој (1321) у Неродимљу на Бого-јављење 1322. крунисао Стефана за краља Србије, као што су и његови претходници крунисали претходне владаре.

Архиепископ Никодим, као и св. Сава а и неки други архиепископи, бавио се књижевним радом. Превео је Типик светог Саве Освећеног (+ 531) са грчког на српски језик, где у предговору оштро говори против лењости на молитву и рад.

Данило II (1324-1337) Данило се још као монах и игуман Хиландара истакао у одбрани ове светиње од Каталонаца (Шпанаца), који су као најамници дошли у сукоб са византијским царем Михаилом IX, па су почели пустошити по Византији и Светој гори. Данило је, као и претходник Никодим, био од српских владара задуживан за обављање дипломатских послова. Као способан, изабран је за бањског епископа. а потом за хумског, али оба пута после извесног времена; зах-валио се, отишао у Хиландар одакле је изабран за архиепископа Србије. Данило је подигао више цркава и припрату у пећком манастиру. Он је писац Житија краљева и архиепископа српских. За време његово била је српска победа на Велбужду (1330), подигнути су Високи Дечани - Стефана Дечанског. Дошло је до сукоба Стефана и краљевића Душана, и по смрти оца (св. Стефана - "Оца Мрате"), он је крунисао Душана 1331. у Сврчину на Малу Госпојину.

Јоаникије (1338-1346) - патријарх од 1346. до 1354. У време архиепископа Јоаникија, Српска црква на Сабору у Скопљу 1346. уздигнута је на ранг Патријаршије, а он проглашен за првог српског патријарха (1346-1354). Са бугарским патријархом Симеоном, епископима и светогорским сабором. само седам дана касније од прогласа патријаршије, крунисао је Душана Силног Немањића на Ускрс 1346. за цара "Срба, Грка и приморских страна..." Тада је Србија била најјача држава на Балкану, па и међу најснажнијим у васељени, излазила је на три мора. Цар Душан подигао је Св. Архангеле и са патријархом Јоаникијем још доста цркава и ван Србије.

Сава IV (1354-1375) Други патријарх Српске патријаршије после патријарха Јоаникија (за време кога је издат први део /1349/ и други /1354/ Законика Душановог од 201 чл.) јесте Сава IV, који се ословљавао као и његов велики претходннк - "патријарх српски и приморских земаља" У време Саве IV трајао је сукоб Цариградске патријаршије са Српском патријаршијом. После годину дана од његовог ступања на "престо св. Саве" преминуо је изненада (вероватно отрован) и сам Душан Силни (1331-1355), што је изазивало нелагодности, те се деспот Јован Угљеша 1368.године измирио са Цариградском патријаршијом, што је учинио и кнез Лазар (1371-1389) са своје стране. Ти догађаји, као и марички пораз српске војске 1371. под заповедништвом краља Вукашина и смрт "нејаког" Уроша V (1355-1371), збили су се у време патријарха Саве IV.

Јефрем (1375-1380; и други пут 1389-1392) Патријарх Јефрем је био велики молитвеник и духовни ауторитет, два пута је седео "на престолу св. Саве" Немањића: после смрти Саве IV од 1375. до 1380. и после патријарха Спиридона (1380-1389), који је умро после косовске катастрофе 1389. Доласком великог исихасте Јефрема, који је био пореклом бугарског рода, српски род био је веома поколебан и разједињен, те је овај велики молитвеник видао ране рода свога православног кога су Азијати разарали. Он се повукао у тиховање како први тако и други пут (1392), а преминуо је 1400. године.

Спиридон (1380-1389) Био је четврти патријарх српски у време чије је, како песник каже, "Српско пропаднуло царство" 1389. на Косову. Одмах после ове катастрофе и сам је умро.

Данило III (1392. или 1393. до 1396) Данило Трећи је наследио патријарха Јефрема, који се повукао други пут "из светских бура". На место св. Јефрема био је изабран Данило III. То је врло тешко време у вазалној Србији, којом управља удова кнегиња Милица (1371-1396) до пунолетства сина Стефана. У време патријарха Данила III пренето је из Приштине [где је било сахрањено) тело кнеза Лазара у задужбину му Раваницу и он проглашен за светог.

Сава V (1396. после 1407) Он је обавио сахрану патријарха Јефрема, подигао му гробницу и после седам година прогласио га за светитеља. То је описано и придодато Житију св. Јефрема,које је написао епископ Марко из Хвосна. У време патријарховања Савиног одиграо се бој на Ровинама 1395, код Никопоља 1396, и код Ангоре. У прве две битке Срби су учествовали као вазали против хришћана, а у трећој бици предвођени су деспотом Стефаном (Стефан Високи) код Ангоре, где је Бајазит и поражен од Тимура (Тамерлана 1402). Тад су се Срби ослободили турског вазалства

Кирил (после 1407. до 1419) Патријарх Кирил је 1418. осветио манастир Манасију - Ресаву, коју је подигао српски деспот Стефан Лазаревић (1389-1427). У време патријарха Кирила, на Западу су одржавани неки сабори да би се извршила реформа Римокатоличке цркве "у глави и у удовима". На сабору у Констанци, где је осуђено учење Јана Хуса, био је н српски деспот Стефан Лазаревић (1414).

Никон (1420-1435) У време патријарховања патријарха Никона преминуо је Стефан Лазаревић (+1427), а наследио га је деспот Ђурађ Бранковић (1427-1456). То су били врло тешки дани и године по хришћане

Никодим II (после 1445. до 1453) Никодим II је био претпоследњи српски патријарх пре пада српске деспотовине под Турке, који ће 1453. освојити хришћанску Византију и Цариград. Он је хиротонисао молдавског митрополита Теоктиста (уместо старог Јоакима који је био присталица уније). Иначе сам деспот Ђурађ, унук св. Кнеза Лазара, нипошто није хтео пристати на унију нити слати своје изасланике у Фиренцу 1439, када је склопљена унија византијског цара са римским папом. Те године (1439) први пут је пала и Српска деспотовина под Турке, али јој је после неколико година враћена слобода.

Арсеније II (1453-1463) Српски патријарх Арсеније II последњи је српски патријарх на слободи. Он је надживео деспота Ђурђа Бранковића Смедеревца (1427-1456), као и сина му Лазара (деспота 1456-1458), као и коначни пад српске средњовековне државе-деспотовине под вишеструко турско ропство 1459. У тим временима "тешким" и "уснулим", под силним и страшним збивањима "кад су живи завидели мртвима", запустела је Српска патријаршија. Неки епископи, као митрополит смедеревски (по смрти Арсенија II, 1463) Павле, покушали су да обнове Српску патријаршију, али слабо је успевало..

Обнова Пећке натријаршије

Макарије (Соколовић) (1557-1571; +1574) Макарије Соколовић, рођени брат Мехмед-паше Соколовића, молио је свога брата да се заузме код султана Сулејмана II да се Србима дозволи обнова Патријаршије. Бератом султановим 1557. године дозвољена је обнова Српске патријаршије, а за првог патријарха постављен је Макарије Соколовић. Простор Српске патријаршије, поред земаља цара Душана и Уроша Немањића, обухватио је још подручја Бачке, Баната, Барање, Срема, Славоније, Босанске крајине, Босне, Лике, Крбаве и Далмације, и имао је више од четрдесет епархија, међу њима и новоосноване: Требињску, Пожешку и др. Патријарх Макарије је добио и одобрење да обнавља старе (порушене) и зида нове цркве и манастире. Из тог времена су манастири на Западној Морави. Осниване су школе при неким манастирима, преписиване су књиге, а ускоро ће почети и штампање нових књига. Он је озидао припрату Грачанице. Судство је организовано по Душановом законику.

Антоније (1571-1575) Наследник Макарија као српског патријарха, који је био народни старешина и вођа (етнарх, милет-баша), био је његов братанац, помоћник херцеговачког митрополита, Антоније; обновио је цркву Св. Николе у Бањи код Прибоја.

Герасим (Соколовић) (1575-1586) Његово седиште било је у Пећкој патријаршији у Пећи, где је било око сто монаха. Султану је годишње давао по две хиљаде дуката на име слободе вере

Саватије (Соколовић) (1586-1589) Саватије је био синовац патријарха Макарија. Он је подигао манастир Пиву 1573. године. Заносио се мишљу да ослободи Србе од Турака.

Јеротеј (1589-1590) Патријарх Јеротеј је наставио верско националну политику духовне обнове српског рода како ју је започео Макарије Соколовић.

Филип (1591) Он је врло кратко управљао Пећком патријаршијом.

Јован (Кантул) (1592-1614) Патријарх Јован је почео отворену акцију против Турака. Тада је у Банату букнуо устанак Срба против Турака за ослобођење а предводио га је епископ вршачки Теодор, кога су Турци жива одерали на мех. То је било и време после смрти султана Сулејмана II Законодавца (1521-1566), када је моћ Турске почела да опада. Турци су били срдити због устанка Срба, па је Синан-паша узео мошти св. Саве из манастира Милешеве (од чијих су моштију и неки Турци добили излечење) и однео их на Врачар у Београд и спалио 1594. године. Те године (1594) Срби су подигли устанак у Пећи, а 1597. и у Херцеговини. За све ово Турци су дозвали патријарха Јована у Цариград и ту га задавили 1614. године. Патријарх Јован остао је у сећању до данас као ревносни мученик и страдалник за Православље, борећи се против Турака, а и католичке насртљивости.

Пајсије (Јањевац) (1614-1647) Пајсије је за време свог патријарховања напустио ратоборну политику са Турцима. Он је много волео књиге и њихово штампање и преписивање. Према Турцима настојао је да обнови политику патријарха Макарија Соколовића. Написао је Житије цара Уроша и саставио му св. службу, а преписао је Живот деспота Стефана Штиљановића. ј

Гаврило I (Рајић) ( 1648-1655) Он је опет покренуо акцију за ослобођење од Турака. Путовао је много по Европи и Русији, а када се вратио у своју патријаршију, Турци су га уморили. Тада је вођен и Кандијски рат 1645-1669. Кад су Турци отели Мореју Млецима.

Максим (Скопљанин) (1656-1674; +1680) Патријарха Максима су савременици сврстали у великог ревнитеља и учитеља "светог престола". Имајући пред очима трагичан крај свога претходника, патријарха Гаврила, он се ограничио само на духовну обнову и то под Турцима. Путовао је по својој патријаршији, али је све везе прекинуо са Русијом да не постане сумњив. Био је на поклоњењу у Св. Јерусалиму, а у повратку је нз Свете горе, Хиландара донео доста важних књига у Пећ.

Арсеније III Чарнојевић (1674-1706) У време великог патријарха Арсенија III Чарнојевића-Црнојевића био је велики рат "бечки", Св. Лиге против Турске од 1683. до 1699. Срби су се и сами дигли на устанак помажући Млетачкој републици, Аустрији, Пољској и Русији. Турци су поражени под Бечом (1683). Патријарх Арсеније подигао је Србе, али како је Француска заратила против Аустрије помажући Турској, то су Срби оставши усамљени морали да 1690. беже на север преко Саве и Дунава како би остали живи од турске освете, предвођени својим патријархом Арсенијем III. У Угарској су од цара Леополда I добили привилегије о слободи вере.

Калиник I (око 1693-1710) Турски велики везир Мустафа Ћуприлић позивао је патријарха Арсенија III да се врати са народом на старо огњиште, а како то није пошло за руком, поставили су за патријарха у Пећи Грка Калиника I (1693-1710). Калиник је добро управљао Српском патријаршијом, хиротонисао је нове епископе, а повратника владику Јефрема Бањанина поставио за свог "егзарха" у манастиру Павлици. Калиник се врло успешно борио против католичких мисионара унијата. Дао је аутономију Крушедолској-Карловачкој митрополији 1710. године.

Атанасије I (1711-1712) Патријарх Атанасије I је врло мало био на челу Српске патријаршије.

Мојсије (Рајовић) (1712-1726) У време његово вођен је опет рат између Аустрије и Млетачке републике против Турске 1716-1718. Турска је поражена код Петроварадина и изгубила је важне области: Банат, југоисточни Срем, северну Србију од Западне Мораве, у Босни област на десној обали Уне и Саве (по Пожаревачком миру 1718). Од Пећке патријаршије су Карловачкој митрополији припојене епархије: Београдско-сремска, Ваљевске, Темишварска, Вршачка (то је Београдска митрополија припојена Карловачкој митрополији и од тада је "Београдско-карловачка" митрополија).

Арсеније IV (Јовановић Шакабента) (1726-1737; 1741-1748) Новим ратом Русије и Аустрије са Турском 1737-1739. опет су пострадали Срби, и овог пута су, предвођени патријархом Арсенијем IV, побегли преко Саве и Дунава. Београдским миром 1739. Аустрија је изгубила земље испод река, а пресељени Срби настанили су се у Угарској.

Јанићије Караџа (1737-1746) На упражњено место пећког патријарха постављен је Јанићије Караџа. Он је из грчке породице, узео је из Пећи драгоцене предмете и повукао се са трона.

Атанасије II Гавриловић (1747-1752) Он је био скопски митрополит и наследио је свога претходника Грка, Јанићија Караџу. Сакупљао је милостињу, као и неке важне предмете који су однети када је била друга сеоба Срба за време Арсенија IV, да би поправио тешко стање.

Гаврило II (1752) Гаврило II је био сарајевски митрополит, ишао је у Цариград код султана Мехмеда III (1730-1754) и добио берат о потврди патријарашког достојанства. Пошто се тешко разболео, дао је писмену оставку.

Гаврило III (Николић) (1752-1758) Њега је за патријарха назначио његов претходник, коме се обавезао да ће вратити све његове дугове. Обећање није могао испунити, па се повукао у Цариград, где је добијао султанову помоћ да живи.

Кирило II (1758-1763) Он је био пореклом Грк из Халкидона. Као патријарх на "престолу св. Саве", није био омиљен од српских епископа, јер је Патријаршију још више задужио. У Нишу је одржао један састанак са српским епископима и виђенијим настојатељима и предложио да се умоли бивши патријарх Гаврило III да се врати на столицу српских патријарха, јер је он једини био способан да спасе Патријаршију беде и дуга у који је запала. Патријарх Гаврило је то одбио.

Василије (Бркић) (1763-1765; +1772) Василије је последњи Србин који је седео на "престолу светог Саве" пре укидања Пећке патријаршије. Кирило II поставио га је за епископа Новог Брда, а затим га преместио за митрополита у Сарајево. Василије Бркић је успео да са српским епископима скине са патријарашке столице Кирила II, али су га његови сродници оклеветали у Цариграду, био је збачен са пећког трона затворен на Кипру. Уз помоћ Француза ослободио затвора. Отишао је у Црну Гору, а потом у Италију, где је за руског грофа Долгорукова, који је долазио да испитује Лажног цара Шћепана Малог (1767-1774) написао "Опис турски области и у њима хришћанск народа, а нарочито народа српског".

Калиник II (1765-1766) Патријарх Калиник II } последњи патријарх (пореклом Грк) на трону пећки патријарха. Њему је са Грцима епископима изнуђена молба да траже да се, наводно због презадужености укине Пећка патријаршија. На предлог васељенског патријарха Самуила Ханцериса (1763-1769), султан Мустафа III (1757-1773) уважио је ове молбе и УКИНУО Српску патријаршију због "презадужености" - бератом (законом) од 11. септембра 1766. год. Страшне су биле последице укидања Пећке патријаршије - Срби Горанци, Магленци и верници између Водена и Лерина прешли су у ислам.

Пoглавари цркве у Србији

Леонтије (Ламбровић) (1801-1813) београдски митрополит. Карађорђе - Ђорђе Петровић подигао је Први српски устанак 1804. год. у Београдском пашалуку, где је био тадашњи београдски митрополит Грк, Леонтије Ламбровић. Он је био наклоњенији дахијама но Србима. Његовом кривицом мученички је пострадао Хаџи-Рувим.

Агатанел (1815-1827) београдски митрополит. После пропасти Првог српског устанка 1813. год. дошло је до Другог српског устанка 1815. који је подигао у Такову кнез Милош Обреновић. Он је довео за београдског митрополита архимандрита Мелетија Никшића из Враћевшнице, међутим васељенски патријарх Кирило IV уместо њега за митрополита постави Грка Агатангела, а Мелетија за шабачког епископа.

Антим (1827-1831) београдски митрополит. Султановим хатишерифом Срби су 1830. добили право слободе вероисповести да могу бирати свог митрополита Србина уместо до тада Грка фанариота, како је у писму и кнез Милош захтевао, "синове нашег Отечества можемо имати за епископе".

Мелентије (Павловић) (1831-1833) митрополит београдски. Он је први београдски митрополит после Првог (1804) и Другог (1815) српског устанка од рода српског. Његов претходник предао му је управу Београдске митрополије, која је била и митрополија Србије од три епархије (Београдска, Ужичка и Шабачко-ваљевска). а од 1833. год. њима је придодата и Тимочка. Цариградски патријарх Константин I својим писмом од јануара 1832. дао је Српској цркви аутономију. Митрополит Мелети|е разболео се и умро у Враћевшници 11. јуна 1833. (ту је имао школу ученика од 12 ђака).

Петар (Јовановић) (1833-1859) митрополит београдски. Петра је хиротонисао цариградски патријарх Григорије за епископа и српског митрополита. Он је радио на организацији Цркве У Србији. Већ 1836. донет је први црквени устав, те године основана је и Београдска богословија (1836). Управник школе биоје сам митрополит. чији су "најбољи питомци слани у Русију на усавршавање. У време митрополита Петра Србија је добила и Турски устав 1838. који је условио пад апсолутисте кнеза Милоша 1839. а ускоро, после две године владавине, и сина му Михаила (1840-1842).

Михаило (Јовановић) (1859-1881; други пут 1889 -1898) Митрополит Михаило је наследио свога учитеља митрополита Петра, који се повукао када се кнез Милош вратио у Србију на престо други пут (после кнеза Александра Карађорђевића 1842-1858) и остао само две године, од 1858. до 1860. кад је умро. Њега је наследио син Михаило (1860-1868) коме су Турци предали кључеве од тврђава 1867. и отишли из Србије Митрополит Михаило је као руски питомац и богослов много допринео буђењу националне пансловенске православне свести свога народа. Како је наследник Михаила Обреновића био Милан Обреновић (1868-1889), те се у својој владавини ослањао на Аустроугарску, то је збацило митрополита Михаила који је био оријентисан ка Русији.

Митрополит Михаило пуговаће поново у Русију, где је био веома омиљен, и у Свету гору. Али ће се поново вратити за митрополита Србије 1889. и остаће до 1898. Иза себе оставиће дела:Хришћанске сввтиње на Истоку, "Света гора и Животопис Богородице".

Теодосије (1883-1889) митрополит београдски. Митрополит Теодосије је дошао за митрополита Србије после канонског удара када је збачен легитимни митрополит Михаило. Српска православна црква добила је од Васељенске патријаршије признање црквене независности - томос од 20. октобра 1879. {потписао га патријарх Јоаким III), а о 500-гидишњици Косовске битке Србија је постала краљевина, а краљ Милан се одрекао престола у корист сина Александра Обреновића (1889-1903).

Инокентије (Павловић) (1898-1905) митрополит београдски. Он је увео деветоразредну богословију. За време управе Београдском митрополијом дошло је до насилног уклањања краља Александра Обреновића (1903). а скупштина је изабрала за краља Србије Петра Кара^орђевића, унука Ђорђа Петровића, који ће вла-дати Србијом од 1903. до 1921. када ће се одиграти анексија Босне и Херцеговине од Аустроугарске 1908. па Први балкански рат 1912. и Други балкански рат 1913. потом Први светски рат 1914. до .1918. ослобсфење Србије и стварање Југославије.

Димитрије (Павловић), митрополит од 1905-1920; патријарх 1920-1930. Он је био веома образован. Пре избора за митрополита био је шабачки епископ. Године 1920. поштоје већ био београдски митрополит, постао је патријарх васпостављене (укинута 1766) обновљене Српске патријаршије 1919. године. Доста је урадио на консолидовању српскога народа.

Варнава (Росић) (1930-1937), патријарх српски. Он је наследио патријарха Димитрија, претходно је био епископ велешко-дебарски па митрополит скопски. Са еп. Николајем Велимировићем много је допринео јачању богомољачког покрета, рушењу конкордата, што га је стало живота. За време његово донет је Устав СПЦ (1932); подигао је данашњу зграду Патријаршије

Гаврило (Дожић) (1938-1950), патријарх српски. За време његове управе дошло је до несрећног Другог светског рата, када је наш народ, као у Првом, страшно пострадао, са верницима и светињама својим. Пре избора за патријарха био је митрополит рашко-призренски, па пећки, потом црногорско-приморски, одакле је дошао на "престо св. Саве". За време Првог и Другог светског рата био је интерниран, од окупатора. Са епископом охридским и жичким Николајем Велимировићем био је у логору у Дахауу. У његовом одсуству бродом Српске цркве руководио је митрополит скопски Јосиф Цвијовић. Када је дошао у земљу у новим комунистичко-атеистичким приликама ненаклоњеним по Цркву, настојао је да колико-толико организује живот своје Цркве, која је изгубила много епископа, свештенства (оба реда) и верника Умро је под сумњивим околностима.

Викентије (Проданов) (1950-1958), патријарх српски. Био је богословски и филозофски веома образован. Обављао је дужност секретара Св. арх. синода, па је био епископ (викарни) сремско-карловачки, потом злетовско-струмички, а администрирао је Охридско-битољском и Сремском епархијом, када је изабран за српског патријарха 1950. год. Био је веома искусан, али су и прилике биле претешке, и он се са сабраћом архијерејима трудио да помогне своме роду све до смрти 1958 године.

Герман (Ђорић) (1958-1990; +1991), патријарх српски. Завршио је богословске школе (богословију и теолошки факултет), а једно време био на усавршавању у Паризу. Као будимски епископ, администрирао је Жичком епархијом у одсуству Николаја Велимировића, душе богомољачког покрета.

Како је био епископ још од 1951. за патријарха српског изабран је после смрти патријарха Викентија 1958. и остао је на "трону св. Саве" тридесет и две године до 1990. кад је оболео, а потом преминуо 1991. Веома се трудио на отварању богословије а у издавању црквених листова за верско просвећивање свога народа.

Павле (Стојчевић) (1991- ) Пре избора за епископа рашко-призренског, био је професор богословије, а после болести која је снашла патријарха Германа, изабран ја за његовог наследника. Неуморни је молитвеник и сапатник уз свој народ, који је много пострадао 1991-95. год.

Митрополити црногорско-приморски (Зетски)

Године 1219. када је св. Сава издејствовао самосталност Српске православне цркве, ЗЕТСКА епископија је имала своје седиште у Стону на Пељешцу. После уздизања српске Архиепископије на ранг Патријаршије, Зетска епископија је уздигнута на ранг митрополије. Први епископи из времена епископије су Иларион и Герман I око 1249. године.

Давид I, митрополит зетски (1391. после 1396)

Арсеније, митрополит зетски (1396. пре 1417)

Давид II око 1471. до 1435, митрополит зетски

Јефтимије 1434, пре 1440 митрополит зетски. Са собом га је одвео деспот Ђурађ Бранковић у Дубровник 1440-1441. Када је пала Деспотовина први пут (1439), он се вратио у Будву 1441. Кад је Будва дата Млетачкој републици, Јефтимије оде у манастир Пречисте Крајинске.

Теодосије пре 1446. митрополит зетски.

Јосиф 1453. митрополит зетски.

Висарон 1484-1494, митрополит зетски.

Роман 1504. митрополит црногорски и приморски.

Ромило 1 1530. архиенископ зетски, црногорски и приморски.

Макарије 1550-1558, митрополит цетињски.

Ромило II 1559. митрополит црногорско-приморски.

Пахомије 1568-1573, митрополит цетињски.

Герасим - Ђерасим 1573, митрополит зетски.

Дионисије пре 1577, митрополит цетињски. Помиње се на јеванђељу Цетињског манастира, које је игуман Максим исписао пре 1577.

Венијамин 1582, митрополит цетињски.

Стефан 1582-1593, митрополит цетињски.

Рувим I 1593-1639, митрополит црногорско-приморски

Мардарије I1637-1647, митрополит цетињски.

Висарион око 1647. до 1654, митрополит цетињски.

Мардарије II 1651-1661, митрополит цетињски.

Рувим II (Бољевнћ) 1662-1685, митрополит црногорско-приморски.

Висарион (Бориловић) 1682-1692, митрополит цетињскн

Даиило I (Петровић) 1697-1735, митрополит црногорско-приморски.

Сава 1735-1781, митрополит скендерски.

Василије III1750-1766, митрополит црногорско--приморски.

Арсеније (Пламенац) 1781-1784, митрополит црногорски.

Св. Петар I (Петровић) 1784-1835, митрополит цетињски.

Петар II (Петровић - Његош) (1830-1851), митрополит цетињски.

Никанор (Ивановић) 1858-1860, митрополит црногорски и приморскобрдски.

Иларион (Рогановић) 1860-1882, мигрополит црногорско-приморски и брдски.

Висарион (Љубиша) 1882-1884, митрополит црногорски.

Митрофан Бан 1885-1920, архиепископ летињски и митрополит црногорски.

Гаврило (Дожић) 1920-1938, митрополит црногорски и патријарх српски.

Јоаникије (Липовац) 1940-1945, митоополит црногорско-приморски.

Арсеније (Брадовић) 1947-1960, митрополит црногорско-приморски.

Данило (Дајковић) 1961-1990, митрополит црногорско-приморски.

Амфилохије (Радовић) (1991- ), митрополит црногорско-приморски, скендеријски, зетски и брдски.

Карловачки митрополити (и партријарси)

Патријарх Арсеније III Црнојевић (1647-1706), нашао се у вртлогу рата Светог Савеза са Турском (1683-1699). Он је бежећи вред најездом Османлија повео свој народ на север (1690). Пре него пгго ће прећи Саву и Дунав, Арсеније III је у Београду одржао сабор и од цара Леополда I тражио привилегије: слободу вере, равноправност са римокатолицима, са геополитичким простором. То је преко еп. Исаије Ђаковића и добио (21. VIII 1690).

Митрополит Исаија Ђаковић (1707-1708), био је епископ арадскопољски и темишварски. Пошто Је патријарх Арсеније III изненада умро у Бечу 1706, на његово место изабран је Исаија Ђаковић (1707). Његовој дипломатској способности треба захвалити што су Срби у Аустрији добили тако широке привилегије: организовање црквенонародног живота са градњом цркава и школа, изједначење са аустри-маћарским јерархијско-племићким и грађанским сталежом. Привилегије су од ових сталежа биле често у животу оспораване, на чему ће инсистирати Темишварски сабор 1790, као и Мајска скупштина Срба у Аустрији. Године 1708. одржан је Први црквенонародни сабор у Крушедолу. Он тражи одређење Србима засебне територије, сазивање сабора без дозволе, као и поменуте привилегије без унијатских тежњи.

Митрополит Софроније Подгоричанин (1710-1711), био је пакрачко-славонски епископ. Он је пренео тело из Беча изненада преминулог митрополита Исаије Ђаковића (1708). На Другом крушедолском сабору 1710. Софроније је изабран за наследника Исаије Ђаковића. Пећки патријарх Калиник 18. маја 1710. потврдио је избор новог митрополита. На једном месту митрополит Софроније себе назива "егзарх трона пећког".

Митрополит Вићентије Поповић Хаџилавић (1713-1725), изабран је на Трећем Карловачком сабору 1713. уместо преминулог Софронија. После рата Аустрије и Турске 1716-1718, Пожаревачким миром настале су две аутономне јединице, Београдска и Карловачка митрополија. Решење је било да Викентија Поповића наследи митрополит београдски Мојсије Петровић (1713-1730).

Мојсије Петровић (1713-1730), митрополит београдско-карловачки (1725-1730). Био је заменик оболелог Вићентија Поповића, а кад је он преминуо изабран је за његовог наследника. Године 1726. довео је у Карловце руског учитеља Максима Суворова. Почео је градњу Саборне цркве и Двора у Београду. Увео је матице рођених, венчаних и умрлих.

Вићентије Јовановић (1731-1737). Године 1732. одржао је у Београду црквенонародни сабор тражећи од цара Карла VI да не сужава привилегије Срба, да имања умрлих ие припадну држави већ Цркви, да православни не плаћају порез бискупима. Цар је издао Рескрипт 1734. Незадовољан народ диже устанак 1735. Карло VI Србима издаје Заштитно писмо те године, а следеће, 1736. год. Славонски урбар. Митрополит Вићентије довео је из Русије Емануила Козачинског, који оснива Академију са шест разреда. Она је извршила препород српског народа.

Арсеније IV Јовановић Шакабента (1726-1737; у Аустрији од 1737-1748). Он је као карловачки митрополит и патријарх српски, када је почео аустријско-турски рат (1737-1739), превео у Другој сеоби доста Срба у Аустрију. Арсеније IV је одржао у Карловцима 1744. црквенонародни сабор тражећи потврду привилегија, које је тако вешто гушила Марија Терезија (1740-1780).

Исаија Антоновић (1748-1749), као митрополит карловачки био је само годину дана после Арсенија Јоваповића Шакабенте (1726-1748).

Павле Ненадовић (1749-1768), био је врло енергичан као митрополит карловачки. Бори се против Марије Терезије (1740-1780) која стално сужава повластице Србима. Као царица Аустрије, тврди да он нема право да представља Србе у Хрватској и Славонији, забрањује да подижу манастире. Београдским миром (1739) Дунав и Сава су границе са Турском. М. Терезија демобилише потиско-поморишке границе, те око сто хиљада Срба иде у Русију (1751. до 1753). Тада је велика експанзија унијатске јерархнје и племства. угрожене су привилегије. Двор је издао Урбар, закон минимума и максимума земље сељацима. Митрополит Павле оснива ниже и више школе (богословско-учитељска у Плашком), оснива Конзисторије (црквене судове), подиже Саборну цркву у Карловцима. оснива Школски или Клирикални фонд (1749)

Јован Ђорђевић (1769-1773) је изабран за митрополита на сабору од 1769. г. Комесар М. Терезије водио је главну реч и усмеравао сабор. Апсолутизам царице под утицајем језуита гаси привилегије Срба, правдајући то реформама. Привилегије од цара Леополда своди на формалност - издат је Правилник или Регуламент (1770) израђен од престолонаследника Јосифа. Укинута су права, верска, политичка, црквено-просветна.

Вићентије Јовановић Видак (1774-1780), за митрополита изабран на црквенонародном сабору 1774/5. Двор издаје II Правилник (Регуламент) 1777. који је сличан првом. Народ се буни, двор укида Правилнике (Регуламенте) и за регулисање српских питања оснива Илирску дворску депутацију 1777. Због незадовољства двор ускоро издаје III правилник деклараторија (1779), којим је извршено преуређење Карловачке митрополије. То је 90 година борбе српског народа за очување привилегија (1690-1779), стицања верских, политичких, економско-финансијских и просветних права Србима, који су од Арсенија III били такорећи држава у држави. Држава та права преоријентише у црквено-школска права. У Бечу је 1770. одобрено да се могу штампати српске књиге у штампарији, која је пренета у Пешту 1796. г. само да Срби немају везе са Русијом и да се лакше могу поунијатити. Уз сваку цркву се имају отварати школе. ^;

Мојисије Путник (1781-1790), био је митрополит у време цара Јосифа II (1780-1790). Он Је издао Патент о толеранцији (равноправност) православне и римокатоличке вере. Јосиф II укинуо је 700 манастира са 20.000 монаха. Године 1786. митрополит Мојсије посветио је Петра I Цетињског. Тада је вођен рат Турске и Аустрије 1787-1792, умро је цар Јосиф II, наследио га Леополд II. Сабор у Темишвару 1790. Срби траже Привилегије, веру, школе, језик, штампарије. Једну већину предводи генерал Сечујац - уз Беч, а Сава Текелија уз Мађаре. Беч се измири са Мађарима - Срби су жртве. Илирско дворска канцеларија преименована (1791-2) у Угарско дворску канцеларију у Мађарској.

Стефан Стратимировић (1790-1836), био карловачки митрополит у време Првог и Другог усганка Срба (1804. и 1815. г.). Он је са Димитријем Сабовом основао гимназију 1791/2. и богословију 1794. Фонд "Стефанеум". Вођ је Срба у Аустрији, основао "Карловачки круг" са интелектуалцима. Помогао је Карађорђа. Двор зазире од веза са Русијом: "не треба се бојати тих веза ако нам је овде добро", говорио је Стефан Стратимировић, који се као врло образован човек борио против уније.

Стефан Станковић (1837-1841), био епископ у Будиму. По смрти Стефана Стратимировића изабран за митрополита. Лично је, 1837. 12 младића стипенди-рао. Умро је и сахрањен у Карловцима 1841. године.

Јосиф Рајачић (1842, од 1848 патријарх до 1861). Мађари су се одвојили од Аустрије 1849. Српска Војводина укинута је 1806. На Благовештењском сабору 1861. за Србе тражи: грб, заставу, ћирилицу, једнакост вере. У време његове патријарашке службе Римска црква је склопила конкордат (1855) са Аустријом.

Самуило Маширевић (1864-1870), митрополит и патријарх српски, наследник Ј. Рајачића. Аустрија је 1867. издвојила из Карловачке митрополије Румуне. Године 1867. нагоде се Аустрија и Мађарска, затим Угарско (Мађарска) - хрватска нагодба 1868. Те године издат је и Краљевски рескрипт који је заменио Деклараторију. Српски проблеми се решавају у Пешти, одакле потиче и талас мађаризације.

Прокопије Ивачковић (1874-1879), митрополит карловачки и патријарх српски, Сабор је био изабрао за патријарха Арсенија (Стојковића) што Беч није потврдио. Изабран Прокопије, устоличен на Преображење, пензионисан 1879. Умро 1881. и сахрањен у Карловцима

Герман Анђелић (1881-1888), митрополит карловачки и патријарх српски, он и брат му Стеван, прота, подигли су гимназију у Карловцима. Српски црквено--народни сабор отваран и затваран на мађарском језику. Средином 1887. г. Хрватски сабор признао је Србима аутономију Карловачке митрополије у Хрватској и Славонији.

Георгије Бранковић (1890-1907), митрополит и патријарх српски, основао је за школе, Фонд св. Саве, као и Проповеднички фонд. Он је заслужан за градњу садашњег Патријаршијског двора у Карловцима (1892-4). Заоставштином Саве Текелије подигнут Богословски семинар, где су се бесплатно школовали сиромашни. Саграђен је и Народни дом. Преуређена је управа манастира, регулисане пензије свештеницима и удовама, уведена школска настава у Митрополији (1907).

Лукијан Богдановић (1908-1913), последњи је митрополит и патријарх Карловачке митрополије у Аустроугарској. Године 1907. донетје Апоњијев закон мађаризације, уведен је угарски језик у свим немађарским школама, да би се за 40 година сви не-Мађари мађаризовали, што је било зацртано још 1848/9. ставом о "јединственом политичком народу мађарском". Улагао је у српске школе, обновио "Стефанеум" за сиромашне ученике, основао Синодски фонд (1911). Синодални статут за школство. То све, и привилегије из 1690. укида Угарска законом 1912. Патријарх је на лечењу у аустријској бањи насилно завршио живот. Тело му је нађено у реци Ахи.